Drugi srpski ustanak – važan korak na putu do konačnog oslobođenja

Drugi srpski ustanak – važan korak na putu do konačnog oslobođenja

Autor: Stevan Stojkov

Kraj 18. i početak 19. veka je vreme velikih evropskih lomova. Za prevlast nad Evropom, naročito njenim jugoistočnim delom, bore se tri velike sile: Rusija, Francuska i Habzburška monarhija.

Pored odgovora na pitanje koja će od ove tri sile ostvariti preovlađujući uticaj na Balkanu, aktuelno je i pitanje opstanka Osmanske imperije na ovim prostorima.

Aktivno učešće u traženju ovih odgovora uzima i malena Srbija. Žudeći za slobodom i želeći da se konačno oslobodi osmanskog ugnjetavanja, narod se buni i pokreće Srpsku revoluciju 1804 – 1815.

Revolucija se odvijala u dve faze (po jednom broju istoričara, Srpska revolucija je imala tri faze, jer oni u revolucionarne aktivnosti ubrajaju i Hadži – Prodanovu bunu 1814. godinu).

Srpska revolucija ja otpočela Prvim srpski ustankom, podignutim u Orašcu 1804. godine.

Drugi srpski ustanak predstavlja drugu fazu revolucije.

Nakon propasti Prvog srpskog ustanka, muke i patnje srpskog naroda su se povećale. Iako je veliki vezir Huršid – paša proglasio amnestiju za srpske ustanike, narod koji se zajedno sa jednim brojem starešina počeo vraćati svojim kućama ubrzo je postao žrtva brutalne uprave obnovljenje turske vlasti.

Srpski narod je praktično stavljen van zakona.

Turci su nastavili sa ubijanjem i maltretiranjem naroda, pljačkom, otimanjem oruđa i stoke, paljenjem sela i kuća . . . Bez ikakve pravne zaštite, mnoge srpske porodice su spas od turske tiranije videle u bežanju u Srem i Banat.

Ne zna se tačan broj ljudi koji su, spasavajući glavu, pobegli u Habzburšku monarhiju. Po procenama, on se kreće od 80.000 do 120.000, pa čak i do 150.000.

Po svojoj mržnji i surovosti prema srpskom narodu posebno se isticao Sulejman – paša Skopljak, vezir Beogradskog pašaluka. Početak njegove vlasti bio je obeležen pravim terorom nad stanovništvom.

Surovo uterivanje nameta i feudalnih obaveza, uvođenje kuluka za opravku gradova i puteva, nasilno odvođenje na rad, nasilno skupljanje oružja, dozvoljavanje vojsci da narodu može da radi šta hoće za posledicu je imalo bežanje stanovništva u šume i planine i ponovnu pojavu hajduka.

Spas od ovakvog tretmana kojem je bio izložen srpski narod tražen je i u obraćanju velikim silama.

U Srbiji su se sa velikom pažnjom pratili međunarodni događaji. Nakon velikog vojnog uspeha Rusije protiv Napoleonove Francuske, upućena je molba ruskom caru Aleksandru da se Srbija pripoji Rusiji ili da bar dobije položaj kakve su imale Moldavija i Vlaška, koje su bile pod ruskim protektoratom.

Molbu je u ime srpskih knezova uputio prota Mateja Nenadović. Preko njega, srpski knezovi su uputili molbe i zatražili pomoć i od ostalih evropskih sila učesnica Berlinskog kongresa.

Međutim, odnosi između Porte i Srba su postajali sve gori. Turske vlasti su nastavile sa surovim postupanjem prema narodu, što je dovelo do podizanja nekoliko buna i spontanog izbijanja Hadži – Prodanove bune.

Hadži – Prodanova buna je izbila u jesen 1814. godine. Izbila je u okolini Čačka i proširila se na susedne nahije. Mesto na čelu bune je bilo ponuđeno Milošu Obrenoviću.

Iz razloga što je buna izbila u jesen, u po njemu neadekvatno vreme, knez Miloš je odbio da se stavi na njeno čelo. Sa nekoliko srpskih knezova je čak učestvovao u njenom gušenju.

Posle propasti bune Hadži – Prodan Gligorijević je pobegao u Habzburšku monarhiju, a Turci, predvođeni Sulejman – pašom, su se brutalno obračunali sa pobunjenim narodom.

Sluteći da pripremaju novu bunu Sulejman – paša Skopljak je sredinom februara 1815. godine pozvao viđenije knezove u Beograd, navodno radi dogovora. Među knezovima koji su prihvatili poziv bio je i Miloš Obrenović. Prihvatanje pašinog poziva neki srpski knezovi su platili glavom (Stanoje Glavaš), a sam Miloš je postao pašin zarobljenik.

Miloš Obrenović je bio veoma lukav čovek. Zahvaljujući toj svojoj osobini, on je iskoristio gramzivost Sulejman – paše i pod izgovorom boljeg i bržeg skupljanja novca za otkup srpskog roblja uspeo da pobegne.

Po dolasku iz Beograda, knez Miloš se sastao sa knezovima beogradske, valjevske i rudničke nahije. Oni su mu izložili plan bune koji je dogovoren još za vreme njegovog zatočeništva.

Plan je bio da se ustanak predstavi kao buna protiv Sulejman – paše Skopljaka, a ne protiv vrhovne turske vlasti. Knez Miloš se složio sa planom.

Dogovoreno je da se konačna odluka o dizanju ustanka donese u selu Takovu, 23. aprila, na verski praznik Cveti. Na taj dan se u Takovu održavao veliki narodni sabor na koji je dolazio narod iz mnogih krajeva.

Pripreme za dizanje ustanka su držane u najvećoj tajnosti. Po planu, težište ustanka su obuhvatale rudnička, čačanska i kragujevačka nahija. Sastanak je održan ispred crkve u Takovu. Na sastanku su se okupili svi viđeniji ljudi iz rudničke nahije i okolnih sela.

Odlučeno je da se teror više ne može trpiti i da se ponovo digne ustanak. Za vođu ustanka je izabran Miloš Obrenović.

Po prihvatanju da se stavi na čelo Drugog srpskog ustanka knez Miloš odlazi u Crnuće, gde ga dočekuje veliki broj ljudi. Ulazi u svoj vajat, oblači najsvečanije odelo, uzima zastavu, izlazi pred okupljeni narod i obraća im se čuvenim rečima:

„Evo mene, a eto vam rata s Turcima“.

U vojničkom smislu, Drugi srpski ustanak se znatno razlikovao od Prvog ustanka.

Prvi srpski ustanak je bio uperen protiv dahija, odmetnutih predstavnika turske vlasti, a Takovski ustanak je bio uperen protiv legalne vlasti i njenog predstavnika Sulejman – paše Skopljaka.

Takođe, razlika je znatna i u intezitetu borbi. Borbe koje su se vodile za vreme Drugog srpskog ustanka su se vodile uz minimalno prolivanje krvi, minimalne ratne operacije i uz minimalne štete.

Borbe nisu trajale dugo, oko četiri meseca. Najznačajnije borbe Drugog srpskog ustanaka su bile: bitka kod LJubića, bitka kod Paleža, bitka za Požarevac i bitka na Dublju.

Knez Miloš je bio svestan da je turska vojska nadmoćna i da dugo ratovanje ne odgovara Srbima. NJegov i plan njegovih saboraca je bio da se odmah na početku ustanka ostvari par važnih pobeda, oslobodi određena teritorija i da taj ostvaren uspeh bude osnova za pregovore sa turskom stranom.

Stvari na terenu su se odvijale po planu. Oslobođena je Centralna Srbija, prekinut je carigradski drum, a iako nije došlo do direktne opsade Beograda, vlast Sulejman – paše je učinjena nefunkcionalnom.

Izvojevana je odlična pozicija za pregovore sa bosanskim i rumelijskim vezirima, koje je u kaznenu vojnu ekspediciju poslala Porta.

Da turska strana prihvati pregovore sa ustanicima dosta je uticala i situacija na ruskom frontu na kojem je Napoleon doživeo poraz. Kako je postojala mogućnost, na osnovu 8. tačke Bukureškog ugovora, direktne ruske intervencije, Porta se opredelila za pregovore sa Srbima.

Miloš Obrenović je stupio u pregovore sa Kuršid – pašom i Marašli Ali – pašom. Pregovori su bili uspešni. Knez Miloš je sa Marašli Ali – pašom zaključio usmeni dogovor, 25. oktobra 1815. godine, i na taj način su prekinuta oružana dejstva.

Po sporazumu, Srbi su priznali vrhovnu tursku vlast, ali su zauzvrat dobili određene povlastice. Srbi su dobili pravo da sami skupljaju danak (porez). Da bi se zaštitili od samovolje i zloupotrebe spahija i drugih turskih činovnika, dobili su pravo da učestvuju u suđenjima. Dobili su pravo da po nahijama postavljaju knezove. Beogradski pašaluk, u kojem je zavladao mir, dobio je mešovitu tursko – srpsku upravu, a u Beogradu je osnovana i Narodna kancelarija, organ srpske vlasti uz kneza.

I dok je Osmanska imperija usmeni sporazum shvatila kao konačan prekid borbe i kraj ustanka, on je za srpsku stranu predstavljao samo dobru polaznu tačku za dalje proširenje povlastica.

Borba za konačni cilj ustanka – oslobođenje od Osmanske imperije i uspostavljanje sopstvene vlasti je samo dobila novi vid. Oružanu borbu su zamenili dugotrajni pregovori.

Ovi pregovori su vođeni uz pomoć Rusije.

Turci su odugovlačili da usmeni sporazum bude i pismeno potvrđen. Posle poraza koji su doživeli od Rusije i zaključenjem Jedrenskog mira 1828. godine, nisu više imali kud. Morali su da izdaju pismene garancije. Izdata su dva hatišerifa, 1830. i 1833. godine, kojima su potvrđena samoupravna prava Kneževine Srbije.

Drugi srpski ustanak je predstavljao važan korak na putu do konačnog oslobođenja. On je doveo do stvaranja srpske autonomije u okviru Osmanske imperije. Drugim srpskim ustankom je uspostavljena Kneževina Srbija.

Kneževina Srbija je imala svoju zakonodavnu vlast, svoj ustav i priznato joj je pravo na naslednu vladarsku dinastiju.