Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Песник и драмски писац Педро Калдерон де ла Барка, уз Лопе де Вегу, сматра се једним од највећих писаца шпанског позоришта. Цео свој живот био је везан уз краљевски двор, пишући неуморно и како истичу његови биографи умро је „са пером у руци”. Био је један од последњих великих писаца „златног века” шпанске књижевности. На живот је гледао као на позорницу на којој се све догађа, а у својим позоришним комадима обрађивао је универзалне теме, као што су: брига за моралну одговорност човека, сукоб између стварности и илузије… Његови јунаци су страствени (јаких емоција) и као да се ослобађају од животних окова. Данашњег гледаоца привлаче његове драме сa општељудским темама, међу којима се издваја једна за коју се може рећи да представља ремек-дело светске књижевности – Живот је сан.
Калдерон је поетско-филозофску драму Живот је сан објавио 1636. године. Драма се одвија на два нивоа: стварности и симболике. Ова два нивоа се преплићу чинећи при томе савршену целину грађену на темељу људских искустава, спознаја и сумњи. За ову драму Никола Милићевић у поговору Између сна и јаве наводи: Та нестварна легенда и нестварна лица, који су заправо симболи, пружише Калдерону прилику за бескрајна и лелујава размишљања о улози одгоја у људском животу, о судбини која виси над човјеком, о снази разума и слободне воље који се могу супротставити усуду, о сну и стварности, о пролазности и несталности свега (Милићевић: 124). Калдерон у својим драмама слика човека у вечитој борби са животним недаћама: „Добро и зло, светлост и тама, сан и јава, привид и истина, живот и смрт, тело и душа, судбина и слобода јављају се у свакој драми да би својим присуством посведочили да царују над људском егзистенцијом на овом свету”, бележи Руис Рамон у Историји шпанског театра. Ауторово виђење људске тескобе може се применити на човека са било ког поднебља и из било ког времена, што овом делу даје општељудску димензију, а главни протагониста драме Сигизмунд израста у универзални симбол трагичне људске егзистенције.
Тему човека који сања свој живот Калдерон је обрадио у духу епохе којој је припадао (барок), филозофски и драматично. Своје филозофске ставове и размишљања, као и бројна питања дао је кроз четири Сигизмундова монолога, који уједно представљају стубове који носе читаву драму. Сигизмунд у првом монологу покреће једно од кључних питања целе драме, а то је питање o људском праву на слободу. Неправедно је затворен у кули и везан оковима; несрећан је, пати, али не зна узрок своје патње и зато невидљивом божанству упућује питање о својој кривици. Шта је то згрешио када га прати тако зла судбина? Да ли је грех у томе што се уопште родио? Зашто је њему као разумном бићу ускраћена слобода коју имају и неразумне звери? Тко и зашто тако суди / и отима овдје нама / наша људска права сама, / повластице и награде / што их небо води даде, / птици, звијери и рибама?(Калдерон: 12)
По вољи свога оца, Сигизмунд је двадесет година заточен као звер међу стенама у кули, лишен људских осећања и морала, те себе у првом разговору са Росауром назива „људским чудовиштем” и то објашњава речима да је он „човек у лику звери или звер у лику човека”. Да ли један човек (Базилије) има право употребити своју слободу да би одузео слободу другом човеку (Сигизмунду)? Када је Базилије одлучио да му врати слободу и сва његова права која му по рођењу припадају, Сигизмунд се понаша као окрутна звер пуштена са ланца желећи да се освети свима, укључујући и свога оца. Калдерон индиректно истиче улогу и значај људског васпитања: уколико човека вежеш ланцима и одузмеш му родитељску љубав и васпитање достојно човека понашаће се као звер. Базилије не увиђа своју грешку, већ његово понашање тумачи као испуњење пророчанства и одлучује да Сигизмунда поново окује ланцима и врати у кулу, а да му Клоталдо каже да је то све био само сан – Базилијева игра сна и јаве.
Слика живота као виђење нечег нестварног, односно сна типична је за барокну разочараност, те се у овој Калдероновој драми јавља у двоструком виду: сан као привид (обмана) и сан као обамрлост, лудило, заборав и смрт (метафора). Сигизмунду се сан чини нејасним и у њему види разливене обрисе свега. С обзиром да нема искуства о спољашњем свету, њему је теже да разликује реалност од варке, јер се у његовом уму слике, опажања и осећања грозничаво преклапају. При првом одласку у двор Сигизмунд ломи и бесни, при том мислећи да је то сан, међутим, чувар му скреће пажњу да и у сну треба чинити добро. Управо у тим тренуцима он увиђа разлику између добра и зла, јер као неко ко је у сталном контакту са зверима, понашаће се зверски. Збуњен таквом опаском, и не знајући више шта је сан а шта јава, он размишља о томе како је живот само сан и како ће се тек након смрти пробудити, те због тога мора победити зло у себи. Приликом другог одласка на двор он бива милосрдан, јер захваљујући новом учитељу сну успео је да победи зло у себи. Међутим, то ће покренути и једно ново питање – да ли је живот само буђење између два сна или сам сан? Ни сам није био сигуран. О, мален је дар нам дан,/ јер сав живот – то је сан,/ а сан су и сами снови (Калдерон: 80).
Централна тема у драми је сукоб судбине и слободе. Да ли је човек само оруђе у рукама судбине или својим деловањем може да утиче на њу? Судбина се не може избећи колико год се бежало од ње. Међутим, Калдерон, као религиозан човек, вредновао је разум и човекову слободу воље, уз ефикасну подршку божјег провиђења, те оставља човеку могућност да се супротстави негативним околностима судбине. Иако је човекова судбина по дефиницији трагична (окајавање прародитељског греха), појединац ипак може да утиче на њу, а у томе су од кључног значаја његова нарав, васпитање и понашање, као и однос према Богу и ближњима. Калдерон користи мотив првог греха како би показао у делу да је Сугизмунду судбина предодредила да од самог рођења буде кажњен и није му понуђена могућност да се супротстави пророчанству.
Калдерон, у свом делу, по питању може ли се човек супротставити судбини даје двојак одговор кроз ликове лакрдијаша Кларина и Сигизмунда. Кларин сматра да се судбина не може избећи ма колико бежали од ње и на крају бива убијен: Нигдје на свијету нема пута / који би мого да нас спаси / од зле судбине и удеса (Калдерон: 110). На другој страни се налази лик Сигизмунда који се вешто одупире судбини и успева је превазићи, тј. преокренути у своју корист: […] ипак се судба не свладава / освећивањем и неправдом / чак се још више изазива; / тако, тко хоће да побиједи / своју судбину, мора бити / врло разуман и умјерен (Калдерон: 113). По речима Николе Милићевића: Сигизмунд је извојевао побједу на судбином тако што је побиједио самога себе. А то је могао да учини зато што је дошао до спознаје да је све на овоме свијету пролазно, да је слава краткотрајна, да је живот заправо само сан који се брзо расплине и зато, умјесто овоземаљских, треба тражити трајније и дубље духовне вриједности (Милићевић: 125) . Јер сањајући спознао сам / да свака срећа човјекова / нестаје као пусти снови. / И зато хоћу да поживим / и да у добро искористим / све дане своје, док ми трају (Калдерон: 117).
Сигизмунд ће успети да „преокрене своју злу коб (судбину) и да негативне нагоне надвлада снагом воље. Он ће тада почети да се понаша према хришћанским нормама, постаће идеалан принц и у себи разрешити конфликт између нагона и разума” (Стојановић: 28–29). У прилог томе говори и последња, кључна сцена у којој стари краљ понизно клечи пред њим, где он великодушно опрашта оцу речима: „Зато устани господине,/ и дај ми руку”, може се протумачити као велики успех. По речима Руиса Рамона: „Сигизмунд је победио. Судбину. Самог себе. У том одлучујућем часу, три носеће теме трагедије су: судбина – слобода, живот као сан, тј. стварност и привид, и тема ʼпобедити самог себеʼ јављају се спојене, /…/ стопљене у једној чудесној драмској синтези” (Рамон: 214). Игнасио Арељано у делу Калдерон и његова драмска школа наводи: „Прихваћена патња, свесно одрицање од личних нагонских импулса недостојних једног краља” представља „тријумф слободе и људске воље над апетитима и хороскопима.”
Значајно оруђе Сигизмундовог преображаја је наклоност коју осећа према Росаури. Њих двоје су слични у томе што су жртве: ускраћена им је родитељска љубав; Сигизмунду је одузето право на васпитање и образовање достојно једног принца, као и право на престо, а Росаури част. „Принц ће доживети преображај управо захваљујући саосећању са Росауром, младом женом која је поседовала лепоту која оплемењује и која чини људе бољима, лепоту која рађа љубав, али зауздава и судбину” (Стојановић: 29). Калдерон јој додељује име Росаура које је потпуно у складу са значењем њеног имена („Росаура” анаграм од Аурора – зора, она која раздваја ноћ и дан, таму и светлост), а у драмском смислу, она повезује стварно и нестварно, разум и афекте. Она ће помоћи принцу да се врати реалности с оне стране сна.
Поређење живота и сна указује на то да исте непознате силе управљају човеком и у сну и на јави. Сигизмундова дезоријентисаност (изгубљеност) у простору између сна и јаве не објашњава се друштвеним, политичким, филозофским или религиозним приликама једног доба, већ је последица саме стварности у којој ништа више није сигурно. Тај аспект омогућује савремено читање овог дела, повезује га са садашњим тренутком, а причи и ликовима даје универзални карактер. […] човјек сања оно што је, / сања док се не пробуди. / И краљ који влада свима, / сања како заповиједа… / биједник сања како пати / све тегобе и невоље. / Сања, ком се успјех нуди, / сања, који части жуди / и тко вријеђа ближњег свога. / Тако ето ствари стоје: / сваки сања оно што је / само није свјестан тога (Калдерон: 80).
Калдерон је био човек црквеног учења које је, и те како, имало одраза како на уметност барока у целини, тако и на његово дело. Док чита драму Живот је сан, читалац наилази на рефлексије (мисли) религиозно обојене. Као на пример када каже да је човекова судбина трагична, да је човек осуђен на страдање, а што је последица прародитељског греха. Међутим, уз помоћ воље, спознаје Бога и вере у њега, може се утицати на властито постојање. Да би се у томе успело потребно је одбацити зло, мржњу и приклонити се доброти, љубави према ближњима и веровању да је све пролазно, кратковеко, да је живот привид (нешто што јесте и није – врло варљиво) и налик на сан који буде и прође. Ако је пак тако, а јесте, онда (по Калдерону) чему охолост, власт и тиранија, себичност и грамзивост. Спас је у смирењу, покајању и духовном очишћењу – као што то бива и код Калдеронових јунака. У том смислу ово дело не може без религиозне моралистике чији је основни смисао враћање човека на пут правде, истине, слободе и божанске промисли у себи. А то бива – ако се човек врати себи, победи себе, увек загледан у светлост, мир и слободу која ништи (брише) границу између јаве и сна, удеса и среће, живота и смрти.
Литература:
- Ignacio Arellano, Calderón y su escuela dramática. Ediciones del Laberinto, Madrid, 2001; 219 pp. (Arcadia de las Letras, 6)
- Калдерон де ла Барка, П. (1977). Живот је сан, ИП Рад, Београд
- Милићевић, Н. Између сна и јаве, поговор у: Калдерон де ла Барка, П. (1977). Живот је сан, ИП Рад, Београд, стр. 119–126.
- Микић, Н. (2016). Обиљежја барока у дјелима „Живот је сан” Педра Калдерона де ла Барке и „Фуенте Овехуна” Лопеа де Веге, Филозофски факултет Свеучилишта у Осјеку, Осјек
- Ruiz Ramón, Francisco, Historia del teatro español. Madrid: Cátedra, 2000.
- Стојановић, Ј. (2011–2012). „О шпанском барокном позоришту”, у: Драмски писци златног доба Шпаније, Колекција Класици светске књижевности: јубилеји, књ. 3, Филолошки факултет у Београду, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Институт Сервантес у Београду, стр. 15–38.
Остави коментар