Драгош Калајић. Последњи Европљани.

01/07/2022

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

 Угледни часопис Геополитика објавио је приказ Владимира Димитријевића Мислилац на граници—сећање на сликара, новинара и публицисту Драгоша Калајића. Овај аутор је, уз навођење Калајићеве радне биографије, објективно осветлио стваралаштво „једног од најзначајнијих српских интелектуалаца друге половине 20. века“. Било би неправедно да не споменемо и друге који су, пишући о Калајићу, настојали да подсете на његову „просветитељску мисију“ коју је обаваљао херојских деведесетих (Калајићев израз). Реч је, пре свега, о есејима Бранислава Матића, Небојше Кузмановића, Слободана Ерића, Драгослава Бокана и других, данас афирмисаних стваралаца, на које је Калајић „једним погледом на свет“ вероватно остварио пресудан утицај. Овом приликом посебно издвајам значај својевременог поновног приказивања серијала емисија Мон Блан (ТВ Палма) које су, захваљујући Саши Адамовићу,  тадашњем директору новосадске ТВ „Аполо“, и визуелно оживеле сећања на његов изузетан стваралачки опус. Неколико година после смрти, захваљујући телевизијском екрану, пред нама је поново, у пуном сјају, био аутор невероватне ерудиције и геополитичког образовања, које је и тада, као и данас, толико недостајало овдашњој „интелектуалној и политичкој класи“.

Иако нисам припадао најужем кругу Калајићевих пријатеља, имао сам ретку привилегију да, од Петог октобра до његове тешке болести, више пута разговарам с овим великим мислиоцем. Били су то сусрети у време постреволуционарне досистичке страховладе, када је мали број интелектуалаца имао довољно храбрости и моралне одговорности да укаже на погубне последице преврата у режији „Империје зла“. После интервјуа који су емитовани на локалним телевизијама „Тиса“ у Бечеју (На Светог Николу 2000) и „Јесењин“ у Новом Саду (12. 2. 2002), људи су ми прилазили и захваљивали на ономе што је, у њихово име, Калајић јавно говорио. Предосећајући да ће неки одговори задуго бити актуелни (као и Калајићева дела), два од укупно четири таква разговора, приредио сам у свом публицистичком првенцу Суочавања (2003) који је објављен за живота великог мислиоца.

Подсетио бих на нека од његових тадашњих промишљања за која верујем да су и сада занимљива за анализу, не само његове слојевите личности, већ подједнако и једне сложене и противречне епохе у којој је стварао. Када сам га замолио да опише место и улогу интелектуалца у једном друштву, добио сам одговор о томе да је реч о мисији, као и „да су интелектуалци људи различити од осталих, да самим тим имају веће одговорности да осматрају свет, упозоравају на опасности и изналазе најбоље одговоре“. „Ако сам“, наставио је Калајић, „такав интелектуалац, онда сам испунио свој животни задатак“. Иначе, наш први јавни телевизијски сусрет догодио се у Бечеју на Светог Николу 2000. године, и поклопио се с писањем завршног поглавља за капиталну студију Европска идеологија, коју је најављивао као своје животно дело.

Да ли је Европска унија заиста европска—–питање је којим се тада бавио, као и образложењем „да је она данас нажалост много више америчка него европска“. Калајић је убедљиво објашњавао антиевропску политику званичног Брисела на примеру Италије, која је суочена с масама избеглица из Трећег света, почела да губи своју самосвојност. Агресија на тадашњу СРЈ 1999. године, а коју је подржала влада италијанских посткомуниста, била је за Калајића доказ очигледне издаје, не само једног европског народа (Срба) него и интереса аутентичне Европе у корист „окупатора с оне стране Атлантика“. Уопште, Калајић је био велики критичар идеологије глобализма и концепта „новог светског поретка“, као и паразитске америчке елите која је своју моћ заснивала на финансијским спекулацијама и „превари званој долар“. О томе је посебно опширно писао у свом познатом делу Америчко зло (1993).

Калајић је био члан Удружења књижевника Србије, Удружења ликовних уметника Србије и Савеза писаца Русије. Постигао је знатан утицај у областима књижевности, сликарства и визуелне уметности. Важио је за врсног приређивача, великог естету и харизматичног говорника. Дружио се с многим истакнутим личностима српске и светске културе. Био је члан Сената Републике Српске и лични пријатељ Радована Караџића који га је после његове смрти описао као „икону српске културе“.

 

Животопис

Драгош Калајић родио се 22. фебруара 1943. године у Београду. Дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму 1965. године. Живео је у Београду и Риму. Се­дам­де­се­тих го­ди­на 20. века био је уред­ник бе­о­град­ског књи­жев­ног ча­со­пи­са Де­ло. У том својству при­пре­мио је више те­мат­ских бро­је­ва под на­сло­ви­ма: Тра­ди­ци­ја и са­вре­ме­ност (с Бо­жом Ву­ка­ди­но­ви­ћем), Езо­те­ри­јаУто­пи­јаАл­тер­на­тив­на кул­ту­раИсламЈа­панИн­ди­ја итд.

У раздобљу 1980–1988. уре­ђи­вао је три би­бли­о­те­ке у НИ­РО „Књи­жев­не но­ви­не“ (Кри­ста­лиИс­ток­–За­пад и Су­пер­ро­ман), пред­ста­вив­ши на­шој чи­та­лач­кој јав­но­сти, по пр­ви пут, низ до­ма­ћих и стра­них ауто­ра, од Пло­ти­на и Ју­ли­ја­на Им­пе­ра­то­ра до Де­нија де Ру­жмо­на, Ла­ва Ше­сто­ва, Гу­ста­ва Меј­рин­ка, Ју­ри­ја Дом­бров­ског, Бала Ган­га­дара Ти­ла­ка и Ота Вај­нин­ге­ра (пр­во ин­те­грал­но из­да­ње књи­ге Пол и ка­рак­тер). На­пи­сао је бројне пред­го­во­ре и по­го­во­ре у књи­га­ма: Гу­став Меј­ринк, Ан­ђео са за­пад­ног про­зо­ра, 1982; Ми­лош Цр­њан­ски, Кап шпан­ске крви, 1986; Емил Си­о­ран, Исто­ри­ја и уто­пи­ја, 1986; Ре­не Ге­нон, Мрач­но до­ба, 1987; Ју­ли­јан Им­пе­ра­тор, Иза­бра­ни спи­си, 1987; Ју­ли­ус Ево­ла,  Ме­та­фи­зи­ка сек­са, 1990; Ана­ис Нин, Тај­не све­ске, 1990. и др.

Објављивао је у до­ма­ћим и стра­ним, днев­ним и не­дељ­ним гла­си­лима, као и струч­ним ча­со­пи­сима. Писао је за По­ли­ти­ку, НИН, Ду­гуУмет­ностДе­лоКњи­жев­не но­ви­неКњи­жев­ностГра­дацЈе­фи­ми­ју, потом за хр­ват­ска гласила Вје­сникАр­гу­мен­ти и Старт, затим за ита­ли­јан­ске часописе (Gi­or­na­le d’Ita­liaAreaPa­da­niaOrion) и ру­ска издања (Ли­mе­ра­mур­ная Ро­сияНаш со­вре­ме­никСо­вјеmская Ро­сияЗавmраИр­куm­ский ли­те­ра­торСло­во). Пот­пи­су­ју­ћи сво­ја де­ла псу­е­до­ни­мом „Дра­го” уче­ство­вао је на више ме­ђу­на­род­них и до­ма­ћих смо­три са­вре­ме­не умет­но­сти, од Pittsburgh In­ter­na­ti­o­nal Exi­bi­ti­on of Con­tem­po­rary art, L’Al­ter­na­ti­ve at­tu­a­li (Акви­ла) и La Fi­gu­ra­tion nar­ra­ti­ve dans l’art con­tem­po­rain (Па­риз–Ли­он) до Три­је­на­ла ју­го­сло­вен­ске умет­но­сти, Ок­то­бар­ског са­ло­на и из­ло­жби исто­риј­ских пре­се­ка, по­пут оне Умет­ност у Ју­го­сла­ви­ји 1970–1978, ко­ју је у га­ле­ри­ји са­ра­јев­ског Col­le­gi­um ar­ti­sti­cum при­ре­ди­ла ју­го­сло­вен­ска сек­ци­ја AICA.

Као телевизијски стваралац про­из­вео је многобројне аутор­ске при­ло­ге из области кул­ту­ре и умет­но­сти, ко­ји су се­дам­де­се­тих и осам­де­се­тих го­ди­на 20. века, приказивани у еми­си­ја­ма ТВ Београд  Пет­ком у 22 и У круп­ном пла­ну. Његов свакако нај­зама­шни­ји по­ду­хват би­ла је се­ри­ја од осам јед­но­ча­сов­них ТВ-огле­да о мо­дер­ној умет­но­сти Огле­да­ло XX ве­ка у ко­јој је водио раз­го­во­ре с Ђор­ђем де Ки­ри­ком, Хен­ри­јем Му­ром, Иљом Гла­зу­но­вом, Ке­не­том Клар­ком, Пи­је­ром Ре­ста­ни­јем и др. То­ком де­ве­де­се­тих (1997–1998) Ка­ла­јић је про­из­вео, у два ци­клу­са, око ше­зде­сет јед­но­ча­сов­них ТВ-еми­си­ја Мон Блан за бе­о­град­ску ТВ „Пал­ма”, у ко­јој су — че­сто и кроз раз­го­во­ре с го­сти­ма — раз­ма­тра­не те­ме из до­ме­на ар­хе­о­ло­ги­је, исто­ри­је, књи­жев­но­сти, економије и геополитике.

Нека од његових најзначајнијих дела су: Кр­ше­ви­на, Бе­о­град 1968; Упо­ри­ште — ре­ха­би­ли­та­ци­ја струк­ту­ре ин­те­грал­ног чо­ве­ка, Бе­о­град 1971; Ма­па (ан­ти)уто­пи­ја — оглед јед­не мор­фо­ло­ги­је кри­зе кул­ту­ре мо­дер­ног За­па­да, Вр­њач­ка Ба­ња 1978; Смак све­та, За­греб 1979; Ко­декс со­лар­ног ре­да, Бе­о­град 1985; Америчко зло, књ. 1-2, Београд 1993, 1998; Из­да­на Евро­па, Бе­о­град 1994; Ру­си­ја уста­је, Ша­мац (Ре­пу­бли­ка Срп­ска) 1994; По­след­њи Евро­пља­ни, Бе­о­град 2001; Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, Бе­о­град 2004; Ру­си­ја уста­је, (дру­го про­ши­ре­но из­да­ње), Бе­о­град 2005. и Срп­ска де­ца цар­ства, Бе­о­град 2005. За своје књижевно и ликовно стваралаштво добио је бројне награде у земљи и иностранству. Драгош Калајић је преминуо 22. јула 2005. године у Београду.

 

Упоришта

У раним Калајићевим радовима препознатљив је утицај мислилаца интегралне Традиције (Рене Генон) по којима је историја „процес непрекидног пропадања“ који се одвија у смеру од првобитног адамског стања ка крају света. Код Платона је реч о настојању да се иза једног феноменалног (видљивог) света, спозна онај много дубљи ноуменални (идејни) свет. Једино из ове перспективе могуће је разумети тадашњу Калајићеву интелектуалну побуну „против модерног света“ која је посебно дошла до изражаја у делима Упоришта-рехабилитација структуре интегралног човека (1971), Мапа антиутопија-оглед једне морфологије кризе културе модерног Запада (1978) и Смак света (1979).

Вра­то­лом­ним пове­зи­ва­њем про­стор­них и вре­мен­ских уда­ље­но­сти, од саму­рај­ског Јапа­на до херој­ске Спа­р­те, од наче­ла индиј­ског Бха­га­вад Гита до рим­ског huma­ni­tas, Кала­јић је у Упориштима надах­ну­то рекон­стру­и­сао и реха­би­ли­товао струк­ту­ру „инте­грал­ног чове­ка” као упо­ри­шта обно­ве. Засни­ва­ју­ћи сво­је аргу­мен­те на сно­пу дисци­пли­на, од фило­зо­фи­је, антро­по­ло­ги­је, мета­фи­зи­ке сек­са, исто­ри­је рели­ги­ја, па све до кара­теа, алпи­ни­зма и падо­бран­ства, овом зби­р­ком нео­бја­вље­них есе­ја, изло­жио је јед­но изу­зет­но „дифе­рен­ци­ра­но” ста­но­ви­ште у кул­ту­ри осамдесетих година, чији је садржај ефектно образложио у последњем поглављу Генерација дендија нихилиста и самураја. На овом месту пажњу привлачи Калајићево дефинисање „диференцираног типа човека“ који је, за раз­ли­ку од инди­ви­дуа које су изван систе­ма услед његове принуде, одно­сно због соп­стве­не еко­ном­ске беде, изван систе­ма искљу­чи­во врли­ном сво­јих вред­но­сти и лич­ног избо­ра. Оту­ђе­ност таквог типа чове­ка од овог дру­штва, у сушти­ни је оту­ђе­ност дру­штва од здра­вља оног дру­штва Тра­ди­ци­је, на које поја­ва дифе­рен­ци­ра­ног типа чове­ка може да подсети. Дру­гим речи­ма, сваки атак на људ­ски инте­гри­тет, учвр­шћу­је сам инте­гри­тет и свакако буди скри­ве­не сна­ге у човеку.

Калајић као типичан пример наводи симболику болног ритуала самоубиства самураја, који у складу с доктрином Зен, на овај начин врши једну од својих основних функција, а то је „одбра­на Сре­ди­шта”. На овај начин саму­ра­јска дужност није у одбра­ни онога што је изгу­бље­но, већ у видљивом испољавању онога што је изгу­бље­но. Из оваквог поимања Сре­ди­ште (Светлост) више нема потре­бе за сво­јом гар­дом бра­ни­ла­ца, већ има потре­бу да се пре­ко те гар­де обја­ви, нема више потре­бе за људи­ма, већ за при­ме­ром. Тако се у једном чину оживљава „при­мер реал­но­сти Сре­ди­шта“ које су остали људи изгубили. Отуда су, по јапанској традицији, самоубиства самураја или камиказа једна врста „звездане револуције човека“ чији је циљ његово исправљање у метафизичком значењу те речи.

Мапа (анти)уто­пи­ја је јед­но од нај­зна­чај­ни­јих Калајићевих дела. Реч је о огле­ди­ма обја­вље­ним 1978. године у који­ма је бриљантно анализирао бит­не фено­ме­не запад­не кул­ту­ре 20. века. Калајић се посебно усредсредио на улогу мито­ло­шког фактора у модер­ној кул­ту­ри Запа­да, потом на кључ­не уто­пи­је, анти-уто­пи­је и „нега­тив­не уто­пи­је” једног „све­та стро­по­шта­ног у само­де­ка­ден­ци­ју”, све­та који се „стра­сно пода­је сво­јој послед­њој кри­зи”. У овој студији уочљив је низ реторичких питања о кризи културе и чове­ка модер­ног Запа­да, уз напомену да су, по свему судећи, уто­пи­је 20. века биле заправо „модер­ни­зо­ва­ни”, одно­сно секу­ла­ри­зо­ва­ни садр­жа­ји тзв. арха­ич­них мито­ва (А. Дугин материјализам повезује с прастарим карго култовима – прим. аутора). Данас, када су многи друштвени и културолошки исходи познати, Мапа антиутопија делује као пророчко дело, у којем се читалац сусреће с многим савременим феноменима као што су: покушаји повезивања човека и машине, затим новим спиритуализмом и спекулативним масонством, али и другим футуролошким концепцијама преуређења света које су, у међувремену, постале наша стварност. Једно од најважнијих  Калајићевих  упоришта је у схватању „да модер­ни човек западне кул­ту­ре про­жи­вља­ва свој сумрак, свој крај вре­ме­на, свој „смак све­та”, несве­стан да га живи, односно да му при­су­ству­је“ (Смак света, 1979).

Америчко зло

Драгош Калајић је од 1987. године био редовни колумниста часописа Дуга у оквиру којег је објављивао ангажоване политичке коментаре, огледе и извештаје под насловом Један поглед на свет. Наслућујући да се ближи тренутак краха комунистичке идеологије, још у то време упозоравао је на опасности од некритичког прихватања концепције либералног капитализма и његовог свођења појединца на материјалну животињку. О исходима процеса транзиције у некадашњој Источној Европи писао је јединствене увиде које је потом сабрао у спектакуларну књигу Издана Европа (1994). Захваљујући Калајићу сазнали смо да су све тзв. „обојене револуције“ крајем осамдесетих година биле обична медијска и обавештајна инсценација, иза које су се крили интереси „једне лихварске интернационале“ која суштински влада савременим Западом. Типичан пример једног оваквог обрасца било је рушење румунског председника Чаушескуа, који је са супругом Еленом брутално стрељан, јер је до последњег цента и уз велика одрицања румунског народа, вратио дугове ММФ. Калајић је истицао да је реч о политици која је са становишта интернационалне лихве била неопростив грех. На сличан начин касније су прошли и сви они државници који су настојали да воде колико-толико суверену и независну политику у односу на креаторе новог светског поретка. Сетимо се примера убистава Милошевића, Садама Хусеина, Гадафија, или најновијег случаја Доналда Трампа који је „политички убијен“ на покраденим америчким изборима 2020. године.

Калајић је један од наших првих аутора који је писао о улози тзв. дубоке државе и своја промишљања на ову тему сабрао на страницама књиге Америчко зло. Реч је о избору огледа насталим у време слома биполарне структуре света и размаха псеудоимперијалних амбициција САД и новог светског поретка. Калајић је истицао да је америчко зло сасвим извесно потекло из њедара европске и хришћанске културе и цивилизације „где је са већим или мањим успехом кроћено и ограничавано сложеношћу дијалектике низа силница и услова, од развијених духовних традиција до установа попут цркве и државе“. Међутим, на огромним просторима Новог континента, далеко од формативних и информативних принципа европске културе и њених одговарајућих установа, настао је такав систем односа, који је ослобођен свих кострети и стега, попримио планетарне размере и патолошке облике и снаге. Упрошћено речено, ради се о „синтетичком комплексу јудеопротестантске концепције, анархичног индивидуализма и установе грађанског друштва, где се власт трећег сталежа изместила у плутократију“.

Прве жртве америчког зла биле су величанствене културе староседелаца, који су претрпели стравичан духовни и биолошки геноцид. Други велики талас америчког зла сручио се на jужњаке, уништавајући њихову културу племениташког и аграрног живота, у којем су просијавали далеки узори феудалне Европе, оне исте Европе која је почела да нестаје после Француске револуције. Калајић је указивао да, и поред тоталитарног карактера, америчко зло није превладало све отпоре у америчком друштву, што осведочава стално неповерење „тихе већине“ спрам вашингтонске управе која је у служби њујоршке плутократије, али и пад броја оних који учествују у квазидемократском политичком животу ове државе. Наде у превладавање америчког зла видео је  у „разорним потенцијалима демографске експлозије и класним побунама афроамеричких и хиспанских маса становништва, по формули што горе – то боље“. Исто тако, Калајић је велике наде у борби против америчког зла, полагао и у препород аутентичне Европе.

Издана Европа

Америчка агресија на СФРЈ и Србе, као и однос европских политичких елита према том чину, биле су честа тема Калајевићевих анализа. За нас је посебно занимљив начин на који је описивао улогу Ватикана у светској политици, посебно однос Римске цркве према процесима рушења комунизма у Источној Европи. Наиме, Калајић је у извесној мери исказивао разумевање према „источној политици“ папе Војтиле, коју је доживљавао као покушај да се, након рушења комунизма, ватра вере са истока Европе пренесе на запад Старог континента. У исто време био је свестан дубоких подела унутар Католичке цркве, у оквиру које је нарочит утицај међу прелатима остварила тзв. реформаторска струја, која је све до данас била параван за прикривено деловање светске масонерије. Насупрот „реформаторима“ постојала је и струја конзервативаца коју је предводио кардинал Јозеф Рацингер (папа Бенедект XVI), чије су интерпретације теолошких догми, однос према исламу, миграцијама, па и православљу, изазивали констернацију идеолога „новог светског антихришћанског поретка“. Осим очигледног уплива масонерије, политика Свете столице била је тешко дискредитована и низом финансијских скандала, попут краха Ватиканске банке, који је показао да је покрет невиђене верске мобилизације под папом Војтилом, био финансиран од стране банкстерске интернационале и у складу с њеном стратегијом дужничког ропства. Управо због ових разлога, политика папе Јована Павла II била је противречна и неуспешна, о чему можда најпотпуније говоре исходи транзиционих процеса у некадашњој Источној Европи чија су друштва миљама удаљена од социјалног концепта који проповеда Католичка црква. Калајић је о свему овоме писао у једном од својих најзначајнијих огледа под насловом Јадан Ватикан.

Иако је о издаји европских политичких елита писао и пре агресије НАТО на СРЈ 1999. године, Калајићеви јавни наступи током овог рата у италијанским медијима били су до те мере упечатљиви да је тадашњи комесар ЕУ Ема Бонино устврдила „како је Италија једина чланица НАТО где Срби добијају медијски рат“. Да ли случајно или не, тек италијански парламент је 21. маја 1999. године, с готово шездесет процената посланичких гласова, усвојио декларацију којом је затражен тренутни прекид бомбардовања, а што влада премијера Масима Далеме није смела да примени. Наиме, Далема је приликом доношења овакве одлуке био дубоко свестан на који начин су прошли они италијански политичари који су, попут Мора или Матеиа, покушавали да воде политику независну од интереса Вашингтона. Сличну судбину доживео је и председник Милошевић.

О томе како је Калајић коментарисао почетак Милошевићевог суђења у Хагу (12. 2. 2002)  остао је траг у другом делу нашег разговора који сам публиковао у својој књизи Суочавања (2003). Наиме, већ првог дана суђења, на основу анализе оптужнице Карле дел Понте, било је сасвим јасно да је реч о „отвореном политичком суђењу у којем се суди не толико Милошевићу, колико српском народу и држави СРЈ“. За Калајића је осуда СРЈ као агресора била само један детаљ шире антиевропске стратегије Вашингтона чији је циљ да загосподари Евроазијом, односно Русијом. Калајић је и овом приликом говорио о сасвим извесној кризи светске суперсиле повезујући њен крах с урушавањем долара и њујоршке берзe, што се и догодило 2008. године.

Русија устаје

Многа Калајићева предвиђања данас су реалност међународне политике и економије. Наиме, Драгош је међу првима указао на стратегију неосманизма и повратка Турске на Балкан, позивајући се притом на оглед Трећа америчка империја чији су аутори чланови СИО Џејкоб Хајлбрун и Мајкл Линд, а у којем се још 1996. године говори о Босни као западној граници нагло ширећег америчког утицаја на подручју од Залива до Балкана.

Друга битна Калајићева процена односила се на повратак Русије на међународну сцену о чему је веома надахнуто писао у поговору другог проширеног издања књиге Русија устаје. У овој књизи објављени су разговори с најистакнутијим првацима руске патриотске и интелектуалне сцене (И. Глазунов, А. Дугин, Н. Нарочницка, Н. Михалков). Оно што је интересантно јесте Калајићево поређење личности Путина и Стаљина, који су делујући у различитим епохама, на сличан начин – по систему сами против свих, успели да поврате достојанство великом руском народу. Да је овакво поређење било умесно сведоче и актуелни догађаји где се, због обнове улоге Русије у међународној политици, председник Путин сатанизује у главним западним медијима, баш као и личност Стаљина у западним уџбеницима историје. Калајић је у поговору ове књиге указао и на одређене идеолошке недостатке путинске ере, али и истакао уверење да обнова аутентичне Европе није могућа без стратешког савеза са Русијом. Драгош је подржавао савез католика и православаца, и исказивао скептицизам према идејама евроазијства у Русији.

Захваљујући Калајићу сазнали смо и да се после пада комунистичке идеологије Маркс враћа на Запад, затим да је трагедија у Чернобиљу била последица диверзије коју су изазвале западне обавештајне службе, потом  да масонска елита влада Француском (случај изградње пирамиде у Лувру), као и да су, по истраживањима британске Менсе, Бугари најинтелигентнији народ у Европи. Калајић је нарочито допринео сагледавању стварних узока рата на простору бивше СФРЈ и у својству ратног извештача писао подстицајне колумне о српском отпору Новом светском поретку. Писао је о издаји београдске лажне интелектуалне елите и њеним шездесетосмашким идеолошким основама, потом о „беди антикомунистичког диседентства на Западу “, али и фашистичком концепту који има више десетина дефиниција.

Наш последњи разговор имао је у извесној мери приватну ноту. Као да смо се опраштали. Говорио ми је о операцијама које су ушле у анале медицине, давао савете и подржавао. За крај ми је препричао сусрет са славним Езром Паундом, којем је, као млад сликар својевремено, исказао дивљење. Добио је одговор који је тога дана упутио не само мени, него целој једној генерацији, која је стасавала херојских деведесетих: „Младићу, ако сам заиста толико урадио, мој живот је имао смисла“.

ЛИТЕРАТУРА: Драгош Калајић, Издана Европа, Југославијапублик, Београд 1994; Милорад Вукашиновић, Суочавања –изабрани разговори, Бонарт, Нова Пазова 2003; Драгош Калајић, Европска идеологија, Сунчаник, 2004, 8/9, 44-45; Драгош Калајић, Русија устаје, ИКП „Никола Пашић“, Београд 2005.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања