ДРАГИША ВАСИЋ

23/03/2020

Писац, публициста, политичар

(Горњи Милановац, 2. IX 1885 – Јасеновац?, Хрватска, ? IV 1945)

 

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Отац Вићентије био је трговац, мајка Христина цинцарског порекла. Основну школу и нижу гимназију учио је у родном месту, сем II разреда који је завршио у Чачку. Више разреде гимназије са матуром и правни факултет завршио је у Београду. Неко време радио је као адвокатски приправник, а затим у Француској провео годину дана учећи језик и стичући нова знања. По повратку у земљу оженио се ћерком политичара Стојана Рибарца и отворио адвокатску канцеларију. Као резервни официр учествовао је у сва три рата од 1912. до 1918, у Колубарској бици, у одбрани Београда (1915), издржао све страхоте повлачења кроз Албанију. На Солунском фронту почео је да пише полемичку расправу поводом уопштене и по Србе увредљиве тврдње француског социопсихолога Гистава ле Бона (у књизи „Психологија гомиле“) да се о народе Балкана „цивилизација само очешала”, нимало не изменивши њихове наследне карактере, које предодређују „религијска веровања и расне мржње” (из овог списа настала је обимна књига, коју је објавио одмах после рата под насловом Карактер и менталитет једног поколења). Био је такође разочаран несавесношћу појединих старешина, свађом политичара, режираним Сoлунским процесом. Из рата је изишао опустошене душе, са чином резервног капетана I класе, два ожиљка од рана из борби, а жена му је умрла 1917, оставивши за собом њихову четворогодишњу кћер.

Да би исказао незадовољство стањем у новоствореној југословенској држави, привремено запоставља адвокатуру и посвећује се публицистици. У дневном листу „Прогрес“, као један од уредника, пише уводнике и коментаре у којима се жучно окомљује на неправде, корупцију, протекционаштво, профитерство, потпуно занемаривање идеала за које су у минулим ратовима пале небројене жртве – не штедећи притом ни највише носиоце власти. Због овога 1920. бива упућен на двомесечну војну вежбу на албанској граници, односно на угушивање шиптарске побуне. Тада, да би се осветио својим прогонитељима, пише дужи документарнофељтонски спис „Два месеца у југословенском Сибиру“ и објављује га најпре у наставцима у листу „Република“ а затим и у засебној књизи. Почетком 1921. учлањује се у Републиканску странку, улази у њен Главни одбор и иступа као ватрени говорник на њеним јавним скуповима. Пошто је у међувремену „Прогрес” забрањен, наставио је антирежимски новинарски ангажман као сарадник „Републике“. Већ обележен као радикални опозиционар, чак и близак политичкој левици, у јануару 1922. прихвата се улоге браниоца комунисте Спасоја Стејића, оптуженог у Видовданском процесу за покушај атентанта на краља Александра. Ипак, уз сва ова ангажовања, стиже и да се интензивно бави књижевним радом. Управо у овом периоду настају његова најзначајнија дела: роман „Црвене магле“ и збирке приповедака „Утуљена кандила“ и „Витло и друге приче“. Прелом у његовом животу настаје после поновне женидбе 1924. са Наташом Александровном, Рускињом из племићке породице добегле у Југославију после бољшевичке револуције. Отада се више посвећује свом основном позиву – адвокатури, а сплашњава његово бунтовништво, такође и књижевни рад, а оживљава интересовање за руску историју и културу. Жељу да отпутује у Русију и лично се увери шта се у њој променило после револуционарног преврата остварио је у јесен 1927, када пуна два месеца проводи углавном у Москви, а одмах по повратку објављује у листу „Време“ путописне репортаже „Утисци из Русије“, које потом обједињује у засебној књизи. Касније је, на основу грађе скупљене на овом путовању, објавио и серију чланака о руским темама.

Под утицајем догађаја који су претходили завођењу шестојануарске диктатуре, његова политичка оријентација радикално се мења одбацивши заувек своје некадашње левичарске наклоности, потпуно се окреће српским традицијама и постаје тврдокорни националиста. У исто време приклања се и грађанским конвенцијама и држи до свог друштвеног престижа. Његова адвокатска канцеларија је међу најуспешнијим у Београду, угледни је члан Пен-клуба, од 1933. дописни члан Српске краљевске академије и члан масонске ложе, што му све омогућава да оствари везе у високом друштву, које досежу и до кругова блиских двору. Као мало ком другом српском књижевнику овог времена, једна прича („Ресимић добошар“) преведена му је на чешки и објављена у Прагу 1936. Посебну пажњу шире јавности изазивао је горљивим ангажовањем око оснивања Српског културног клуба фебруара 1937, у којем је уз председника Слободана Јовановића постао један од потпредседника, а две године касније и уредник гласила клуба – недељника „Српски глас“. У њему је писао програмске чланке с позивом на окупљање Српства, што је требало да резултира стварањем Српских земаља у оквиру Југославије (као пандан тада створеној Бановини Хрватској). Због оваквих ставова забрањивано је више бројева „Српског гласа“, а већ после седам месеци његово излажење трајно је забрањено. После окупације у априлу 1941. склонио се код рођака у Горњи Милановац и Горњу Трепчу код Чачка, а потом крајем јула одлази на Равну гору, укључује се у штаб Драже Михаиловића и постаје његов саветник за политичка питања, а уједно и главни идеолог Равногорског покрета који се у великој мери заснивао на програму Српског културног клуба. Као најугледнију личност покрета, Михаиловић га нешто касније именује за свог првог заменика. После врло присне сарадње, у једном периоду долази до несугласица међу њима. Мада и даље остаје у врху четничке организације, дубоко повређен издваја се из штаба и осамљује. Драгиша Васић поново постаје политички активан током припрема за Народни конгрес у селу Ба, јануара 1944. године. У припремни одбор конгреса 26. јануара улазе два представника странака, Живко Топаловић (Социјалистичка странка) и Бранислав Ивковић (Демократска странка), као и три представника Централног националног комитета: Стеван Мољевић, Драгиша Васић и Ђура Ђуровић. Повратак Драгише Васића тражио је лично Топаловић, у страху од превеликог Мољевићевог утицаја. Старо пријатељство са Васићем Топаловићу је било важније од чињенице да су Васић и Мољевић истомишљеници. Живко Топаловић и Стеван Мољевић сукобили су се већ на том првом званичном састанку. Мољевић је тражио да све странке уђу у Равногорски покрет, као надстраначки народни покрет, као и да конгрес буде равногорски. Топаловић се већ био договорио са политичарима да је могућа само супротна опција: да Равногорски покрет, заједно са политичким партијама и нестраначким организацијама, уђе у нову коалицију, коју је требало основати на конгресу. Спор је пресекао Дража, подржавши предлог политичара. С друге стране, пред притиском Мољевића и Васића, Топаловић је одустао од свог предлога да будућа југословенска држава има четири уместо три федералне јединице.

Велики народни конгрес, познат у историји као Светосавски конкрес, отворио је Драгиша Васић, после кога је реч узео Топаловић, као председавајући. Њих двојица су саставили предлог резолуције, познате као Башка резолуција. Другог дана конгреса, 28. јануара, резолуција је једногласно усвојена, а Васић, Топаловић и Мољевић постају главни чланови организационог одбора, који је добио задатак да прошири Централни национални комитет Краљевине Југославије (ратну скупштину) и његов Извршни одбор (ратну владу). Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само спољној репрезентацији државе, али то није учињено да се не би стварали инциденти ни са краљем, ни са савезницима, ни са Југословенском владом. Заправо, краљ а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке западних савезника. Фактичко стање у том тренутку било је да су западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе. Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну југословенску владу и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална југословенска влада. Један од њених чланова био је и Драгиша Васић, као председник правног и законодавног одбора. После Светосавског конгреса покренут је још један лист за који је писао Драгиша Васић, „Уједињено српство“. Такође је писао и за гласило Делиградског корпуса, „Слобода или смрт“, коме је главни уредник био др Војин Андрић. У јесен 1944. са главнином четничке војске повукао се из Србије и стигао до централне Босне, где се у марту 1945. прикључио јединицама црногорских четника које су, под командом Павла Ђуришића, покушавале да се преко територије НДХ пробију и домогну границе са Аустријом. По највероватнијој претпоставци, тада је услед неуспеха овог подухвата и он погубљен с великим бројем четничких официра у јасеновачком логору.

 Упечатљиви доживљаји из балканских ратова подстакли су га да постане писац. То се збило тако што је почетком 1914. на конкурс „Политике“ за најбољу ратну приповетку послао кратку причу „Пацко“, којој је трочлани жири, у коме је био и Јован Скерлић, доделио награду. Та прича, објављена у „Политици“ 5. марта 1914, први је његов објављени књижевни рад, а по свој прилици и први који је написао. Овај неочекивани успех охрабрио га је да настави да пише, па је у наредна три месеца објавио у „Политици“ још седам кратких прича, од којих само једна тематски није била везана за догађаје из рата.

За дуже време готово сасвим престаје да пише приче (колико се зна, током целог Првог светског рата написао је само три кратке приче и то на Солунском фронту), а поново је почео да их објављује тек после шестогодишње паузе 1920. у листу „Прогрес“. Потом је за само пола године у СКГ објавио три своје најбоље приповетке: „У гостима“, „Ресимић добошар“ и „Реконвалесценти“, које је одмах потом уврстио у своју такође најбољу књигу „Утуљена кандила“. Од 1924, када му је штампана друга књига приповедне прозе „Витло и друге приче“, током наредних осам година, поред публицистичких књига „Деветсто трећа“ (1925) и „Утисци из Русије“ (1928), објавио је још само 11 претежно кратких прича, од којих је 9 уврстио у своју последњу збирку „Пад са грађевине“ (1932). Отада сасвим престаје да пише приче. По разним публикацијама остало је рaсуто и тридесетак његових чланака и есеја о књижевним и историјским темама. Своје књижевне и публицистичке радове објављивао је у следећим листовима, часописима и алманасима: „Политика“ (1914, 1924 – 1925, 1932, 1936 – 1938), „Прогрес“ (1920), „Мисао“ (1920, 1923, 1928 – 1929), „Република“ (1921), „Српски књижевни гласник“ (1921 – 1925, 1927 – 1929, 1939), „Књижевна република“ (1923 – 1925), „Раскрсница“ (1923), „Нова Европа“ (1924), „Буктиња“ (1924), „Ратни инвалид“ (1924), „Календар Народна одбрана“ (1926), „Воља“ (1927), „Време“ (1928, 1933), „Нови видици“ (1928), „Живот и рад“ (1928, 1930), „Правда“ (1931, 1933 – 1939), „Савременик“ (1931), „Глас Шумадије“ (1933), „Идеје“ (1934), „Народни алманах“ (1939), „Напред“ (1939), „Српски глас“ (1939 – 1940), „Вардар“ (календар за 1940), „Нова Србадија“ (1941). У већини његових приповедака, као и у роману „Црвене магле“, тематску окосницу чине доживљаји из рата или последице које је непосредно рат произвео. Сва та проза прожета је дубоким револтом, поготово кад описује збивање у послератном времену. Таквом утиску доприноси и нервозно-грозничави и задихани ритам приповедања, усаглашен са општом атмосфером и психо-нервним стањем описиваних личности. Захваљујући смислу за фина психолошка нијансирања и посматрачком дару, његова се

проза, уз неспорна уметничка својства, доживљава као веродостојно сведочанство о људима и времену. У једном делу његове прозе доминирају социјалне теме прожете ганутљивом самилошћу, а у другом упечатљиви хуморно-гротескни ликови. Мада обимом невелико, његово дело од већине критичара савременика било је високо вредновано. После готово полувековне потпуне одстрањености из књижевности, условљене идеолошким разлозима, нагло је оживело интересовање за његова дела, и књижевна и публицистичка, па је од краја девете деценије XX века започето њихово прештампавање и уврштавање појединих приповедака у антологије. Упоредо с тим комплексно се проучава и преоцењује његово стваралаштво. Показало се да га протекло време није учинило превазиђеним и неактуелним. Напротив, нови књижевни историчари и теоретичари постављају га у темеље српске прозне уметности између два светска рата, „Црвене магле“ сврставају у најмодерније српске романе XX века, а приповеку „У гостима“ међу најбоље приповетке у целокупној српској књижевности.

ДЕЛА: „Карактер и менталитет једног поколења“, Београд 1919; „Два месеца у југословенском Сибиру“,Београд 1921; „Утуљена кандила“, Београд 1922; „Црвене магле“, Београд 1922; „Витло и друге приче“, Београд, 1924; „Бакућ Улија“, Београд 1924; „Деветсто трећа“, „Мајски преврат“, Београд 1925; „Утисци из Русије“, Београд 1928; „Приповетке“, Београд 1929; „Пад са грађевине“, Београд 1932; „Bubenik Resimić a jiné povidky („Добошар Ресимић и друге приповетке“), превео на чешки Ј. Урбан, Праг 1936; Одабрана дела Драгише Васића, Београд 1990; Драгиша Васић: Изабрана дела I—IV, Београд 1990, приредио Гојко Тешић;Драгиша Васић, Изабрана дела, Београд 2004.

 

ЛИТЕРАТУРА

Маринко Арсић Ивков, Драгиша Васић по други пут међу Србима, предговор у: Одабрана дела Драгише Васића, Београд 1990.

Гојко Тешић, Драгиша Васић у: Утуљена баштина, I, Београд 1990.

Гојко Тешић, Драгиша Васић, трагична биографија мајстора модерне прозе, поговор у: Изабрана дела Драгише Васића, IV, 439 – 450.

Мира Ружић, Сећање на Драгишу Васића, Свет, 4 – 17. IV 1990, 46 – 48.

Коста Николић, Драгиша Васић, у: Историја Равне горе, Београд 1999, III, 327 – 339.

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања