Др Светислав Касапиновић – од револуционарног омладинца до угледног нотабилитета

22/04/2020

Аутор: др Милош Савин, историчар

 

Описати политичку делатност др Светислава Касапиновића, његов национални и културни допринос Србима у Војводини, пре свега у јужном Банату, није лак историографски задатак. Тешко је објективно и критички алализирати личност о којој су савременици, међу којима је било и политичких неистомишљеника, увек говорили у суперлативу.  Касапиновић је за живота стекао епитет „српски Катон“ због  политичког искуства и памети, а био је убеђени поборник, демократије, либерализма и народног суверенитета. Ђуро Даничић је Касапиновића видео као „истиниту дику свог народа“, Михајло Полит Десанчић као „доктора свију врлина“, а Јован Павловић као „човека узорна у сваком погледу, којега поштење сија као сунце, који је правдољубив, доброг срца, пун такта и доброг тона“. Светозар Савковић га је окарактерисао као „најинтелигентнијег младића српског“, а прота Васа Живковић је истицао Касапиновићеву честитост, те његова „лепа и подвижна дела“. Јован Ђорђевић, Јован Бошковић и Јован Туроман су о Касапиновићу писали као о „слободоумном човеку, одличном родољубу, изврсном правнику и канонисти, умном и разборитом организатору црквено-народне аутономије, стеновитом стубу општинском, поносу Панчева, верном и поузданом другу и пријатељу“. Јожеф Стока, Немац, финансијски проценитељ Окружног суда у Панчеву, није крио своје дивљње према националном раду др Касапиновића оцењујући га као „најбољег и најправеднијег човека свог народа и племена“. Будимпештански адвокат либералних политичких схватања, др Мориц Штилер, који је Касапиновића успешно бранио током велеиздајничког процеса започетог 1876. године у њему је видео „персонификацију демократизма и широке словенске душе, која није умела да мрзи, али је зато тим више знала да презире све што се косило са моралом и законом“. Оно што је Светозар Милетић био у остатку Војводине, то је Светислав Касапиновић био на простору јужног Баната. Иако је био једна од маркантнијих и значајнијих личности политичке историје Срба у Војводини, можемо слободно рећи да је Касапиновића историографија готово заборавила, те да је његово дело постало жртва превида централистичке призме у савременој српској историографији. Светислав Касапиновић је рођен 8. децембра 1839. године у Панчеву, тада милитаризованој војној, граничарској вароши, од око дванаест хиљада становника. Касапиновићева мајка је била Совија, рођена Поповић, а отац Георгије Касапиновић, сапунџија и срески арендаш, што је тада био веома уносан посао. Породица је живела у великој кући, у српском делу Панчева, чији су власници били Георгије и његов брат Венијамин Касапиновић. Када је Светислав имао пет година, отац му је преминуо од туберкулозе, а мајка Софија је пуних 10 година, све до 1854. године, живела као удовица, да би се затим удала за богатог панчевачког трговца Ђорђа Кокоа, са којим је добила сина Димитрија. Ђорђе Коко и Софија су живели складно све до његове смрти 1883. године. Након Димитријеве женидбе 1885. године, мајка Софија је живела заједно са старијим сином Светиславом све до смрти 1910. године у кући у коју се преселила након друге удаје. У истој кући живео је и Светислав све до своје смрти 1922. године. Сви расположиви историјски извори указују на то да је Светислав уживао пуну подршку од свог очуха, који га је помагао као властито дете. Након свршене Српске вероисповедне школе у Панчеву, Светислав је гимназијско школовање отпочео у Сремским Карловцима, где је завршио са изузетним успехом прве две године. Током тог периода становао је код сенатора Јована Јовановића. Трећи и четврти разред гимназије Светислав је завршио у Темишвару, како би до финеса овладао немачким језиком и спремио се за студирање права, што му је био наум од почетка школовања. Иако је имао врхунске резултате током целокупног школовања, Светислав није био стипендиста, односно није био ослобођен плаћања школарине. Пијаристичка гимназија у Темишвару је важила за једну од најјачих класично-хуманистичких, просветних установа на немачком језику.  Пети разред гимназије Светислав је завршио као приватни ученик Терезијанске академије у Бечу, где је и матурирао. Поједини извори нас упућују на закључа, да је Светислав вероватно, паралелно са гимназијом из Темишвара, полагао разреде као приватни ђак и у Терезијануму. Од 1869, па до 1863. године Касапиновић је студирао право на Универзитету у Бечу, где је био један од најбољих студената. Поред права, Светислав је слушао и славистику. Након стицања титуле доктора права, у децембру 1865. године, Касапиновић се није вратио у Панчево, него се у Бечу састао са Светозарем Милетићем, помажући му у припреми „Заставе“, која ће почети да излази следеће године. Симултано са оснивањем „Заставе“, на иницијативу Српског академског друштва „Зора“ у Бечу, дошло је до иницијативе за чврће формирање једне пансрпске омладинске организације, у чијем организовању је узео активно учешће и Светислав Касапиновић. До прве скупштине Уједињене омладине српске у Новом Саду је дошло 1866. године, а на њој је учествовало четири стотине омладинаца, махом студената са подручја Војводине, Србије, Црне Горе и Херцеговине. Циљ Уједињене омладине је било самоусавршавање, ширење просвете, науке, културе и уметности. Тадашња власт Кнежевине Србије је прилично непријатељски гледала на формирање Омладине, држећи да је ова организација у суштини револуционарна и антимонархистичка. У Србији су се шириле гласине да Омладина планира да свргне Обреновиће, за рачун Карађорђевића, те да Омладина тежи да сруши монархизам као такав и створи велику српску републику на челу са Светозарем Милетићем. Тако је и др Светислав Касапиновић, као правник који се борио за политичка права Срба у Угарској, пре свега на подручју још увек постојеће банатске Војне границе, добио епитет омладинског револуционара, иако његовој одмереној и тактичној личности револуција никада није била превасходна опција. Без икакве задршке, можемо закључити да је по питању остварења мисије и циљева Уједињене омладине српске, управо Касапиновић остварио највеће домете, институционализујући српске просветне и културне иницијативе на подручју Панчева, што је кулминирало формирањем Српске више девојачке школе у Панчеву. Касапиновић је био одушевљени члан Милетићеве Српске народне слободоумне (либералне) странке, а дуго је словио и за јединог Милетићевог потенцијалног наследника. Касапиновић је већ 1866. године изабран за почасног члана одбора панчевачке Српске православне црквене општине, а 1869. године за посланика на Српском црквено-народном сабору, те 1870. године за панчевачког варошког представника. Касапиновић је свој национални и политички рад фокусирао на деловање унутар установа и институција. Омладинске скупштине су обиловале беседама и бурном реториком, али из њих се није изродило превише резултата. Обрнут пример овом правилу је било деловање Светислава Касапиновића, који никада није учествовао у дебатама, али је својом политичком борбом кроз институције допринео извршењу задатака Омладинског деловања. По повратку у родно Панчево, Касапиновић је око себе створио кружок најугледнијих и најбогатијих Срба ове средине, који су били вољни да допринесу националном раду, култури и просветитељству, те српској самоодбрани од агресивне германизације, а касније и мађаризације. Значајна полуга у његовом културном деловању је било и Српско црквено певачко друштво. Овај хор је основан 1838. године, као најстарија организација овог типа међу јужнословенским и балканским народима. Захвљујући Касапиновићу Српско певачко друштво је добило од власти одобрен статут 1865. године. Касапиновићев кружок је окупљао Србе на хорским приредбама, како би контрирао панчевачкој казини, чији је циљ био развијање аустријског царистичког духа међу Србима Банатске војне границе. Певачко друштво је учествовало у Београду на свечаном дочеку кнеза Михаила 1867. године, када се враћао из Истамбула са ферманима о преузимању српских градова. Певачко друштво је направило до тада невиђени, спектакуларни дочек Светозара Милетића у Панчеву 1870. године. Касапиновић је 1867. у Панчеву основао Омладинско друштво за распростирање корисних књига по народу, а следеће 1868. године Друштво за потпомагање сиромашних ђака у српским основним школама. Излобирао је код богатих Срба обиман фонд за ову установу, а поред материјалне помоћи ђацима, обезбедио је и бесплатно лечење сиромашној српској деци. Круну Касапиновићевог деловања представља формирање Српске више девојачке школе о трошку српских аутономних фондова и панчевачке црквене општине. Поред наведених установа, Касапиновић је успео да створи и Српску учитељску књижницу – библиотеку намењену просветним радницима, опремљену најсавременијим издањима свог доба. Српска учитељска књижница је после Библиотеке Матице српске била највећа српска библиотека у Војводини. Инспирисан деловањем Уједињене омладине српске и Српске народне слободоумне странке, Јован Павловић је покренуо 1869. године лист „Панчевац“. Касапиновић је своје текстове о политичкој ситуацији у граници објављивао у Милетићевој „Застави“, док је текстове о просветној и културној тематици објављивао у „Панчевцу“. Пошто је Касапиновић био Милетићева десна рука, Срби из банатске Војне границе, од Тисе па до обронака банатских Карпата, следили су његов политички курс, посебно у деликатној политичкој ситуацији која је настала након 1872. године, односно укидања Војне границе и њеног утапања у угарски провинцијал, односно у уставни поредак изграђен након Аустроугарске нагодбе. По завршетку свог формалног образовања, др Светозар Касапиновић је постао адвокатски приправник у канцеларији тада чувеног адвоката, др Љубомира Гађанског, који је уједно био и председник Српске црквене општине у Панчеву. Четворогодишње приправништво под патронатом др Гађанског, омогућило је Касапиновићу да добро испече адвокатски занат, по коме ће након 1871. године, када је добио дозволу за покретање сопствене праксе, бити познат и признат. Срби, али и други грађани из целог јужног Баната су путовали да би их Касапиновић посаветовао или заступао, а да буду примљени, морали су да чекају и по неколико дана. Вођен патриотизмом и хуманизмом, др Касапиновић скоро половини својих клијената није наплатио услуге, због њиховог имовинског статуса. Бесплатно је бранио Србе који су пали у немилост угарске државе, без сопствене кривице. Многи родољубиви и богати Срби су код њега склапали тестамент, а они који нису имали наследнике, на Касапиновићев савет, имовину су даровали српским просветним и културним институцијама у Панчеву. Након укидања Границе, мађарски је постао језик судства у Угарској, што је отежало позицију Касапиновићу и Гађанском, који тај језик нису познавали. У почетку су им судије дозвољавале да опште на немачком, међутим нови судски кадар који је стизао из Будимпеште у Панчево није знао немачки и ситуација је натерала Касапиновића да се уортачи са својим приправником др Пајом Марјановићем, са којим је беспрекорно сарађивао до Марјановићеве смрти 1911. године. Због свог политичког ангажовања Касапиновић се у више наврата налазио на удару мађарских шовинистичких кругова, пре свега оличених у Либералној странци Калмана Тисе. Ширењем гласина и разним притужбама покушали су да му сруше адвокатску праксу, и доведу га на руб егзистенције, међутим у томе нису успели, захваљујући Касапиновићевој уредној документацији. Касапиновић је чврсто стајао на позицијама идеологије Светозара Милетића, на позицијама Туцинданског чланка, на позицијама програма изнетог у првом броју „Заставе“ из 1866. године, те на позицијама Бечкеречког програма из 1869. године. Док је Милетић водио политичку борбу на Угарском сабору, Касапиновић је исто чинио у оквирима Српског црквено-народног сабора. Захваљујући Касапиновићу дошло је до привремене сарадње између кнеза Милана након проглашења његовог пунолетства, те војвођанских либерала предвођених Милетићем. Почетком Српско-турског рата 1876. године, због наводне велеиздаје, противправно и незаконито су ухапшени Светозар Милетић и Светислав Касапиновић. У оквиру овог велеиздајничког процеса ухапшени су бројни представници српске интелигенције у Угарској и Хрватској, попут Јована Павловића, Лазе Костића, Корнела Јовановића, Мате Косовца, Стевана Јанковића… Сви су на концу услед недостатка доказа ослобођени сем Милетића и Касапиновића, којима је наставило да се суди. Захваљујући великом труду, будимпештанског адвоката др Морица Штилера, Касапиновић је на концу, током лета 1977. Године, усвајањем жалбе ослобођен. Једино је Светозар Милетић као народни вођа, без нарочитих доказа 18. јануара 1878. године осуђен на 5 година затвора због наводне велеиздаје, али је пуштен на слободу већ током 1879. године. Током боравка Светозара Милетића у затвору дошло је до значајне промене ситуације. Наиме, Бечкеречки програм који је важио за Србе посланике Народне слободоумне странке на Угарском сабору, залагао се за независност, односно пуну равноправност Угарске са Аустријом. Међутим, угарска политичка елита је суштински постала задовољна клијентелистичком позицијом у односу на бечке меродавне кругове, што је потпуно запечаћено доласком на власт Калмана Тисе и његове либералне странке 1875. године. По Касапиновићевом мишљењу није више постојало оправдање да се Срби боре за независну Угарску од самих Мађара. Бечкеречки програм је подржавао савез немађарских народа Угарске у борби за равноправан положај и сопствено језичко и територијално заокружење унутар Угарске. С обзиром да су од овог концепта одустале готово све народности сем Срба, по Касапиновићевом мишљењу није више било потребе да се војвођански Срби једини боре за права других народности мимо њихове воље, већ да се искључиво посвете борби за своја политичка и аутономна права. Бечкеречки програм је такође подразумевао и праведно решење источног питања, савез балканских народа против Турака и проширење Србије на подручја јужне Србије, Македоније, Косова и Метохије, старе Рашке, те Босне и Херцеговине. Међутим, 1878. године дошло је до берлинског конгреса на коме је призната независност Србије, која је пак пристала на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине. Ускоро након тога дошло је и до потписивања Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске. По Касапиновићевом виђењу ситуације, Срби у Војводини нису више имали простора да се на Угарском сабору залажу за решење источног питања, које је у том моменту било нереално или противно интересима званичног Београда. Услед свега наведеног, Касапиновић је сматрао да Срби у Угарској немају више разлога да буду по сваку цену ни државноправна ни политичка опозиција у већини тачака Бечкеречког програма, те да треба искључиво да се политички боре за очување сопствене Црквено-школске аутономије, коју је аустроугарска власт у сарадњи са појединим представницима српског високог клера покушавала да обесмисли, те да се доследно боре за примену угарског Закона о правима народности, кој је усвојен одмах након нагодбе, али је остао мртво слово на папиру.  Док се Милетић налазио у затвору, потом на опоравку, почела је да доминира ова Касапиновићева умеренија струја, названа нотабилитетском, коју је почело је да подржава све више старих и угледних чланова странке који су сматрали да више не постоје услови за некадашњу политичку борбу. Међу нотабилитетима значајну улогу је почео да игра и сомборски првак странке Ника Максимовић, који је представљао унутарстраначку опозицију Светозару Милетићу још од 1873. године. Након опоравка, Милетић је у Новом Саду, априла 1881. године сазвао велики збор бирача странке са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Искусни нотабилитети, међутим, процењујући да је то последњи Милетићев политички корак, нису се истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и радикала Јаше Томића који је захтевао допуну  Бечкеречког програма социјалним питањима. У августу 1882. Године, Светозар Милетић је потонуо у најтежи облик болести, што је довело до његовог коначног одласка из друштвено-политичког живота. Ника Максимовић је за 25. март 1884. годину сазвао конференцију за 40 најистакнутијих чланова странке, у Будимпешти у хотелу „Хунгарија“. Нови нотабилитетски програм у четири тачке, изнео је и образложио његов аутор, др Светислав Касапиновић. Суштина програма је била одустајање од опозиционе политике према држави и влади, а борба за српска права настави кроз залагање за доследну примену Закона о народностима, те санацију погажених права Српске црквеношколске аутономије. Како је овој конференцији оспорен легитимитет, нотабилитети су донели одлуку да се организује збор бирача Српске народне слободоумне странке у Великој Кикинди, која је била место са највећим бројем Срба бирача. Нотабилитети су 13. априла 1884. године одржали импозантан збор са преко хиљаду бирача Српске народне слободоумне странке из 52 места. Овај скуп је бојкотовала група либералног центра окупљена око Мише Димитријевића.  На овом збору нотабилитети су усвојили умерени Кикиндски програм, чији је аутор био др Светислав Касапиновић. По усвајању Кикиндског програма, Касапиновић је са својим истомишљеницима покушао да организује бирачке зборове на којима би Србима бирачима презентовао нови програм. Одржавање оваквих зборова опструисали су радикали из Беле Цркве и Вршца којима су управљали др Ђорђе Милосављевић, Јаша Томић и Лаза Нанчић. Напокон до прилике да се обрате бирачима дошло је на једном среском збору Срба бирача у Уљми, који се одигравао у једном великом приватном дворишту. Пред организаторима скупа су се појавили и радикали захтевајући да им се преда вођење збора. Иако је Касапиновић сматрао да треба дозволити да се Милосављевић, Томић и Нанчић обрате скупу, сматрајући да ће то бити управо највећи аргумент против радикалске политике, организатори су порекли право радикалима да воде скуп, али су дозволили др Милосављевићу да се обрати. Међутим, Јаша Томић је по улици сакупио већи број својих симпатизера, али и много људи који нису чак ни имали бирачко право, који су покушали да развале врата и насилно преузму збор, због чега је дошло до сукоба између једне коњичке полицијске јединице и радикалских симпатизера, што је довело до великог броја повређених, како коњаника, тако и граничара који су им узвратили камењем. Радикалска популистичка пропаганда је ово крвопролиће представила као „покољ у Уљми“, за шта је окривљен др Светислав Касапиновић. Бројне увреде од мање познатих политичких актера који нису ногом крочили у Уљму, а камоли у Панчево, значајно су утицале на др Касапиновића да напусти политичко активно деловање. Касапиновић је наставио да се бави пре свега комуналном и црквеном политиком у Панчеву, те да својим саветима доприноси политичкој борби против клерикалаца, а потом и радикала у оквирима Српске црквено-школске аутономије.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања