Аутор: Данило Копривица, политиколог
Причамо о Формози, о Кинеском Тајпеју, о Тајвану, о Републици Кини. Причамо о земљи кратке историје и више имена. Причамо о земљи коју су ових дана светски медији упитно називали – „Далекоисточна Украјина”.
Причамо о томе, да између дешавања око Тајвана и око Украјине, има очигледних сличности, али има и великих разлика.
Тачно је, да се све већи број Тајванаца све мање осећа припаднцима кинеских народа и да теже да изграде нову, тајванску нацију.
Исто тако, Тајванци мисле да су своју безбедност и сигурност заувек нашли у чврстом америчком загрљају.
Такође, тачно је, да Кина без Хонг Конга и без Тајвана није империја, као што то није ни Русија без Крима и без југоисточног дела Украјине.
Причамо о кинеском стрпљењу и о америчкој „ризико дипломатији”. О дипломатији која је, без дилеме, у служби империјалних геостратешких, геополитичких и економских интереса. Такође, и када повлачи признање Тајвана 1979. г. и када то повлачење признања, малим гестовима, па и актуелном посетом де факто поништава. Све време, наведена дипломатија врло вешто провлачи сопствене империјалне интересе кроз пароле о одбрани демократије и одбрани слободе избора тајванских Кинеза, који то више не желе да буду.
Заправо није питање да ли ће Тајван постати саставни део Народне Републике Кине, питање је, да ли до тога мора доћи, заједно са тоталним крахом западне војне премоћи?
Причамо о Тајвану, а да ви ни не слутите, колико та прича има директне везе са нама.
Време је за седамдесет другу Зелену дебату, за нову сесију серијала „Досије”.
***
Председавајући Представничког (доњег) дома Конгреса САД, по својој функцији је формално трећи човек америчке државе. Обављање ове веома високе државне функције, према званичним овлашћењима и нема много везе са спољном политиком најмоћније земље данашњице.
Посета Ненси Пелоси није први долазак председавајућег Представничког дома САД Тајвану. Њут Гринич је 1997. посетио Тајван и то одмах након званичне посете Пекингу и Шангају. Министарство спољних послова Кине је тада осудило овај потез, али без даље ескалације.
Подсетимо, САД су повукле признање Тајпеја у корист Пекинга, још 1979, а уместо амбасаде у Тајпеју, као неформална дипломатска мисија, инсталиран је Амерички институт. САД се све до скора држао политике двосмислених порука.
У међувремену, Америка почиње да обнавља трговачке и војне споразуме са Тајваном, а посете америчких званичника, од Закона о путовању из 2018. који је потписао Доналд Трамп, постају све учесталије. Још једна чињеница која говори у прилог томе, да долазак Ненси Пелоси, није само политички хир на крају једне каријере.
***
ПРИРОДА И ДРУШТВО
Коме је до плажа, масажа и до купања, нек иде на Тајланд. Природа Тaјвана и Тајланда нису исто. Као ни људи. Трусно и у сваком погледу климатски изазовно острво, претежно блатних обала, без обзира на португалско дивљење, далеко је од дивног острва. Клима је, статистички речено, веома пријатна са просечних 22,5 степена целзијуса, али су сеизмичка и вулканска изненађења веома непријатна. Две трећине земље су планинске и брдовите шуме, чији многобројни врхови сежу изнад 3000 мнв, а највиши од њих је висок 3952 мнв.
Површина главног острва је 35.800 км2, а целог архипелага око 36.200 км2. У земљи живи око 23,6 милиона становника. Од тога броја, готово половина живи у регији главног града Тајпеја.
По пореклу 98% становника су Хан Кинези, а тек око 2% Аустронежани тј. домороци. Мандарински је званичан језик. Говори се тајвански дијалект, тј. хокиен дијалект из оближње провинције Фуђиен, као и хака језик. Домородачки језици су у изумирању због њиховог непоштовања и непризнавања. Више од 80% људи се изјашњавају као верници. Међу њима најбројнији су будисти (35%), таоисти (33%), икуан таоисти (3,5%), протестанти и римокатолици.
***
ОД ПОРТУГАЛАЦА ДО КИНЕЗА
Године 1544. острво су открили Португалци, и одушевљени природом, назваше га дивним – Формоза. Од 1626. до 1642, на северу острва егзистира шпанска колонија. У исто време, југ су заузели Холанђани, који ће ускоро, као најмоћнија поморска сила тог времена, преузети цело острво.
Острво већ 1662. заузимају припадници династије Минг. Двадесет година касније, победу односе припадници династије Ћинг и острво ће остати мање-више интегрисано са Кином све до 1895. и првог кинеско-јапанског рата. Од тада, па све до краја Другог светског рата, острво је под пуном јапанском управом, са намером да дође до његовог потпуног интегрисања у јапански културни простор.
Формоза се 1945. поново враћа под окриље Пекинга, заслугама и Куоминтанга, чије снаге ће се 1949, након пораза у кинеском грађанском рату, повући на острво.
ОД ЧАН КАЈ ШЕКА ДО НЕНСИ ПЕЛОСИ
Године 1949. Чан Кај Шек проглашава војну управу и преко једнопартијског система, влада земљом у диктаторском маниру, све до своје смрти. Тај период назива се белим терором. Утамничено је 140.000, а убијено око 5.000, већином староседелаца. Након масакра вијетнамских избеглица 1987. године, следе реформе, које ће довести до првих директних председничких избора, биће то тек 1996. Све време своје владавине, Чанг Кај Шек је директно подупиран од стране САД, кроз отворену финансијску, војну и међународну подршку.
До маузолеја, који је тајвански дикататор за живота сам себи подигао, води 87 степеница. Управо толико година је и поживео. Умро је 1975. Иза фараонске бисте, стоји натпис: Демократија, наука, једнакост. Тек ће његова смрт бити услов да тајванско друштво крене у жељеном смеру.
ПОСЕТА НЕНСИ ПЕЛОСИ
Ненси Пелоси је на крају своје политичке каријере – има осамдесет две године и у наредном јануару јој истиче политички мандат. Њену каријеру су обележили антикинески ставови, почев од истицања заставе на тргу Тијенанмен 1991, па до подршке протестанти-ма у Хонг Конгу 2019. Како сматрају њени симпатизери, иза те каријере стоји бескомпромисна борба за истинску демократију и за право на слободу избора, што је госпођу Пелоси повремено доводило у сукоб са свим политичким групацијама у САД.
Ипак, о стварном карактеру ове посете, најбоље говоре остварени контакти са председницом Тајвана Цај Инг-вен, али и првим човеком ТСМЦ компаније. ТСМЦ је глобални лидер у производњи чипова, који доминира светским тржиштем и квалитативно и квантитативно. Ова компанија запошљава 65.000 радника, има годишњи приход од 57 милијарди долара и производи 54% укупне светске производње чипова. Први човек ТСМЦ-а је са члановима америчке делегације разговарао о безбедоносним аспектима производње, али и о америчким жељама да се сличне фабрике отворе и на тлу Америке. Кинеска реакција је била брза и јасна. Стопиран је извоз песка, захваљујући којем, због високог садржаја силицијума, долази до производње чипова, који су мозак многих уређаја, без којих је незамислива данашњица: компјутера и аутомобила али и високософистицираног оружја.
Дакле, актуелна посета америчких државника Тајвану је све, само не последња (идеолошка) жеља политичарке која је своју каријеру добрим делом везала за Далеки исток.
ШТА АМЕРИКА ЗАПРАВО ХОЋЕ?
САД хоће и чине што и све друге империје и силе, али се претварају да су скроз другачији. Парафразирајући Пекића, заправо желим да укажем на велику методолошку сличност спољне политике САД и Велике Британије.
САД жели да покаже да нису ни близу фазе прерастезања како их многи данас процењују и да су у стању да контролишу и воде сукобе на различитим странама света.
Недвосмислена им је намера да упуте личну поруку председнику Си Ђинпингу, уочи нових страначких и државних избора у Кини.
Да суочени са ночекиваном непослушношћу многих држава широм света, апропо односа према Москви, изврше убрзану мобилизацију и хомогенизацију далекоисточних савезника, по моделу страха од далекоисточног Путина.
Да наставе припему домаће јавности за могућу интервенцију на Далеком истоку, што им засада иде веома добро, јер 51% Американаца не признаје кинески суверенитет над Тајваном, али тек 34% њих зна тачно да покаже где је Тајван на мапи света.
Да производима индустрије страха, подигну производњу сопствене војне индустрије и терет кризе пребаце што даље од себе, где год то могу. Да на Далеком истоку, креирају актуелну европску атмосферу, где ће подизати и попуњавати нове војне базе о трошку преплашених грађана далеких земаља. Дакле, потпуно супротно мисији у Авганистану, коју су финансирали амерички порески обвезници.
Да зауставе или барем радикално успоре кинески привредни развој, држећи га што даље од нових технологија.
То што њихова подршка Тајвану данас садржи и принципијелну подршку импозантним резултатима тајванске економије и демократије, није ни неискрено, нити безначајно, али оваква партија тајванске канасте, би се одиграла и да је на острву и даље време белог терора из доба Чанг Кај Шека.
ШТА НР КИНА ЗАПРАВО НИКАКО НЕЋЕ?
НР Кина је веома осетљива на давање било каквог спољнополитичког легимитета Тајвану. Тиме се, не само задире у њихове унутрашње односе негирајући кључну идеју једне земље, него се тиме у многоме, како они то виде, не уважава ни глобална позиција и снага земље.
Неће западну подршку новонараслом тајванском грађанском идентитету или тајванском неонационализму, како год тај феномен називали, јер је исти једнако опасан, ако не и опаснији по кинеске интересе, него ли давање спољнополитичког легитимитета.
Дакле, Кина је свесна да без Тајвана није империја. То би могли бити политички разлози.
Међутим, Кини је потпуно јасно, да би упркос све већем војном буџету и драстично увећаној убојитој моћи, све извеснији будући сукоб са Атлантском империјом, без Тајвана, дочекала у изразито дефанзивном положају.
Надајмо се да ће мудрост и економија превладати бес изазван провокацијама, које бранећи принципе демократије, заправо бране право на досадашње економске монополе.
***
ДЕМОКРАТИЈА , НАУКА, ЈЕДНАКОСТ
Готово 20% буџета се одваја за просвету и културу, тј. око 15 милијарди евра.
Око 24%, тј. око 20 милијарди евра се издваја за здравство. Највеће клинике су државне, док је систем и државни и приватни. Просечан животни век жена је 83 године, а мушкараца 77, што јасно говори о квалитету здравствене политике.
Тајван је земља изузетне посвећености одрживом развоју, екологији и циркуларној економији.
Постоји једна линија супер брзог воза која је дуга 350 км, којом се пут од Тајпеја на северу, до Каосјунга на југу, пређе за 1 сат и 45 минута. Пруга је тако пројектовна, да према њој гравитира 90% становништва. Замислите да од Суботице, па до Ниша (420 км) путујемо за два сата, или од Београда до Бара (476 км), за два сата и двадесет минута.
***
ТАЈВАНСКО ИСКУСТВО
Као што није питање да ли ће Тајван кад-тад постати саставни део Народне Републике Кине, тако није ни питање, имамо ли ми шта на тајванском искуству научити.
Право питање је, имамо ли довољно памети, снаге и воље, да то искуство правилно разумемо и правилно применимо.
Године 1996. у Тајвану су одржани први слободни и директни председнички избори. Земља без посебних природних ресурса, непризната у свету, под сталним притиском своје џиновске матице је од 1996. до данас направила чудо, и економско и социјално. Тајван је од тада, до данас, прешао невероватан пут позитивне трансформације и постао у сваком смислу богато и солидарно друштво, које се искрено окренуло одрживом развоју. Свакако би требало пожелети им миран суживот са својом великом матицом.
Размислите где смо ми били за све то време.
Само бесплатно и широко доступно образовање и исто такво здравство, граде сложну, просперитетну и солидарну друштвену заједницу, која не пристаје на улогу лаког плена корпоративне демократије.
Једино темељно васпитане и образоване генерације, које не пристају на општу социјалну неједнакост, као природом дан друштвени модел, имају шансе да сачувају оно што су генерације наших предака сачувале за нас.
Пред нама су велики изазови и тешке одлуке. Тајванско необично искуство је за одговорне и мудре људе, а само такви би требало да нас предводе, веома драгоцено.
Будућност је тако неизвесна да је често и прецењена. Ништа се не дешава без прошлости.
Учимо се читању знакова крај историјског пута.
Остави коментар