Аутор: Данило Копривица, политиколог
Најбоља вина, виртуозни плесови, космички полифони гласови, загонетне и недовољно истражене жене, ретко богата историја и можда најлепши европски предели, сасвим су довољан разлог да ускоро посетите Грузију. Молим Вас, пожурите јер „историја се не понавља, али се често римујеˮ.
Упознајемо земљу фантастичне лепоте, најскривенију европску тајну, државу која је законом о симболима изједначила фашизам и комунизам. Причамо о земљи, у којој, у једном дану можете видети плаже и скијалишта, Музеј совјетске окупације и Стаљинову родну кућу, у којој можете посетити много тога недовољно познатог, али не и крајње сумњиве биолошке лабораторије.
Откривамо, зашто Грузија није увела санкције Русији и да ли ће уздржавање од санкција, бити довољан залог, да ускоро не дође до формалног припајања, за Русе већ независне Абхазије и Јужне Осетије Руској федерацији.
Причамо о Грузији, а мислимо и на Украјину и на нас.
Време је за седамдесету Зелену дебату, за нову сесију серијала „Досијеˮ.
***
Грузија је кавкаска земља, која због свог положаја има велики стратешки значај за пролазак алтернативног нафтовода, којим би се заобишла Русија у транспорту каспијске нафте ка Европи. Стога је већ деценијама простор сучељавања и сукобљавања интереса Русије и Атлантске империје, како сам слободан да назовем земље, које под плаштом НАТО пакта спроводе своје империјалне спољнополитичке циљеве.
Али да почнемо причу од почетка. Тачније од историјских подсећања. Тим пре јер је овде тешко разумети комплексност руско-грузијских односа без познавања основних историјских догађаја.
МОНГОЛИ ДОЛАЗЕ
Колхида и Иберија су била независна и моћна краљевства на тлу данашње Грузије, која су примила хришћанство у четвртом веку, сврставајући Грузине међу најстарије хришћанске народе. То се везује за 327. годину када је краљ Мириан Трећи постао први хришћански краљ Иберије.
Велики успон, грузијска држава доживљава током 11. и 12. века за време краља Давида Градитеља и његове унуке, краљице Тамаре. Њихово доба памти се као златно доба Грузије. Памти се као време духовне и материјалне ренесансе државе и народа. Током двадесетогодишње владавине, која се сматра најуспешнијом у грузијској историји, Тамара је овенчана титулом краљ краљева (мепе мепета), а проширила је границе на делове Азербејџана, Јерменије, Ирана и Турске, a онда су дошли Монголи.
РУСИ ДОЛАЗЕ
Године 1783. склопљен је уговор којим источно-грузијске краљевине постају руски протекторат, са гарантованом територијом и аутономијом и продужењем власти династије Багратиона. Међутим, током иранске инвазије, Русија анектира источну Грузију, укида династију Багратиона, као и аутокефалност грузинске православне цркве.
Током руско-персијског рата 1805. руска војска спашава Тбилиси од иранске окупације, формално га прикључујући свом царству, након Ђулистанског уговора са Персијом из 1813. године. Тада долази до анексије западног грузијског краљевства. Последњи владар, најдуже европске династије, Соломон Други умро је у изгнанству 1815.
У периоду 1803–1878. током руских ратова са Османлијама, неке грузијске територије су прикључене Руском царству (Аџарија).
СОВЈЕТИ НАДОЛАЗЕ
Усред грађанског рата у Русији, 26. маја 1918, организују се парламентарни избори и грузијски парламент објављује декларацију о независности.
Након грузијско-јерменског рата из 1918, до мира долази интервенцијом Велике Британије, која ставља Грузију под своју заштиту у наредне две године.
Године 1921. Црвена армија осваја Грузију, што ће и поред сукоба и каснијих устанака довести до тога да се земља конституише као совјетска република, најпре у оквиру Закавкаске Федеративне Републике (Азербејџан, Јерменија и Грузија), а потом, 1936. године и као самостална Грузијска ССР.
За време Другог светског рата, око 700.000 Грузијаца се борило на страни Совјета. Од тог броја, половина је погинула током борби.
ДРУШТВО И ПРИРОДА
Грузија је држава у кавкаском региону Евроазије са излазом на Црно море у дужини обале од око 315 км. Укупна површина земље је 67.900 км2. Оцепљене регије, које су ван грузијске контроле, укупне су површине од око 12.500 км2 и то: Абхазија 8.600 км2 и Јужна Осетија 3.900 км2.
Од 4,5 милиона становника, више од 80% су Грузини који говоре грузинским језиком. Осетски (осетијски) се говори у Јужној Осетији; абхаски у Абхазији. Преко 80% становника су верници Грузинске апостолске аутокефалне православне цркве. Највећи градови су: Тбилиси (1,2 мил), Кутсаи (150.000) и лучки градови Батуми (150.000) и Поти (50.000).
Рељефом земље доминирају планински ланци Великог Кавказа (Шхара 5193 мнв) на североистоку и Малог Кавказа на југу земље. Брда и планине покривају око 87% површине. Под шумама је око 44% површине, од чега 5% чине прашуме. Ниска и претежно мочварна црноморска обала дуга је 315 км, од чега око 200 км припада Абхазији, а 5 км Аџарији. Од ње се, ка унутрашњости земље, шири пространа Колхидска низија.
Клима је због планинског залеђа веома блага. На западу земље је готово суптропска са доста падавина (3000 мм) , док је на истоку умерена и сушна (400 мм).
ДОБА НЕЗАВИСНОСТИ
Уочи распада Совјетског Савеза, 9. априла 1991, Грузија је прогласила независност, а већ у мају је добила првог председника који је срушен у државном удару крајем исте године. Тада земља улази у крвав грађански рат који је трајао до 1995. године.
Паралелно трају сукоби у Абхазији и Јужној Осетији, дојучерашњим аутономним совјетским областима. Грузини бивају протерани у великом броју, што се дешава и са Осетима, уз обостране сурове злочине. Грузија од тада контролише тек мањи део тих области.
Осети(ни) су народ иранског порекла, чији су преци били сарматски Алани. Сами себе називају Ирони. Већином су православни хришћани.
Абхази су староседелачки народ Кавказа и спадају у етнолингвистичку скупину северно-кавкаских народа. Народи сродни Абхазима су Абазини, Кабардинци, Черкези и Адигејци.
РЕВОЛУЦИЈА РУЖА
Револуција ружа (Ружичаста револуција) назив је за догађаје из 2003. године који су довели до смене тадашњег председника Едуарда Шевернадзеа, министра спољних послова СССР од 1985. до 1990. када је поднео оставку. Иако је уз руску помоћ стао на чело Грузије, политика му је била отворено прозападна. Његов режим су често потресале корупционашке афере, а ниво криминала у земљи је јасно стајао на путу економском развитку земље која је зависила од страних инвестиција.
На универзитету у Тбилисију 2000. године формирана је студентска организација чији је циљ била борба против корупције на државним универзитетима. Ова студентска група, почетком 2003. године, уз помоћ и инструкције огранка америчког Либерти (Слобода) института у Грузији, постаје покрет КМАРА (ДОСТА!). Преко Либерти института и Сорошевог фонда за отворено друштво, припадници КМАРА се повезују са активистима ОТПОР-а који их обучавају и дају им упутства. Остало знате из времена петооктобарског преврата у Србији: избори – крађа – мирни протести – насилан улазак у парламент – одсуство реакције војно-полицијског апарата – власт опозицији.
ОПЕРАЦИЈА ЧИСТО ПОЉЕ
Године 1994. Грузија се придружила НАТО програму Партнерство за мир. У изјави Северноатлантског већа од 7. децембра 2011. Грузија је означена као земља аспиранткиња, која је још 2007. године поднела званичан захтев за пријем у НАТО.
По наређењу тадашњег председника Михаила Сакашвилија 7. августа 2008, отпочела је операција која је имала за циљ заузимање територије Јужне Осетије, непризнате самопроглашене републике, коју су штитили руски мировњаци. Наредног дана у напад креће 12.000 грузијских војника, са 75 тенкова Т-72 и неколико десетина лаких оклопних возила.
Грузија је за пар година модернизовала и професионализовала војску, увећавши војни буџет са 16,9 (2002) на 990 милиона долара (2008), интегришући поједине војне потенцијале у НАТО структуре.
Уочи операције, одржане су заједничке грузијско-америчке вежбе Моменталан одговор 2008.
ПОВРАТАК ВЕЛИКОГ РЕФОРМАТОРА
Михаил Сакашвили је дуго година живео у Њујорку, где се школовао и радио. Године 1995. вратио се у Тбилиси са супругом Холанђанком, коју су Грузијци обожавали, називајући је холандском ружом. Постао је председник на поновљеним изборима, након Револуције ружа, 2004, са 96% гласова. Нови мандат је освојио 2008, али је каријеру завршио бегом из земље, најпре у САД.
Освануо је у Украјини, где је од тадашњег председника Порошенка, добио држављанство и функцију гувернера Одесе. Убрзо ће ући у сукоб са Порошенком и остати без украјинског држављанства и функција. Зеленски му је вратио држављанство и именовао га је за саветника и Великог реформатора.
По повратку у Грузију, у време локалних избора, ухапшен је 2. јануара 2021. године по пресуди из 2018.
На осетској страни било је свега око 2.500 војника и мањи број механизоване технике, па се погрешно рачунало на лак посао и на руску суздржаност у време врхунца Олимпијских игара у Пекингу.
Руси су за сукоб ангажовали око 15.000 војника са огромним људским и механизованим резервама 58. армије, стациониране на Северном Кавказу, у чијем саставу је било 100.000 војника и 621 тенк.
За пет дана рата, Грузијци су изгубили комплетне територије Абхазије и Јужне Осетије, а добили су руске контролне пунктове на својој територији. Русија је, са још пар држава, признала независност оцепљених територија, позивајући се на преседан Косова.
Током ратних операција у Украјини и позива украјинског руководства да се Грузија укључи у рат, стиче се утисак да је Грузија схватила да јој је место по страни сукоба, заправо једино сигурно.
***
ПРЕПОРУКА:
Ака Морчиладзе „ПУТ У КАРАБАХˮ
Овај кратак роман, сећа ме на дане када смо били млади и жељни историјских узбуђења.
Кључна порука препорученог романа гласи: ИЗЛАЗ ЈЕ У ЛИЧНОЈ РЕВОЛУЦИЈИ!
***
Пред нама су велики изазови и тешке одлуке. Грузијско искуство је за одговорне људе драгоцено искуство.
Будућност је тако неизвесна да је често прецењена. Ништа се не дешава без прошлости.
Учимо се читању знакова крај историјског пута.
***
Остави коментар