Досије ГРЧКА

16/09/2022

Аутор: Данило Копривица, политиколог

https://www.youtube.com/watch?v=sH3fuZLUsfY

Може ли НАТО преживети ратни сукоб две или можда чак и три своје важне чланице?

Могу ли Срби прежалити евентуално Грчко признање такозваног Косова?

Може ли грчки туризам опстати и просперирати без 500.000 руских туриста?

Можете ли призвати, уз звуке ребетика и уз најбољи грчки узо, сву лепоту Лезбоса у септембру или у октобру?

Како се ближи крај овогодишње туристичке сезоне на Егејском мору, може се очекивати да се егејски сусрети, да не кажемо сукоби Грчке и Турске продуже и вероватно продубе. После октобра свако од наведена три питања биће више него актуелно, тим пре што Вашингтон, прави центар НАТО света, трљајући руке због обостраних захтева за набавком најновијих борбених система, повремено даје благу подршку свакој од страна, све са намером да и Грчкој и Турској за што више новца прода своје и старије и најновије „Ф” авионе, а да их за нижу цену одвоји и удаљи од Русије.

Мешавина трагичних историјских сукоба, милионских миграција, уз борбу за превласт над гасом богатим егејским подморјем, а све зачињено француским гасним и војним амбицијама и актуелним сукобом у Украјини, дакле и у Црном мору, нажалост не обећава ни лак ни могућ договор између две чланице НАТО-а.

Причамо о лепотама Грчке и о њеној на моменте трагичној новијој историји. Причамо о историји пријатељства наша два народа, али и о изазовима који се пред нама налазе.

Време је за седамдесет трећу „Зелену дебату”, за нову сесију серијала Досије.

 

ОД ТУРСКОГ СУЛТАНА ДО БАВАРСКОГ КРАЉА

Грчки рат за независност отпочео је као устанак у Османском царству (1821–1830) у време док је значајан део османских снага са Пелопонеза сузбијао побуну Али-паше Јањинског. Устанак је осмишљен од стране тајне револуционарне организације Удружење пријатеља (Филики Етерија), која је 1814. основана у тада руској Одеси где је живела бројна грчка заједница.

Након савезничке интервенције и Наваринске поморске битке (1827) Грчка је 1830. постала независна, док је одлуком великих сила Турска је 1932. натерана на склапање новог Лондонског мира, а Грчка на прихватање баварског принца Ота фон Вителсбаха за свог краља.

 

ОД БАВАРСКОГ КРАЉА ДО ВОЈНЕ ХУНТЕ

Од установљења Грчке као краљевине 1832. и њеног краткотрајног укидања 1924–1935, па све до коначног укидања 1974. и последњег грчког референдума о државном уређењу, земља је политички била дубоко подељена, што је резултирало низом удара, сукоба и немира.

Од Ота Првог до Константина Другог ниједан од шест грчких монарха није био грчке крви. И без обзира на разлике међу њима и многе успехе које су донели на државном плану, та чињеница је умногоме одређивала став Грка према монархији.

Грчка је током двадесетог века прошла кроз многобројне грађанске сукобе и кроз грађански рат са око 160.000 жртава (1946–1949), а потом и кроз диктатуру војне хунте (1967–1974). Ипак, ниједан догађај није изазвао такву националну трагедију као што је то Катастофа Смирне, како Грци називају и са болом памте тај догађај.

КАТАСТРОФА СМИРНЕ

Чл. 7 примирја из Мудроса дао је наводно за право Грчкој да 1919. уз подршку савезничке морнарице заузме област тадашње Смирне а данашњег Измира. Сматрало се да бројност и историјска присутност грчког становништва на обалама свих околних мора то Грчкој даје за право.

Са грчким уласком у Смирну учестали су се инциденти. Тежак злочин над неколико стотина турских цивила довео је до опште хистерије турских националиста. Након низа грчких војних пораза и напуштања Грчке од стране савезника, што због грчке војне преамбициозности, што због савезничких новодоговорених економских концесија, рат се ближио крају уласком турске војске у Смирну.

У пожару који је нимало случајно отпочео у јерменској четврти 13. 09. 1922, а убрзо се проширио и на грчке делове града, животе је изгубило најмање 30.000, а по неким изворима и до 100.000 људи, и то у атмосфери најтежих злочина над православним цивилима.

Мноштво савезничких бродова је гледало сумрак хуманости, одбијајући да укрца жртве терора. Са бродова се често оглашавала заглушујућа војна музика са намером да одагна крике и вапаје очајника са докова Смирне. Француски војници немо су гледали како турска руља буквално растрже грчког епископа.

Остаће заувек запамћено да је један јапански теретни брод испустио сав терет и примио мноштво људи, као и то да су се убрзо у евакуацији и у помоћи нашли амерички бродовласници.

 Филм Ребетико (1984) режисера и косценаристе Костаса Фериса драмски је приказ очаја људи протераних из Смирне, заувек ишчупаних из својих друштвених корена. Ребетико је музика коју ћете лако препознати. Многи су са њоме кокетирали, наводећи или не наводећи оригиналан извор. Ребетико је мешавина блуза и фада. Игра се претежно као зеибекико, али каткад и као хасапико. Музика и својеврстан друштвени рефлекс који су настали у очају, у атмосфери социјалног неприхватања и несналажења, декаденције и бунтовништва. Настали из незадовољства према свакодневици, према историји, према себи. За поштоваоце грчког мелоса и новије грчке историје – обавезно погледати. И нарочито послушати. Браво, брависимо, маестро Ставрос Ксархакос!

 

СВИ ГРЧКО-ТУРСКИ СПОРАЗУМИ

Севр (1920) – озваничава распарчавање Османског царства. Грчкој је припала источна Тракија, дакле европски део Турске, острва Имброс и Тенедос у предворју Дарданела и регија Смирне.

Лозана (1923) – уговором се поништавају сви територијални добици Грчке из Севра и предвиђа се потписивање споразума о размени становништва којим се прихватају и потврђују дотадашње присилне миграције и предвиђају и договарају нове. Тако ће из Мале Азије у Грчку бити пресељено око 1,1 милион православаца, док ће, на другој страни, из Грчке у Турску отићи око 400.000 муслимана. Турска је и формално признала италијанску управу над Додеканезима (1912).

Париз (1947) – преосталих дванаест спорних острва су додељена Грчкој уз услов њихове трајне демилитаризације. Иако је основ доделе био већинско грчко становништво, овај споразум Турска оспорава са правне стране, због наводне некомпетентности земаља потписница.

 

ТУРСКА, ДОБИТНИЦА НА КОПНУ. ГРЧКА, ДОБИТНИЦА НА МОРУ

Готово целокупно Егејско море и ваздушни простор изнад њега припадају Грчкој, као и огромна већина од око 2000 острва, острваца и хриди.

Турска је земља са најдужом обалом на Медитерану и са најсуженијим приступом морима. Пут од Истанбула до Измира (Смирне) било бродом, било авионом, немогуће је прећи без проласка кроз грчке зоне.

Грчка је на становишту да свако њено острво има не само право на територијални морски појас од дванаест наутичких миља већ и на искључиву економску зону до 200 наутичких миља од острвске обале. Турска насупрот томе сматра да острва имају само право на територијални морски појас, а да права искључиве економске зоне могу да се односе само на континентално копно.

Према грчком схватању прописа тако би омалено острво Кастелоризо имало право на искључиву економску зону 4000 пута већу од површине самог острва. Острво је површине 12 км2, на њему живи око 450 становника и налази се на 1,5 км од турске обале. На овом острву је сниман култни филм Медитеранео.

 

ШТА ТУРСКА ХОЋЕ, А ШТА ГРЧКА НИПОШТО НЕЋЕ

Док турски националисти, негирајући правну ваљаност Париских споразума (1947), траже преузимање свих спорних острва, па и Крита, званична Анкара тражи потпуну демилитаризацију спорних острва, позивајући се на исте споразуме.

Обе земље су свесне актуелног безбедоносног вакуума и геостратешког положаја острва у односу на Црно море и на потенцијале за праћење активности руске Црноморске флоте.

Турска је заинтересована за учешће у експлоатацији фосилних горива са дна Егејског мора, сматрајући својом ексклузивном економском зоном све море око острва које се налази непосредно уз њену обалу.

Ни Грчка ни Турска не желе међународну арбитражу.

 

ШТА ФРАНЦУСКА ТУ ТРАЖИ

Француска жели да се умеша у егејске сусрете по два основа:

Прво, Париз у овоме види прилику да се на неутралном терену још јаче конфронтира Ердогановом неоосманизму који све јаче угрожава све скромнију француску империјалну позицију на северозападу Африке, Медитерану и на Блиском истоку.

Друго, Париз жели да се као наводни заштитник грчких интереса заправо укључи у експлоатацију подземног енергетског блага.

Макрон радије бира да се у борби за умерено десно бирачко тело конфронтира са Ердоганом него са стварним проблемима француског, сваким даном све више подељеног друштва.

У вези са тим, Француска је затражила од Грчке да јој омогући коришћење једног аеродрома и једне луке за војне базе.

 

КО ЈЕ АМЕРИЦИ МИЛИЈИ & ДРАЖИ

Онај ко је данас удаљенији од Москве, дакле ко је спремнији на економску, па и на војну конфронтацију са Русијом. Кратко, ко је спремнији да заузме јасну антируску позицију.

Онај ко је спремнији да јаче одреши кесу и потроши што више новца на куповину модернизованих Ф-16, а ако се покаже послушним и Ф-35 авиона.

Онај ко је спремнији на политичку кооперативност (читај послушност) и на регионалном и на локалном плану.

 

ШТА ЈЕ РУСИЈА ГРЧКОЈ, ОСИМ 500.000 ТУРИСТИЧКИХ АРАНЖМАНА

Гледајући кроз призму новије историје, Грци су и те како свесни значајне руске улоге у њиховом националном ослобођењу.

Гледајући из актуелне перспективе званичне Атине, Русија Грчкој данас није готово ништа. Или барем готово ништа значајно. Како каже руски амбасадор Маслов: „Односи не постоје, нема контаката. Сав сјајан посао, сва достнигнућа која смо постигли на релацији Русија-Грчка, нестао је за неколико дана.”

Гледајући кроз расположење народа, питање односа према Русији је још један разлог за подељеност грчког друштва. Русија међу Грцима има симпатизере и са левице и са деснице.

Управо такво дугорочно расположење грчког народа оријентисало је Атлантску империју да изабере Албанију за поузданијег партнера у припремама за све извеснији поход на северне ресурсе.

Пред нама су велики изазови и тешке одлуке. Грчко трагично искуство испуњено превеликим захтевима са премало слоге за одговорне и мудре људе, а само такви треба да нас предводе, веома је драгоцено.

КО ГОД ХОЋЕ МНОГО, НЕЋЕ ДУГО.

Не треба се одрицати историјских пријатеља, нити треба стварати нове непријатеље.

Будућност је тако неизвесна да је често прецењена. Ништа се не дешава без прошлости.

Учимо се читању знакова крај историјског пута.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања