Dosije GRČKA

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

https://www.youtube.com/watch?v=sH3fuZLUsfY

Može li NATO preživeti ratni sukob dve ili možda čak i tri svoje važne članice?

Mogu li Srbi prežaliti eventualno Grčko priznanje takozvanog Kosova?

Može li grčki turizam opstati i prosperirati bez 500.000 ruskih turista?

Možete li prizvati, uz zvuke rebetika i uz najbolji grčki uzo, svu lepotu Lezbosa u septembru ili u oktobru?

Kako se bliži kraj ovogodišnje turističke sezone na Egejskom moru, može se očekivati da se egejski susreti, da ne kažemo sukobi Grčke i Turske produže i verovatno prodube. Posle oktobra svako od navedena tri pitanja biće više nego aktuelno, tim pre što Vašington, pravi centar NATO sveta, trljajući ruke zbog obostranih zahteva za nabavkom najnovijih borbenih sistema, povremeno daje blagu podršku svakoj od strana, sve sa namerom da i Grčkoj i Turskoj za što više novca proda svoje i starije i najnovije „F” avione, a da ih za nižu cenu odvoji i udalji od Rusije.

Mešavina tragičnih istorijskih sukoba, milionskih migracija, uz borbu za prevlast nad gasom bogatim egejskim podmorjem, a sve začinjeno francuskim gasnim i vojnim ambicijama i aktuelnim sukobom u Ukrajini, dakle i u Crnom moru, nažalost ne obećava ni lak ni moguć dogovor između dve članice NATO-a.

Pričamo o lepotama Grčke i o njenoj na momente tragičnoj novijoj istoriji. Pričamo o istoriji prijateljstva naša dva naroda, ali i o izazovima koji se pred nama nalaze.

Vreme je za sedamdeset treću „Zelenu debatu”, za novu sesiju serijala Dosije.

OD TURSKOG SULTANA DO BAVARSKOG KRALJA

Grčki rat za nezavisnost otpočeo je kao ustanak u Osmanskom carstvu (1821–1830) u vreme dok je značajan deo osmanskih snaga sa Peloponeza suzbijao pobunu Ali-paše Janjinskog. Ustanak je osmišljen od strane tajne revolucionarne organizacije Udruženje prijatelja (Filiki Eterija), koja je 1814. osnovana u tada ruskoj Odesi gde je živela brojna grčka zajednica.

Nakon savezničke intervencije i Navarinske pomorske bitke (1827) Grčka je 1830. postala nezavisna, dok je odlukom velikih sila Turska je 1932. naterana na sklapanje novog Londonskog mira, a Grčka na prihvatanje bavarskog princa Ota fon Vitelsbaha za svog kralja.

OD BAVARSKOG KRALJA DO VOJNE HUNTE

Od ustanovljenja Grčke kao kraljevine 1832. i njenog kratkotrajnog ukidanja 1924–1935, pa sve do konačnog ukidanja 1974. i poslednjeg grčkog referenduma o državnom uređenju, zemlja je politički bila duboko podeljena, što je rezultiralo nizom udara, sukoba i nemira.

Od Ota Prvog do Konstantina Drugog nijedan od šest grčkih monarha nije bio grčke krvi. I bez obzira na razlike među njima i mnoge uspehe koje su doneli na državnom planu, ta činjenica je umnogome određivala stav Grka prema monarhiji.

Grčka je tokom dvadesetog veka prošla kroz mnogobrojne građanske sukobe i kroz građanski rat sa oko 160.000 žrtava (1946–1949), a potom i kroz diktaturu vojne hunte (1967–1974). Ipak, nijedan događaj nije izazvao takvu nacionalnu tragediju kao što je to Katastofa Smirne, kako Grci nazivaju i sa bolom pamte taj događaj.

KATASTROFA SMIRNE

Čl. 7 primirja iz Mudrosa dao je navodno za pravo Grčkoj da 1919. uz podršku savezničke mornarice zauzme oblast tadašnje Smirne a današnjeg Izmira. Smatralo se da brojnost i istorijska prisutnost grčkog stanovništva na obalama svih okolnih mora to Grčkoj daje za pravo.

Sa grčkim ulaskom u Smirnu učestali su se incidenti. Težak zločin nad nekoliko stotina turskih civila doveo je do opšte histerije turskih nacionalista. Nakon niza grčkih vojnih poraza i napuštanja Grčke od strane saveznika, što zbog grčke vojne preambicioznosti, što zbog savezničkih novodogovorenih ekonomskih koncesija, rat se bližio kraju ulaskom turske vojske u Smirnu.

U požaru koji je nimalo slučajno otpočeo u jermenskoj četvrti 13. 09. 1922, a ubrzo se proširio i na grčke delove grada, živote je izgubilo najmanje 30.000, a po nekim izvorima i do 100.000 ljudi, i to u atmosferi najtežih zločina nad pravoslavnim civilima.

Mnoštvo savezničkih brodova je gledalo sumrak humanosti, odbijajući da ukrca žrtve terora. Sa brodova se često oglašavala zaglušujuća vojna muzika sa namerom da odagna krike i vapaje očajnika sa dokova Smirne. Francuski vojnici nemo su gledali kako turska rulja bukvalno rastrže grčkog episkopa.

Ostaće zauvek zapamćeno da je jedan japanski teretni brod ispustio sav teret i primio mnoštvo ljudi, kao i to da su se ubrzo u evakuaciji i u pomoći našli američki brodovlasnici.

 Film Rebetiko (1984) režisera i koscenariste Kostasa Ferisa dramski je prikaz očaja ljudi proteranih iz Smirne, zauvek iščupanih iz svojih društvenih korena. Rebetiko je muzika koju ćete lako prepoznati. Mnogi su sa njome koketirali, navodeći ili ne navodeći originalan izvor. Rebetiko je mešavina bluza i fada. Igra se pretežno kao zeibekiko, ali katkad i kao hasapiko. Muzika i svojevrstan društveni refleks koji su nastali u očaju, u atmosferi socijalnog neprihvatanja i nesnalaženja, dekadencije i buntovništva. Nastali iz nezadovoljstva prema svakodnevici, prema istoriji, prema sebi. Za poštovaoce grčkog melosa i novije grčke istorije – obavezno pogledati. I naročito poslušati. Bravo, bravisimo, maestro Stavros Ksarhakos!

SVI GRČKO-TURSKI SPORAZUMI

Sevr (1920) – ozvaničava rasparčavanje Osmanskog carstva. Grčkoj je pripala istočna Trakija, dakle evropski deo Turske, ostrva Imbros i Tenedos u predvorju Dardanela i regija Smirne.

Lozana (1923) – ugovorom se poništavaju svi teritorijalni dobici Grčke iz Sevra i predviđa se potpisivanje sporazuma o razmeni stanovništva kojim se prihvataju i potvrđuju dotadašnje prisilne migracije i predviđaju i dogovaraju nove. Tako će iz Male Azije u Grčku biti preseljeno oko 1,1 milion pravoslavaca, dok će, na drugoj strani, iz Grčke u Tursku otići oko 400.000 muslimana. Turska je i formalno priznala italijansku upravu nad Dodekanezima (1912).

Pariz (1947) – preostalih dvanaest spornih ostrva su dodeljena Grčkoj uz uslov njihove trajne demilitarizacije. Iako je osnov dodele bio većinsko grčko stanovništvo, ovaj sporazum Turska osporava sa pravne strane, zbog navodne nekompetentnosti zemalja potpisnica.

TURSKA, DOBITNICA NA KOPNU. GRČKA, DOBITNICA NA MORU

Gotovo celokupno Egejsko more i vazdušni prostor iznad njega pripadaju Grčkoj, kao i ogromna većina od oko 2000 ostrva, ostrvaca i hridi.

Turska je zemlja sa najdužom obalom na Mediteranu i sa najsuženijim pristupom morima. Put od Istanbula do Izmira (Smirne) bilo brodom, bilo avionom, nemoguće je preći bez prolaska kroz grčke zone.

Grčka je na stanovištu da svako njeno ostrvo ima ne samo pravo na teritorijalni morski pojas od dvanaest nautičkih milja već i na isključivu ekonomsku zonu do 200 nautičkih milja od ostrvske obale. Turska nasuprot tome smatra da ostrva imaju samo pravo na teritorijalni morski pojas, a da prava isključive ekonomske zone mogu da se odnose samo na kontinentalno kopno.

Prema grčkom shvatanju propisa tako bi omaleno ostrvo Kastelorizo imalo pravo na isključivu ekonomsku zonu 4000 puta veću od površine samog ostrva. Ostrvo je površine 12 km², na njemu živi oko 450 stanovnika i nalazi se na 1,5 km od turske obale. Na ovom ostrvu je sniman kultni film Mediteraneo.

ŠTA TURSKA HOĆE, A ŠTA GRČKA NIPOŠTO NEĆE

Dok turski nacionalisti, negirajući pravnu valjanost Pariskih sporazuma (1947), traže preuzimanje svih spornih ostrva, pa i Krita, zvanična Ankara traži potpunu demilitarizaciju spornih ostrva, pozivajući se na iste sporazume.

Obe zemlje su svesne aktuelnog bezbedonosnog vakuuma i geostrateškog položaja ostrva u odnosu na Crno more i na potencijale za praćenje aktivnosti ruske Crnomorske flote.

Turska je zainteresovana za učešće u eksploataciji fosilnih goriva sa dna Egejskog mora, smatrajući svojom ekskluzivnom ekonomskom zonom sve more oko ostrva koje se nalazi neposredno uz njenu obalu.

Ni Grčka ni Turska ne žele međunarodnu arbitražu.

ŠTA FRANCUSKA TU TRAŽI

Francuska želi da se umeša u egejske susrete po dva osnova:

Prvo, Pariz u ovome vidi priliku da se na neutralnom terenu još jače konfrontira Erdoganovom neoosmanizmu koji sve jače ugrožava sve skromniju francusku imperijalnu poziciju na severozapadu Afrike, Mediteranu i na Bliskom istoku.

Drugo, Pariz želi da se kao navodni zaštitnik grčkih interesa zapravo uključi u eksploataciju podzemnog energetskog blaga.

Makron radije bira da se u borbi za umereno desno biračko telo konfrontira sa Erdoganom nego sa stvarnim problemima francuskog, svakim danom sve više podeljenog društva.

U vezi sa tim, Francuska je zatražila od Grčke da joj omogući korišćenje jednog aerodroma i jedne luke za vojne baze.

KO JE AMERICI MILIJI & DRAŽI

Onaj ko je danas udaljeniji od Moskve, dakle ko je spremniji na ekonomsku, pa i na vojnu konfrontaciju sa Rusijom. Kratko, ko je spremniji da zauzme jasnu antirusku poziciju.

Onaj ko je spremniji da jače odreši kesu i potroši što više novca na kupovinu modernizovanih F-16, a ako se pokaže poslušnim i F-35 aviona.

Onaj ko je spremniji na političku kooperativnost (čitaj poslušnost) i na regionalnom i na lokalnom planu.

ŠTA JE RUSIJA GRČKOJ, OSIM 500.000 TURISTIČKIH ARANŽMANA

Gledajući kroz prizmu novije istorije, Grci su i te kako svesni značajne ruske uloge u njihovom nacionalnom oslobođenju.

Gledajući iz aktuelne perspektive zvanične Atine, Rusija Grčkoj danas nije gotovo ništa. Ili barem gotovo ništa značajno. Kako kaže ruski ambasador Maslov: „Odnosi ne postoje, nema kontakata. Sav sjajan posao, sva dostnignuća koja smo postigli na relaciji Rusija-Grčka, nestao je za nekoliko dana.”

Gledajući kroz raspoloženje naroda, pitanje odnosa prema Rusiji je još jedan razlog za podeljenost grčkog društva. Rusija među Grcima ima simpatizere i sa levice i sa desnice.

Upravo takvo dugoročno raspoloženje grčkog naroda orijentisalo je Atlantsku imperiju da izabere Albaniju za pouzdanijeg partnera u pripremama za sve izvesniji pohod na severne resurse.

Pred nama su veliki izazovi i teške odluke. Grčko tragično iskustvo ispunjeno prevelikim zahtevima sa premalo sloge za odgovorne i mudre ljude, a samo takvi treba da nas predvode, veoma je dragoceno.

KO GOD HOĆE MNOGO, NEĆE DUGO.

Ne treba se odricati istorijskih prijatelja, niti treba stvarati nove neprijatelje.

Budućnost je tako neizvesna da je često precenjena. Ništa se ne dešava bez prošlosti.

Učimo se čitanju znakova kraj istorijskog puta.