Аутор: Данило Копривица, политиколог
https://www.youtube.com/watch?v=qB4V_70yWRE&t=593s
Сећајући се два значајна апокалиптична филма, разговарамо о најзначајнијим догађајима и о најинтересантнијим Досијеима из године за нама.
Примећујемо да је Тајван пре две недеље на локалним изборима гласао претежно за кандидате Куоминтанга, што је довело до тога да је председница државе поднела оставку на место председнице, овај пут губитничке, антикинеске Демократске напредне странке. Закључујемо да су тиме Тајванци демонстрирали барем две ствари: да неће лако пристати на украјински сценарио и да схватају суштину демократије.
Причамо о рату у Украјини и о рату у Јемену, о све већим социјалним разликама, о социјалној правди и о солидарности, о томе шта је хтео да нам поручи Достојевски када је написао Смири се, горди човече.
Гласно размишљамо о сукобу цивилизација, о потреби човека да буде верујући, о Малровој тези да ће 21. век бити век религија или га неће бити. Претресамо актуелну понуду на глобалном тржишту идеја и догми, одговарајући на питање – да ли би се савремени човек вратио Богу своме када би барем 99% био сигуран да ће постати неопозиво успешан или макар доживотно млад?
Подсећамо се Конрадовог романа Срце таме (1899), поеме Пуста земља (1922) Томаса Стернса Елиота, чије стихове је можда најзначајнији британски модерни поета написао обузет безумљем Великог рата и инспирисан Вагнеровом музиком. Истом оном коју је 1979. Франсис Форд Копола у култном филму довео у везу са крајем цивилизације. Јер када музику Кас валкира доведете у везу са екстазом људске деструкције, а главном јунаку намените да прочита Елиотове стихове Ми смо шупљи људи, друге нема него да помислите да је Освалд Шпенглер заправо косценариста овог филмског ремек-дела.
Гледајући из актуелног угла поменуте сцене филма Апокалипса данас (1979), јасно препознајемо Шпенглерова запажања са почетка двадесетог века о могућем крају фаустовске културе, која је можда баш у Вијетнаму прешла цивилизацијски Рубикон и која је протекле године жртвовала Украјину попут воденог бивола у завршној филмској сцени.
„Велика цивилизација се не осваја споља, све док сама себе не сруши изнутра.ˮ (Вилијем Џејмс Дјурант, Историја светске цивилизације)
Причамо о глобалној економској и духовној кризи, о економији и о економији, о разлици између друштвеног развоја и привредног раста, о разлици између плитке екологије одрживог развоја и дубоке (дубинске) екологије, трагајући за одговором на питање – да ли би и Христ данас био еколог ?
Парафразирајући Маркса, примећујемо да је наше време обележено отуђењем човека од човека, човека од Бога и човека од природе. Забринути, слутимо хитну потребу и размишљамо о оквиру за нови друштвени договор:
СПОРАЗУМ СА ЧОВЕКОМ СКРОМНИМ, СА БОГОМ СВЕПРИСУТНИМ И СА ПРИРОДОМ СВЕРОДНОМ.
Будућност је тако неизвесна да је често прецењена. Ништа се не дешава без прошлости.
Учимо се читању знакова крај историјског пута.
Остави коментар