Аутор: Јован Ковачев
Хрватска је у региону у послење време можда и најпознатија по спорту и то углавном фудбалу у ком су постигли значајне успехе. Поред благог интересовања за хрватски фудбал, у Србији су (не)зачуђујуће већ неколико година такође врло популарне хрватске сапунице. Сматрам да не треба помињати квалитет сапуница, с обзиром да сам жанр упућује на нижи квалитет у ком на жалост или на срећу учествују и српски глумци. Међутим свакако треба истаћи да хрватска култура има и других репрезентативаца на пољу седме уметности али и књижевности, а то је свакако Мате Матишић. Писац који се и на прву и на другу лопту доима као врло интересантан репрезентативац хрватске културне сцене. Матишић је драмски писац, џез гитариста, композитор филмске музике и филмски сценариста. Као појава је интересантан, не само зато што је објективно добар драмски писац, већ и што није толико јавна личност у неком свакидашњем смислу речи. Примера ради, не може се наћи пуно интервјуа које је дао за медије, како то обично бива са писцима из Србије и региона, а да је са друге стране он и даље донекле контраверзна и позната појава у хрватском друштву и шире. И то не само зато што су у хрватском позоришном и филмском свету писци и редитељи најпопуларнији, већ пре свега због тога што се Матишић на заиста прецизан начин бави болним и често табуизираним проблемима унутар хрватског друштва. Његова драмска дела као и филмски сценарији упућују нас на стање у хрватској данас, укључују теме рата и његових последица у послератној Хрватској, као и тему или феномен Срба у хрватском друштву данас. Стога, иако се нећемо бавити текстовима који упућују на ове теме у Матишићевим драмама, није их на одмет поменути јер српској публици могу дати прилику да се упознају са Хрватском данас из позиције другости које се то стање тиче. Заправо, стање из којег може да се уочи шта су то битне разлике између перцепција рата из хрватске и српске позиције, какве су то последице рата у Хрватској и какав је то идеолошки, па и идеолошко-историјски наратив који преовладава.
Мате Матешић, као што смо већ споменули, представља интересантну уметничку појаву, бави се компоновањем музике за филм и позориште, али и писањем како драма за позоришно извођење, тако и сценарија за филмове. Битно је истаћи да је његов рад на филму као композитора такође врло значајан, колико и његов сценаристички рад. Када су у питању сценаристички радови, углавном је реч о адаптацијама његових драма: „Није крај“ (2008), „Ничији Син“ (2008), „Свећеникова дијеца“ (2013), и последњи филм у низу „Која је ово држава?“ (2019). Није се тешко одлучити када су у питању фаворити, јер се његов рад најпотпуније остварује у сарадњи са редитљем Винком Брешаном који је ни мање ни више син драмског писца Ива Брешана. Стога се поред добре комуникације, музике и заиста успелих филмова може закључити да се филмски тандем Матишић-Брешан разуме јер и полазе из исте традиције којој припада и старији Иво Брешан. Како у свом тексту предговора „Ничији синови и свачије драме“ и примећује редитељ Марко Мисарача:
„У његовом стваралаштву препознајемо да најочигледнији утицај потиче од Иве Брешана и Душана Ковачевића, двојице репрезената балканске и јужнословенске црне комедије.“ (Мисирача 2019:8)
Винко Брешан у свом осврту на сарадњу са Матишићем, истакао је како није желео да ради Матишићеве драме из страха да их не поквари. Међутим, када се први пут осмелио, а на крају и добио заслужени успех зажелео је наставити заједнички рад на његовим текстовима и у позоришту и на филму, истакавши можда и најбитнију ствар за једног редитеља у односу према писцу: „Његов свијет је свијет за који вјерујем да га разумијем“. (Брешан Винко, 2019: 15). Касније то и доказује у успешним филмским остварењима, вредним пажње. И Винко Брешан ће се осврнути, на посматрање Матишића као настављача традиције црне комедије блиске Иву Брешану, дајући нешто другачију дистинкцију између два аутора:
„Врло често они који пишу и размишљају о Матиним текстовима не виде важну разлику. Иво Брешан је реалиста, његове реченице су реалистичне. Матине реченице су такођер реалистичне, али његове текстове не видим као реалистичне. За мене је Мате писац ноћних мора, сновиђења, надреализма“. (Брешан 2019: 15).
Чиме заправо можемо закључити да је тврдња М. Мисираче тачна када Матишића доводи у везу са Душаном Ковачевићем. Пре свега због избора тема, сродности по трагикомедији, црној комедији али и сличности светова у којима се налазе ликови у њиховим драмама. Стварности у којима се одвијају драме ова два аутора, обично су померене из стварности какву познајемо. Реализам није нужно важан, и остаје само на нивоу мотивације ликова да чак и у заиста чудним, бизарним и нестварним околностима остану кохерентни својој карактерној природи. Оно што додатно спаја ова два аутора је неодредивост жанра њихових текстова, који клизе час у комедију, час у трагедију – чинећи тако специфичан жанр трагикомедије или црнохуморне драме, карактеристичне како за Ковачевића, тако и за млађег Матишића. Можда и најјача, опсесивна тема обојици аутора јесте смрт и нераскидиво је везана и за једног, и за другог. Стога лако можемо поредити Ковачевићеве „Маратонце“ и на пример Матишићеву драму „Синови умиру први“. Књижевна веза између српског и хрватског аутора вероватно ће бити подробније анализирана у будућности, с обзиром да је 2019. године, „Службени гласник“ објавио сабране драме Мате Матишића. Такође и због чињенице да се и сам Матишић пробија на репертоаре српских позоришта као врсни комичар у адаптацијама српских редитеља.
Балон
„Балон“ Матишићев драмски текст из 2010. године, такође представља драму са неодредивим жанром. Иако је начелно у питању комедија, ова драма заправо обрађује тему трауме због смрти детета и покушаја да се кроз уметност поправи стање особе која је траумирана.
Главни лик драме је Филип, популарни позоришни глумац. На врата стана у којем живи са својом женом Нивес, изненадно покуца нови комшија са предлогом да Филип развесели његову жену јер је оболела од депресије. После схватамо да је депресија изазвана смрћу њиховог сина Франа, након које се муж некако опоравио али његова жена не. После малог нећкања и одбијања аконтације коју му је комшија нудио, Филип ипак пристаје да покуша да помогне и упути се у комшиницин стан. У стану затиче жену која у рукама држи жути балон и не испушта током целог трајања драме. Непријатну тишину и саму непријатност целокупне ситуације Филип заправо избегава својом игром, односно глумом и причом. Констелација односа је слична оној у Андрићевој причи „Аска и Вук“, само знатно обрнута. Глумац попут Аске не игра да би спасио себе од Вука, који може репрезентовати депресију или трауму. Глумац игра како би пробудио разум и избавио Вука од њега самог. У Филиповој причи насупрот поменутој нема ничега нарочито лепог, али има свакако хуморног и комедијантског. Његова прича почиње са увођењем лика инспектора који му даје понуду да прерушен у свештеника узме исповед мафијаша на самрти и тако помогне правди. Инспектор је уједно и рођени брат близанац мафијаша Шацка, ког Филип треба да исповеди, односно шпијунира. Глумац то са друге стране мора прихватити, јер је његовој ћерци пронађена марихуана и због тога она може имати проблем. Други сегмент приче са инспектором и мафијашем, представља прича у причи, односно метатекст који је у потпуности комичан. Поред инспектора, носилац комичности је свакако мафијаш Шацко, који говори на тврдом далматинском дијалекту и наводно умире од рака, па жели чист лећи у „табут“. Када се стави на страну сва бизарност и симпатичност лика, реч је о заиста негативном јунаку, те ни његови греси нису мали. Укључују и то да је спавао са инспекторовом (братовом) женом, која се после неузвраћене љубави убила, прељубу, изнуду, али и убијање и одлагање лешева у темеље зграда које је градио. Управо кроз епизоду у којој се Шацко присећа сна у којем сања руке оних које је зазидао у темеље добијамо потпунију слику његове монструозности, иако је он мефистофеловски шеретан:
„Шацко: Пуно сам вам ја људи забетонирао, мој велечасни…Пуно…Ево прексиноћ лежим и сањам само неке руке како вире из бетона…Схваћате…Све ја ко ходам, као на неком салому између тих руку које се мичу…Вако…(показује руке са испруженим прстима) Разне руке, младе, старе, мушке, женске…чак и дјечије. “ ( Матишић 2019: 70)
По исповедању, Филип одбија да достави траке са аудио записом инспектору, схвативши о каквом је човеку реч, плашећи се за свој живот. Међутим, Шацко напослетку схвата да су му резултати добри и да нема рак, те да неће умрети и то приписује чуду и исповести коју је дао Филипу, алијас фра Ловру. Но, на крају сазнаје да је преварен, али и бива убијен недуго потом не стигавши да науди Филипу, чиме се и његова фантастична, духовита и мрачна прича у комшиницином стану завршава. На самом крају она га упита какву сад представу спрема, а он јој одговара:
„Филип: Спремам нешто…с неком екипом…Мали казалишни експеримент, о смислу глуме и тако нешто…двије приче, у два различита жанра…са истим глумцима..исти глумци играју више улога које се брзо измењују…зависно од приповједачеве перспективе… “ (Матишић 2019: 83).
Повратком у први план радње, Филип нам заправо размотава клупко ове драме. Комшиница је гледала или импровизовани део већ постојећег рада или чисту импровизацију глумца који је покушавајући да помогне, заправо створио нешто ново. У уводу драме „Балон“ назначено је да више глумаца игра исте улоге, нпр. Комшију, Инспектора и Шацка игра један глумац. Стога, такође, то доводи у везу Комшиницу са балоном и гледаоца, од чије перспективе зависи сагледавање неког наратива који је постављен на сцени. Остаје још само то питање „смисла глуме“ или смисла уметности уопште. По завршеном послу, глумац верује да је гледалац односно комшиница прошла кроз извесну катарзу и превазишла оно што је мучило, а што представља тај балон који држи у руци. Говори јој следеће:
Филип: Све вам то долази одавде…(показује руком на прса) Заправо из даха…и сузе…(жалостан израз лица, готово почиње плакати). И смијех…(смије се) Ха, ха…Све одавде…дах је најважнији…Можете и ви пробати…Ево…Само то у прсима отворите и одмах можете бити смијех…Ево…Пробајте…
Потом јој се примиче и додирне балон, што се не завршава добро јер комшиница упада у неочекивану психозу, чувајући балон од глумчевог додира. Филипова жена и он позивају супруга, комшију који им се извињава што им није објаснио све у вези балона, за који на крају сазнајемо да га је надувао њихов син последњег дана свог живота – и да његова жена верује да је унутра још увек његов дах или делић синовљеве душе. Затим открива и своју тајну, да би се балон одавно издувао да га он с времена на време не надува. Тумачење може ићи у два смера, односно да ли је било довољно да глумац само помене реч „дах“ или да додирне балон, како би изазвао психотичну реакцију гледаоца? Валидно може бити и једно и друго, али то свакако активира питање уметничког бављења темом која је трауматична за неког појединца. Оно што ова драма у неком потконтексту поставља као питање, јесте то да ли глума, а кроз глуму читава уметност, има смисла. Посебно то онда када већ та уметност не може да помогне дубоко трауматизованом појединцу да нађе начин и превазиђе своју бол.
Оно по чему је Матишић интересантан и због чега ова драма представља ванредан примерак драмског стваралашта јесте то што он не остаје на питању. Он је неко ко се бави трауматичним темама и догађајима, како друштвеним тако и индивидуалним. Дакле он мора имати одговор и веровати у макар неки смисао уметности. Оно што се може ишчитати као његов одговор, јесте то да глумчева драма, односно прича коју је одиграо за комшиницу са балоном не нуди суочавање са траумом. При свакој прилици да макар и ступи у додир са темом смрти детета, глумац измиче аутоцензуришући себе и остале ликове, који у таквом тренутку постају свесни да их посматра неко са баш тим специфичним болним искуством. Примери се јављају од самог почетка конверзације између ликова Филипа и Комшинице, али вратимо се на онај поменути пример у којем мафијаш Шацко помиње узидане дечије руке које вире из темеља.
Шацко: Разне руке, младе, старе, мушке, женске…чак и дјечије…
Филип поново погледа жену са страхом и нелагодом, а онда Шацка.
Шацко: (као да је схватио погрешку, жени са балоном): Не дјечије…није било дјечијих…Само одрасле руке… (Матишић 2019:70)
Катарза зависи и од гледаоца, али и од глумца (уметника). Гледалац мора бити спреман да се суочи, а глумац или уметник мора довољно погурати гледаоца у препознавање себе и свог проблема у ономе што се дешава на сцени. Уметност глуме је у истини – нема катарзе после лажи на сцени, јер нас лаж неће натерати на преиспитивање и суочавање са нама самима. Страх уметника да не изазове непријатност и да не повреди особу са одређеним болним искуством, управо је у овом случају и утицала на то да јој он на крају и не помогне, иако је могао! Шта нам то говори о Матишићевој драми? Драма коју ми читамо уметнички је јача и значајнија у односу на метатекстуалну комедију коју гледа жена са балоном, зато што је Матишић неко ко макар и индиректно верује у утилитарност и снагу уметности да мења ствари. Међутим, таква вера у уметност има смисла само онда када смо спремни на истину, када смо спремни да гурнемо прст и у сопствено око, или да једноставно пробушимо и по неки свој балон.
Литература:
Мисирача, Марко 2019. „Ничији синови и свачије драме“, Драме, Мате Матишић, Службени гласник, Београд. 7–11.
Брешан, Винко 2019. „О сурадњи са Матом Матишићем“, Драме, Мате Матишић, Службени гласник, Београд. 12 –16.
Матишић, Мате 2019. „Балон“, Драме, Службени гласник, Београд. 43 – 89.
Фото: приватна архива
Остави коментар