ДОБРОТА И ПЛЕМЕНИТОСТ НЕ ПОЗНАЈУ НИ ВЕРУ НИ НАЦИЈУ – ИБИШ-АГА СТЕВАНА СРЕМЦА

27/06/2025

Аутор: проф. Мирјана Грдинић

Међу приповеткама Стевана Сремца из нишког живота у чијем уметничком средишту је карактеризација јунака, најзначајније место припада Ибиш-аги. Ова приповетка има једну специфичност по чему се разликује од свих других у српској књижевности, она представља својеврсну похвалу „непријатељу”. Ибиш-ага иако је муслиман, чији су се преци доселили у Ниш у турско доба, он није био непријатељ хришћана, а Сремац га кроз приповетку приказује као пре свега доброг човека који је својим делима и хуманошћу успео да се издигне изнад вере и нације. Племенитост и доброта су најузвишеније људске особине које треба да красе сваког човека, а дела и поступци које остављамо иза себе ће остати трајно у сећањима и записима других људи. Стеван Сремац је сачувао од заборава причу о нишком Турчину, који је након ослобођења града кренуо у селидбу заједно са осталим сународницима, али који је желео да се растане од родног Ниша и његових Нишлија на један частан, великодушан и племенит начин и тако остави трајан траг о себи и своме постојању у сећањима својих суграђана, али и шире.

По завршетку Берлинског конгреса дошло је до промена етнографске и политичке карте Европе што је свако утицало и на промену различитих сфера живљења обичних људи, јер је европска правица, како је назива Сремац, стигла и до Ниша. С обзиром да је Ниш припао Србији, Ибиш-ага је био принуђен, као и сви други мухамеданци, да се сели у Турску, јер где се не суди по Курану, тамо мухамеданац нерадо остаје. Неће европску правицу (Сремац: 282). Иако је заволео Ниш свим својим бићем, мора и он за својим сународницима, јер сви виђенији муслимани су се иселили, једино је још он остао. По речима критичара Бошка Новаковића: У тешком, болном тренутку растанка са местом које је за њега више од при­род­не лепоте, економског благостања и друштвене погодности, јер је симбол непоновљивог жи­вота, јер је то ‘Ниш – Нишпараџумиш’, кутак среће човекове и широког човековог спо­којства, Ибиш-ага, удесу који га гони из вољеног у непознато, из усвојеног у туђе, су­протставио не само фаталитет своје вере него и лични мир, личну обасјаност са­зна­ња о достојном људском животу. (Новаковић: 11).

Ибиш-ага схвата да и богат човек не може како ска, веће како мора (Сремац: 286), па  уместо да своју тугу преточи у огорченост и мржњу, или пак у материјалну добит, он се одлучује на необичан гест несебичности –  да своју лепу, велику кућу у Сагир-Киптијан-махали прода у пола цене свом комшији Ставрији Призетку, само да би остала у добрим и поузданим рукама. Ибиш-ага сматра Ставрију добрим човеком и комшијом, али зна да је сиромашан и да нема пара за куповину његове лепе куће, али он ипак же­ли да је прода баш њему јер је породичан човек и драго му је да учини добро дело и осло­боди Ставрију погрдног надимка Призетко који годинама носи (и не само он, већ и ње­гова супруга Гица Призетковица). Из њиховог дијалога види се да је Ибиш-ага вео­ма тужан и несрећан што је продао целу своју имовину, што про­даје кућу и што мо­ра да напусти Ниш, али је срећан што ће ту кућу купити баш Ставрија, јер ће нај­зад куповином те куће постати свој газда, имати своју дом, по­што­вање своје жене, та­ста и целе чаршије.

– Ех, за тој ће ласно бидне! Тол’ко теб’ ти ели треба кућа, тој си ја питујем?… Ја си, Ставријо, ћу, ете, да се преселим у Турско, а човек сам, пуж несам, та да си понесем кућу на грбину, – та искам, ете, да гу даднем некому добром и убавом човеку… Искам да гу продам, па ми кеиф ти да гу купиш […] (Сремац: 287).  Из ових речи Ибиш-аге може се закључити да је он изузетно интелигентан човек и да своју, иначе веома тешку ситуацију због продаје куће, покушава да окрене на хумор и шалу на свој рачун, што је иначе одлика Сремчевих дела, упоређујући се са пужем који стално са собом носи ку­ћу на леђима.

Величина Ибиш-аге ог­ле­да се и у дијалогу када он од Ставрије сазнаје да хоће да помери венчање ћерке за јесен, због недостатка новца: Јок – вели Ибиш-ага – на Ђурђевдан да бидне свадба! У твоју кућу да бидне, и из твоје куће сакам да се поведе невеста, разбираш ли?[…] Хич бригу да не береш. Тој си је моје знање! Јутрос искочи до суд; ти да искочиш сас паре – а ја с тапију! (Сремац: 290). У суду је обављен чин продаје куће и преношења власништва на име Ставрије Призетка, на велико чуђење мештана јер је извесни трговац из Београда, На­стас, за кућу понудио готово двоструко више новца. Међутим, Ибиш-аги није био битан новац од продаје куће, већ жеља да се после одласка у његовој родној кући настави живот са новим станарима, који ће своју срећу пронаћи баш у њој, као што је и он срећно проживео свој дотадашњи живот.

Кулминација Ибиш-агине племенитости и доброте достиже врхунац на просидби Ставријине ћерке Калине, где Ибиш-ага по­шту­јући Ставријине обичаје, иако то нису обичаји његове вере, али дирнут поклоном од Ставријине испрошене ћерке Калине, која свим очевим пријатељима дарује шарене плетене чарапе, и он, ага жели да јој узврати поклоном: […] Ибиш-ага се маши за силав и извади ону исту ниску дуката коју му пре пола сахата даде у суду Ставрија с осталим парама за продату кућу. Еве ти од мен’ пешкеш. Мајка ти овуј исту ниску донесе у оној време на татка ти; а ти да гу сат однесеш на човека ти! (Сремац: 293). Ибиш-ага је осетио невероватно задовољство када је видео Калину како узе ниску дуката и обеси је о своје бело грло (Сремац: 293), јер радост и девојачка срећа му више значе од дуката, а и то што се његов драги комшија Ставрија неће осрамотити када буде ћерку удавао и испраћао је из своје нове куће коју је за исту ниску дуката купио.

Ибиш-ага, иако друге вере, стекао је поштовање комшија, а Ста­ври­ја га је веома заволео, па му је жао што се растаје од њега, што се може видети из следећег ци­тата: – Па како ће ми без теб’ саг, Ибиш-ага – пита Ставрија… – Научимо се у комшилак од време јоште… па саг теб’те неће бидне! – Неће, Ставријо – рече сетно Ибиш-ага и одмахну руком – ама ће остане, ете, убав спомен и реч и спомињање и од мен’ за теб’ и од теб’ на мен’. Ништо не видмо лошо за тол’ке године и тол’ко живљење ни ти од мен’ у султанско, моје, ни ја па од теб’ саг у краљско, твоје време! (Сремац: 292). „Ибиш-ага се поносно и достојанствено опрашта од свог побратима, од својих пријатеља и мештана, поклањајући им многе ствари по којима ће га памтити, када буде напустио постојбину. Показује да му новац ништа не значи, али да му много ви­ше значи то што ће га памтити и причати о њему после његовог одласка. Ибиш-аги је драг спомен на човека као највећу вредност у животу” (Шљукић: 183). У прилог томе говори и то што поклања свог надалеко чувеног ловачког пса Чапу никоме другоме до Калчи: Ете, имашем си једног загара – Чапу мојега, знаваш га – а ми даваше човеци за њега пет­нае­се’ дуката, а ја не теја да си узнем дукате, веће га дадо’, Чапу мојега, за џабе га дадо’ на мо­јега побратима Калчу кујунџију!… Ете тој напраји! Дукате ћу поарчим, ама Калча ће ме спо­ми­ње до смрт за тај пешкеш, па шта ми веће треба! Друштво Калчино и достлук Калчин Стамбол вреди! (Сремац: 288).

Међутим, Сремац као прави мајстор приповедања, значењско и морално те­жи­ште приповетке премешта на сам крај, тако да тек у кратком епилогу долази до пу­ног смисла величине Ибиш-агине личности и племенити карактер његовог дела. Наваљивање насртљивог локалног новинарског „шкрабала” и надри писара Јевђе Ми­ћовића Мокрогорца да наведени догађај, уз добру новчану надокнаду, опише у новинама, Ибиш-ага са згражавањем и гађењем одбацује и плаћа му само да не би писао о томе, а свој људски гест и животну филозофију предочава кроз пословичку поенту: Севап учини, фрли у море; ако риба не зна – Алах ће да зна! (Сремац: 297).

Ибиш-ага је био великодушан у својим поклонима, до­бро­чин­стви­ма, у свом узвишеном опраштању од својих познаника Срба са којима је живео у Нишу. Код њега нема ни трага себичности, прорачунатости, он је оличење старог па­три­јархалног времена које је имало своје законе морала и частољубља засноване на пле­ме­ни­тој човекољубивости, на задатој речи, на завету, аманету. Ибиш-аги је урођена отменост, господство које није научено, које није формирано путем цивилизације, већ избија из саме његове природе. Његова господственост није у ма­нирима, већ у једноставности, у ширини, у природној племенитости. Он чини добра дела у четири ока као нешто што је исконски природно, што другачије не може бити, што је суштински људско. У његовим поступцима могу се сагледати основе људског морала, које потичу из човековог срца испуњеног добротом и племенитошћу које не познаје границе ни вере ни нације.

 

Литература:

  1. Богутовац, К. Д. (2019). Магија приповедања Стевана Сремца, у: Часопис Наслеђе, бр. 42, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу, стр. 199–210.
  2. Глигорић, В. (1956). Српски реалисти, Просвета, Београд, стр. 249–294.
  3. Деретић, Ј. (2007). Историја српске књижевност , Sezam book, Зрењанин.
  4. Максимовић, Г. (2004). Свијет, прича и комични стил у нишкој прози Стевана Сремца, Часопис Стил, Ниш, стр. 291–305.
  5. Новаковић, Б. (1960). Два вида нишког живота, предговор у: Сремац, С. Приповетке, Нолит, Београд.
  6. Сремац, С. (1999). Вукадин и друге приповетке, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
  7. Шљукић, М. (2016). Феноменолошки приступ приповетки Стевана Сремца Ибиш Ага, у: Савремена проучавања језика и књижевности, Зборник радова са VIII научног скупа мла­дих филолога Србије, Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања