Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Међу приповеткама Стевана Сремца из нишког живота у чијем уметничком средишту је карактеризација јунака, најзначајније место припада Ибиш-аги. Ова приповетка има једну специфичност по чему се разликује од свих других у српској књижевности, она представља својеврсну похвалу „непријатељу”. Ибиш-ага иако је муслиман, чији су се преци доселили у Ниш у турско доба, он није био непријатељ хришћана, а Сремац га кроз приповетку приказује као пре свега доброг човека који је својим делима и хуманошћу успео да се издигне изнад вере и нације. Племенитост и доброта су најузвишеније људске особине које треба да красе сваког човека, а дела и поступци које остављамо иза себе ће остати трајно у сећањима и записима других људи. Стеван Сремац је сачувао од заборава причу о нишком Турчину, који је након ослобођења града кренуо у селидбу заједно са осталим сународницима, али који је желео да се растане од родног Ниша и његових Нишлија на један частан, великодушан и племенит начин и тако остави трајан траг о себи и своме постојању у сећањима својих суграђана, али и шире.
По завршетку Берлинског конгреса дошло је до промена етнографске и политичке карте Европе што је свако утицало и на промену различитих сфера живљења обичних људи, јер је европска правица, како је назива Сремац, стигла и до Ниша. С обзиром да је Ниш припао Србији, Ибиш-ага је био принуђен, као и сви други мухамеданци, да се сели у Турску, јер где се не суди по Курану, тамо мухамеданац нерадо остаје. Неће европску правицу (Сремац: 282). Иако је заволео Ниш свим својим бићем, мора и он за својим сународницима, јер сви виђенији муслимани су се иселили, једино је још он остао. По речима критичара Бошка Новаковића: У тешком, болном тренутку растанка са местом које је за њега више од природне лепоте, економског благостања и друштвене погодности, јер је симбол непоновљивог живота, јер је то ‘Ниш – Нишпараџумиш’, кутак среће човекове и широког човековог спокојства, Ибиш-ага, удесу који га гони из вољеног у непознато, из усвојеног у туђе, супротставио не само фаталитет своје вере него и лични мир, личну обасјаност сазнања о достојном људском животу. (Новаковић: 11).
Ибиш-ага схвата да и богат човек не може како ска, веће како мора (Сремац: 286), па уместо да своју тугу преточи у огорченост и мржњу, или пак у материјалну добит, он се одлучује на необичан гест несебичности – да своју лепу, велику кућу у Сагир-Киптијан-махали прода у пола цене свом комшији Ставрији Призетку, само да би остала у добрим и поузданим рукама. Ибиш-ага сматра Ставрију добрим човеком и комшијом, али зна да је сиромашан и да нема пара за куповину његове лепе куће, али он ипак жели да је прода баш њему јер је породичан човек и драго му је да учини добро дело и ослободи Ставрију погрдног надимка Призетко који годинама носи (и не само он, већ и његова супруга Гица Призетковица). Из њиховог дијалога види се да је Ибиш-ага веома тужан и несрећан што је продао целу своју имовину, што продаје кућу и што мора да напусти Ниш, али је срећан што ће ту кућу купити баш Ставрија, јер ће најзад куповином те куће постати свој газда, имати своју дом, поштовање своје жене, таста и целе чаршије.
– Ех, за тој ће ласно бидне! Тол’ко теб’ ти ели треба кућа, тој си ја питујем?… Ја си, Ставријо, ћу, ете, да се преселим у Турско, а човек сам, пуж несам, та да си понесем кућу на грбину, – та искам, ете, да гу даднем некому добром и убавом човеку… Искам да гу продам, па ми кеиф ти да гу купиш […] (Сремац: 287). Из ових речи Ибиш-аге може се закључити да је он изузетно интелигентан човек и да своју, иначе веома тешку ситуацију због продаје куће, покушава да окрене на хумор и шалу на свој рачун, што је иначе одлика Сремчевих дела, упоређујући се са пужем који стално са собом носи кућу на леђима.
Величина Ибиш-аге огледа се и у дијалогу када он од Ставрије сазнаје да хоће да помери венчање ћерке за јесен, због недостатка новца: Јок – вели Ибиш-ага – на Ђурђевдан да бидне свадба! У твоју кућу да бидне, и из твоје куће сакам да се поведе невеста, разбираш ли?[…] Хич бригу да не береш. Тој си је моје знање! Јутрос искочи до суд; ти да искочиш сас паре – а ја с тапију! (Сремац: 290). У суду је обављен чин продаје куће и преношења власништва на име Ставрије Призетка, на велико чуђење мештана јер је извесни трговац из Београда, Настас, за кућу понудио готово двоструко више новца. Међутим, Ибиш-аги није био битан новац од продаје куће, већ жеља да се после одласка у његовој родној кући настави живот са новим станарима, који ће своју срећу пронаћи баш у њој, као што је и он срећно проживео свој дотадашњи живот.
Кулминација Ибиш-агине племенитости и доброте достиже врхунац на просидби Ставријине ћерке Калине, где Ибиш-ага поштујући Ставријине обичаје, иако то нису обичаји његове вере, али дирнут поклоном од Ставријине испрошене ћерке Калине, која свим очевим пријатељима дарује шарене плетене чарапе, и он, ага жели да јој узврати поклоном: […] Ибиш-ага се маши за силав и извади ону исту ниску дуката коју му пре пола сахата даде у суду Ставрија с осталим парама за продату кућу. – Еве ти од мен’ пешкеш. Мајка ти овуј исту ниску донесе у оној време на татка ти; – а ти да гу сат однесеш на човека ти! (Сремац: 293). Ибиш-ага је осетио невероватно задовољство када је видео Калину како узе ниску дуката и обеси је о своје бело грло (Сремац: 293), јер радост и девојачка срећа му више значе од дуката, а и то што се његов драги комшија Ставрија неће осрамотити када буде ћерку удавао и испраћао је из своје нове куће коју је за исту ниску дуката купио.
Ибиш-ага, иако друге вере, стекао је поштовање комшија, а Ставрија га је веома заволео, па му је жао што се растаје од њега, што се може видети из следећег цитата: – Па како ће ми без теб’ саг, Ибиш-ага – пита Ставрија… – Научимо се у комшилак од време јоште… па саг теб’те неће бидне! – Неће, Ставријо – рече сетно Ибиш-ага и одмахну руком – ама ће остане, ете, убав спомен и реч и спомињање и од мен’ за теб’ и од теб’ на мен’. Ништо не видмо лошо за тол’ке године и тол’ко живљење ни ти од мен’ у султанско, моје, ни ја па од теб’ саг у краљско, твоје време! (Сремац: 292). „Ибиш-ага се поносно и достојанствено опрашта од свог побратима, од својих пријатеља и мештана, поклањајући им многе ствари по којима ће га памтити, када буде напустио постојбину. Показује да му новац ништа не значи, али да му много више значи то што ће га памтити и причати о њему после његовог одласка. Ибиш-аги је драг спомен на човека као највећу вредност у животу” (Шљукић: 183). У прилог томе говори и то што поклања свог надалеко чувеног ловачког пса Чапу никоме другоме до Калчи: Ете, имашем си једног загара – Чапу мојега, знаваш га – а ми даваше човеци за њега петнаесе’ дуката, а ја не теја да си узнем дукате, веће га дадо’, Чапу мојега, за џабе га дадо’ на мојега побратима Калчу кујунџију!… Ете тој напраји! Дукате ћу поарчим, ама Калча ће ме спомиње до смрт за тај пешкеш, па шта ми веће треба! Друштво Калчино и достлук Калчин Стамбол вреди! (Сремац: 288).
Међутим, Сремац као прави мајстор приповедања, значењско и морално тежиште приповетке премешта на сам крај, тако да тек у кратком епилогу долази до пуног смисла величине Ибиш-агине личности и племенити карактер његовог дела. Наваљивање насртљивог локалног новинарског „шкрабала” и надри писара Јевђе Мићовића Мокрогорца да наведени догађај, уз добру новчану надокнаду, опише у новинама, Ибиш-ага са згражавањем и гађењем одбацује и плаћа му само да не би писао о томе, а свој људски гест и животну филозофију предочава кроз пословичку поенту: Севап учини, фрли у море; ако риба не зна – Алах ће да зна! (Сремац: 297).
Ибиш-ага је био великодушан у својим поклонима, доброчинствима, у свом узвишеном опраштању од својих познаника Срба са којима је живео у Нишу. Код њега нема ни трага себичности, прорачунатости, он је оличење старог патријархалног времена које је имало своје законе морала и частољубља засноване на племенитој човекољубивости, на задатој речи, на завету, аманету. Ибиш-аги је урођена отменост, господство које није научено, које није формирано путем цивилизације, већ избија из саме његове природе. Његова господственост није у манирима, већ у једноставности, у ширини, у природној племенитости. Он чини добра дела у четири ока као нешто што је исконски природно, што другачије не може бити, што је суштински људско. У његовим поступцима могу се сагледати основе људског морала, које потичу из човековог срца испуњеног добротом и племенитошћу које не познаје границе ни вере ни нације.
Литература:
- Богутовац, К. Д. (2019). Магија приповедања Стевана Сремца, у: Часопис Наслеђе, бр. 42, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу, стр. 199–210.
- Глигорић, В. (1956). Српски реалисти, Просвета, Београд, стр. 249–294.
- Деретић, Ј. (2007). Историја српске књижевност , Sezam book, Зрењанин.
- Максимовић, Г. (2004). Свијет, прича и комични стил у нишкој прози Стевана Сремца, Часопис Стил, Ниш, стр. 291–305.
- Новаковић, Б. (1960). Два вида нишког живота, предговор у: Сремац, С. Приповетке, Нолит, Београд.
- Сремац, С. (1999). Вукадин и друге приповетке, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
- Шљукић, М. (2016). Феноменолошки приступ приповетки Стевана Сремца Ибиш Ага, у: Савремена проучавања језика и књижевности, Зборник радова са VIII научног скупа младих филолога Србије, Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу.
Остави коментар