ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ АПОСТОЛ НАШЕ ПРОСВЕТЕ

25/06/2021

Аутор: Јованка Симић, новинар

ДВА века навршава се ових дана од рођења  Ђорђа Натошевића, лекара, педагога, реформатора школства и првог писца уџбеника по Вуковом правопису чији је „Буквар“ био у употреби у свим српским школама. Због свега набројаног  су потоње генерације Натошевића окарактерисале као апостола књиге и народне просвете.

Рођен је 1821. године у патријархалној породици  у Сланкамену. Био је најстарије дете Софије и Петра, угледног трговца, који су после првенца Ђорђа изродили још шесторо деце. Петоро њих је преминуло, а преживели су најстарији Ђорђе и најмлађи Петар.

Ђорђе се најпре школовао у Сланкамену а потом у Карловачкој гимназији, најстаријој у Срба (заживела је 1791. године). У Сегедину је   две године изучавао филозофију. Како су те двогодишње студије представљале испуњење услова за студије права, 1840. године  у Еперјешу започео студирање правних наука, али се већ наредне године  уписао на  Медицински факултет у Пешти. После четири године, прешао је у Беч где је  1851. стекао звање доктора медицине. Још у Бечу се рашчуло да млади доктор Натошевић сиромашнима не наплаћује лечење, да помаже бројним пријатељима и познаницима слабијег имућног стања а неке од њих је и примао у свој стан да привремено имају кров над главом.

Дружио се у Бечу са Вуком Стефановићем Караџићем, Ђуром Даничићем,  Богобојем Атанацковићем, Бранком Радичевићем и кнезом Михаилом Обреновићем а та познанства и утицаји били су пресудни да се доцније посвети просвети.

Приватну лекарску праксу  започео је у Новом Саду, наставивши  да сиромашне лечи бесплатно. Био је лични лекар владике бачког Платона Атанацковића који је, сматра се, учинио кључни  утицај на Натошевића  да запостави лекарску праксу и посвети се школству.Већ почетком школске 1853/54. године, постао је професор и управник Новосадске српске гимназије.

Предавао је  природне науке и гимнастику, која је у то време  представљала несвакидашњи искорак у српској просвети. Свестан значаја физичких активности на ментално стање људи, Натошевић је у вечерњим сатима  у гимназијској дворани  вежбао гимнастику са одраслим полазницима.

Већ 1857. године у Темишвару је промовисан у  царског и краљевског школског саветника, управитеља и надзорника свих српских школа у ондашњим областима Угарске који данас чине Војводину. Није дуго опстао на тој дужности јер су  Војводство Србија и Тамишки Банат укинути 1860. године. Натошевић је потом добио прилику да службује у угарском намесничком већу.

Био је школски саветник за православне школе при Угарском намесничком већу у Будиму, 1863. године, али 1867. године прихвата позив  кнеза Михаила Обреновића да пређе у Србију и преузме дужност  референта у Министарству просвете. Неуморно је обилазио школе па је већ  већ почетком 1868. године предао Министарству  извештај о својим критичким запажањима о стању у  београдским школама.

У извештају под називом „Предлог за разширење основних школа у Београду“ наводи: „У женској основној школи код Саборне цркве једна учитељица радила је са 85 ученица, а у дорћолској је учитељица радила са 104 ученице. Свако зна да што је мање деце, то је лакше бољи успех с њима извести, а искуством је сведочено да је 40 до 50 мале деце  највећи број који се једном учитељу поверити може са изгледом на бољи успех.“

У делу извештаја који се односи на школске зграде у Београду, Натошевић је написао  да су учионице сувише мале и ниске те да у њима „нема ваздуха ни за пола сата”, а да су тоалети „смрдљиви  и даве и децу и учитеље”.

У својим извештајима  предлагао је и неопходне мере које се хитно  морају предузети како би се ситуација у српским школама поправила. Његове извештаје и предлоге је разматрао за ту прилику оформљен Одбор, али је дошло до подељених ставова о Натошевићевим запажањима и препорукама.

Дужност референта при Министарству обављао је  све до атентата на  кнеза Михаила 1868. године, а потом се враћа у Нови Сад где је без икакве надокнаде  био управитељ новосадских српских основних школа (1869–1870). Од 1870. био је први српски народни главни школски референт у Новом Саду. Учестовао је у доношењу свих уредби и наредби школских власти од 1857. до 1887.године.

Године 1869. на Српском народно-црквеном сабору постао је посланик. Његово чланство у Сабору трајало је до 1875. У међувремену ( 1870) Сабор га је именовао за главног школског референта основних и других виших народних завода у Митрополији карловачкој. Ову дужност обављао је до своје смрти 1887. године.

Значајно је истаћи и да је Натошевић у периоду од 1881. до 1887. године председавао  Матицом српском, најстаријом књижевном, културном  и научном  институцијом српског народа, основаном у Пешти 1826. године која је 1864. пресељена у Српску Атину, тадашње културно средиште свеколиког српства. Матицу је нарочито  задужио  покретањем едиције „Књиге за народ”.

Био је дописни члан Српског ученог друштва, Српског лекарског друштва и Друштва српске словесности. Матица га је 1865. наградила признањем за књигу  „Зашто наш народ у Аустији пропада,“ а Књижевни фонд „Коларац” уручио му је признање за књигу „Дуван с погледа на здравље“ (1870).

А чиме је све заслужио „титулу“ апостола снародне просвете? Натошевићевом заслугом  отворене су српске учитељске школе у Пакрацу, Новом Саду, Сомбору, Карловцу и Панчеву. Био је оснивач и уредник „Школског листа“ (1862–1865), првог српског листа за просветне раднике и уредник листова за младе: „Додатка школском листу“ и „Пријатеља српске младежи“. Подстицао је на писање  Змаја и Лазу Костића. Змај је у том листу објавио своје прве песме за децу управо по наговору Натошевића.

„Школски лист“  је умногоме допринео да Натошевића  сматрају највећим реформатором наших школа у другој половини 19. века, али је од изузетног значаја и његов  Буквар који  је  био у употреби у свим српским школама. Својим Букваром Натошевић је потиснуо  стари, годинама  коришћени метод срицања и увео тзв. очигледну наставу ( аналитичко-синтетички гласовни метод). До 1872. објавио је и читанке за први и други разред.

Свој педагошки рад употпунио је са два најзначајнија приручника „Кратко упутство за сербске народне учитеље“ ( 1857) чије је друго допуњено издање  објављено  1861. у Новом Саду. Други приручник под називом: „Упутство за предавање букварски` наука учитељима народних училишта у Аустријском царству“, написао је и објавио  1858. године.

У овим уџбеницима Натошевић је изложио сва своја педагошка,  схватања, која су сачињавала теоријску основу реформе српских школа у Хабзбуршкој монархији почетком друге половине 19. века. У свом  педагошком раду Натошевић је истицао значај музичке наставе тако да је друго поглавље у књизи „Кратко упутство за сербске народне учитеље“ у целини посвећено „Науци појања“ и практичним методичким упутствима.

Сматрао је, наиме, да је певање за децу природан дар и потреба, да певањем душевно највише јачају и   брзо и без тешкоћа могу да савладају и најтеже наставне јединице. Обилазећи школе закључио је да мора што пре да организује обуке за учитеље, као и да повећа значај учитеља у сеоским школама.

Осим  црквеног  увео је и наставу ноталног певања уз обавезан  репертоар световних народних и уметничких песама, затим вишегласно „хармонично певање“ и свирање на неком музичком инструменту  попут клавира, хармонике или  виолине.

Такође у наставу је увео и геометрију, цртање, ручни женски рад, а посебно се заузимао  за увођење фискултуре. Усавршавао је предавања у вртларству, пчеларству и свиларству. Његовим заслугама развијена је  у народу свест да треба остављати задужбине за набављање школских књига. Подстицао је и  успостављање школских фондова, те подизање   школских вртова и воћњака.

У настојању да се учитељске палате подижу где год је то могуће, заједно са Николом Вукићевићем унапређивао је сомборску Препарандију. На његов  подстицај  владика Платон Атанацковић   завештао је 20.000 форинти за  стипендије будућих учитеља.

До краја свог живота Натошевић се борио за унапређење школства. Упокојио се  изненада у лето 1887. године. У присуству веома великог броја људи из градова и села међу којима су били и учитељи из многих вароши, саахрањен  је на Успенском гробљу у Новом Саду.

У знак сећања на овог изузетног човека, од 1996. године Покрајинска влада АП Војводине  предшколским установама, основним и средњим школама додељује  признање „Др Ђорђе Натошевић“ за изузетне доприносе и резултате у раду.

 

ЛИТЕРАТУРА:

Српски биографски речник, том 4. Матица српска, Нови Сад, 2009.

Татјана Богојевић и Бојана Бјелица : Електронска изложба поводом 200 година од рођења Ђорђа Натошевића, Библиотека Матице српске, 2021.

Наташа Вујисић Живковић: Др. Ђорђе Натошевић у ревизији основних школа у Кнежевини Србији ,2015.

Милева Симић : Орден краља Александра за педагогију и књижевност, Вечерње новости, 2016.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања