Аутор: Милован Балабан, историчар
Увод
Низ изјава европских и америчких званичника датих последњих неколико недеља, а после кризе украјинске војске на фронту према Русији и неизвесности око начина, обима и уопштено даљег финансирања војске Зеленског, упућују нас на размишљање да ли ће доћи до дизања улога на истоку, односно да ли ће доћи до ескалације сукоба, као и да ли и колико је далеко спреман да иде и да заоштрава овај сукоб политички Запад. Да ли је првобитни план, којим је требала Русија економски да се баци на колена, а потом да се режим Путина уруши немирима у самој земљи, претрпео измене или се намерава ипак остварити по цену активног укључења европских земаља у овај сукоб. Само летимично сагледавање неколико изјава америчких и европских званичника упућује нас на најцрње слутње, односно упућује нас ка закључку да није немогуће да конфронтација крене у правцу трагичне ескалације.
Изјаве које упућују на ескалацију
Тако је, на пример ових дана, немачка министарка спољних послова Аналена Бербок изјавила да очекује даљу ескалацију рата у Украјини, оцењујући да руски председник Владимир Путин не жели да преговара. „Он даје до знања више него јасно да је ван домашаја рационалних аргумената и вредности човечанства. И сигурно не жели да преговара”, рекла је Бербок за медијску групу Функе. Немачка министарка оценила је да би дошло до незамисливих последица уколико би Украјина била поражена у рату. „Човечанство мора да победи”, рекла је Бербок, додајући да би безбедност Европе и међународни поредак били угрожени ако би Русија победила Украјину, преноси Тагесшпигел. Она је, међутим, искључила могућност слања европских копнених трупа у Украјину. Према речима Бербок, Путинов циљ је да уништи постојање Украјине као независне, слободне земље и да увуче НАТО у рат.
Пораз Украјине довео би до сукоба између НАТО-а и Русије, рекао је недавно шеф Пентагона Лојд Остин на саслушању у Представничком дому. „Искрено, ако Украјина падне, заиста мислим да ће се НАТО сукобити са Русијом“, рекао је Остин, а пренеле РИА Новости. Он је такође причао, о како је навео, веома алармантним проценама према којима руске трупе настављају да напредују у зони специјалних операција и постижу успехе.
У контексту горе наведеног треба посматрати толико пута већ помињану изјаву француског председника Емануела Макрона, који је рекао пре неколико недеља да би Европа требало да се припреми за рат ако жели мир, наводећи да се председник Русије Владимир Путин неће зауставити у Украјини ако у тој земљи оствари победу. У интервјуу француским телевизијама ТФ1 и Франце 2, Макрон је упозорио Западне силе да не показују било какве знаке слабости према Русији и поновио свој став да не треба искључити слање Западних трупа у Украјину. „Ако Русија настави са ескалацијом, ако се ситуација погорша, морамо бити спремни да донесемо одлуке које су потребне како бисмо осигурали да Русија никада не победи“, размишља Макрон.
Да ли је и даље крајњи циљ Путин?
Из горе наведених, само неколико изјава очигледно је да се на Западу отварају могућности дизања улога, односно као да се припрема опција за дубљи улазак читаве Европе у рат како би се „редов Рајан” (Украјина) спасио и оспособио да настави рат, чиме би се линија фронта задржала. Друга опција тумачења изјава европских и америчких званичника упућује нас да се из глобалних центара моћи покушава извршити психолошки притисак на Русију обликовањем става да се неће одустати од украјинског рата, његовог за политички Запад повољног решења, а самим тим и намере да се Русија уруши сменом режима и Путина. Речју, Европа, под притиском САД и глобалних елита, као да је принуђена да заоштрава реторику како би у одређеном тренутку, уколико тако процене у неким центрима моћи, почела дубље да се ангажује у сукобу.
Ово потврђују и притисци око испоруке немачког ракетног система Таурус (домет преко 500 километара) којој се противи канцелар Шолц због могућности да Русија дефинише Немачку као учесника у рату, а због чека је под великим притисцима значајног дела немачке елите дубоко инфилтриране и зависне од глобалног ситема. Ако овоме још додамо терористички напад на публику концерта у дворани Krokus sisti hol надомак Москве, у којем је убијено око сто четрдесет а рањено и повређено још више грађана Русије, а за који је одговорност преузела (прилично неубедљиво) Исламска држава и могући одговор Москве, видимо да нисмо далеко од ескалације сукоба и неслућеног дизања улога на истоку, што може свет уистину одвести у хаос незамисливих и незабележених размера.
Циљеви и планови – реалност и мистика
Питање из наслова овог текста је у правом смислу егзистенцијално. Не само за један народ, не за једну групацију, већ за читав свет. Може се рећи никада егзистенцијалније, јер у случају погрешног тока ствари може бити угрожена будућност свих нас. Отуда са неизвесношћу посматрамо додатно заоштравање реторике и продубљивање конфронтације између политичког Запада и Русије. Ова фаза продубљивања конфликта почела је падом Авдејевке, што је био аларм који је упозорио Запад да ситуација у Украјини може постати за њих изгубљена, услед исцрпљености армије Зеленског и могућности колапса, што би Русији отворило простор да оствари одлучујућу превласт на ратом захваћеном подручју.
Но, како изгледа европски политичари се данас питају мање него икада. Све је усмерено и координисано из центара који су јавности практично непознати. И ово, ваљда, никада није било очигледније. Отуда сви нагађамо шта су ратни и генерално циљеви и Запада и истока. Обрисе ових циљева мање више можемо да препознамо. Политички Запад на челу са САД је у старту, како смо већ горе навели, покушао да економски дестабилизује Русију и изазове немире, чиме су сматрали да могу скинути са власти неподобног Путина. Иако план није успео видимо да се од њега највероватније није одустало. Наиме, евентуалним продубљивањем сукоба и дизањем улога ангажовањем најјачих европских држава, пре свега постепеним преоријентисањем привреде у ратном смеру, али и укључивањем европских војски, вероватно се намерава овај план остварити, без обзира на жртве и катастрофу која може задесити свет.
То је бар једна од могућности. Друга би била да политички Запад схвати реално стање и да уђе у неку врсту преговора, ако не о миру оно макар о примирју, где би сфере утицаја биле подељене као резултат снаге политичких и ратних актера ове глобалне конфронтације. Међутим, бојимо се да такве воље на Западу нема, те због тога нас управо плаши одлучност глобалних елита да сломе Русију, игноришући реално стање, односно игноришући практично немогућност једног таквог подухвата, што са одлучношћу Русије да не попусти (услед егзистенцијалних разлога) конфликт чини вероватно склоном ескалацији, али и најризичнијим у светској историји.
Дубљи разлози који упућују на ескалацију сукоба
Осим горе набројаних појавних и лако уочљивих разлога који упућују на могућност ескалације сукоба у Украјини, постоје и разлози дугог трајања, присутни вековима у изграђивању у функционисању различитих цивилизација, а који упућују на могућност „вруће” светске реалности у наредним годинама. Овде ћемо покушати само неке да идентификујемо, те да објаснимо зашто, на жалост мислимо да живимо у време великих ризика од трагичног светског сукоба.
Први разлог можемо дефинисати као кризу неолибералног капитализма усмереног на остварење профита, где је профит одавно изнад човека, а служи само да подстакне неумерени конзумеризам, чинећи да се у потрошњи учитава сав смисао живота – дакле да се смисао учитава и тражи управо у бесмислу и јаловости. Но, пошто је смисао премештен у материјалну сферу начини за обезбеђивање сировина за функционисање потрошачког друштва се не бирају, што Запад у актуелној кризи и недостатку контроле, или страха да би могао да изгуби контролу над светским ресурсима чини агресивним. Отуда су Западу, који је у кризи и тражи начина да се извади из могућег колапса свог система, потребни ресурси, руски пре свега, који су готово бесконачни. Јача контрола над руским ресурсима, као и економско обуздавање Кине, опет ради контроле светских економских, привредних и финансијски токова, стављају политички Запад (односно глобалне лите које су упрегле политички Запад) у систуацију да своју свеукупну доминацију над остатком света могу задржати једино у једном великом сукобу, пошто се надају, или су уверени да тај сукоб могу добити.
Ако овеме додамо да је Запад вековима градио своју доминантну позицију, практично од географских открића и стварања европских империја, видимо да је привилегован начин функционисања Запада вишевековна константа од које они неће, а можда и не могу да одустану. Експлоатација светских ресурса и радне снаге су били темељи развоја на Западу и темељи стварања модерних и богатих држава. Ово је почивало на контроли готово читавог света, што је осим реурса и богатства временом (уз наравно и друге узроке) давало осећај изузетности и ексклузивитета Западног човека. Изузетност је свој врхунац доживела у америчком (протестантском) доживљају света, где су још први досељеници сматрали себе изабраним народом, а Америку као нови свет, Град на брду (нови Јерусалим) у ког ће бити уперене очи читавог света.
Сви ови вековни процеси утицали су да данас политички Запад свет и не може да види мимо своје водеће улоге, а самим тим не може ни да преговара на равноправним основама са осталим цивилизацијама и са незападним народима. Када то чини такви преговори имају тактички циљ, да закључени мир буде само етапа у остварењу властитих интереса и продубљењу доминације. Отуда сваки мир или договор са Западом (глобалним елитама) који почива не колико толико равноправним начелима бива од стране истог тог политичког Запада подриван и урушаван до следећег погодног тренутка, када се улази у ново заоштравање и конфликта (најбољи и најновији пример су Мински споразуми са Русијом за које је Меркелова рекла да су били само у функцији примирја и спремања за нову конфронтацију у циљу остварења доминације на простору Украјине и даљег притиска на Русију, такође и ми имамо искуства са таквом врстом политике, најуочљивије у Бриселком споразуму који се ни данас не поштује од стране Куртија, управо уз подршку политичког Запада).
Развој тока догађаја последњих деценија говоре да Запад не може задржати свеукупну доминацију без конфликта. Русија, за коју се држало да је на коленима од 90-тих година, како се показује није вољна да препусти глобалним елитама пакет контроле над својим простором и ресурсима какви би они желели да имају. Такође Кина, која се последње три деценије изградила у правог економског гиганта, практично јединог истинског економског конкурента Америци, није вољна да у неком процесу демократизације препусти контролу над својиом државом глобалним елитама, како су оне планирале. Присутне су велике турбуленције у арапском свету, што све упућује да Запад на челу са Америком нема више могућности да на начин како би желео контролише глобалне економске, политичке, културолошке и све друге токове. Но, пошто је појединачно узевши још увек, бар за сада организованији (БРИКС бар за сада није увезан ни изблиза као политички Запад) од свих могућих конкурената онемогућавање, макар и по цену конфликта, осталих такмаца чини му се најрационалнија опција (упркос њеној суштинкој ирационалности).
Русија и ескалација
Могли би да набрајамо много више оних суштинских разлога за конфронтацију, највише присутних на колективном Западу, али мислимо да је ово горе наведено довољно да се схвати суштина проблема, као и зашто мислимо да постоје озбиљни ризици од ескалације сукоба, која би била несагледивих размера за судбину читаве планете. Са друге стране постоје и разлози што Русија неће, а и не може да се повуче из овог ризичног глобалног надгорњавања. Циљеви Русије у контакту са Западом били су једноставни, Русија је желела интеграцију у глобални ситем, али уз какво такво одржавање суверености и контроле над својим ресурсима.
Отуда је ниво притисака Запада, који (у принципу није ни престајао) је почео да се умножава од Путиновог другог доласка на власт 2012. године, био донекле зачуђујући и за највећу словенску државу. Као интегрисаној у глобални систем (бар се тако мислило у Русији) није јој било јасно даље притискање и ширење НАТО-а на исток са намером да овај војни савез усиса и Украјину, што би угрозило виталне интересе словенске државе и угрозило њену елементарну егзистенцију. Услед тога, када су притисци Запада постајали све конкретнији, нарочито после пуча у Кијеву из 2014., Путин одговара анектирањем Крима, реализујући компромисно решење између онога што мора предузети да би заштитио виталне и стратешке интересе Русије и онога што могу дозволити и прогутати руске, добрано вестернизоване елите.
Покушавајући да и даље игра у правцу смиривања ситуација и задржавања макар делимичне интегрисаности Русије у глобални систем, он остаје кооперативан при доношењу Минских споразума. Но, оно што је следило, осносно даљи притисци на руску или проруску националну заједницу на истоку Украјине и спремање њене елиминације, чиме би Украјина вероватно временом приступила и НАТО-у (мада је НАТО већ одавно ушао у Украјину), терају руског председника на акцију. Иако се чини да Русија улази у конфликт у Украјини са погрешним проценама, нереално амбициозно, потцењујући суседа као и подршку коју је Запад спреман да пружи Зеленском, занимљиво је да Путин константно прати онај, рекли би средњи и одмерени политички курс, који је у складу са руским интересима, али и руском вековном мисијом. Наиме, он покушава (и данас) да одржи контакте са Западом истовремено задржавајући црвене линије Западног утицаја на руску цивилизацију и свеопшта кретања у држави, што је неопходно како би Русија задржала своју глобалну мисију, одбрану свог цивилизацијског кода, одбрану суверености потребну за могућност постојања једног другачијег поимања света, различитог од Западног и неопходног човечанству. Но, управо то је оно што га гура у сукоб са глобалним елитама јер на Западу (макар у његовим елитама) то се не толерише, јер управо један такав наум и став, како су уверени на политичком Западу, угрожава вишевековну, али и актуелну доминацију Западних елита на планети.
Закључак
На основу свега горе наведеног можемо закључити да је данас на делу конфронтација чији су узроци суштински много дубљи него што на први поглед изгледа. У питању је конфликт можда можемо рећи и два (а и више) поимања и доживљаја света, оног вековима устаљеног на Западу и оног који у темељима постојања Русије (можда заборављен али како нам се чини на путу да буде освешћен). Можда је чак тешко могуће, чак и кад би постојала воља које иначе нарочито на Западу нема, да се усагласе та два доживљаја света. Управо је то оно што нас плаши. Одлучност глобалних елита да сломе Русију, игноришући реално стање, односно игноришући практично немогућност једног таквог подухвата, као и одлучност Русије да не попусти (услед егзистенцијалних разлога) конфликт чини на жалост реалним, као и вероватно најризичнијим у светској историји. Остаје једино нада да ће се ипак актери овог сукоба у последњи час уразумити (нарочито они на Западу јер је тамо снажнија нетрпељивост и нетолерантност) и схватити куда све ово може да одведе свет. Иако је нада на климавим ногама остаје нам само она, јер, како каже наш народ, нада последња умире.
Остави коментар