ДИСЦИПЛИНАРНА ОДРЕЂЕНОСТ НАУКЕ О ПОЛИТИЦИ

13/05/2021

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Формални настанак науке о политици појмовно се везује за 1880. годину када је професор историје на Џон Хопкинс Универзитету у САД, Хербер Бакстер Адамс, први пут употребио тај појам у својим научним радовима. Нешто другачије историјске податке наводи колега Симеуновић када истиче још ранијe дисциплинарно конституисање и научни почетак изучавања политике као универзитетске праксе помера на сам почетак седамнаестог века. „Прво изучавање политике на Универзитету које је било и формализовано јесте студиј политике на Универзитету у Лајдену у Холандији 1613, а потом следи формирање катедре за студиј политике на Универзитету Упсала у Шведској 1622, па оснивање катедре за политику и историју 1640 на Абу акдемији у ондашњој Шведској, а данашњој Финској 1640. године итд. У Великој Британији права катедра за друштвене и политичке науке основана је на Католичком универзитету у Даблину 1855, а посебно брз и успешан развој политичких наука као академских дисциплина у 19. веку остварен је у САД. Прва професура политичких наука у САД је инаугурисана на Универзитету Колумбија 1857. да би 1868. био отворен први департман  политичких наука на Корнел универзитету а Америчка акдемија политичких наука основана је 1880. године. У Француској политичка наука институционализована је 1872. године оснивањем Ecole libre des science politiqes а нешто касније је у Енглеској почела са радом чувена London School of Economics and Political Science. У Немачкој је тек после Првог светског рата основана Висока школа за политику у Берлину, а потом у Шанији Институт за политичке студије у Мадриду“. (Д. Симеуновић, 2009:20.) У Србији је 1960. године у Београду основана прва Висока школа политичких наука, из које је нешто касније израстао Факултет политичких наука а 1968. године и Институт за политичке студије као научна институција за проучавање политичких наука.

Наука о политици је као део ширег корпуса друштвених наука полако градила своју самосталност, протежући се још од античког времена и првих покушаја одређења феномена политике, дефинисања њене суштине као и човека и његовог неоспорног политичког бића. Ипак, значајнији институционални успон почеће од деветнаестог века и почетка изградње првих облика либералног поретка и демократије, али још више успона науке као такве, па и друштвене науке која је у том периоду развоја јако желела да личи (има озбиљност и проверљивост) на природне науке и њихове научне законитости које је убрзано откривала. Одлучујући развој науке о политици десио се после Другог светског рата и првих почетака систематског проучавања и системског приступа институционалном и контекстуалном функционисању савремених политичких система односно модерног политичког поретка.

Политичка наука (рус. политологија; енг. political sciense, немач. politikwissenshaft и франц. la science politique) је по мишљењу професора Р. Степанова аутономна научна дисциплина у области друштвених наука. „Она се бави филозофијом, теоријом и праксом политике, анализом и описом политичких система, те облицима, деловањима и односима homo politikusa у политичкој заједници… Савремена политичка наука простире са на бројна питања друштвене стварности. Подручја и подподручја политичке науке укључују: политичку теорију и филозофију, политичке системе, политичке идеологије, псефологију (науку која проучава изборна и електорска понашања), политичку економију, геополитику и политичку географију, изучавања начела политике, компаративну политику, националне системе, политичку анализу различитих државних система, супранационалну политику и политику између различитих влада, глобализацију, регионализацију, политички развој, мултиетничке и мултикултурне односе, међународне односе, међународно право, међународну политику, анализу спољне политике, мировне анализе, анализу конфликата, анализу јавне администрације, политичко и уставно уређење (појединих земаља), јавну управу и државну организацију, политичке и правне институције итд.“ (Р. Степанов, 2008:19.) Као што се да видети прилично разуђена дисциплинарна и методолошка подела, као и бројни теоријско-експликативни приступи проучавању и одређењу политичке феноменологије.

Академик Љ. Тадић такође констатује ту теоријску и предметну разуђеност науке о политици али и терминолошку недовршеност, односно непрецизност која се провлачила кроз њено конституисање а у појединим сегментима је остала све до данас. „Под именом ‘политичка наука’ често се крију различити садржаји: научна политика, наука о политици, политологија, и политикологија. Сви они најчешће означавају не само различито поимање суштине политичке науке и њеног научног циља него и различито поимање саме политике“. Проф. Тадић с правом указује и на погрешан назив политологија који је одомаћен углавном у западним крајевима бивше СФРЈ или оним научним круговима који су кроатизирали своју језичко-појмовну праксу „Назив ‘политологија’ је вештачка језичка творевина сачињена без познавања грчких језичких правила“. (Љ. Тадић ,1988:45.)

Ендру Хејвуд савремени теоретичар политике, такође потврђује да се кључни развој науке о политици десио након Другог светског рата а њено убрзано конституисање као науке у 19. веку. „Током седамдесетих година деветнаестог века, на универзитетима Оксфорд, Колумбија и у Паризу, уведени су предмети из политичке науке, а 1906. почела је да излази Америчка ревија за политичке науке. Ентузијазам за науку о политици врхунац је ипак доживео током песедетих година двадесетог века, и то пре свега у САД, с појавом политичке анализе која се у великој мери заснивала на бихејвиоризму“. ( Е. Хејвуд, 2004:32.)

Политичка наука као аутономна наука у корпусу ширег захвата друштвених наука је, дакле, вишеструко социјално дефинисана и условљена. Она истражује оне људске активности и институције које се односе на вршење власти, сложене односе моћи те консензус или сукобе у расподели природних и друштвених ресурса. Она се бави филозофијом, теоријом и праксом политике, анализом и описом политичких система, те облицима, деловањем и односима хомо политикуса у политичкој заједници.

ПОЛИТИЧКА ТЕОРИЈА

Дисциплинарну поделу науке о политици отпочећемо са појмом (дисциплином) политичке теорије. И данас још увек у једном делу литературе о научном истраживању политике постоји поистовећивање или мешање науке о политици и политичке теорије. То је последица колико ауторског закривљавања и неразумевања методолошких и предметних основа науке у опште па тако и политике, тако и још увек недовољне дисциплинарне изграђености саме науке о политици. У питању је такође и велика сложеност њеног предмета истаживања који се односи на комплексну феноменологију политике и политичког. Стога релевантна политичка теорија означава мисаоно спознајну активност, општу поставку и кохерентан скуп одређених појмова, који пружају објашњење за одређен узрок или појаву у политици.

Е. Хејвуд нам нуди објашњене како у предметној равни научне методологије често долази до поистовећивања научних модела као теоријског апстраховања емпиријских података заснованих на једној идеји смањених реалних облика које срећемо у животу ради лакшег разумевања и истраживања и саме научне теорије која представља систематично научно објашњење скупа емпријских чињеница, преко којих лакше разумевамо стварност која нас окружује и коју желимо да објаснимо и учинимо смисленом. А да при томе све време научна сазнања стечна и протумечена кроз одређени теоријско-експликативни оквир доживљавамо као поуздано научно знање. Дакле, научне теорије можемо схватити  као релативно  систематичне мисаоне целине које у складу са својим основним теоријским постулатима, моделима, методологијом и појмовним апаратом дају релативно конзистентно објашњење, класификацију и тумачење дела или целине света политике који нас окружује.

„У данашњој науци о политици уочавају се три исходишне тачке политичких теорија: нормативне политичке теорије, емпиријско-аналитичке теорије и дијалектичко-критичке теорије“. (Р. Степанов:21.) Нормативне политичке теорије деле се на класичне и савремене. Класичне се још од антике фокусирају на нормативни односно вредносни оквир стварности политике коју желе да фиксирају око одређених вредности (норми) схваћених као добро заједнице и слободних грађана (добар живот, слобода, врлина). Овде је прилика да укажемо на веома важну, а често заборављену тријаду појмова који се односе на аксиолошки део наших егзистенција у заједници, а који се током епоха различито кодирао али је увек имао ову тријадну појмовну структуру. Без обзира да ли је реч о обичајном праву, религијским нормама или позитивном праву у фокусу је увек био овај тријадни поредак: ВРЕДНОСТИ – НОРМЕ – САНКЦИЈЕ. Дакле, нормама увек претходе вредности које су заштићене нормативним поретком а као њихова последица долазе и санкције које треба да казне недопустива понашања која су нарушила норме тако што су угрозила базичне вредности заједнице. Савремене нормативне теорије имају исту функцију само су данас ситуиране у другачији вредносни систем који је нормиран и санкционисан у складу са општим духом времена коме припада и углавном је фиксиран на идеје демокартије и слободног поретка.

Емпиријско-аналитичке теорије пак почивају на једној варијанти неопозитивистичке логике у којој су судови о вредностима и чињеницама појмовно одвојени те да се само судови чињеница признају као научни. Оне се још у методолошкој литератури друштвених наука називају дедуктивно-емпиријске или пак емпиријско- генерализујуће. Своје судове и научне исказе о политици формирају искључиво на анализи и истарживању емпиријске грађе, користећи пре свега методе дедукције и генерализације уопштавајући резултате својих истраживања исте. Ова врста теоријског истраживања политике доминатна је углавном у једном делу западних научних кругова и баштини се на ставу да је само овакав приступ политици научни за разлику од осталих који се сматрају псеудонаучним.

Дијалектичко-критичке  теорије, у свом приступу истраживању политике углавном полазе од историјских анализа појединих друштава или епоха при чему доминантно инсистирају на критичком односу у жељи да проникну у дубинске слојеве који их одређују и дефинишу. Наглашено истичу улогу политичких идеологија које преобликују друштвену стварност у складу са својим идеолошким постулатима, градећи извесни тоталитет друштвено-класних односа. Често долазе из подручја марксистички инспирисаних сегмената економске науке, настављајући метоску критику друштвене базе и надградње која је на таквим односима изграђена. Овај теоријски приступ политици под великим је утицајем Марксове методе критике капитализма као начина производње и потрошње живота заснованог на базичном класном сукобу рада и капитала. Дијалектика се овде јавља као методски поступак у коме се нагомилани друштвени сукоби разрешавају револуционарним превладавањем капитал-односа као друштвено неприхватљивог.

ПОЛИТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА

Политичка филозофија се у овој дисциплинарној равни схвата на аристотеловски начин као практичка филозофија. Политика је дакле, схваћена пре свега као практичка умска делатност намењена одгајању врлина код човека. И управо у том својству она је третирана као највиша наука, чији је основни смисао одгајање човека у врлини. Политичка филозофија се бави „фундаменталним питањима политике, државе, владавине, закона, моћи, мира, праведног друштва и сл. применом првенствено нормативно-онтолошког метода. Најчешће теме политичке филозофије јесу појам и суштина политике и политичких држава, облици владавине, цивилизацијски смисао и потребовање људских права партиципација грађана у политичком животу (друштва), поштовање принципа толеранције, социјална правда, питање међународних односа и осигурање мира итд“. (Р. Степанов:22.) Дакле, пре свега сфером требања, онога што треба да буде, и на који начин треба да буде. Зато политичка филозофија као дисциплинарна синтеза фолозофије и политике, користи пре свега нормативно-онтолошки метод, јер се бави вредносним корпусом политике и друштва као политичке заједнице, базичим нормама на којима треба да почивају те заједнице као и правним поретком који их чува. Онтолошки део методског поступка тиче се покушаја разумевања бића саме политике, друштва и човека, без чијег темељног познавања није могуће градити правдену и функционалну политичку заједницу.

Неки теоретичари политике је сматрају граничном дисциплином на којој се додирују филозофија и политика, док је други своде на неку врсту историје политичких идеја и доктрина. Она се по мишљењу професора Степанова може третирати као нека врста критичке рефлексије политичких наука,  као филозофска интерпретација или реинтерпретација политике у контексту човековог деловања као друштвеног и политичког бића. У сваком случају политичка филозофија као политиколошка дисциплина представља незаобилазан простор синтезе који се пре свега бави аксиолошким и нормативним бићем политике.

ПОЛИТИЧКА АНТРОПОЛОГИЈА

Политичка антропологија се бави узајамним то јест повратним односом људске природе и политике, односно везом коју једна има на другу. Људска природа утиче на све што сматрамо човековим светом, на његово окружење, од којих је политика једно од најважнијих. Такође, и политика као базична људска делатност има свој повратни утицај на људску природу утичући на њу и мењајући је. „У поље интереса политичке антропологије спадају: језички обрасци у политици; политичке вредности као што је достојанство; феноменологија издајства, лустрације и сл. Политичка антропологија може бити оријентисана како на глобалне тако и на регионалне или локалне теме… Политичкој антропологији је блиска антропологија државе и антропологија права“. (Р. Степанов:23.) Политичка антропологија стога нужно истражује генезу, домен, форму, садржај, домашај и ретроактивно дејство политике на људску природу.

Од античког света па до данас многе теоретичаре политике занимала је тема људске природе. Односно како она утиче на карактер друштвених односа у једној политичкој заједници или пак повратни утицај политичке заједницe, њених вредности, институција и правила на људску природу. Током времена искритсалисала су се два готово екстремна гледишта на људску природу. Антрополошки песимизам чији је горљиви заступник био Николо Макијавели и антрополошки оптимизам који је заступао Жан Жак Русо. Оба гледишта полазе од важне чињенице каратера људске природе и њеног утицаја на политку, али са различитим резултантама. И док заступници антрополошког песимизама сматрају да се у политици  (друштву) искварена људска природа само показује без социјалних маски, антополошки оптимисти сматрају да се људи рађају добри по својој природи али да их друштво односно политка квари током одрастања и нужне партиципације у њеном базичном контексту.

Дакле, политичка антропологија се као и културна антропологија на пример бави пре свега вредносним димензијама људског понашања, обичајима и начинима њиховог испољавања у друштву. Посебно је фокусирана на истраживања појединих људских стања или емоција као што су страх, мржња, несигурност, зло, воља за моћ, правичност и сл., као и политичким ритуалима, светковинама и сличним облицима устаљеног понашања у политици.

ПОЛИТИЧКА СОЦИОЛОГИЈА

Политичка социологија је политиколошка дисциплина чији је основни истраживачки фокус усмерен на истраживање друштвених околности и обележја политичких појава и процеса. За њене осниваче најчешће се наводе М. Вебер и М. Острогорски. Истраживачи који припадају овој дисциплинарној равни истичу да је њен предмет истраживања у честом  преплитању политикологије и социологије. Сложена као и предмет њеног истраживања политичка социологија настоји да осветли друштвени контекст политичког стављајући  у фокус своје методолошке обраде однос друштва и државе, као доминатно поље у којем се дешавју сви релевантни политички процеси. „Савремена политичка социологија (већ дуже време користи се синтагмама нова политичка социологија) концентрише се на: однос политичке моћи и личности; утицај друштвене структуре и социјалне неједнакости на политику; компаративне историјске анализе различитих система владавине и социо-економске ораганизације како би разумела политичку климу у неком друштву (поредећи и анализирајући историју и социолошке податке политичка социологија долази до информација о политичким трендовима и обрасцима) утицај ванинституционалних структура (личности, невладиних организација, покрета итд.) на политику и политичке процесе, утицај медија на политику; политичку културу…“ (Р. Степанов:24.)

Политичка социологија као политиколошка дисциплина истражује друштвени контекст политичког одлучивања, као и друштвену условљеност политичких партија и деловања политичких елита. Она се бави и анализом социолошког контекса политичког, друштвених покрета и њиховог утицаја на друштво. У каквој је вези политичко понашање са друштвеним факторима као што су економија и социјална стратификација, култура и језичка (дискурзивна) димензија политике, етнички и религијски фактори и сл. Политичка социологија, дакле, истражује друштвене околности политике кроз теоријску матрицу три експликативна оквира: теорију плурализма, теорију елита и класну теорију. Теорија плуразима која политику види као  такмичарску арену различитих интересних група, а коју је засновао Р. Дал. Теорија елита, политику види кроз државу као централну институцију моћи кроз коју се одвија процес деловања различитих интереса који усмеравају бројне организационе структуре које јој припадају. Док класна теорија своје порекло вуче из марксистичке критике капитализма односно критике класне моћи капитала и капиталиста као њених носилаца. Реч је о некој врсти класно-социјалне диференцираности која се усмерава на питање ко влада и у чијем интересу влада, односно како таква социјална диференцираност утиче на социјалну стратификацију и односе моћи у друштву.

Колега Зоран Стојиљковић у својој хрестоматији под називом Политичка социологија савременог друштва, политичку социологију одређује као методску и аналитичку примену исте на свет социјалих и политичких феномена. Реч је по њему о полит-социолошком приступу у политичким наукама који сагледава логику и динамику развоја политичких процеса и институција, као и деловање политичких актера. Он објашњава и смешта читав овај комплекс питања и тема у њихов шири контекст социјалних, економских и политичких процеса. „Притом, за разлику од социологије политике, који се искључиво фокусирају на утицај социјалног структурирања на политичке процесе, политичка социологија и политички социолози су (…) у једнакој мери поље анализе усмерили и ка повратном утицају политичких одлука на (пре)обликовање социјалне структуре“. (З. Стојиљковић, 2014.15.)

ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМИ

Политички системи као политиколошка дисциплина баве се проучавањем и упоређивањем појединих политичких система власти и њиховим институционалним уређењем. Они се баве класификацијом и типологијом политичких система, као и истраживањима њиховог настанка и развоја. Истражују капацитете демократије или ауторитаризма у њима као и  доминатних образаца политичке културе. Поред историјског дела односно њихове развојне компоненте, политички системи нарочиту пажњу посвећују вертикалној и хоризонталној ораганизацији власти, уставном и правном устројству политичког поретка, типу организације власти (парламентарни, председнички, полупредседнички или скупштински систем власти) изборним и партијским системом, облицима политичке и друштвене партиципације, устројством законодавне власти и локане самоуправе, развијеношћу цивилног друштва и сл.

„Наука о политичким системима ослања се на методе политичке науке, првенствено на политиколошки метод и на упоредни (компаративни метод) у мери у којој овај метод може надокнадити ограничења у примени других метода емпиријских истраживања. Управо отуда проучавања и анализе политичких система могу бити двојака. На једној страни она обухватају анализу једног или више политичких система без упоредног приступа, док се на другој страни појављују анализе политичких система са наглашеним упоредним приступом“. (Р. Степанов:25.)

Литература:

Д. Симеуновић (2009) Увод у политичку теорију, ИПС, Београд

Д. Симеуновић (2002) Теорија политике – ридер, Наука и друштво, Београд

Р. Степанов (2008) Увод у политику и политички систем, Филозофски факултет, Нови Сад

З. Стојиљковић (2014) Политичка социологија савременог друштва, Завод за уџбенике, Београд

Е. Хејвуд (2004) Политика, Клио, Београд

Љ. Тадић (1988) Наука о политици, Рад, Београд

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања