Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
После Другог светског рата 1945. године догодила се двострука победа – победа америчке таласократије и совјетске континенталне моћи. Ако је после Хирошиме и Нагасакија изгледало да су САД непобедиве, победа комунистичке револуције 1949. године у Кини потпуно је изменила послератну геополитичку парадигму. Након што су Американци здушно радили на цепању великих европских територија, првенствено окупљених око Немачке, и источноазијских територија окупљених око Јапана, појава огромног комунистичког региона у Далекој Азији свакако није била по вољи вашингтонским стратезима. То је био један од повода за почетак Хладног рата и заоштравање општесветске ситуације, а убрзо и покретање рата у Кореји. У исто време територијална „пат позиција“ створена после Другог светског рата на Старом континенту наметнула је преосмишљавање западне геополитике у правцу стварања једног „антикомунистичког конзорцијума“ чије је формирање најавио Черчил у свом познатом фултонском говору почетком марта 1946. године. Реч је о догађају који је са становишта „атлантске заједнице“ имао вишеструко симболичко значење од којих је свакако најважније оно о Америци „као предводнику слободног света“ у борби против тзв. комунистичког тоталитаризма. На тај начин створен је теоријски предложак који је обележио целокупну хладноратовску историју.
Појава „антикомунистичког конзорцијума“ проистекла је из сложених и често противречних процеса у западним друштвима, а који су отпочели још тридесетих година 20. века. Наиме, у то време догодиле су се тектонске политичке промене, не само у Немачкој – доласком Хитлера на власт 1933. године, него и у САД у којима је после Велике депресије (1929–1933) кључне политичке ресоре преузео утицајни Савет за иностране послове, који је за време Другог светског рата прерастао у „неформалну лабораторију америчке спољне политике“. Данас је позната чињеница да су све одлуке америчке владе доношене за време рата најпре разматране у кулоарима СИО (формирање УН, Труманова одлука о употреби атомске бомбе, модели територијалног преуређења Европе), уз напомену да неке од ових идеја, попут оне о стварању „источноевропске федерације од Балтика до Јадрана“, нису остварене због победоносне улоге Црвене армије и њеног делимичног заузимања овог подручја.
Нема сумње да је стратегија вођења Хладног рата последица и неформалног деловања ватиканске тајне дипломатије – посебно на тлу САД – где је за време Другог светског рата католички покрет остварио изванредан утицај на доносиоце стратешких одлука. Мало је познат податак да америчка јавност за време Другог светског рата није била у прилици да прочита било коју критичку анализу на рачун подршке Ватикана фашистичким режимима. Штавише, моћна католичка пропаганда је ширила утисак о популарности папе Пија XII, а у добром делу штампе (Њујорк тајмс) могли су се прочитати хвалоспеви на рачун Мусолинија или Франка. После пада Италије ватиканска дипломатија покренула је велику офанзиву чији је циљ био да се западне силе убеде у неминовност стварања савеза на антикомунистичкој основи. Тако је тим поводом њујоршки надбискуп Спелман боравио у „приватној посети Ватикану“, између осталог, захтевајући по сваку цену и опстанак Независне Државе Хрватске. Дело ватиканске дипломатије свакако су били „пацовски канали“ спасавања нациста из средње и источне Европе, као и одлука Велике Британије да буде прва држава која ће после рата обуставити њихов судски прогон. Читав овај пројекат одвијао се у најстрожој тајности и под присмотром америчке обавештајне заједнице која је на овај начин настојала да ојача своје позиције у Европи.
Један од заједничких пројеката „дипломатије Хладног рата“ свакако је формирање Билдерберг групе 1954. године. Подсетимо, формални иницијатори за оснивање Групе биле су две контроверзне личности: холандски принц Бернхард (рођени Немац) и католички свештеник језутског реда Јозеф Ретингер (рођени Пољак). Тридесетих година 20. века обојица су се залагали за разарање версајског поретка на европском континенту, а у време Другог светског рата боравили су у Лондону и повезали се с британским и америчким обавештајним структурама. После завршетка рата Ретингер је, на основу ове сарадње, оформио Европски покрет и био његов генерални секретар. У суштини радило се о покушају ублажавања поражавајуће слике о подршци Римске цркве фашистичким режимима широм Старог континента, али и настојањима да се на овакав начин заобиђу критике бројне протестантске заједнице на рачун америчке администрације. Управо зато обема странама одговарали су „приватни контакти“ иза сцене званичне политике.
После смрти папе Пија XII (1958) у оквиру измењене хладноратовске стратегије, почетком шездесетих година прошлог века, дошло је до извесног отопљавања односа између две суперсиле, где је ватиканска дипломатија повремено играла посредничку улогу. Веома брзо, у марту 1963. године у Ватикану је приватно боравио Никита Хрушчов, а заузврат су Совјети дозволили обнову бискупата у Мађарској. Након тога дијалог с православнима је подигнут на највиши ниво, а све је кулминирало 7. децембра 1965. године, када су документ о међусобном скидању анатама из 1054. године, потписали папа Павле VI и васељенски патријарх Атинагора. Занимљиво је да је СФРЈ била прва социјалистичка држава која је обновила пуне дипломатске односе са Ватиканом почетком седамдесетих година, а чему је претходило потписивање Протокола из 1966. године којим је регулисан положај Католичке цркве и верника у некадашњој држави. Титова посета Ватикану била је свакако и у функцији побољшања угледа Југославије у западном свету, али је, показало се, представљала и најаву једног новог светског политичког таласа у оквиру којег су САД одлучиле да концепт Стратегије обуздавања СССР (чији је аутор био Џорџ Кенан) замене моделом „прикривених акција“ у чијем се средишту нашла Римска црква. Део овог процеса свакако је била и посета Хенрија Кисинџера Пекингу (1971) чиме је означен почетак укључивања Кине у „светски привредни систем“, а након чега је совјетска држава доведена у геостратешки неповољну ситуацију из које је крајем осамдесетих година проистекао завршетак Хладног рата с општепознатим геополитичким последицама.
ЛИТЕРАТУРА:
Владимир Дедијер, Белешке из Америке, Култура, Београд 1945.
Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, Институт за међународно право и међународну пословну сарадњу, Бањалука 2000.
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Милорад Вукашиновић, Мистерија Билдерберга, КЦНС–Агора, 9.11.2021.
Остави коментар