Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista
Poseta Henrija Kisindžera u julu 1971. godine Pekingu označila je novu dinamiku u hladnoratovskom sučeljavanju dve supersile, SAD i SSSR. Naime, procena zapadnih strateških instituta bila je da se dotadašnji model „obuzdavanja SSSRˮ pokazao kao neefikasan i da je zbog toga potrebno radikalizovati odnos prema protivničkom komunističkom bloku. Zanimljivo je da je odluka o uključenju Kine u onovremene mondijalističke projekte usvojena na sastanku uticajne Bilderberg grupe u Vudstoku aprila 1971. godine, i da je kao takva bila izložena oštrim kritikama u Američkom kongresu gde su se pojedini senatori pozivali na odredbe čuvenog „Loganovog aktaˮ kojima su zvaničnici obavezivani da sve međunarodne posete prijave američkim institucijama. Posmatrano s ove vremenske razdaljine, uključenje Kine u „svetski privredni sistemˮ doprinelo je strateškoj izolaciji Sovjetskog Saveza, a što je nateralo sovjetsko rukovodstvo na određene ustupke na unutrašnjem i međunarodnom planu.
Sredinom sedamdesetih godina model „prikrivenih akcijaˮ imao je svoje odgovarajuće manifestacije i na evropskom kontinentu, a koje su se ogledale u očiglednoj promeni kursa vatikanske spoljne politike. Tako je savez Vatikana i Amerike presudno uticao na političke promene u Portugaliji (posle Salazarove smrti) i Španiji (posle Frankove smrti), a u drugoj polovini sedamdesetih stvoreni su uslovi za kreiranje „Nove istočne politikeˮ u čijem se središtu našla Rimokatolička crkva. U tom pogledu ključnu ulogu imala je katolička tajna organizacija „Božje deloˮ čiji je otvoreni eksponent bio papa Jovan Pavle II. NJegovim izborom postalo je jasno da je Vatikan napustio diplomatiju posredovanja između dva suparnička bloka, kao i da se otvoreno svrstao na stranu političkog Zapada u novom krstaškom pohodu na Istok.
Odnosi između Amerike i Vatikana izdignuti su na najviši diplomatski nivo aprila 1983. godine, čime je okončana gotovo dve stotine godina duga tradicija prekinutih diplomatskih odnosa između dve države. Tome su svakako lično doprineli predsednik Regan i papa Vojtila. Pored zajedničkih strateških interesa dvojicu lidera zbližila je i još jedna važna činjenica, a to je da su obojica pukim slučajem preživela atentate 1981. godine. U to vreme bila je veoma rasprostranjena verzija o tome da je iza oba neuspela atentata stajala sovjetska obaveštajna služba. Mada ova činjenica nikada nije potvrđena, po svemu sudeći kod obe ličnosti, stvoren je utisak da im je poverena određena „božanska misijaˮ koju moraju da ispune. Istine radi, treba naglasiti da predsednik Regan, mada po rođenju irski katolik, nije bio praktikujući vernik, ali je, nezavisno od ove činjenice, atmosferu zbližavanja s papom Vojtilom kreirao moćni katolički lobi koji je bio raspoređen u najuticajnijim američkim institucijama, uključujući i obaveštajni aparat. Za razliku od predsednika Regana čiji je pristup na početku bio oprezan, papa Vojtila je od početka međusobnih kontakata zahtevao razaranje jaltskog i versajskog poretka u Evropi, a na prostoru SFRJ bezuslovno otcepljenje Slovenije i Hrvatske. U isto vreme, jedna uticajna struja unutar američkog SIO razmatrala je mogućnost suđenja komunističkim liderima na jednom sudu koji bi bio ustanovljen po ugledu na Nirnberg, ali je pojava Gorbačova zaustavila ova nastojanja.
Padom Berlinskog zida 1989. godine, ujedinjenjem Nemačke i kasnijim rasformiranjem Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza, okončan je Hladni rat, ali su uprkos trijumfalizmu Zapada ostala mnoga otvorena pitanja koja je nametnula posthladnoratovska era. U razmatranjima o novom evropskom identitetu Vatikan i SAD nastupali su objedinjeno, naglašavajući civilizacijske razlike kao novu liniju razdvajanja na Starom kontinentu. U suštini se radilo o nastavku hladnoratovske politike u odnosu na Rusiju, kojoj je kao jedina izvesna alternativa ponuđen dalji raspad. O tome je u svom znamenitom ogledu Velika šahovska tabla pisao Zbignjev Bžežinski.
Na prostoru SFRJ osovina Vatikan – Vašington podstakla je totalnu destrukciju zemlje i realizaciju onih ideja koje je još 1943. godine prilikom posete Piju XII predlagao njujorški nadbiskup Spelman. Reč je o konceptu obnove Nezavisne Države Hrvatske koja je zahvaljujući američkoj vojnoj pomoći tokom operacije Oluja 1995. godine potpuno etnički očišćena od Srba. Nekoliko godina kasnije, 1999. godine, papa Vojtila je podržao NATO agresiju na SRJ i nelegalno izvajanje Kosova i Metohije iz sastava Srbije. Istina, posle 2008. godine, Vatikan nije formalno priznao ovu tvorevinu, ali je ponašanje albanskih katoličkih biskupa na terenu potpuno u skladu s šovinističkim idejama albanskih vlasti u Prištini. Na ovom mestu nikako se ne sme zaboraviti zdušna podrška Vatikana nezavisnosti Crne Gore, kao i višedecenijsko pokroviteljstvo nad crkvenim strukturama u Skoplju. Na širem globalnom planu Vatikan je duboko uključen i u aktuelna dešavanja na tlu Ukrajine i to podsticanjem antiruske politike na zapadu ove države gde dominiraju katolici. Sve to ostavlja prostor za zaključak da je Hladni rat možda formalno završen 1989. godine, ali i da su principi zapadne politike u odnosu na Rusiju i pravoslavlje, opstali i u posthladnoratovskom periodu, poprimili još radikalnije forme ispoljavanja.
LITERATURA: Smilja Avramov, Trilateralna komisija, LDIJ, Veternik 1997; Zbignjev Bžežinski, Velika šahovska tabla, Vojna štamparija, Podgorica 1999; Milorad Vukašinović, Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad 2021.
Ostavi komentar