Динамика међународног поретка у 21. веку – постлиберално доба и повратак реалполитике – други део

30/12/2021

Аутор: др Невен Цветићанин, политиколог

Сажетак

Аутор есеја нуди преглед и анализу могуће динамике међународног поретка у 21. веку, који ће, сходно својим првим најавама, обележити повратак тзв. реалполитике у међународне односе. Наиме, успостављање тзв. глобалног либералног поретка крајем 20. и почетком 21. века је било праћено бројним политичким, социјалним, економским и безбедносним кризама, а тренутну еру међународних односа одликује успон релативне моћи тзв. нелибералних глобалних актера, пре свега Кине и Русије, као главних изазивача светске доминације Сједињених Америчких Држава, те тзв. геополитички ревизионизам и идеолошка конфонтација широм света између либералних и антилибералних снага. Аутор есеја користи специфичан аналитички метод тзв. дијалектике политичке механике, који се ослања на учења Фридриха Хегела о дијалектици историје и Карла Шмита о феномену политичког, како би објаснио тренутну динамику међународних односа, показујући да политичко поље „перманентно пулсира“ што нужно креира силе акције и силе реакције, чијом динамиком се могу тумачити и глобална збивања којима управо присуствујемо и која ће по свему судећи обележити динамику међународног поретка у 21. веку или макар у његовој првој половини.

Кључне речи: међународни поредак, дијалектика политичке механике, пријатељ/непријатељ, међународни односи, Вестфалски систем, 21. век, мултиполарни свет

  1. Пукотине у либералном поретку и повратак геополитичких напетости

Прве две деценије 21. века су насупрот очекивањима показале сву сложеност светских односа. Амбициозни пројекат стварања мирног света базираног на универзалистичким вредностима либералне демократије није успео да спречи надолазеће кризе. Током овог периода дошло је до глобалне финансијске кризе 2008. године која је пољуљала поверење у принципе либералне економије, а ту су биле и друге кризе које су најављивале „повратак геополитике“: повећане регионалне нестабилности на Блиском Истоку, обновљен сукоб Израела и Палестине, Арапско пролеће 2011. године и неуспешно формирање функционалне државе у Либији, рат у Сирији 2014. године, почетак таласа прилива миграната у Европу, рат у Украјини 2014. године и последично захлађење односа између Запада и Русије, раст нелибералних тенденција у либералном свету, излазак Уједињеног Краљевства из ЕУ 2016. године, успон Кине и њено изазивање до тада неупитне моћи САД и, коначно, избор Доналда Трампа 2016. године за председника САД као првог председника који се отворено противио дотадашњој америчкој глобалној либералној парадигми. Хал Брандс и Ерик Еделман сматрају да је најбољи начин разумевања постојеће ере поређење са претходном. Поменути аутори сматрају да постоје евидентне разлике које указују да се свет у последње три деценије трансформисао. Као прву кључну структуралну промену у међународном систему истичу ерозију и опадање светске доминације САД и целокупног западног света. САД и даље јесу водећа светска сила, али данас је њихов примат у свету угрожен као никада у постхладноратовском периоду. САД и даље представљају најјачу економију по номиналном БДП, те исто тако поседују најизраженију тврду моћ оличену у могућности пројектовања војне силе широм света због поседовања импресивног оружаног арсенала[1]. Међутим, удео САД у светском богатству опада. По подацима до којих долазе поменути аутори удео САД у светском богатству и трошковима за војне сврхе опао је са 25% и 42% током 2004. године на 22% и 34% у 2015. години (Брандс и Еделман, 2017). Такође, пад у истом уделу током овог периода осетили су и савезници САД на европском и азијском континенту. САД и даље јесу најмоћнија сила у свету, али овакве промене и изазивање до скоро неприкосновене улоге САД у светском систему омогућавају такмацима маневар да учествују у преобликовању међународног поретка у складу са својим преференцијама. Овакве структуралне промене доводе до друге главне одлике савременог доба – повратка геополитичког ревизионизма и ривалства великих сила. Опозитне велике силе су искористиле сопствени успон у релативној расподели моћи у глобалној арени да изазову либерални поредак у неколико геополитичких жаришта у свету. Региони попут Источне Азије, Блиског истока и Источне Европе постају геополитички терен различитих сила које се боре да створе што већи утицај у њима стратешки битним подручјима. Увећање кинеске моћи подстакло је званични Пекинг да у региону Источне Азије умањи утицај САД и да крене у формирање регионалног поретка концентрисаног око Кине. Геополитичко ривалство у региону Блиског истока, подручја са традицијом дуготрајних и комплексних конфликата, са снажењем појединих регионалних актера попут Ирана и Саудијске Арабије указује да се на том простору одрживи мир још не назире на хоризонту. Украјинска криза показала је и да Европа није отишла у затишје историје. Русија је доласком Владимира Путина и започињањем његове ере владавине на Кремљу стрпљиво чекала стварање повољног геополитичког миљеа како би демонстрирала свој потенцијал и улогу изразито важног глобалног актера. Учешће Русије у рату у Украјини распршило је снове о слободној и мирној постхладноратовској Европи. Такође, учешће Русије у рату у Сирији показало је светској јавности да Русија има способност да пројектује своју политичку и војну моћ и изван граница пост-совјетског простора и непосредног суседства (Ибид). Уз ограду да сваки регион поседује сопствене посебности и да тензије и сукоби у различитим геополитичким регионима нису истоветни, ипак осликавају један процес и динамичан талас савремених међународних токова. Трећа карактеристика тренутне ере јесте довођење у питање идеолошког либералног политичког и економског наратива на чијим темељима је грађена идеја међународног либералног поретка. Идеолошки ревизионизам дошао је „руку под руку“ у светске токове са геополитичким. По речима Хала Брандса идеологије представљају „погонско гориво“ геополитичког ривалства (Брандс, 2018: 62).

„Главни бранилац постојећег међународног поретка је либерална демократија која је традиционално настојала да глобално окружење обликује у складу са својим идеолошким вредностима, као и њеним стратешким интересима. Водећи ревизионисти су аутократије које практикују изразито ауторитарну верзију капитализма и виде напредовање либералних идеала као егзистенцијалну претњу њиховом легитимитету и моћи. Ови различити приступи управљању и друштву никада нису далеко од површине у светској политици. Можда нисмо сведоци новог хладног рата у коме се две дијаметрално супротне и универзалистичке идеологије преплићу у конкуренцији и пропагирају се широм света. Али није случајно што се данашњи најоштрији геополитички сукоби воде по идеолошким линијама.“

                Осим што велике силе попут Русије и Кине нису прихватиле идеје и темеље на којима почива либерална демократија и инкорпориале их у сопствени политички систем, то нису урадиле ни значајне регионалне силе попут Турске и Ирана. Међутим, либерални поредак није изазван само споља, већ и изнутра. Пројекат проширења ЕУ на државе Централне и Источне Европе из ове перспективе указује да је овакав наднационални пројекат без преседана „појео више него што може да свари“. Пољска и Мађарска по ставовима готово да постају нелибералне демократије. У Пољској је политичку климу узбуркало доношење новог закона о абортусима који се сукобљава са основним прокламованим европским и либералним вредностима[2].  Мађарска, по речима Џејмса Кирчика, јесте „демократија без демократа“ у самом средишту европског континента (Кирчик, 2017: 40-71). Виктор Орбан, дугогодишњи премијер Мађарске, изјавио је да је ера либералне демократије готова[3].  Највећи ударац либералном поретку изнутра свакако је представљао Бегзит – излазак Уједињеног Краљевства из ЕУ. Овакви потези поменутих земаља показују жељу владајућих елита да поврате онолико суверенитета колико им околности дозвољавају – Уједињено Краљевство вратило је себи пун суверенитет, док остале државе настоје да егзистирају између повратка државног суверенитета и остатака ширих институционалних интеграција. Специфичан ударац либерални поредак је такође претрпео избором Доналда Трампа за председника САД. Председник Трамп је више пута изражавао презир према међународним институцијама које су чиниле основ либералног света, као што су ЕУ и НАТО, што је изазвало кризу трансатлантског партнерства. Долазак Доналда Трампа на место председника десио се управо на крилима неповерења великог дела јавног мњења у САД у политичке елите које су креатори либералног међународног поретка. Без обзира на Трампово лично неповерење према међународним установама и разним облицима међународне мултилатералне сарадње, ривалитет између великих сила и концепција како свет треба да изгледа ипак није само борба између појединачних лидера, већ је њихова појава увек условљена дубљим структуралним дешавањима, где су поједине политичке личности попут Трампа заправо последица, а не узрок дубљих промена глобалног политичкога поља. Каква год да буде даља политичка будућност Доналда Трампа, његову саму појаву у „светској историји“ можемо тумачити слабљењем глобалне либералне парадигме. Коначно, слажемо се са Брандсом да су тензије и ривалство између већих система укорењени, не у сукобу личности, већ пре свега у сасвим различитим виђењима политичког и геополитике (Брандс, 2018: 63).

  1. Дијалектика политичке механике и повратак Вестфалског суверенитета

Наивно би било помислити да се промене у међународном систему и у односима између држава дешавају ниоткуда и да настају у вакууму. Историја после пада Берлинског зида и ширења либералног поретка широм света није постала мање разнолика него што је била пре. Успон и „пад“ либералног света и његов постепени прелазак у доба ривалства великих сила и све учесталијег отпора вредностима политичко-либералног модела могуће је објаснити аналитичким оруђем којим се аутор овог есеја користио у претходним истраживањима. Концепт дијалектике политичке механике, који може објаснити претходно наведене промене и потресе унутар либералног поретка, не представља аналитички концепт екс нихило, него заправо представља модификовану дијалектичку методу. Свођење основних поставки модерног „оца оснивача“ поменуте методе – Фридриха Хегела – у формат аналитичког и прогностичког оруђа, уз допуну хегелијанских поставки тезама о схватању политичког Карла Шмита, аутор овог есеја изложио је у својим претходним радовима и монографијама које опширно описују шта се подразумева под дијалектиком политичке механике. За потребе аналитичког објашњења претходно наведених глобалних феномена користићемо основне обрисе концепта политичке механике и њене дијалектике и указати на корисност овог концепта у анализи глобалних политичких токова (Цветићанин, 2014; Цветићанин, 2016а; Цветићанин, 2016б).

                Концепт политичке механике посматра друштвено и политичко поље као поље сила које узајамно делују једна на другу по принципу акције и реакције, где акција и реакција нису ништа друго до хегелијанска теза и антитеза које своју резултанту, односно свој коначни исход добијају у синтези унутар које се теза и антитеза не потиру, већ унутар које се меша и преплиће оно што је историјски, друштвено и политички витално унутар једног и другог пола, те се тако ствара нови трећи пол. Речено језиком природне науке, из два међусобно супростављена кретања и њиховог судара, настаје ново кретање, које ускоро и само добија своју негацију (антитезу), односно своју реакцију, те се тако низ судара наставља, услед чега политичко поље никада не мирује већ има непрестану динамику, што се емпиријски манифестује као борба и ривалство супростављених политичких и друштвених групација. Интензитет самог судара и борбе супростављених политичких и друштвених групација унутар политичког поља зависи од тога колико ти судари могу бити пацификовани постојећим правно-политичким оквиром и институционалним моделима у датом друштву. Уколико једно друштво, без обзира да ли је локалног или глобалног карактера, има политичко правне и институционалне моделе који не могу да пацификују такве сударе друштвених и политичких група унутар њега, они ће бити грубљи, а уколико такви модели постоје судари ће бити слабији (Цветићанин, 2017б: 118-119; Хегел, 1966).

                Концепт дијалектике политичке механике је непотпун без чувене тезе Карла Шмита о самом феномену политичког: „Специфично политичко разликовање на које се могу свести политичке радње и мотиви јесте разликовање пријатеља и непријатеља“ (Шмит, 2001). Оно што по Шмиту разликује појам политичког од других појмова јесте дистинкција између „пријатеља“ и „непријатеља“, при чему ове појмове не би требало схватати као есенцијалну ознаку било које идеологије, конзервативне или либералне, тоталитарне или нетоталитарне, већ као просту формалну дескриптивну ознаку реалне динамике политичког поља у којем увек реално постоји више политичких и друштвених група које се боре за различите интересе. Једноставно речено, политика, односно оно политичко, је присутно свуда где се људи разврставају на „пријатеље“ и „непријатеље“, при чему се не ради о приватним пријатељима и непријатељима у свакодневном значењу израза, већ о групама „пријатеља“ и „непријатеља“, као простим друштвеним групама које се међусобно разликују и које делују у јавном простору. По Шмитовом закључку оно што постојање политике и политичког чини могућим јесте постојање различитих група (групе „пријатеља“ и групе „непријатеља“) које се међусобно разликују и боре између себе. Шмитова дихотомија пријатељ/непријатељ лишена је конкретног политичко-идеолошког садржаја, већ само говори о томе да се може разликовати група „пријатеља“ и група „непријатеља“ као две (или више њих) различите друштвено-политичке групе са супростављеним вредностима, интересима (и)ли циљевима. Такође, Шмит не одређује ни интензитет потенцијалног конфликта између „пријатеља“ и „непријатеља“. Стога принцип и дихотомија пријатељ/непријатељ најједноставније описује једну општу склоност политичке и друштвене егзистенције – склоност да се човек као политичко биће дели у групе и да се те групе међусобно боре за моћ и утицај, што управо историју и политику чини динамичном, а не статичном. Формално гледано дихотомија пријатељ/непријатељ није ништа више више него постојање „групе А“ и „групе Б“, те је политика као делатност управо и могућа само у случају њиховог постојања и разликовања. Када би у свету постојала једна униформна политичка група без подељености на различите „групе А“ и „групе Б“, политика не би била потребна и политичко не би било могуће, већ би такав бесконфликтни свет, без потребе доношења политичких одлука, више личио на Еденски врт (Цветићанин, 2014: 67-70). Постојање различитих друштвено-политичких група омогућава управо динамику политичког света, односно функционисање политичке механике која настаје због њихове међусобне интеракције. Различите друштвено-политичке групе су у међусобном односу „пријатеља“ и „непријатеља“, па тако у политичком простору делују различите силе привлачења и одбијања (атракције и репулзије) и ове силе производе политичку механику која стално „врти“ политичко поље као својеврсни мотор, услед чега оно не мирује већ на њему имамо динамично смењивање различитих друштвених снага (Ибид: 71).

Управо кроз овај аналитички и теоријски концепт можемо провући претходно описана глобална кретања која су обележила постхладноратовску епоху и кроз призму претходно описане логике политичке механике можемо објаснити неуспех либералних политика и покушаја имплементације либералног поретка широм света. Сагласни смо са тезом Џона Миршајмера да је либерални поредак од почетка био осуђен на пад јер је „посадио семе сопствене пропасти“, што је потпуно сагласно ономе што смо претходно констатовали о деловању принципа дијалектике политичке механике. Хенри Кисинџер је такође један од (нео)реалистичких аутора који је у својим радовима тврдио да је историја незаустављива вртешка чији се крај не може наслутити, будући да је једино што је вечно у њој стална игра прекомпозиције различитих међународних поредака и „концерата“ сила. Идеја ширења либералних вредности од стране државе предводнице, САД, и њених савезника, и интеграција свих важних светских актера у кантовски федум пацифицум се ипак испоставио као утопистички пројекат, дајући у свету реалних историјских збивања више за право (нео)реалистима неголи либералима. Либералне тезе теоретичара попут Фукујаме у време када је стварање међународног либералног поретка тек започело оборио је и неомарксистички теоретичар Имануел Валерштајн, заступајући тезу да је дијалектика историје још увек жива и да се нужно наставља динамичним током (Валерштајн, 1992).

                Стварање идеолошког међународног поретка базираног на слободној трговини, подстицању демократизације до тада недемократских држава и стварању разгранате и бројне мреже међународних мултилатералних форума и институција нужно је упало у замку динамичног кретања историје. Проучавање Хегелових теза о дијалектици историје, па и теза Фридриха Ничеа о неумитном кружењу историје, као и Шмитове тезе да је политика могућа само у случају постојања различитих друштвено-политичких група, доводи до става да спровођење идеолошке спољне политике нужно ствара контраидеолошку реакцију. Неопходност схватања реалног Zeitgeista одређеног времена потребна је како из угла аналитичара у настојању да објективно објасне политичку стварност, тако и из угла креатора политика како би спознали границе пожељнога и могућег у спровођењу одређених политичких модела. Управо је Ханс Моргентау у свом капиталном делу Politics among Nations рекао следеће (Моргентхау, 1948):

„Политички реализам не захтева, али и не прашта, индиферентност према политичким идеалима и моралним принципима, али зато захтева оштро разликовање између пожељног и остваривог – између онога што је пожељно на сваком месту у свако време и онога шта је могуће под конкретним временским и просторним условима.“

                Творци постхладноратовског либералног поретка пренебрегнули су управо поменуту границу између пожељног и могућег. Покушај укључивања скоро свих држава у поредак, што је неретко подразумевало и војне интервенције, показао је нелибералне начине спровођења такве либералне политике (Деш, 2008). Поред САД, у промоцији спољне политике базиране на вредностима предњачила је и ЕУ са жељом да превазиђе традиционалну политику моћи и да пласира визије summum bonum како у земљама чланицама тако и у њеном окружењу (Хајд-Приц, 2008: 29). Из угла Шмитовог схватања политичког, на глобалном нивоу добили смо доминантну „групу А“ која је на крилима униполарне постхладноратовске структуре света и колосалне моћи САД настојала да пројектује сопствену innenpolitik на глобални ниво. Оваква политика је по правилу створила наспрам себе „групу Б“ која се опирала стварању унисоног међународног идеолошког поретка. Земље Блиског истока су на насилан начин осетиле промоцију либералног међународног поретка, а због непостојања институционално-правних модела какви постоје у развијеним државама сукоб није био успешно пацификован већ је попримио насилну форму, што емпиријски видимо у низу оружаних сукоба који не јењавају у поменутом региону, као и у терористичким нападима маргинализованих екстремистичких група који се дешавају свугде по свету. Међутим, пукотине у спровођењу либералне агенде нису биле својствене само „периферији“ светског поретка, већ су озбиљни расцепи и пукотине створени између супростављених група и у самом глобалном „центру“. Аутор овог есеја је у својој монографској студији Епоха са оне стране левице и деснице упозорио на видљиви расцеп у светском систему и његовој западној хемисфери – јаз између либералног центра и одбачених идеолошких маргина, тј. екстремне левице и деснице (Цветићанин 2008). Неспособност либералних елита да зауставе и контролишу економске, социјалне и безбедносне кризе довела је до пораста популистичких политика које ће, проузроковане демократским дефицитима формалног либералног модела, изнедрити бројне лидере и утицајне политичке фигуре попут Доналда Трампа, политичара окупљених око идеје БРЕГЗИТ-а, Марин Ле Пен, Виктора Орбана, Реџепа Тајипа Ердогана, лидера немачког АФД, итд. Стварање либералног поретка поспешило је базични конфликт између група које баштине либералну идеологију која је у својој суштини индивидуална због инсистирања на неотуђивим правима појединца и група којима је више стало до националног идентитета, самоопредељења и суверенитета (Миршајмер, 2019: 36; Миршајмер, 2018).

                Отпор либералном поретку дошао је и од стране природне „геополитичке опозиције“ тј. од Русије и Кине. Обе државе искористиле су слободну трговину да увећају сопствено богатство и економску моћ, што је последично резултирало повећању њихове релативне моћи. Међутим, званична Москва и Пекинг нису се одрекли својих националних посебности и одржали су постојећи политички систем. Си Ђинпинг је истакао да кинески модел представља успешну алтернативу комбинацији либералне демократије и слободног тржишта коју су промовисале САД. Вртоглави успон Кине кроз модел државног капитализма остатку света нуди пример како убрзати сопствени развој уз очување националних посебности и независности (Брандс; 2018: 61). Председник Русије Владимир Путин је такође изразио своју сумњу према либералном свету, описујући западни либерализам као морално декадентну идеју и филозофију која би у потпуности уназадила руско друштво. По Путину ширење либералне демократије резултирало је у ширењу хаоса и нереда по свету, те он, за разлику од кинеске „технократске“, представља неку врсту конзервативне критике либерализма сходно којој вредности либерализма поседују неприхватљив релативизам према хришћанским вредностима (Ибид).

                Групе пријатеља и групе непријатеља или „групе А“ и „групе Б“ на системском међународном нивоу можемо сврстати у пропоненте и опоненте глобалног либералног поретка. У том маниру пропоненти либералног поретка представљају тезу постхладноратовске епохе, док такмаци и ривали који су изазвали глобални либерални поредак на више фронтова представљају историјску антитезу. Међутим, не смемо да упаднемо у замку да ствари посматрамо сувише једноставно, у простој или-или дисјункцији, остајући на терену хегелијанске филозофије историје која нам је послужила као предложак, а сходно којој нека историјска теза и нека историјска антитеза не остају хируршки одвојени полови, већ управо кроз сопствену борбу приступају новој синтези у којој ће бити уједињени елементи једног и другог пола који су још увек историјски живи и витални. Став аутора овог есеја стога јесте да тренутно дијалектички улазимо у време синтезе доминантних полова епохе (либералних и антилибералних), те ће она бити резултанта онога што је у тренутном Zeitgeista одрживо како са пола тезе, тако и са пола антитезе, представљајући једну нову-стару међународно-правну мешавину. Став аутора овог рада јесте да се налазимо у предворју креирања једног реалистичког светског мултиполарног поретка као нове синтезе која ће у свом средишту имати циљ да обезбеди мир између држава на бази суверених права сваке од њих. Овај реалистични нови светски поредак ће уистину бити „тањи“ од несуђеног либералног поретка, јер смо сведоци трке у моћи између главних светских актера и повратка безбедносне дилеме у геополитичку реалност. Међутим, свет је немогуће вратити у стање Хладног рата каквог памтимо од 1945. до 1990. године пре свега због иреверзибилног процеса развоја комуникација, технологије и економске међузависности на чијим крилима су изазивачи САД управо остварили свој успон. Хенри Кисинџер, који је од почетка имао резерве према либералном поретку, предвиђао је да би међународни поредак и односи у њему током 21. века више могли да личе на европски систем држава из 18. и 19. века него на ригидни хладноратовски биполарни поредак (Кисинџер, 1994: 10). У новом поретку се на велика врата враћају у жижу међународних токова безбедносне калкулације – Realpolitik и Machtpolitik. Како би нови мултиполарни систем одржао мир и стабилност неопходно је у најбољем интересу свих актера руководити се приближно истим принципима који су били саставни део Вестфалског мира 1648. године:1) rex est imperator in regno suno, 2) cujus regio ejus religio и 3) statera virtutis. Први принцип утврђује да изнад суверена не постоји виши ауторитет и да су сви суверени независни и једнаки у правима; други принцип се односи на неповредивост територије и да нико нема права да интервенише у питања друге државе; трећи принцип односи се на спречавање појаве хегемона који би доминирао над сувереним државама и њиховим народима. Наравно, ови принципи никако не могу бити примењени у старом маниру, не само због иреверзибилног процеса развоја комуникација, технологије и економске међузависности што смо већ поменули, већ и због тога што је појам „територије“ у 21. веку другачији од тог појма у 16, 17, 18. или 19. веку јер данас укључује у себе и сајбер-простор, као и потенцијалне „територије“ у свемиру око којих би се велике силе могле спорити. Но, ови принципи, редефинисани сходно реалном устројству савремене епохе са свим њеним технолошким и комуникацијским специфичностима, могу бити оријентир за дипломатско међуодношење великих сила у мултиполарном свету 21. века, у којем поново, баш као и за време Вестфалског система, постоје различити и хетерогени центри глобалне моћи. Отуда класични модерни Вестфалски систем држава са становништва данашњег „светског постмодерног нереда” представља могући модел нове-старе међународне стабилности. Кисинџер тврди да је Вестфалски систем један од заиста ретких функционалних међународних система који је изнедрио стање равнотеже моћи у међународним односима у дужем периоду. Успех дуготрајног опстанка система била је у схватању његове главне реалполитичке константе – постојања броја држава са приближно једнаком количином моћи (Ибид: 21), чему је могуће да се поново ближимо због опадајуће моћи Сједињених Држава (и њених савезника) и успона моћи њихове „геополитичке опозиције” (Кина, Русија, регионални актери), што ове полове доводи у својеврсну равнотежу. Ова нова равнотежа у балансу светске моћи би могла погодовати описаној новој синтези између тренутних опозитних глобалних полова, оличеној у новом-старом мултиполарном међународном поретку налик на онај класични Вестфалски, који би требало да добије своја правила међуодношења међу великим силама примерена 21. веку. Тек када таква правила за мултиполарни међународни поредак 21. века буду успостављења и када изађемо из периода садашњег „светског нереда“ моћи ћемо да кажемо да је 21. век у политичком смислу заиста почео, а до тада ћемо живети заправо у „дугом“ 20 веку, који се очигледно није завршио падом Берлинског зида, будући да је структура садашњих међународних проблема и ривалитета потпуно двадесетовековна, што је прости упозоравајући знак човечанству да не понови исте грешке као у 20. веку – „добу екстрема“ – које су га коштале премного људских и материјалних жртава.

  1. Закључак

У времену у којем живимо историјски и политички процеси узимају несвакидашње убрзање и догађаји за које смо до недавно мислили да нису могући, дешавају се један за другим, на тај начин изазивајући стереотипе настале након окончања Хладног рата. Колосална моћ САД и сврставање савезника уз ову суперсилу омогућило је након краја Хладног рата стварање либералног међународног поретка који је за креаторе овакве спољнополитичке агенде био гарант креирања светског мира. Имплементација идеја либералног мира базираног на слободној трговини између држава, демократског мира утемељеног на ширењу либерално-демократских модела политичког управљања широм света, као и инкорпорација што већег броја међународних актера у широку и комплексу мрежу међународних мултилатералних форума и институција су се ипак показали као преамбициозан подухват. Пројектовање сопствене унутрашње политике на међународни ниво изазвало је контрареакцију широм света што је емпиријски манифестовано у низу политичких, социјалних, економских и безбедносних криза широм света. Креатори, аналитичари и теоретичари који су веровали у одрживост идеолошког либералног поретка базираног на прокламованим универзалним принципа превидели су да историјски, друштвени и политички токови, иако могу бити успорени у одређеном периоду, никада не могу бити у потпуности заустављени, на шта нису престајали да упозоравају реалистички теоретичари међународних односа. Пратећи мисао неколицине реалистичких теоретичара историје и међународних односа покушали смо да у овоме раду употребом специфичног аналитичког оруђа – дијалектике политичке механике – прикажемо и објаснимо политичке процесе који тренутно притискају структуру међународног система. Ослањајући се на класичне мислиоце историје и политике – на дијалектичку методу Фридриха Хегела и дихотомију пријатељ/непријатељ Карла Шмита приказали смо како политичко поље перманентно „пулсира“ у својеврсној политичкој механици, што политичке процесе и историју увек изнова динамизује спречавајући их да „заспу” у било каквом универзалном идеолошком миру. Овај универзални идеолошки мир, без обзира да ли га данас заступају либерали као што су га, на пример, за време Свете Алијансе у 19. веку заступали конзервативци, јесте легитимна нормативна идеја, која, ипак, увек мора да рачуна са реалном динамиком политичкога поља, разликујући оно што је пожељно, од оног што је могуће. Свако прекорачење ове суштинске разлике која одређује светску дипломатију вековима, услед чега ју је један од њених бардова и дефинисао као „наук могућег”[4], се враћа као бумеранг, правећи међународним односима више штете него користи.

Ми смо у раду за нама користећи специфичан аналитички метод дијалектике политичке механике описали како је покушај стварања глобалног либералног поретка од „групе А“, по простој логици акције и реакције која увек делује у политичком пољу, нужно изродио глобалне опоненте овом пројекту у виду „групе Б“, што није ништа друго него стара борба између неке историјске тезе и неке историјске антитезе виђена до сада безброј пута у историји међународних односа, након које је по правилу настајала нека, за одређено време, нова, историјска синтеза. Тако да се данас не треба бојати да ће слабљење глобалног либералног поретка којем очигледно присуствујемо последњих година значити повратак у неку „мрачну“ прошлост, већ ће пре подразумевати улазак у нову синтезу примерену нашем времену и његовим реалним векторима моћи – тј. улазак у предворје новог реалистичког мултиполарног поретка за 21. век. По мишљењу аутора овог есеја нови поредак ће бити базиран на безбедносним калкулацијама и у тренду општег повратка значаја суверенитета у неокласичном Вестфалском облику, примереном нашем времену и савременој струкури света. Отуда ову „сувереност“ треба заправо читати као „равнотежу интереса“ између међународних актера који ће, уколико не желе да изазову нове велике међународне кризе које би могле да се отму контроли, морати да утишају сопствене идеолошке дискурсе како би чули „другу страну“ и како би радили у корист стабилности и равнотеже једног новог-старог мултиполарног света, који пред нашим очима настаје након сутона несуђеног либералног међународног поретка.

Литература:

Brands, Hal, Edelman, Eric. 2017. America and the Geopolitics of Upheaval. The National Interest. July-August.

Brands, Hal. 2018. Democracy vs Authoritarianism: How Ideology Shapes Great-Power Conflict. Survival, 60(5): 61-114.

Cvetićanin, Neven. 2008. Epoha s one strane levice i desnice. Službeni Glasnik, Institut društvenih nauka. Beograd.

Cvetićanin, Neven. 2014. Politička mehanika i njena dijalektika–u susret jednoj novoj teoriji politike. Theoria1: 63-85.

Cvetićanin, Neven. 2016. Državništvo modernog doba. Arhipelag, Institut društvenih nauka. Beograd.

Cvetićanin, Neven. 2016. Politička mehanika i veština državništva. Arhipelag, Institut društvenih nauka. Beograd.

Cvetićanin, Neven. 2017. Kuda ide svet? Analiza društveno-političkih procesa koji opredeljuju globalna zbivanja na početku 21. veka. U: Veselin Vuković et al. Globalizacija i izolacionizam. Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka. Beograd: 116-130.

Cvetićanin, Neven. 2017. Ubrzanje istorije i nastavak „dugog “20. veka. U: Goran Bašić, Mirjana Rašević, „Ukalupljivanje“ ili prekoračenje granica: Društvene nauke u savremenom dobu. Institut društvenih nauka. Beograd: 239-263.

Desch, Michael C. 2008. America’s liberal illiberalism: The ideological origins of overreaction in US foreign policy. International Security, 32(3): 7-43.

Dinan, Dezmon. 2009. Sve bliža Unija–uvod u evropsku integraciju. Službeni glasnik. Beograd.

Dinan, Dezmon. 2010. Menjanje Evrope–Istorija Evropske unije. Službeni glasnik. Beograd.

Doyle, Michael. 1983. Kant, liberal legacies, and foreign affairs. Philosophy & public affairs, 12(3): 205-235.

Doyle, Michael. 1986. Liberalism and world politics. The American political science review, 80(4): 1151-1169.

Ejdus, Filip. 2012. Međunarodna bezbednost: teorije, sektori i nivoi. Službeni glasnik. Beograd.

Friedman, Thomas. 2000. The Lexus and the Olive Tree. Anchor Books. New York

Fukuyama, Francis. 1989. The end of history?. The national interest, (16): 3-18.

Hegel, Georg Vilhelm Fridrih. 1966. Filozofija povijesti. Naprijed. Zagreb.

Hendrickson, David. 1994. The recovery of internationalism. Foreign Affairs, 73(5): 26-43.

Hobsbaum, Erik. 2004. Doba ekstrema. Dereta. Beograd.

Hyde-Price, Adrian. 2008. A’tragic actor’? A realist perspective on’ethical power Europe’. International affairs, 84(1): 29-44.

Ikenberry, John. 2018. The end of liberal international order?. International Affairs, 94(1), 7-23.

Keohane, Robert, Nye, Joseph. 1977. Power and Interdependence: World Politics in Transition. Little Brown. Boston

Kirchick, James. 2017. The End of Europe: Dictators, Demagogues, and the Coming Dark Age. Yale University Press. New Haven & London.

Kissinger, Henry. 1994. Diplomacy. Simon & Schuster. New York.

Krauthammer, Charles. 1990. The Unipolar Moment. Foreign Affairs, 70(1): 23-33.

Marks, Karl. 1964. Kapital. Kultura. Beograd.

Mearsheimer, John. 1990. Back to the Future: Instability in Europe after the Cold War. International security, 15(1): 5-56.

Mearsheimer, John. 1994. The False Promise of International Institutions. International security, 19(3): 5-49.

Mearsheimer, John. 2018. The Great Delusion: Liberal Dreams and International Realities. Yale University Press. New Haven

Mearsheimer, John. 2019. Bound to Fail: The Rise and Fall of the Liberal International Order. International Security, 43(4): 7-50.

Miršajmer, Džon. 2017. Tragedija politike velikih sila. Udruženje za studije SAD u Srbiji i Čigoja štampa. Beograd.

Morgenthau, Hans. 1948. Politics Among Nations: The Struggle for Power and Peace, Alfred A. Knopf, Inc. New York.

O′neal, John R., Russet, Bruce M. 1997. The Classical Liberals Were Right: Democracy, Interdependence, and Conflict, 1950–1985. International Studies Quarterly, 41(2): 267-293.

Oatley, Thomas. 2015. International political economy. Routledge.

Patrick, Stewart. 2013. The Evolving Structure of World Politics, 1991–2011. Eds: Geir Lundestad, International Relations Since the End of the Cold War–New and Old Dimensions, Oxford University Press, Oxford, 16-41.

Poschinger, Heinrich.1895-1899. Fürst Bismarck: neue Tischgespräche und Interviews, Vol I, Deutsche Verlags-Anstalt. Stuttgart.

Schimmelfennig, Frank, Sedelmeier, Ulrich. 2004. Governance by conditionality: EU rule transfer to the candidate countries of Central and Eastern Europe. Journal of European public policy, 11(4): 661-679.

Smit, Adam. 1952. Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda. Kultura. Zagreb.

Šmit, Karl. 2001. Pojam političkog. U: Slobodan Samardžić Karl Šmit i njegovi kritičari. Filip Višnjić. Beograd.

Wallerstein, Immanuel. 1992. Geopolitics and Geoculture, Essays on the changing world system. Cambridge University Press. Cambridge.

Waltz, Kenneth. 2000. Structural realism after the Cold War. International security, 25(1): 5-41.

Wohlforth, William. 1999. The stability of a unipolar world. International security, 24(1): 5-41.

Wolfers, Arnold. 1962. Discord and Collaboration: Essays in International Politics. Johns Hopkins University Press. Baltimore.

Извори и документа:

Bush, George H.W. “Address before a Joint Session of the Congress on the Persian Gulf Crisis and the Federal Budget Deficit,” 11.09.1990, Dostupno na: https://bush41library.tamu.edu/archives/public-papers/2217 (pristupljeno 13.11.2020)

Cvetićanin, Neven. Povratak suvereniteta. Politika, 23.10.2016. Dostupno na: http://www.politika.rs/sr/clanak/366201/Pogledi/Povratak-suvereniteta (Pristupljeno 26.11.2020)

European Council, Conclusion of the Presidency, Copenhagen, 21-22 June 1993, General Secretariat of the Council, Brussels.

https://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.MKTP.CD?most_recent_value_desc=true (Pristupljeno 25.11.2021)

https://www.statista.com/statistics/262742/countries-with-the-highest-military-spending/ (Pristupljeno 25.11.2021)

Poland delays abortion ban as nationwide protests continue, The Guardian, 03.11.2020. Dostupno na:  https://www.theguardian.com/world/2020/nov/03/poland-stalls-abortion-ban-amid-nationwide-protests (pristupljeno 26.11.2021)

To Paris, U.S. Looks Like a ′Hyperpower′“, The New York Times, 05.02.1999. Dostupno na: https://www.nytimes.com/1999/02/05/news/to-paris-us-looks-like-a-hyperpower.html (pristupljeno 09.11.2021)

Viktor Orban: Era of ‘liberal democracy’ is over, Deutsche Welle, 10.05.2018 Dostupno na: https://www.dw.com/en/viktor-orban-era-of-liberal-democracy-is-over/a-43732540 (pristupljeno 26.11.2021)

White House, A National Security Strategy of Engagement and Enlargement, The White House. Washington DC. 1994. Dostupno na: https://nssarchive.us/wp-content/uploads/2020/04/1994.pdf (pristupljeno 17.11.2021)

[1]Подаци о номиналном БДП-у доступни су на: https://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.MKTP.CD?most_recent_value_desc=true (25.11.2020); Подаци о војним трошковима држава доступни су на: https://www.statista.com/statistics/262742/countries-with-the-highest-military-spending/ (25.11.2021)

[2] Poland delays abortion ban as nationwide protests continue, The Guardian, 03.11.2020.

https://www.theguardian.com/world/2020/nov/03/poland-stalls-abortion-ban-amid-nationwide-protests

[3] Viktor Orban: Era of ‘liberal democracy’ is over, Deutsche Welle, 10.05.2018  https://www.dw.com/en/viktor-orban-era-of-liberal-democracy-is-over/a-43732540 (26.11.2021)

[4] Бизмарково чувено die Lehre vom Möglichen којим је карактерисао суштину (високе) политике (Пошингер, 1895-1899: 248). Темељно тумачење ове гласовите Бизмаркове дефиниције политике/дипломатије у Цветићанин, 2016:200

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања