ДИМИТРИЈЕ РУЖИЋ ГЛУМАЦ СА 500 ЛИЦА

29/04/2021

Аутор: Јованка Симић, новинар

Нема много установа културе у нашем региону које се попут Српског народног позоришта у Новом Саду могу подичити трајањем дугим 160 година.

Сам почетак, укратко, изгледао је овако: 16. марта 1861. (по Јулијанском календару), у „Србском дневнику“ Јован Јовановић и Стеван Брановачки објавили су „Позив на прилоге на оснивање сталног Србсконародног позоришта у Новоме Саду“. Четири месеца доцније, 16. јула 1861, деветоро глумаца чланова путујуће трупе Јована Кнежевића поднело је молбу Српској читаоници у Новом Саду да их прими под своје окриље. Већ сутрадан (16. јула 1861) Српска читаоница одржала је седницу под председништвом Светозара Милетића и донела је одлуку да се у Новом Саду оснује Српско народно позориште.

На тој седници за управника је постављен Јован Ђорђевић и примљено је оних деветоро  глумаца с почетка ове приче: Димитрије Марковић, Никола Недељковић, Коста Хаџић, Михаило Гавриловић, Михаило Рац, Младен Цвејић, Стеван Чекић и Драгиња Поповић.

У тој групи био је и  Димитрије Ружић, глумац који је доцнијих деценија у својој богатој каријери одиграо 500 улога што је бројка импресивна и недостижна и за данашње време када  глумци имају привилегију да свој таленат осим у театру, представљају и у филмској и ТВ индустрији.

Уз глумачки посао, Ружић се бавио и режирањем представа, а био је и дугогодишњи управник Српског народног позоришта у Новом Саду. Све то га и данас сврстава међу најбоље драмске глумце у историји српског театра.

Димитрије Мита Ружић рођен је 27. октобра 1841. у Српском Чанаду (данашња Румунија) у  земљорадникој породици чије је првобитно породично презиме било – Ружин. Отац му се такође звао Димитрије, а мајка Персида. У родном месту млађани Димитрије је најпре завршио српску и немачку основну школу, а наредних неколико година бавио се трговином.

Трајало је то до зиме 1859. године када је у Српском Чанаду гостовала немачка позоришна дружина Карла Буша, а међу мештанима који су позивани да статирају у њиховим представама био је и Димитрије Ружић, тада осамнаестогодишњак. За њега је први сусрет са магијом позоришта био судбоносан и подстицајан. На његову иницијативу 1860. године Јован и Андрија Путић (глумац аматер и шаптач)  као и Стеван Протић основали су у Чанаду српску дилетантску позоришну дружину.

Као члан ове дружине, Димитрије је 19. маја 1860. године први пут изашао на сцену у улози Ивана у комаду „Ајдуци“ Јована Стерије Поповића. Исте године овој Дружини прикључила  се и Димитријева будућа супруга Драгиња Поповић. Гостовали су и у другим местима – у  Великом Сент-Миклушу (Румунија), у Великој Кикинди…

Убрзо се, међутим, трупа распала, али ју је, недуго потом, Јован Кнежевић  (глумац,  оснивач и управник неколико позоришних дружина које су у другој половини 19. века наступале у областима у којима је живело српско становништво) обновио и одвео на гостовања у Нови Бечеј, Врањево а у новембру 1860. године и у Нови Сад.

После избијања неспоразума глумаца са Кнежевићем, Димитрије Ружић је са још осморо глумаца поднео молбу Српској читаоници у Новом саду да их „прими под свој надзор“ што је сместа прихваћено те је од дана 16. јула 1861. године када је донета одлука  о оснивању Српског народног позоришта Димитрије — Мита Ружић постао члан ансамбла најстаријег професионалног театра у Срба. Већ после недељу дана (23. јула 1861) одиграо  је  своју прву улогу –   учитеља Цветка Завишића у комаду „Мушки метод и женска мајсторија“ Лајоша Кевера.

Ни овај ансамбл није био поштеђен размирица те је у Осијеку избио сукоб између Димитрија Коларевића (глумца и признатог комичара, доцније члана ансамбла Народног позоришта у Београду) и Лазе Телечког (глумца, редитеља и истакнутог члана СНП). У том неспоразуму Димитрије Ружић стао је на страну Коларовића и заједно са супругом Драгињом Поповић Ружић с којом се у међувремену венчао, напустио је 4. маја 1863. године Српско народно позориште и прихватио понуду Земаљског народног казалишта у Загребу.

У том театру, у наредне две године био је на гласу као један од најистакнутијих и најупосленијих глумаца, а стигао је и да се опроба у преводилаштву – превео је трагедију „Сплетка и љубав“ из 1784. године коју је написао немачки писац Фридрих Шилер.

Сви ови успеси нису били пресудни да Димитрије Ружић пожели да остане у загребачком позоришту. Године 1865. са супругом Драгињом враћа се у Нови Сад. У Српском народном позоришту остају три године. Крајем 1868. глумачки и брачни пар Ружић одлази у Беч на професионално усавршавање. У тамошњем позоришту Димитрије је пажљиво гледао на сцени  тадашње великане европске глуме и по угледу на њих развијао  се у глумца романтичарског правца.

Потом је од 18. фебруара 1872. до 10. јуна 1873. био члан Народног позоришта у Београду где је у сарадњи са глумцем и редитељем Александром Бачванским стекао драгоцена искуства. Његов дефинитивни повратак у Српско народно позориште уследио је 10. августа 1873. године. Из Београда у Нови Сад повео је и Перу Добриновића, глумца и редитеља.

У наредним годинама каријера Димитрија Ружића била је испуњена непрекидним напредовањем, креацијама највишег домета и популарношћу  коју ни до тада а ни деценијама доцније није имао ни један српски глумац.

Свој јубилеј – четврт века уметничког рада − прославио је 5. априла 1886. улогом Герика у комаду „Доктор Робин“ Жила Премареја, а на 50. годишњицу (29. јануара 1910) на сцени је бриљирао у улози  Ђурађа Бранковића у истоименом комаду Кароља Оберњика. Извештаје о овој прослави српска штампа уздигла је на ниво националне свечаности.

Заслужио је то Димитрије Ружић јер је за пола века одиграо око 500 улога. Штампа се напросто утркивала у хвалоспевима његовом раскошном таленту. Један од најупечатљивијих написа гласио је: „У његовој игри сједињавала су се романтичарска и реалистичка изражајна средства, велики дар, богата осећајност, изнијансирана дикција и тежња за убедљивом, веродостојном глумачком евокацијом. Занос и дубока доживљајност чинили су га једним од најбољих глумаца не само новосадског него и српског позоришта уопште“.

Почевши од 22. јула 1895. године  Димитрије Ружић био је и главни редитељ у Српском народном позоришту. У то време Тихомир Остојић (професор Српске велике православне гимназије у Новом Саду, затим музиколог, књижевни и позоришни критичар, историчар књижевности и први секретар Матице српске) предложио је Ружићу да напише мемоаре о свом узбудљивом професионалном животу. Тај  рукопис који би и данас, без сумње, био веома занимљиво штиво, изгубљен је током Другог светског рата.

У Ружићевом мемоарском  осврту на његових 500 рола (међу којима су биле и Максим Црнојевић, Пера Сегединац, Југ Богдан, Дон Карлос, Хамлет, Отело, Станоје Главаш, Фауст, владика Данило…) без сумње се значајан део односи и на 23 године које је провео као управник Српског народног позоришта. На то место поставио га је  тадашњи управитељ СНП-а, Антоније Хаџић, који није био у могућности да путује са глумачким ансамблом на сва гостовања те је 28. априла 1875. именовао Ружића за свог заменика.

Од 1880. до краја 1903. године Ружић се налазио на челу Српског народног позоришта као управник и драматург. Остало је забележено да је и овим задужењима, баш као и глумачком, приступио савесно и ауторитативно, а према колегама се односио изузетно коректно. Током његове управе Српско народно позориште развијало се и непрестано напредовало.

Управничке дужности Ружић је обављао савесно и мудро, настојећи да избегне неспоразуме са глумцима тако што их је стално држао на окупу ангажманом у представама. Није због управниковања запустио ни своју глуму. Савременици су га описали као „изразитог, продуховљено мужевног лика, витког стаса и гипког, лаког хода, лежерног држања и меког геста“. Ружић је имао све особине неопходне глумцу предодређеном за велике сценске задатке: таленат, пријатну  појаву и моћан  глас. Чим би се појавио у представи и проговорио својим бас-баритоном, загосподарио би сценом.

„Намах би придобијао, освајао, покоравао, па онда соколио племенито, будио и тужне и радосне узбуђаје, једном речи: имао у власти и најинтимније затрептаје у душама гледалаца и слушалаца“, записао је Ј. Грчић.

Забележено је и да је Ружић добро познавао и волео језик те да је много полагао на пуну, звучну и ритмичну дикцију српског стиха. На позорници није видео само себе – умео је да се прилагоди и подреди целини. Остао је достојанствен и пред све изразитијим бујањем сценског реализма – није желео на крају каријере да се преобрази у модерног глумца, мада су многи веровали да он у себи и за ту „улогу“ има у себи „штофа.“ Остао је веран својој романтичарској слави а његови савременици сведочили су да је у том његовом ставу било „великог уметничког и човечанског поноса“.

Умро је током  гостовања Српског народног позоришта у Вршцу 2. децембра 1912. године. На Алмашком гробљу у Новом Саду почива заједно са супругом Драгињом с којом је имао изузетно складан брак и за којом је неутешно патио јер се упокојила седам година пре њега.

За изванредан допринос развоју националне културе српска влада одликовала  га је Орденом Светог Саве V и III степена, а црногорска власт доделила му је Данилов орден IV и III реда. У знак сећања на овог изванредног уметника, улице у Новом Саду и у Београду носе име Димитрије Мите Ружића.

 

ЛИТЕРАТУРА

.Енциклопедија Српског народног позоришта – https://www.snp.org.rs/enciklopedija/

. Стојковић, Боривоје (1968): „Ружић Димитрије – Мита“

. Мечкић, Лазар : „Драгиња Ружић,рођена Поповић – прва српска професионална глумица“ НБО Нови Бечеј..

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања