ДИМИТРИЈЕ КИРИЛОВИЋ КАО ЧУВАР СРПСКЕ БАШТИНЕ

Aутор: др Милена Кулић

Димитрије Кириловић припада кругу српских културних, архивских и библиотечких радника чији значај је много шири од једне професионалне улоге. Иако је најпре препознат као архивиста и управник Државне архиве у Новом Саду, његова делатност много шире захвата простор српске културе, посебно у односу на Матицу српску као једну од најважнијих националних институција. Управо сарадња са Матицом српском показује Кириловића као истраживача, библиотекара, организатора културног живота, сарадника Летописа, познаваоца старе и ретке књиге и човека који је институционално очување културне баштине схватао као националну и научну обавезу. Његов дан у Матици српској, иако формално највидљивији 1926. године, трајао је у различитим облицима много дуже: од раних веза са српским националним организацијама, преко секретарских и послова у одбору за књижевност, до послератног рада у Библиотеци Матице српске, где је оставио нарочит траг у обради старе српске књиге.

Кириловићево деловање треба сагледати у контексту Новог Сада као културног средишта. У време када он делује, Нови Сад има Српско народно позориште, Матицу српску, Библиотеку Матице српске, Летопис и Гимназију. Та чињеница је важна јер показује да је његов рад био део ширег институционалног система српске културе. Матица српска је у том систему имала средишње место, она је била простор књижевног, научног, библиотечког, издавачког и националног рада. Зато је и Кириловићева сарадња са њом значајна као пример начина на који су српски интелектуалци прве половине 20. века разумели културну службу. За њих је рад у институцији је био очување националног памћења.

Рани облик Кириловићевог националног ангажмана видљив је у његовој улози у Српском народном одбору. Он је изабран за представника омладине у Српском народном одбору, поред Жарка Васиљевића, Косте Хаџија мл. и Младена Прешића. Тај податак је значајан јер сведочи о његовом раном укључивању у јавни и национални живот. У Прогласу српској академској омладини, који је написао Александар Моч, истицала се потреба да родољубље и свесност српске академске омладине служе српском народу на понос. Кириловићево присуство у таквом кругу показује да је његов каснији архивистички и библиотечки рад имао идејну основу у схватању културе као службе народу. Посебно је симболично што су се представници пријављивали председништву Српског народног одбора у Новом Саду у згради Матице српске. Тиме се Матица српска и тада појављује као простор националног окупљања. На седници 1918. године Кириловић се јавља и као други заменик секретара, што додатно потврђује његову рану организациону улогу.

Веза Димитрија Кириловића са Матицом српском не настаје тек његовим формалним запослењем. И када није био у Новом Саду, он је одржавао контакте са Матичиним кругом, пре свега преко Марка Малетина, тадашњег секретара Матице српске и уредника Летописа. Из његове преписке види се да је Кириловић слао прилоге Малетину, прикупљао преплатнике за Летопис и тражио сараднике. То показује да је Кириловић Матицу доживљавао као живу културну мрежу. Занимљиво је његово писмо Малетину које Кириловић шаље из Скопља: „Драги Марко, са великим нестрпљењем очекујем вест да сам премештен у Нови Сад. Ти си, свакако, већ разговарао са господином Лотићем, и кораци су учињени“. Повратак у Нови Сад био је важан за Кириловића јер је реч о могућности да се укључи у културну средину у којој је Матица српска заузимала централно место.

Марко Малетин је имао кључну улогу у Кириловићевом конкретном укључивању у рад Матице српске. Љубица Будаћ у књизи о Кириловићу истиче да су Малетин и Кириловић били једно другом велика помоћ и подршка. Малетин је у то време био оптерећен секретарским послом и уређивањем Летописа, па је Управном одбору предложио да добије помоћника за секретарске послове. Тај предлог је прихваћен и Димитрије Кириловић је изабран за помоћника секретара Матице српске. Дужност је обављао од 1. јануара до 31. децембра 1926. године. Иако је реч о периоду од само једне године, Кириловић се  у том периоду укључио у унутрашњи рад Матице, у послове Књижевног одбора и контролу Библиотеке, чиме је стекао важну позицију у институцији.

Година 1926. представља једну од важнијих година у Кириловићевој сарадњи са Матицом српском, како закључујемо на основу записа у РОМС-у. Он је тада радио као помоћник секретара Матице, али је исте године постављен и за архивара Државне архиве у Новом Саду. Ова двострука улога показује да је истовремено припадао и архивистици и ширем културно-научном раду. У Матици је највише радио у Књижевном одбору, на чијем је врху био Радивоје Врховац, а бавио се и контролом Библиотеке. У јуну 1926. године, како наводи Рајка Уљмански у књизи о Марку Малетину, Кириловић је чак и мењао Малетина на месту секретара док је овај био болестан. Тај податак показује да је уживао поверење унутар Матице и да није био само техничка помоћ секретару него сарадник који је могао да прузме важне организационе послове. У исто време, 1926. године била је важна и због обележавања стогодишњице Матице српске. Књижевни одбор је одлучио да Кириловић ради на уређењу и на стручном прегледу Матичине библиотеке, што може да се тумачи као најава његовог послератног рада у Библиотеци Матице српске. Већ тада је препозната његова струзчност у области књижне грађе, библиотечког уређивања и систематског прегледа фондова. У том смислу, његов рад у МС треба разумети као спој практичног библиотечког посла и ширег научног односа према српској писаној баштини.

Од августа до децембра 1926. године Кириловић је истовремено обављао посао у Матици и посао архивара у новооснованој Државној архиви у Новом Саду. Због тога је молио министарство да му се дозволи да врши обе дужности. Најпре је добио одобрење, али је 22. децембра исте године добио одговор да мора да напусти дужност у Матици јер по Матичином пропису није било дозвољено да један службеник истовремено врши две плаћене службе. Кириловић је поводом тога писао Ристи Одавићу: „Управни и књижевни одбор није уважио моју молбу да вршим две службе јер постоји једно раније решење по коме ниједан службеник Матице српске не може вршити још неку службу са хонораром. Као што видите, догодило се нешто чему се нисмо надали ни ми ни Малетин, и што ме је бацило у врло незгодну материјалну ситуацију“.

И након престанка службеничке дужности у Матици српској, Кириловић није прекинуо везу са њом. Остао је активан члан Књижевног одељења, наставио је да се интересује за рад Библиотеке и да даје предлоге за унапређење рада. Сугерисао је и редукцију службеника Матице, чиме би се смањили трошкови. Такав предлог показује да је о Матици размишљао институционално и рационално, не само емотивно. Поново је изабран у комисију за преглед књига за Књижевни одбор, заједно са Мирком Балубџићем и Васом Стајићем, што показује да је његов стручни ауторитет остао признат и после одласка са места помоћника секретара.

После Шестојануарске диктатуре краља Александра 1929. године, у Матици српској долази до великих политичких и унутрашњих сукоба. У том периоду Марко Малетин морао је да напусти положај секретара. Живан Милисавац је оценио да је Малетин настојао да „спаси Матицу српску од сопственог умирања” и да је успео да је ојача у толикој мери да јој ни касније непогоде нису могле много нашкодити. У таквој атмосфери Кириловић и Балубџић дали су оставке у Књижевном одбору Матице српске. Тридесетих година сукоби унутар Матице српске постају још израженији. Притужбе су се односиле на то што је управа дозвољавала да се у Матицу преливају сукоби из новосадског грађанског друштва, али и на то што није успевала да организује добар систем за штампање најбољих књига. Ово је важно јер показује да су критике биле усмерене на саму суштину Матичине мисије: ако је Матица требало да буде водећа српска културна установа, онда је морала да има уређен систем издавања, јасну књижевну политику и институционалну стабилност. Уочи Скупштине 1930. године Вељко Петровић је у Политици објавио текст о Матици српској, у којем је поставио питање да ли Матица намерава да постане савремена, велика установа која обухвата целину народа или жели да остане „мање-више патријархална”, покрајинска и љубитељска институција. Управо у том критичком кругу, поред Вељка Петровића и Милана Кашанина, налазио се и Димитрије Кириловић. Кириловићев критички однос према Матици српској посебно је важан за разумевање његове сарадње са овом институцијом. Критика коју је упућивао није била знак непријатељства према установи, већ знак дубоке одговорности према њој. Кириловић је, према свему наведеном, припадао оном кругу интелектуалаца који су желели модернију али истовремено и национално делотворнију Матицу српску.

На Скупштини 1930. године за секретара је изабран Никола Милутиновић, а Матица се поделила на два табора: Моч–Милутиновићеву групу и Магарашевићеву групу. Између њих је трајао сукоб, иако се јавност уверавала да су се „прилике у Матици српској средиле”. Матица српска је у том периоду морала да решава питања културног програма, али и питања унутрашње управе, личних односа, идеолошких опредељења и јавног угледа. Кириловићев положај у таквом окружењу био је сложен: он је истовремено био човек институције и њен критичар, сарадник и неко ко је указивао на слабости.

Године 1936. донета је одлука да сва Матичина издања, па и Летопис, уређује посебан редакциони одбор у којем су били Димитрије Кириловић, Бранко Магарашевић, Мита Ђорђевић и Крешимир Георгијевић. То показује да је, упркос сукобима, Кириловић и даље имао висок стручни углед. Његово укључивање у редакциони одбор сведочи о поверењу у његов суд, образовање и познавање књижевне и културне проблематике. Међутим, већ 1937. године оставке дају Кириловић, Лесковац и Георгијевић. Они су оптужили Николу Милутиновића за пропусте, међу којима је био и пропуст да Исидора Секулић буде обавештена о избору у Књижевни савет, због чега је она прекинула везе са Матицом.

После Другог светског рата Кириловићева сарадња са Матицом српском добија нову, зрелу и изузетно значајну форму. Године 1947. почиње да ради у Библиотеци Матице српске као библиотекар, захваљујући подршци и препоруци Младена Лесковца. Лесковац је и сам важна личност Матичиног круга: био је уредник Летописа и уредник Зборника за књижевност и језик Матице српске. Његова препорука показује да је Кириловић уживао поверење људи који су добро познавали Матичин рад и њене потребе. Већ 1949. године Кириловић је унапређен у звање вишег библиотекара, што потврђује да је његов рад брзо препознат као изузетно важан.

У Библиотеци Матице српске Кириловић је именован за руководиоца Одељења за библиотечко обрађивање књишког фонда, а касније постаје шеф Одсека за стару књигу и музејски примерак. На том месту остаје до смрти 1956. године. Овај период представља врхунац његовог стручног рада. Он је био члан Комисије за куповину књига, редовни предавач на семинарима, обрађивао је стару књигу до 1880. године, радио на обради музејског примерка, водио надзор над патронатом библиотеке, приказивао странкама стару српску књигу и обучавао млађе особље у пословима обраде старе српске књиге.

Посебно место у његовом научном и библиотечком раду има Каталог Библиотеке Матице српске у две свеске, који обухвата књиге од XV до XVIII века. Циљ овог каталога био је да се „начини попис књига, часописа, новина и свега штампаног материјала који су писали Срби или су Србима намењени, а поседује их Библиотека Матице српске”. Значај овог рада је велики јер каталогизација старе књиге није само технички посао. Она представља основ за научно проучавање културне историје. Без пописа, описа и систематизације грађе, стара српска књига остаје недовољно видљива истраживачима.

Важан аспект Кириловићевог рада јесте и његова улога у образовању млађих стручњака. Лазар Ћурчић, који ће касније постати један од највећих познавалаца књиге, оставио је драгоцено сведочанство о њему. Он је писао: „Мој рад са Димитријем Кириловићем, нажалост није дуго трајао. Ипак, оно кратко време које сам провео на раду са одличним научником и добрим зналцем старе и ретке књиге, са изузетним педагогом и дивним пријатељем није било довољно да стекнем ни основна знања за посао који је био преда мном.” Ово сведочење је значајно јер показује да је Кириловићево знање било и практично и преносиво. Он се трудио да створи услове да се тај посао настави и после њега. Ћурчића је упознавао са Ђорђем Сп. Радојчићем, Светиславом Марићем и другим значајним људима из научног и културног круга, чиме је млађе сараднике уводио у ширу мрежу знања.

Подаци које су оставили Лазар Ћурчић и Марија Ћурчић важни су и зато што показују Кириловића као личност, а не само као институционалног радника. Забележено је, на пример, да је из Матице српске сваког дана пешке одлазио на доручак са супругом. Марија Ћурчић је у усменом разговору са Љубицом Будаћ навела да је Кириловић, нарочито у старости, био помало хипохондар и да је тражио да се свака књига пре доношења у канцеларију проветри и изнесе на ваздух, како би се са ње уклонили микроорганизми. Овај податак, иако на први поглед анегдотски, има и стручну вредност: он показује Кириловићеву свест о материјалној природи архивске и библиотечке грађе, као и о могућим здравственим ризицима које стара грађа носи.

Године 1955. Кириловић је постао научни сарадник Матице српске, на основу препорука Младена Лесковца и Ђорђа Сп. Радојчића. Ово признање може се тумачити као институционална потврда његовог дугогодишњег рада. Оно долази на крају једног сложеног професионалног пута, који је обухватао архивистику, библиотекарство, књижевни рад, уредничко учешће, критичко деловање и научно проучавање старе српске књиге. Тиме је Матица српска признала не само његову стручност, већ и његов трајни допринос очувању српске културне баштине.

Када се целина Кириловићеве сарадње са Матицом српском пажљиво сагледа, јасно је да је она била вишеслојна и историјски значајна. Он је у Матици био помоћник секретара 1926. године, сарадник Књижевног одбора, човек који је радио на уређењу и стручном прегледу Библиотеке, критичар институционалних слабости, члан редакционог одбора 1936. године, библиотекар од 1947. године, виши библиотекар од 1949. године, шеф Одсека за стару књигу и музејски примерак, а од 1955. и научни сарадник Матице српске.

Зато се Димитрије Кириловић може сматрати једним од важних чувара српске писане културе. Његова сарадња са Матицом српском није била без сукоба, али је управо због тога била жива и стварна. Он је Матицу подржавао, у њој радио, критиковао је када је сматрао да одступа од своје мисије, и на крају јој дао један од најважнијих доприноса у области обраде старе српске књиге. Његов пример показује је очување баштине активан научни и институционални рад. У том смислу, Кириловићево дело остаје важно за историју Матице српске, али и за разумевање српске културне политике, архивистике, библиотекарства и историје књиге у 20. веку.