Dimitrije Davidović, rađanje moderne srpske državnosti

30/07/2018

Dimitrije Davidović, rađanje moderne srpske državnosti

 

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

 

„…Lišen službe i lišen čina, bivam ja sad jedan kao izvrg svega roda Srbskoga, niti mogu među ljude više izlaziti, ni po braći pogledati. Ja sad uprav nit sam živ, nit sam mrtav, niti znam kuda glavu da podklonim…“. U potpisu: „Najverniji sin Otečestva, Dimitrije Davidović…“. Nije Dimitrije Davidović jedini toržestvenik srpskog nacionalnog „rizorđementa“ u XIX veku, koji je donedavno bio gotovo u potpunosti zaboravljen u sećanju kolektiviteta srpskog etnosa, a da bismo na ispravan način determinisali istinske razloge za pomenutu činjenicu, prethodno bismo morali da utvrdimo zbog čega je potrebno da razgovaramo o nesvakidašnjoj ingenioznosti i pregalaštvu ovog „duhovnog tvorca“ srpske nacionalne kulture i zatočnika slobodarske misli etnosa kome je pripadao u tom, po rečima akademika Čedomira Popova, „dugom veku“. Znamo da je, kao i svaki pravednik među ljudima, nepravedno ostrakovan iz javnog i političkog života „Miloševe Srbije“ u četvrtoj deceniji pretprošlog stoleća i to samo nekoliko godina pre prerane smrti koja ga je zatekla u potpunoj bedi i izolaciji u Smederevu, gde je i sahranjen. Takođe, poznato je i da je Davidović bio tvorac Sretenjskog ustava iz 1835. godine, simboličkog fakta o nedokučivim dometima „uma“ njegovog građanskog, demokratskog i u svemu evropsko-civilizacijskog mentalnog sklopa ličnosti sa neprevaziđenim sposobnostima. Međutim, sa velikom sigurnošću možemo da zaključimo da je u velikoj meri danas nepoznato da je Davidović bio jedan od prvih uspešnih srpskih istoriografa, pisac „Istorije naroda srbskog“, pokretač i urednik čuvenog časopisnog lista „Novine serbske“, književni izdavač, tvorac i pripadnik „Srpskog književnog kruga u Beču“, državnik u mladoj Kneževini Srbiji, diplomata i sekretar kneza Miloša Obrenovića… Jednom rečju, bio je „srpski Bendžamin Frenklin ili Tomas Džeferson“, svejedno… i dok, ne samo američka nacija, već i celokupna planeta, pamte imena i dela pomenutih „otaca američke nacije i slobode“, Srbi, uglavnom, ne znaju ko je bio „najverniji sin otečestva serbskog“. Ukoliko bi znali, možda bi i naziv Diplomatske akademije pri Ministarstvu spoljnih poslova, nosio časno ime ovog srpskog diplomate, koji je učestvovao u „rađanju“ moderne srpske državnosti.

                Dimitrije Davidović rođen je 23. oktobra 1789. godine u Zemunu. Dimitrijev otac, Gavrilo Georgijević,napustio je sveštenički poziv i posvetio se trgovini. U braku sa Marom, ćerkom abadžije iz Dobanovaca, pored Dimitrija imao je više dece o kojima imamo malo podataka. Najugledniji član Dimitrijeve porodice bio je njegov deda David, sveštenik i nastavnik Latinske škole u Karlovcima po kome je Dimitrije i uzeo prezime Davidović. Već sa šest godina krenuo je u srpsku osnovnu školu u Zemunu, a verovatno je pohađao i nemačku školu. U to nas uverava njegovo perfektno poznavanje nemačkog jezika koji je po nekim tvrdnjama govorio bolje čak i od maternjeg. Po okončanju osnovne škole upisao je Karlovačku gimnaziju. Godinama posle kajao se što nije poslušao očev savet da pohađa Grčku školu u Zemunu. Prilikom obavljanja diplomatskih misija u Istanbulu nedostajalo mu je poznavanje grčkog jezika, a naročito zbog čestih odlazaka u Fanar, carigradsku četvrt naseljenu bogatim i uticajnim Grcima. Karlovačku gimnaziju nije završio. Zbog jednog podrugljivog teksta na račun svog nastavnika izbačen je iz škole. Želja za sticanjem višeg obrazovanja odvela ga je u Kežmark gde je upisao filosofiju. Odatle je školovanje nastavio u Pešti gde je posle druge završene godine filosofije upisao medicinu. U Beču se obreo 1813. godine sa namerom da nastavi studije, ali posle svega jednog ili dva semestra odustao je od daljeg školovanja tako da fakultet nikada nije završio. U prestonici Austrijske monarhije vreme je najviše provodio u društvu kolege Tršćanina Dimitrija Frušića. Za razliku od Davidovića Frušić je uspešno okončao svoje studije i postao lekar. Inače, pomenute kolege imale su zajednički san o pokretanju srpskih novina u Beču. Davidović je govorio o tome kako u Londonu izlazi čak 66 listova dok Srbi u Hazburškoj monarhiji nemaju niti jedan list na maternjem jeziku. Bio je to jedan veoma ambiciozan projekat za dvojicu mladih studenata koji su se na kraju pokazali dorasli postavljenom zadatku. Čak ni prvi neuspeh u vidu odbijanja bečke policijske uprave da im izda dozvolu za pokretanje lista nije ih pokolebao. Na scenu je tada stupio osvedočeni prijatelj srpskih kulturnih delatnika u Monarhiji, bečki cenzor Jernej Kopitar. Imenjaci su poslušali njegov savet da napišu molbu direktno caru. Kopitar je podržao njihovu zahteve tvrdnjom da bi samostalne srpske novine u Beču smanjile ionako sveprisutan uticaj Rusije među pravoslavnim življem u Monarhiji. Nije bila tajna da su gotovo sve, kako crkvene tako i druge knjige Srbi u Austriji dobijali iz Rusije. U roku od dva meseca stigao je pozitivan odgovor na upućenu molbu i već te 1813. godine izašao je prvi primerak Novina serbskih iz carstvujuščeg grada Vijene. U početku su izlazile svaki dan osim nedeljom, a kasnije usled nedostatka finansijskih sredstava štampane su dva puta u sedmici.  Davidović se tu nije zaustavio. Ubrzo uz novine počeli su da izlaze dodaci, a potom je pokrenuo i književni almanah pod imenom Zabavnik. Frušić i Dimitrijević su tako postigli veliki uspeh na ličnom planu, ali i na opštu korist celokupnog srpstva u Austrijskoj monarhiji. Naime, nije vrednost tih novina bila u informacijama koje su donosile, jer su one uglavnom samo prepisivane iz druge bečke štampe, nego u afirmaciji i promociji srpske kulture. Dela srpskih autora su preko te Davidovićeve štampe ugledala svetlost dana, a čitalačka javnost imala je priliku da se upozna sa istima. Davidović i Frušić su tako postali tvorci jednog srpskog intelektualnog kruga oličenog u najistaknutijim predstavnicima srpske kulturne elite koja se okupljala oko Novina serbskih. Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Magarašević, Milovan Vidaković su samo neka od imena tog bečkog kružoka elitnih Srba u Austrijskoj monarhiji. Davidović je svoje novine otvorio za sve čiji rad je imao određenu vrednost, ali i za kritike, mišljenja i stavove u vezi sa aktuelnim temama važnim za srpsku zajednicu u Austriji i šire. Tako su Novine serbske jedno vreme služile i kao poprište sukoba pristalica Vukove reforme i njenih protivnika okupljenih oko karlovačkog mitropolita i Crkve. Zamerke na račun Davidovića dolazile su sa obe strane, zbog toga što je suprotnoj strani davao prostor u novinama. Na taj način se ideja o dostupnosti srpske štampe svima, pa i samom uredniku obila o glavu. Upravo i ta situacija je bila jedan od uzroka opadanja broja pretplatnika na srpske novine što je otežavalo njihovu finansijsku održivost. Davidović je govorio da je za isplativost izdavanja novina neophodno imati bar 800 pretplatnika, a maksimalan broj za osam godina izlaženja bio je oko 450. U vreme najoštrijih sukoba reformista i konzervativaca taj broj je padao i na ispod dve stotine. Sve to nam govori o tome da se Davidović nosio sa brojnim finansijskim izazovima kako bi održao novine u životu. Nije mu pomoglo ni pokretanje sopstvene tipografije u Beču, za šta se debelo zadužio. Austrijske vlasti su mu izdale dozvolu za štampu samo na istočnim jezicima. Na taj način oni su zaštitili već postojeće štampare, a Davidovića doveli u nezavidan položaj. Srpski narod tada još uvek nije bio dovoljno obrazovan i sa razvijenom čitalačkom kulturom da bi Davidovićeva tipografija živela samo od izdavanja knjiga na Srpskom jeziku. Pošto odlukom austrijskih vlasti nije imao drugih opcija zapao je u tešku finansijsku situaciju iz koje je sve češće jedini izlaz video u odlasku iz Austrije.

                Davidović je bio čovek naglašenih rodoljubivih osećanja. Videlo se to još tokom Bečkog kongresa održanog 1814 – 1815. godine kada se svesrdno angažovao na afirmaciji srpskih nacionalnih interesa. Prota Mateja Nenadović tada se nalazio u austrijskoj prestonici, epicentru političkog dešavanja, gde se odlučivalo o sudbini Evrope posle sloma Napoleona. Prota je želeo da iskoristi taj važan politički trenutak kako bi pokrenuo srpsko pitanje pred uglednim delegatima na Kongresu. Davidović mu je pomogao tokom njegovog boravka u Beču. Zajedno su sastavljali molbe za ruskog i austrijskog cara u kojima su tražili da se uzme u zaštitu srpski narod izložen brojnim turskim represalijama posle sloma Prvog srpskog ustanka. Dana 20. maja 1814. godine protu Mateju i Davidovića je primio austrijski car Franc I, međutim, pošto je Austrija tada bila u dobrim odnosima sa Turskom, car nije mogao da izađe u susret srpskim molbama, ali i pored sveg zalaganja,  Davidovićevi i Frušićevi napori nisu urodili plodom. Dimitrije Davidović je u Beču živeo u kući koja se nalazila na Innere Stadt wien No 699. Ženio se dva puta, prvi put sa Savkom, koja je bila pet godina starija od njega, 1817. godine i koja mu je 23. maja 1818. rodila sina Svetozara. Pošto je Savka umrla na porođaju, brigu o Svetozaru su preuzele njene tri sestre u Pešti. Davidović je u Beču živeo diskretno i bio je poznat po gostoprimstvu. Davidovićevi gosti su bili, između ostalih, i neke od najistaknutijih ličnosti srpske politike i kulture s početka 19. veka: Milovan Vidaković, Dimitirje Frušić, Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Stefan Novaković Telemah, Mladen Milovanović, Jakov i prota Mateja Nenadović, Stevan Dobrnjac, Melentije Nikšić i drugi. Davidović se drugi put oženio Jelenom, s kojom je dobio sina Milana 1820. godine. U Srbiji je, verovatno 1828., rođena i Savka, a spominje se još jedno Davidovićevo dete po imenu Jovan, o kome se ništa ne zna. Dana 15. avgusta 1821. godine Dimitrije Davidović se obratio putem pisama Milošu Obrenoviću, proti Mateji Nenadoviću i kneževima Narodne kancelarije. U ovom pismu predočavao je, pre svega knezu Milošu, svoju spremnost da pređe u Srbiju i posveti se radu na prosveti. Nije poznato da li mu je na ova pisma odgovoreno, ali je verovatno po sopstvenoj odluci krenuo na jug i izvadio pasoš na šest meseci kako bi prešao u Srbiju. Beč je napustio u oktobru 1821. godine. Jedno vreme zadržao se u rodnoj kući u Zemunu, gde je po nalogu kneza Miloša, trebalo da ga poseti Nikola Nikolajević i da mu saopšti da će ga knez pozvati u Srbiju kada za to dođe vreme. Ipak, Nikolajević nije ispunio knežev nalog, jer je Davidović ranije napustio Zemun. Nedelju dana proveo je kod Platona Atanackovića, a posle toga je posetio arhimandrita Lukijana Mušickog u manastiru Šišatovac. Nakon toga boravio je u Bingulu, Novom Sadu i Sremskim Karlovcima i ponovu u Zemunu. Konačno, 26. novembra 1821. godine, prešao je u Kneževinu Srbiju.

U Srbiji je Davidovića dočekala složena politička situacija. U proleće 1821. godine Miloš Obrenović je ugušio bunu Marka Todorovića Abdule i Stevana Dobrnjca koja je izbila zbog kneževe administrativne politike. U vezi sa ovom bunom Nikola Nikolajević i Lazar Todorović su sastavili paskvilu u kojoj su ukazali na loše strane kneževe vladavine, što je dovelo do njihovog momentalnog otpuštanja iz kneževe kancelarije. Dana 26. novembra Davidović je stigao u Beograd, a do 11. decembra je bio u Kragujevcu, ondašnjoj prestonici Kneževine Srbije. Aferu sa Nikolajevićem i Todorovićem, u kojoj je Nikolajević izgubio život, knez je iskoristio i za obračun sa ličnostima koje nisu bile direktno umešane — protom Matejom Nenadovićem, Mladenom Milovanovićem i Radojicom Žujovićem. Postupajući po savetu ruskog generalnog konzula A. A. Pinija, knez Miloš je udaljio od sebe i Dimitrija Davidovića. Davidović je po kneževom naređenju napustio prestonicu 1. marta 1822. godine i otišao u Šabac, kod Jevrema Obrenovića, kneževog brata. Davidović je u Šapcu primio šest pisama iz Beča iz kojih je saznao da su mu novine zabranjene, štamparija zapečaćena, a da je on sam proglašen za begunca. Davidović se pribojavao delovanja austrijskih vlasti pa je iz pograničnog Šapca, bez kneževog odobrenja, otišao u Valjevo. Ubrzo ga je knez pozvao u Kragujevac gde je dobio zadatak da, početkom jula, ode u Žiču radi popravki na manastiru i čitanja natpisa. Rezultat ovog rada objavio je u vidu studije Opisanije Žiče u Letopisu Matice srpske 1828. godine. Za vreme svog ponovnog boravka u Kragujevcu, Davidović je prevodio knezu Milošu vesti iz strane štampe. Međutim, Davidović je ubrzo pao u nemilost kod kneza jer je stao na stranu Jovana Požerca u sukobu sa Stevanom Milosavljevićem Paštrmcem (poznatom i kao Amidža), bliskim kneževim saradnikom, zbog čega je morao da se preseli u Brusnicu, selo nedaleko od planine Rudnik. Davidović je imao probleme i sa austrijskim vlastima koje su tražile da se vrati u Austriju zato što mu je istekao pasoš. Knez mu je do 27. avgusta oprostio i odlučio da ga stavi pod svoju zaštitu. Davidović je u jesen 1822. radio na prebacivanju svoje porodice iz Austrije u Srbiju. Supruga i mlađi sin prešli su u Srbiju oktobra 1822., dok je stariji sin ostao u Austriji da završi školovanje. Narodna kancelarija, uspostavljena sporazumom između kneza Miloša i Marašli Ali-paše, prerasla je vremenom u Beogradski sud i Kneževu kancelariju. Od prelaska u Srbiju 1821. godine do 1835. Dimitrije Davidović je bio knežev sekretar zauzimajući različito mesto u hijerarhiji kneževih sekretara. Pre nego što je postao prvi knežev sekretar, Davidović je obavljao razne, uglavnom manje važne poslove. Njegova prva zaduženja bila su veoma raznovrsna — pisao je pisma za kneza i druge srpske starešine, otpravljao je poštu kada se knez nije nalazio u prestonici, organizovao je različita javna dešavanja i slično. U zimu 1822/23. godine bio je društvu sa Mladenom Milovanovićem, drugom ličnošću Prvog srpskog ustanka. Kada je Milovanović pao u nemilost, i kada je aprila 1823. ubijen, to je privremeno pogoršalo i Davidovićev položaj, ali je on ubrzo popravljen. Među prvim Davidovićevim zaduženjima bilo je staranje o zdravlju kneževe porodice. U maju 1823. Davidović je bio sa kneževom porodicom u Beogradu i od tada je u više navrata lečio kneževu decu, kneginju, a verovatno 1824., i samog kneza. Lekarskih zaduženja Davidović je bio oslobođen od 1829. godine. U ovom periodu imao je i druga zaduženja — 1825. godine, na primer, zajedno sa Jevremom Obrenovićem boravio je u manastiru Rakovica. Ništa nije poznato o njegovoj delatnosti u vreme Đakove (1825) i Čarapićeve (1826) bune. Nakon što je video fizičko kažnjavanje Đorđa Protića, pisara Narodnog suda, Davidović je, potresen ovim prizorom, podneo knezu ostavku i tražio pasoš za Rusiju. Ovu ostavku, prvu poznatu pisanu ostavku u srpskoj političkoj istoriji, knez nije prihvatio. Davidović je na kraju popustio i nastavio je službu u Kneževoj kancelariji. Verovatno pod uticajem ovog slučaja i prema savetima Vasilija Popovića, knez Miloš je prestao sa fizičkim kažnjavanjem svojih činovnika. Do 1827. kada je postao prvi knežev sekretar, Davidović je stekao kneževo poverenje vršeći najrazličitije poslove, čime je stekao položaj jednog od najbližih saradnika kneza Miloša. Obavljao je različite poslove iz oblasti spoljne i unutrašnje politike. U oblasti spoljne politike posebno je bilo značajno pitanje autonomije Kneževine Srbije u odnosu na Osmansko carstvo, a u unutrašnjoj, ne naročito uspešna, zakonodavna delatnost. Početak Davidovićevog zanimanja za spoljnu politiku pada u vreme donošenja Akermanske politike (1826). Odredbe Akermanske konvencije saopštene su Srbima na Skupštini u Kragujevcu 27. januara 1827. godine. Davidović je preveo akt, sastavio i pročitao kneževu besedu. Od ove ceremonije Davidovićev ugled je znatno porastao. U februaru 1827. upućena je šesta srpska deputacija u Carigrad, na čijem čelu je bio Lazar Todorović. U njenom radu sarađivao je i Davidović koji je, prema kneževom nalogu, preveo hatišerif koji je 1827. Porta izdala Vlaškoj. Davidović je izradio elaborat u kome je izneo uporedni pregled odredbi ovog dokumenta i međunarodnih akata kojima je regulisan položaj Kneževine Srbije.  Davidovićevo mišljenje o ovom pitanju knez je uključio u ranije narodne zahteve Porti. Ovo je bio tek početak Davidovićevog rada na problemu srpske autonomije. Početkom novog rata između Rusije i Osmanskog carstva rad srpske deputacije gubi značaj. Rusija je savetovala Srbiji neutralnost i knez Miloš je uviđao značaj održavanja tog stanja u čemu mu je pomagao i Davidović. Septembra 1829. rat je završen Jedrenskim mirom čiji je šesti član obavezao Portu da ispuni odredbe Akermanske konvencije i Odvojenog akta u vezi sa Srbijom i vrati joj šest nahija u roku od mesec dana. Rok je bio veoma kratak i Davidović je sastavio elaborat za Đorđa Protića i Avrama Petronijevića koji je trebalo da ga predstave ruskom komandantu grofu Dibiču. Davidović se u ovom periodu bavio i važnim unutrašnjim pitanjima. Dvadesetih godina 19. veka u Kneževini Srbiji se pristupilo radu na zakonima. Davidović je ubedio kneza da se zakoni izrade na osnovu Napoleonovog kodeksa. Prvo je trebalo doslovno prevesti Napoleonov kodeks, a zatim izabrati one odredbe pogodne za srpsku situaciju. Za rad na ovom poslu iz Beča je pozvan i Vuk Karadžić. Poteškoće su se pojavile već prilikom prevođenja, zbog nedostatka jezičke i pravničke spreme među članovima komisije. Zakonodavna komisija osnovana je u proleće 1829. godine. Na njenom čelu bio je Aleksa Popovski, a ne Davidović koji je bi zauzet spoljnopolitičkom problematikom. Komisija je potpuno podbacila i u leto 1832. knez Miloš je naložio Davidoviću da zajedno sa Janićijem Đurićem i Jakovom Jakšićem priredi bar deo zakona, ali ni od ovog posla, verovatno, nije bilo ništa. U narednom periodu, iako je formalno do 1834. godine bio knežev sekretar, Davidović je pre svega angažovan kao diplomata u Carigradu.

Nakon sklapanja Jedrenskog mira srpski status u odnosu na Osmansko carstvo počeo je da se užurbano rešava. Knez Miloš je poslao Dimitrija Davidovića u Ruski stan u Jedrenu, gde su se već nalazili Avram Petronijević i Đorđe Protić, da pregovara sa ruskim komandantom Dibičem. Glavno pitanje o kome je trebalo da se razgovara sa Dibičem bilo je određivanje budućih srpskih granica. Pošto nije zatekao Dibiča u Jedrenu, Davidović je na povratku u Srbiju dobio uputstva za odlazak u Carigrad. On je, bez znanja Porte, trebalo da održava vezu sa ruskim poslanstvom. U osmansku prestonicu Davidović je stigao 21. decembra 1829. U međuvremenu u Srbiju je 11. decembra donet i 14. decembra pročitan sultanov hatišerif koji nije sadržao nove povlastice, ali se u njemu nalazilo sultanovo obećanje da će srpski zahtevi biti ispunjeni. Pregovori za hatišerif iz 1830. trajali su godinu dana. Davidović je održavao kontakte sa ruskim poslanikom na Porti, Aleksandrom Ivanovičem Ribopjerom, a kada se ovaj razboleo, sa Orlovim i Batenjovim. Dana 11. februara 1830. Dimitrije Davidović je sastavio memoar, u kome je posebno pažljivo razradio pitanje naslednosti kneževskog dostojanstva i koji je, pored srpskih zahteva iz 1820. predstavljao osnovu za pregovore o novom hatišerifu. Donošenje hatišerifa naišlo je na brojne prepreke — Rusija se protivila da Srbija dobije naslednog kneza, a turska je bila protiv prava na unutrašnju upravu. Davidović se neumorno angažovao da izdejstvuje za Srbiju što je moguće povoljnija rešenja. Problem srpskih prava rešavan je na devet konferencija u letnjikovcu reis-efendije Hamid-bega od 26. juna do 9. oktobra 1830. godine. Davidović je bio zadovoljan zauzimanjem ruskog poslanika Ribopjera, a posebnu teškoću je predstavljalo pitanje vraćanja šest nahija Srbiji. Knez Miloš je podmićivanjem uspeo da izdejstvuje nasledno kneževsko dostojanstvo što je sankcionisano posebnim beratom. U hatišerif je ipak ušla odredba o Savetu koji je trebalo da ograniči kneževu vlast. Nerešena su ostala pitanja o granicama i o srpskom danku. Dokument je potpisan 15. oktobra, a kopija je predata srpskim deputatima 20. oktobra. Davidović je odmah pohitao u Srbiju gde je stigao pre Lebit-efendije koji je sa sobom nosio original hatišerifa i berata. Usledile su svečanosti čitanja hatišerifa, na turskom 12. decembra, i na srpskom narednog dana. Davidović je za ovu priliku sastavio i pročitao kneževe govore. Nakon čitanja hatišerifa, Davidović je demonstrativno skinuo čalmu, simbol turskog načina odevanja, od tada je više nije nosio. Nakon hatišerifa iz 1830. Davidović je bio angažovan na sprovođenju odredaba o iseljavanju Turaka iz Kneževine Srbije u roku od godinu dana kako je hatišerifom predviđeno i na vraćanju šest nahija Srbiji. Leto 1831. Davidović je proveo u Carigradu, nastojeći da reši pitanje turskog iseljavanja. Pošto je Porta odugovlačila sa ispunjenjem ovih odredbi, Davidović je knezu predlagao da se sporne nahije vrate silom, ali je knez ipak bio oprezniji. Zajedno sa Stojanom Simićem, Davidović je treći put poslat kao diplomata u Carigrad. Turska se u ovo vreme nalazila u teškom položaju zbog brojnih pobuna i nastojala je da odgodi rešavanje srpskog pitanja. Knez je iskoristio priliku i vojskom je zaposeo sporne teritorije. Time su Rusija i Turska stavljene pred svršen čin. Rad na dobijanju Beograda, koji bi postao utvrđena srpska prestonica, nije mogao biti uspešan jer se Rusija, sklapanjem Unkjar-Iskelesijskog sporazuma (1833) sa Turskom opredelila za legitimističku i konzervativnu politiku u Turskoj. Na sastanku turskog poslanika Butenjeva i reis-efendije 17. septembra 1833. utanačeni su detalji novog hatišerifa. Hatišerif je podnet deputatima 29. Novembra, a tatarin Indža ga je za pet dana doneo u Srbiju. Za rad na ovom hatišerifu ruski car je Davidoviću dodelio Orden svetog Vladimira IV stepena. Davidovićev ugled kao diplomate naglo je porastao pa ga je Kopitar zvao Srećni knez Meternih Milošev.

Nakon sticanja autonomije usledile su promene u državnoj organizaciji Kneževine Srbije. Knez je trebalo da osnuje savet i organ izvršne vlasti. Na Trifunskoj skupštini (februara 1834.) knez je objavio da će postaviti popečitelje. Pored popečitelja trebalo je da se uvede i presedateljstvo ili razmatralište popečiteljstva. Knez je osnovao pet popečiteljstava, a Davidović je 20. juna postao popečitelj inostranih dela što je bila mala promena u odnosu na njegov prethodni položaj. Popečitelji nisu imali jasno određen delokrug nadležnosti. Davidovićev najvažniji zadatak bilo je pitanje iseljavanja Turaka iz Kneževine Srbije, prema odredbama hatišerifa iz 1833. godine. Uspeh je postignut samo u iseljavanju podrinskih muslimana. Davidović je radio i na zakonu o velikim serdastvima, novoj najvećoj upravnoj jedinici u okviru Kneževine Srbije, nabavljanju uniformi za srpsku vojsku, birao je vojnike za kneževu gardu, izradio plan za uređenje pošte, itd. Jedan od najvažnijih Davidovićevih zadataka bila je briga o knezu i njegovom ugledu (osmislio je dinastijski grb izrađen u Beču, birao titule, starao se o etikeciji, itd.). U jesen 1834. Davidoviću je pridodata dužnost popečitelja prosvete. Promenama u vladi prilikom donošenja Sretenjskog ustava (1835) Davidović je postao ministar unutrašnjih poslova i prosvete. Takođe je savetovao kneza i prilikom ostalih naimenovanja. Ove dužnosti Davidović je obavljao kratko jer je najveći deo dužnosti izgubio u previranjima nastalim nakon donošenja Sretenjskog ustava. Posle neuspešnog rada zakonodavnih komisija 1834. godine knez je osnovao novu Zakonopraviteljnu komisiju, u čiji rad Davidović nije bio uključen i koja je imala zadatak da ispravi prevedene zakone. U izradi zakona korišćeni su i austrijski zakoni, koji su bili kraći i jasniji od francuskih. Rad komisije nadgledali su Dimitrije Davidović i Lazar Todorović i u radu su postignuti izvesni rezultati, ali ovi zakoni nisu bili primenjeni. Ideja da se koriste i austrijski zakoni nije potekla od Davidovića jer je on bio privrženik francuskih liberalnih i građanskih ideja, otelotvorenih u Napoleonovom kodeksu. Osnovni pravni akti Kneževine Srbije bili su hatišerifi izdati 1830. i 1833. godine i berat iz 1830. godine. Ova tri akta predstavljala su konstitutivni akt Kneževine Srbije odnosno njen prvi ustav. Ovi akti nisu na zadovoljavajući način regulisali sva važna pitanja državne uprave, posebno ne odnos između kneza i drugih organa vlasti i odnos između Kneževine Srbije i Porte. Pitanje ustava postalo je aktuelno krajem 1830. godine kada je car Nikola I izjavio srpskim deputatima da je vreme došlo da knez Miloš izda narodu državni statut. Ideja je naišla na oduševljen prijem u Srbiji, ali nije bilo odgovarajućih uslova, pre svega pravničke spreme i političke volje da se zamašan projekat sprovede u delo. U proleće 1834. francuski izaslanik Boa-le-Kont je zatekao rad na kneževom nacrtu ustava pa je i sam izradio jedan, ali je mnogo značajniji njegov uticaj na krug kneževih saradnika i sekretara kojima je preneo liberalne ideje. Naredne 1835. godine izbila je Miletina buna, čiji je predvodnik bio Mileta Radojković. Kneževo odlaganje Skupštine, pod različitim izgovorima, a u stvari zbog toga što knez nije imao pripremljen odgovarajući nacrt ustava, bio je povod bune. Tokom Miletine bune Davidović je pokazao privrženost i lojalnost knezu. Pobuna je eskalirala 17., a već 20. januara pobunjenici su ušli u Kragujevac. Davidović je sa njima, između ostalih, pregovarao u kneževo ime. Knez je prihvatio zahteve pobunjenika i oni su pristali da se raziđu. Nekoliko dana kasnije u Kragujevac je došao i knez Miloš. Velika narodna skupština održana je na Sretenje 14. februara u Kragujevcu. Dimitrije Davidović je verovatno počeo da radi na nacrtu Sretenjskog ustava i pre kneževog odobrenja, a knez mu je uputio nekolicinu ličnosti, među njima i Stefana Radičevića da mu u tome pomognu. Davidović se već duže vreme bavio ustavnom problematikom. U Novinama srbskim broj 15 od 25. aprila 1835. dao je kratak pregled Ustava SAD-a i bio je verovatno najspremnija ličnost u Srbiji za ovakav posao. Davidović je uveravao kneza da Srbija u skladu sa odredbama hatišerifa ima pravo da samostalno donese ustav. Shodno ovoj činjenici, i pored velikog značaja ustava, nisu vršene nikakve konsultacije sa pokroviteljskim i sizerenskim dvorom. Sretenjski ustav se sastoji od 14 glava i 142 člana. Proklamovana je trodelna podela vlasti, ali ona nije dosledno sprovedena. Zakonodavnu inicijativu imali su knez i ministri, a zakonodavnu vlast knez i Savet. Kneževa ličnost bila je neprikosnovena, on je postavljao sve činovnike. Najvišu vlast u Srbiji, pored kneza, činio je Državni savet. Knez je sazivao i raspuštao narodnu skupštinu koja je trebalo da se sastaje bar jednom godišnje. Predviđeno je trostepeno sudstvo, a trebalo je da se sudi prema Zakoniku srbskom koji je trebalo da odmah bude izdat. Jedno poglavlje posvećeno je građanskim pravima, a posebno pažljivo Davidović se bavio simbolima i atributima državnosti — grbom, zastavom i granicama. Donošenje Sretenjskog ustava izazvalo je žestoke, negativne reakcije velikih sila. Osudile su ga sve tri velike sile zainteresovane za Srbiju — Turska, Rusija i Austrija, a Siprijen Rober ga je okarakterisao kao francuski rasad u turskoj šumi. Pod međunarodnim pritiskom Ustav je već početkom marta privremeno, a 11. aprila 1835. konačno ukinut. Knez, i pored toga što je ustav umnogome ograničavao njegovu vlast, zajedno je sa Davidovićem nastojao da ga održi i da tako proširi i učvrsti srpska prava. Još u leto 1835., za vreme boravka ruskog poslanika Rikmana u Srbiji su Paun Janković, Jakov Živanović i Mitrije Davidović izradili jedan nacrt ustava, ali on nije bio od većeg značaja. Davidovićeve ustavotvorne težnje ubrajaju ga u umerene opozicionare knezu Milošu i u idejnog utemeljivača ustavobraniteljskog pokreta.

Međunarodni pritisak je pored ukidanja Sretenjskog ustava doveo do toga da knez Miloš, ističući negativne strane njegovog uređivanja Novina srbskih, smeni Davidovića sa svih državnih funkcija. Prvo mu je oduzeto zvanje knjažeskog savetnika, ali mu je kasnije dozvoljeno da se potpisuje sa ovim zvanjem. Ostala mu je samo zvanje dejstvitelnog sovjetnika koja je imala dekorativan karakter. U novoosnovani Državni savet na Petrovskoj skupštini (1835) Davidović nije bio uključen. Poslednja značajna državna funkcija koju je Davidović obavljao bilo je članstvo u namesništvu koje je, u ograničenom obimu, zamenjivalo kneza za vreme kneževe posete Carigradu (31. jul – 29. novembar 1835.). Davidović nije samo ostao bez državne službe već je morao da napusti prestonicu Srbije i da se, pošto mu knez nije dozvolio da se preseli u Beograd, nastani u Smederevu. U Smederevu je kupio imanje Pante Ćirića, Ćirilovac. Sa njim se preselila i njegova porodica, osim sina Svetozara koji je u Smederevo došao tek 1837. godine. Po prekidu službe dobio je godišnju naknadu od 1000 talira koja mu je uglavnom redovno isplaćivana, ali i pored toga Davidović se često žalio na novčanu oskudicu. Knez nije bio lično ogorčen na Davidovića i više puta ga je pozivao da ga poseti u Požarecu, Beogradu i Sokobanji. Godine 1837. knez je planirao da poveri vaspitavanje svoje dece Davidoviću. Više puta Davidović je prisustvovao diplomatskim svečanostima. Tokom 1837. sastao se sa Dejvidom Urkvartom, britanskim diplomatom, a jula 1838. u Smederevu ga je posetio britanski konzul Hodžes. Davidović je i ranije bio prozapadno orijentisan i uticao je na politiku kneza Miloša da potraži oslanac i u zapadnim silama, što je kao krajnju posledicu imalo zbacivanje kneza 1839. godine, pod pritiskom opozicije i uz rusku podršku opozicionarima. Davidović je u više navrata nezadovoljan svojim položajem tražio da mu se dozvoli preseljenje u Vlašku ali je to knez stalno odbijao. Davidović je jednom prilikom morao da odgovara na klevete koje je o njemu u Augzburškim novinama izneo anonimni dopisnik iz Bukurešta. Davidovićev odgovor objavljen je u Novinama srbskim od 10. juna 1836. godine. Dimitrije Davidović je umro 6. aprila 1838. godine. sahranjen je u porti crkve Uspenja Bogorodice u Smederevu gde je postavljena nadgrobna ploča od belog studeničkog mermera sa natpisom Dimitrije Davidović, sav Srbin. Novine srpske nisu prenele vest o njegovoj smrti, ali su o tome izveštavali srpski listovi iz Pešte.

 

 

 

 

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja