Dimitrije Cincar-Marković, tvorac najvećih srpskih vojnih pobeda

17/12/2019

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

 

Dimitrije Cincar-Marković rođen je 1849. godine u Šapcu, komandovao je armijskim jedinicama različitih formata i brojnosti u ratu i miru, sve do čitave srpske vojske. Kao praktičar i kao teoretičar – predavao je istoriju ratne veštine i strategiju na Vojnoj akademiji – dao je suštinski doprinos trijumfu u balkanskim ratovima, ali i najvećim pobedama u Prvom svetskom ratu. Bio je predodređen da komanduje srpskom vojskom u slučaju rata, ali ga je zaustavio – kuršum srpskog oficira. Po drugi put je stradao u našem kolektivnom pamćenju: gotovo da ga i ne pominjemo – zato je, međutim, nedavno sa visokog mesta bilo zalaganja da se u zemlju vrate posmrtni ostaci vođe njegovih ubica, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Dimitrije Cincar-Marković izučio je Artiljerijsku školu 1870. godine, a kao državni pitomac boravio je 1872. i 1873. u Pruskoj, gde je služio u konjici. To je sigurno bilo značajno iskustvo, jer su Prusi u to vreme imali najbolju vojsku: tek što su u ratu posramili dotad vodeću kontinentalnu silu, Francusku. Ubrzo je došlo i „vatreno krštenje“: u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. dobio je više odlikovanja za hrabrost. U Drugom srpsko-turskom ratu, u zimu 1877/1878, bio je šef Štaba Moravske divizije. Usledio je neslavni Srpsko-bugarski rat 1885, u kojem se, međutim, major Cincar-Marković dobro pokazao, komandovao je 11. pukom, koji je uspešno započeo bitku na Slivnici, ali se potom vojnička sreća okrenula na bugarsku stranu. Generalova udovica je, mnogo kasnije, za list „Politika“ govorila kako je, posle paničnog povlačenja pred Bugarima, stiglo naređenje da se 11. puk desetkuje – streljanjem. Onda je, navodno, Cincar-Marković izašao pred puk i poručio kralju Milanu da strelja prvo njega, spasivši svoje ljude. Bez obzira na to suprotstavljanje, kod kralja Milana je brzo napredovao kroz činove i kroz vojnu hijerarhiju.

 

Dimitrije Cincar-Marković bio je glavni nosilac velike vojne reforme koja je počela 1897. godine, kada je unapređen u čin generala, i koja je srpsku vojsku ustrojila po savremenim evropskim standardima organizacije oružanih snaga. Iza ovog projekta stajao je kralj Milan, koji je po ovlašćenju sina, kralja Aleksandra, vladara Srbije, postao komandant novoustanovljene Aktivne vojske. Po njegovom nalogu izvršena je temeljna promena načina vojne organizacije, finansiranja i funkcionisanja vojske. U velikoj meri bio je to uvod u niz slavnih pobeda tokom oslobodilačkih ratova 1912 – 1918. Velika reforma obuhvatala je i obezbeđenje budžetskih sredstava, nabavku savremenog naoružanja i opreme, izgradnju kasarni i garnizonskih objekata, kao i povećanje oficirskog kadra i poboljšanje njegovog materijalnog statusa.

 

Sastavni deo reforme bila je i promena doktrine srpske vojske i njeno prilagođavanje političkim okolnostima, državnim ciljevima, ali i novoj organizaciji armije i savremenim principima ratovanja. General Cincar-Marković upravo na ovom polju pokazao je izuzetan vojnički talenat, dalekovidost, kao i poznavanje duše srpskog vojnika. To je i jedan od njegovih najvećih profesionalnih uspeha, koji je u našoj sredini gotovo zaboravljen, osim među poznavaocima – generalovim današnjim kolegama sa Vojne akademije. Krajem 19. veka u Evropi su na snazi bile dve globalne vojne doktrine, koje su dogmatski primenjivane u većini armija manjih država. Francuska doktrina podrazumevala je frontalnu borbu sa energičnim probojima u neprijateljske snage, dok se pruska zasnivala na širokom opsedanju protivnika u vidu potkovice i na prodorima po bokovima, na mestima gde nisu koncentrisane glavne neprijateljske snage. Opšte očekivanje bilo je da i srpska vojska primeni jedan od ova dva modela ratovanja i da prema njemu ustroji vojničke procedure. Prvi koji je digao glas protiv golog kopiranja stranih rešenja bio je general Cincar-Marković. On je primetio da našoj vojsci zbog više faktora nijedna od njih ne odgovara. Snažno se založio da se strane odbace, a da Srpska vojska napravi sopstvenu doktrinu baziranu na sopstvenim iskustvima, zahtevima reljefa, tehničkim mogućnostima i mentalitetu. „Francuska doktrina nama ne odgovara, jer je ona razvijena za ratovanje u ravnici i na velikim površinama“, ukazivao je kralju Milanu i oficirima general Cincar-Marković. „Kod nas ne bi valjala ni Pruska, koja podrazumeva složene manevre velikih razmera. I jedna i druga traže razvučeno bojište, duge linije fronta i veliki razmak između vojnika i njihovih komandira. Naš planinski teren i narav vojnika traže manje jedinice, gušće postavljene i sa komandirom koji je uvek uz svoje vojnike. Srpski ratnik u pobedonosnom jurišu je nezaustavljiv, ali i brzoplet i paničar u porazu i odstupanju. Zato mu u blizini treba oficir, da ga, kad treba, na vreme zaustavi, osokoli ga i izda mu pravu komandu.“

 

Koncept nove srpske vojne doktrine, u najkraćem, zasnivao se na prethodnim ratovima i analizi dotadašnjih pobeda i poraza, počev od Prvog srpskog ustanka, pa do katastrofalnog Srpsko-bugarskog rata 1885. godine. Iskusni general ispravno je primetio da su Srbi svoje pobede uglavnom zadobijali u defanzivnoj ulozi, kao i da im ofanzive nisu naročito išle od ruke. Okosnicu nove doktrine srpske vojske, kako je on video, trebalo je da čini odbrambena moć, koja bi efikasno mogla da se pretvori u ofanzivnu. Iako se već ukazivao trenutak konačnog oslobođenja Balkana od turske okupacije, Cincar-Marković je naglasak stavljao na odbranu zemlje. Na rezultate ovakvog viđenja ustrojstva ratovanja srpske vojske nije se dugo čekalo: zahvaljujući ovoj koncepciji Srbija se 1914. uspešno nosila sa višestruko jačim neprijateljem. Kolubarska bitka udžbenički je primer pobede osvojene u povlačenju – što je retkost u ratnoj povesti – defanzivnom taktikom i protivudarom, koji je besprekorno izveo vojvoda Živojin Mišić. Osnove Cincar-Markovićeve doktrine promenjene su tek dvadesetih godina prošlog veka, kada su u principe ratovanja integrisana iskustva iz Prvog svetskog rata. Krajem XIX veka u Srbiji je bila sazrela svest o neophodnosti jačanja vojne moći zemlje, jer se verovalo da ratovi za slobodu sunarodnika od tuđinske vlasti ne mogu biti daleko. Neki raniji državnici, poput Ilije Garašanina, smatrali su svojevremeno da srpska vojska treba da bude naoružana malo bolje od bašibozuka, ali taj stav nije delio kralj Milan, koji je savremenu stajaću srpsku vojsku i ustanovio, zbog čega je morao da se suoči i sa građanskim ratom (Timočkom bunom). Njegov naslednik i sin kralj Aleksandar od mladosti se rado družio sa oficirima, sanjao je snove o oslobađanju Srba od tuđinske vlasti, a u pratnji Živojina Mišića i malobrojne svite preduzeo je i hrabro putovanje na Hilandar, i pored neslaganja turskog sultana, probudivši usnule nade naroda u Makedoniji.

 

Kralj Milan je krajem 1897. godine postavljen za komandanta aktivne vojske, koju je, za kratko vreme, uspeo da – preporodi. Ojačao je sastav pešadijskih pukova, podmladio starešinski kadar, organizovao dotad neviđe manevre, gradio velike vojne objekte, nabavio savremeno oružje… Srpska vojska je pre reforme pod Milanovom palicom, bila među retkima u Evropi bez savremenih pušaka „repetirki“, i njena pešadija, koja je morala posle svakog hica da ubacuje metak u cev, trpela bi velike gubitke u okršaju sa bilo kojim savremeno naoružanim neprijateljem. Kad su stigli i novi topovi, a kralj-otac nameravao da ih nabavi još, odstupio je sa funkcije dopola obavljena posla, inače bi se Srbija još brže naoružala – toliko je Milan u taj posao bio uložio sebe. Načelnik štaba kralja Milana u vreme vojne reforme bio je general Dimitrije Cincar-Marković, koji je, kako piše Slobodan Jovanović, „uživao glas teorijski najspremnijeg đeneralštabnog oficira“. Jovanović primećuje da je kralj Milan „gonio antidinastičare i radikale“, ali i da „iz toga ne treba izvesti da je tražio ulizice; naprotiv, on je voleo da se okruži ljudima od vrednosti“. Upravo je general Cincar-Marković rukovodio velikim jesenjim manevrima u okolini Niša 1899. godine. Srpska pešadija počinjala je da liči na evropske. Kralj Milan je u leto poslednje godine 19. veka odlučio da se ne vraća u Srbiju, zgrožen veridbom svog sina s nekadašnjom dvorskom damom, udovicom Dragom Mašin. Razlika u godinama bila je manja nego između novoizabranog francuskog predsednika i njegove supruge, ali, vremena su drugačija. Srbija se hvatala za glavu zbog toga što čini mladi kralj.

 

Vojska je u otporu kraljevoj ženidbi Dragom Mašin bila istrajnija čak i od crkve (koju je vodio rođak i kum Cincar-Markovića, mitropolit Inokentije), među nezadovoljnicima našao se se i general Cincar-Marković, ali se ubrzo pokolebao i stao uz kralja. Udovica Cincar-Markovića govorila je novinarima da se on do kraja odupirao kraljevoj ženidbi, što Slobodan Jovanović ne smatra verovatnim, s obzirom na to da general zbog toga nije penzionisan, kao drugi. Na primer, kao generalštabni pukovnik Aleksandar Mašin, koji će kasnije narediti ubistvo Dimitrija Cincar-Markovića na kućnom pragu. Kralj Aleksandar je 1902. čika Miti, kako ga je od detinjstva zvao, tada komandantu Aktivne vojske i senatoru, ponudio mesto predsednika ministarskog saveta (Vlade). Cincar-Marković se sa Živojinom Mišićem (prema vojvodinom svedočenju) opkladio u ručak da neće prihvatiti položaj, ali je, posle tri dana intenzivnih razgovora sa kraljem, na kraju to ipak prihvatio. Među istoričarima postoji hipoteza da je uslov Cincar- Markovića da preuzme premijersko mesto bio da kralj pristane na razvod sa kraljicom Dragom. Udovica Marija Cincar-Marković, devojačko Margetić, unuka poslednjeg sekretara dubrovačkog kneza, kasnije će svedočiti da je general inicirao mirno udaljenje kraljice, koja bi otputovala u austrijsku banju Francensbad, danas Františkove Lazne u Češkoj, i više se, poput kraljice Natalije, ne bi vraćala u Srbiju. Putovanje je, navodno, bilo planirano – za nedelju dana posle prevrata. Dr Suzana Rajić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, u svojoj knjizi o poslednjem vladaru iz loze Obrenovića piše da je pri donošenju odluke o sastavu kabineta kralj intenzivno razmišljao o vladi na čijem će čelu biti „dobar vojnik“, nedostupan političkim intrigama koje raspaljuju „koterijske strasti“. O Cincar-Markovićevoj vladi govorilo se kao o vladi prosvećenog apsolutizma. Već 14. decembra 1902. vlada je počela da govori o potrebi suzbijanja „razuzdane“ štampe. Kralj i kraljica su napadani neprekidnim aluzijama i pretnjama, a narod je pozivan na bunu. Policija je zabranjivala takve napise, a radikalske sudije su redovno oslobađale optužene. „Mali žurnal“ je pisao da je Srbiji potrebna revolucija kao u Francuskoj… Dnevni list je najavljivao da će „zlikovačka vlasnička krv uprskati ulice, a mozak će im se prosipati po kaldrmi“.

 

Slobodan Jovanović, koji nije poznavao Cincar-Markovića, već je o njemu najverovatnije dosta slušao od svoga oca, pisao je, sa vremenskom distancom manjom od tri decenije u odnosu na događaje da je Vlada Cincar-Markovića nazivana je u štampi „đeneralska vlada“… Članovi vlade bili su „ljudi malog političkog značaja i običnih administrativnih sposobnosti. Jedina ličnost koja se iz tog bezbojnog društva izdvajala bio je sam Cincar-Marković. On je među oficirima uživao veliki glas sa svoje stručne spreme, i smatran je kao unapred određeni đeneralisim u slučaju rata: nešto od onog poverenja vojske koje je Radomir Putnik stekao tek u balkanskom ratu, Dimitrije Cincar-Marković uživao je još za vreme mira. Imao je samosvesti do oholosti; visok i krupan, izdaleka nalik na kralja Milana, sa mrgodnim čelom i oborenim brkovima poljskog ratnika, on je gledao preko ramena na ceo svet – i imao je na velikim svečanostima jedan stav gospodstva i junaštva koji je budio uspomene na naše stare ,velmože’. Njegovi bliži znanci pričali su o njegovoj lenosti, tromosti, neodređenosti: bio je pun velikih planova – srazmernih njegovoj sujeti – koje je, zavaljen u naslonjaču, sa cigaretom u ruci, neprestano valjao u glavi, i koji su se sve više pretvarali u maglu“. Jovanović konstatuje da je sa Cincar-Markovićevom vladom nastao preokret u unutrašnjoj i u spoljašnjoj politici. Neposredni povod za pad prethodne vlade dao je ruski dvor, koji je, pod izgovorom caričine slabosti, otkazao prijem našem kraljevskom paru. Ali, iako je kralj Aleksandar bio u duši ljut na Ruse, Cincar-Markovićeva vlada u jednom saopštenju koje je izdala o svojoj spoljnoj politici, pokazivala se, preko očekivanja, rusofilska. Slobodan Jovanović o Cincar-Markoviću još piše: „Zahvaljujući svojoj darovitosti, on je brzo i bez većih napora izbio na visoke položaje; to je, s jedne strane, okuražilo njegovo samoljublje – s druge strane, razmlitavilo njegovu energiju: više je sanjario o velikim delima, nego što je na njih bio gonjen unutrašnjom potrebom… Po svom slavoljublju i osionom držanju izgledao je sposoban za pokušaje diktature; po svojoj tromosti, neodlučnosti, vrdanju, a naročito po svojoj prošlosti, istina, brzog, ali potpuno ispravnog napredovanja, on nije izgledao mnogo sklon za avanture.“

 

Kao predsednik vlade, Cincar-Marković je nastavio jačanje srpske vojske, a prema novijim istorijskim saznanjima, za njegovog mandata započela je i četnička akcija u Makedoniji. U iščekivanju mogućeg makedonskog ustanka ubrzane su vojne pripreme. Pod Cincar-Markovićevom vladom kupljena je velika količina oružja i ratne opreme. On je bio uveren da je došlo pogodno vreme za napad na Tursku i oslobođenje Stare Srbije, a kralj Aleksandar umnogome je delio takva ubeđenja. Cincar-Markovićeve planove, uključujući i nacrt operacija na jugu prema Kosovu, preuzeo je 1904. Radomir Putnik. Februara 1902, Cincar-Marković je, bez uspeha, uveravao na višečasovnom sastanku ruskog šefa diplomatije, grofa Lamsdorfa, da je povoljan trenutak za napad na Tursku. Suzana Rajić piše da je reformska akcija u Turskoj, kojoj se Rusija stavila na čelo, ispoljavala sve manje nade za uspeh. Albanci su 1903. opkolili Mitrovicu i ubili ruskog konzula Ščerbinu. Bugarske komite su uveliko harale po Makedoniji. Kralj je poslao u Sofiju novinara Peru Todorovića da ispita kako stoje stvari, a ovaj mu je javio da Bugari neumorno rovare po Makedoniji, da je iza svega knez Ferdinand, a da pare stižu i od Rusa. Todorović je pisao da je ustanak u Makedoniji duhovno pripreman 1902, a da je u pripremi učestvovala i Rusija preko svojih slavenofilskih krugova. U Makedoniju je, pisao je, ubačeno 60.000 pušaka. Zato je puške i borce, počela da „ubacuje“ i Srbija. Većinska zvanična istorija dovodi u vezu aktivnosti srpskih komita u Makedoniji za epohu vladavine Karađorđevića. Međutim, prema skorašnjim saznanjima, osnove srpske četničke akcije u Makedoniji nastale su u prvoj polovini 1903, u suton života kralja Aleksandra Obrenovića i za vlade Dimitrija Cincar-Markovića. To se može zaključiti na osnovu istraživanja mladog istoričara Uroša Šešuma. Na to ukazuje pravilnik za četovanje, sa imenom kralja Aleksandra, nađen kod poginulih četnika na Šupljem kamenu 1904. Šešum je utvrdio da je postojalo nekoliko desetina četnika poslatih da se suprotstave bugarskim komitama.

 

Kralj je morao znati i odobriti takav rad – na ovaj zaključak upućuje podatak da su u naoružavanju četa učestvovali, osim predsednika vlade (Cincar-Markovića), i ministar vojni Milovan Pavlović, koji je u više navrata izdao oružje iz vojnih magacina. Operativni deo posla vodio je državni činovnik Milorad Gođevac, a u poslovima je učestvovao i Živojin (Živko), sin Antonija Rafailovića, kuma kraljice Drage. Slobodan Jovanović piše da je, u iščekivanju makedonskog ustanka, kralj Aleksandar žurio sa vojnim pripremama. Još 1902. naručio je 25 miliona patrona i izmamio od Narodnog predstavništva vanredni vojni kredit od 360.000 dinara, koji je, ustvari, namenjivao troškovima mobilizacije. Pod Cincar-Markovićevom vladom naručeno je još 45 miliona patrona i, uz to, 50.000 šinjela i 40.000 cokula. Najzad, naručena je i jedna baterija brzometnih topova. Vojna savetovanja pod kraljevim predsedništvom bila su učestala. Srpska politika, uključujući njenu težnju ka vojnoj opciji na Balkanu, pobuđivala je sumnju u Petrogradu. U takvim uslovima Dimitrije Cincar-Marković je preuzeo upravljanje vladinim kabinetom. U jesen 1902, dok je ozbiljna kriza drmala raniju vladu, štampa je žestoko tukla po kralju, a on je govorio da se u Srbiji slobode ne upotrebljavaju u korist državnog napretka, „već se traže još veće slobode kakvih nema ni u zemljama sa mnogo dužom državnom tradicijom“. Rusijom je u to vreme vladao car-samodržac. Pa ipak, u poludemokratskoj Srbiji, informacija da car Nikolaj neće primiti kralja Aleksandra primljena je kao posebno loša vest – i u javnosti, i na dvoru. Kraljica Draga je bila rusofil, koliko i proradikalski plebs. Već dve godine poslednji Obrenović vladao je uz isključivi oslonac na Rusiju, bez podrške Beča. Njegov pokojni otac zbog toga se, kako bi narod rekao, okretao u grobu. Više od godinu dana je zvanična štampa pisala o Aleksandrovom putu u Petrograd. I onda – ništa, vozna karta je otkazana.

 

Aleksandar Obrenović je sve više tonuo u brigu, a njegovo samopouzdanje je kopnilo. Počeo je da veruje da ga može spasti samo jak vojnički kabinet. Poslao je poziv generalu Dimitriju Cincar-Markoviću, koji je u dvoru čekao kraljev ukaz o novoj vladi. U susednoj sobi, premijer Vujić i ministar finansija Mihailo Popović su vladara ubeđivali da ne uzima vojno ministarstvo i ne gazi u reakciju, jer će na taj način izgubiti presto. Savetovali su mu da pozove na konsultacije predstavnike svih stranaka, i on je to prihvatio, ali su oni odbili da naprave koncentracionu vladu. Tako je 20. oktobra formirao vladu Pere Velimirovića, sastavljenu mahom od nepoznatih političara. Partijci su partijašili, skupštinska većina je bila „tanka“ i kralj se ponovo okrenuo generalu Cincar-Markoviću. Dokumenta iz ruskog arhiva pokazuju da je Petrograd poručio Srbiji da je, dabome, ona nezavisna država, ali da bi postojala velika opasnost po dinastiju u slučaju „antinacionalne politike“ i „reakcije“, drugim rečima – u slučaju okretanja ka Austriji i uklanjanja radikala sa vlasti. U Evropi, od Bečkog kongresa 1815. do Prvog svetskog rata, tzv. male sile u vreme vladavine tzv. koncerta velikih sila bile su u ograničenoj meri suverene, jer su o njihovoj sudbini u krajnjoj instanci odlučivale velike sile. Oni su, naime, već neko vreme delili vlast u Srbiji s naprednjacima. Kraljev pokušaj da sastavi trostranačku vladu sa radikalskom većinom nije uspeo. Na raspolaganju su mu ostale samo manje poznate političke ličnosti, koje su 20. novembra 1902. pristale da uđu u vladu generala Cincar-Markovića. Zadržao je pukovnika Vasilija Antonića, šefa diplomatije, kao dokaz da neće menjati spoljnu politiku. U poslednjoj obrenovićevskoj vladi našla su se trojica generala, četvorica radikala i po naprednjak i liberal. U Rusiji su sumnjali u rusofiliju predsednika vlade Cincar-Markovića. Tim pre što je „konkurentskom“ Crnom Gorom vladao knjaz, budući kralj a večiti despot, koji je za sebe govorio da je „rusoman“, pa je traženo jasno i glasno izjašnjavanje. Zato je Cincar-Marković morao na poklonjenje. Prema dokumentu iz ruskog arhiva koji citira dr Suzana Rajić, predsednik srpske vlade je u poverljivom razgovoru izneo ruskom poslaniku u Beogradu Čarikovu program svog kabineta. Naglasio je da će unutrašnja politika biti strogo ustavna (Rusija tada još nije ni imala ustav – prim. aut.), da će novi izbori biti u januaru 1903, a da će sređivanje državnih finansija i dalje biti u centru pažnje. Cincar-Marković je dokazivao Čarikovu da su glasine kako je antiruski raspoložen neosnovane, da je njegov deda služio 1811. pri ruskoj vojsci, da je lično poznavao cara Aleksandra Prvog i da on nikada nije odstupio od porodičnih tradicija.

 

Rusi su vremenom sticali sve povoljniji utisak o Cincar-Markovićevoj vladi: poslanik Čarikov je smatrao da će njegova vlada izvesti zemlju iz stanja ekonomske zavisnosti od Austro-Ugarske, pošto svim silama radi na tome. Izveštaj za 1902. pokazuje da je izvoz dostigao 72 miliona švajcarskih franaka, 6 miliona više nego prethodne godine, a čak 24 miliona više nego 1893. Izvoz prerađevina od mesa bio je utrostručen. Konačno su uspostavljene veze sa zemljama u koje Srbija nije izvozila: u Britaniju je, sa nule, srpski izvoz 1902. „skočio“ na milion dinara, a u Belgiju sa 30.000 na 2,7 miliona. Procvetala je trgovina Dunavom. Ranije je u Austro-Ugarsku odlazilo 86 odsto srpskog izvoza, a tokom 1902. i 1903. taj udeo je pao na 79 odsto. Vlada Cincar-Markovića bila je, međutim, suočena sa velikim problemima. U martu 1903, tokom velikih demonstracija, bilo je mrtvih i ranjenih, i u javnosti se govorilo o pokolju. Slobodan Jovanović piše da je bilo mnogo preuveličavanja, a da je poginulo pet demonstranata. On prenosi i verziju događaja po kojoj je, „potaknut Dragom, kralj pošao na telefon da naredi upotrebu oružja, ali ga je đeneral Cincar-Marković zaustavio“. Prof. Suzana Rajić piše da je sve bilo mirno dok na Kalemegdanu, posle koškanja, neko nije zapucao na žandare. A kako su žandari imali bolju džebanu i znali bolje da pucaju, demonstranti su izvukli deblji kraj. Usledili su parlamentarni izbori, poslednji za vlade nekog Obrenovića, samo deset dana pre prevrata. Na njima, Vlada je postigla potpun, gotovo nestvaran uspeh: nijedan opozicionar nije izabran! Opozicija se žalila na nepravilnosti, Vlada se hvalila ogromnim brojem glasova – njeni kandidati dobili su 180.000, a opozicioni ni 1.500. „Narodu su dosadile stranačke terevenke; on je željan mira i reda; kralj sa svojim neutralnim režimom čitao je narodu u dušu“, pisao je Slobodan Jovanović, kao i: „U četiri oka radikali su priznavali da je za Cincar-Markovićevu vladu glasalo mnogo više njihovih ljudi nego što se moglo i pomisliti“. Grupa oficira, međutim, nije razmišljala kao narod. A predsednik vlade Cincar-Marković, ma koliko inteligentan, pokazao se i kao naivan čovek.

 

Sve do smrti, Aleksandar Obrenović je slepo verovao da njegovi oficiri neće prekršiti zakletvu. Tako je i kao dvadesetšestogodišnji kralj, još mladić, olako prelazio preko dojava da mu se približava sudnji čas. Za takav njegov stav, piše dr Suzana Rajić, umnogome je odgovoran i predsednik Vlade general Cincar-Marković, koji mu je tvrdio da zavera oficira protiv kralja nije moguća, da je reč o nekoliko usijanih glava koje će se ohladiti. On nije verovao dostavama o zaveri i smatrao je svojom dužnošću da oficirski kor brani od denunciranja. Kralj je, u međuvremenu, postao oprezniji, ali je predsednik Vlade ostao tvrdi branitelj kolega oficira i vojske. Oštro se suprotstavio Aleksandrovom zahtevu da počnu hapšenja osumnjičenih oficira. Beogradska policija već je dobila svoje Peto odeljenje, zaduženo, u suštini, za kontraobaveštajni rad – bili su to začeci službe državne bezbednosti, koja čuva ustavni poredak od pučeva i prevrata. Policajci su imali informacije, međutim, ne i ovlašćenja da hapse po vojnim redovima. „Cincar-Marković, u svojoj oholosti, nije mogao pojmiti da će neko od oficira smeti da se buni protiv njegovog režima. Petrović, kao što se neki put dešava kuražnim ljudima, nije verovao u opasnost, zato što je se nije bojao. I on i Cincar-Marković voleli su vojsku i smatrali su za svoju oficirsku dužnost da je brane od policijskih dostava“, piše Slobodan Jovanović. Posle večere u dvoru 29. maja 1903, general Dimitrije Cincar-Marković otišao je svojoj kući u Krunskoj ulici, pozvao kralja telefonom i podneo mu ostavku na položaj predsednika vlade. Kralj je ostavku uvažio, što je značilo da ne odustaje od hapšenja u vojsci. Zakasnio je, upad u dvor bio je zakazan za dva sata posle ponoći i, mada je alarm otad sve vreme zvonio, nesrećnom kralju i kraljici nije imao ko da pomogne. Kao ni generalu Cincar-Markoviću, koga su oficiri usmrtili na kućnom pragu, pred porodicom. Bračni par Obrenović zaverenici su tražili gotovo dva sata, ne uspevajući da otkriju njihovo skrovište. Došli su na ideju da poruše dvor topovima, a da se onda povuku u Topčider, odakle bi poveli revoluciju. Ali prethodna revolucija iz Topčidera, kada je, istog datuma 1868. godine ubijen knez Mihailo, nije uspela – Garašaninova kočija je bila brža, a Milivoje Petrović Blaznavac je uspeo da okupi vojsku, pa onda i da u njenim redovima strelja koga treba. Zato je Aleksandar Mašin, dever kraljice Drage, naredio da se ubiju ministri Cincar-Marković, Milovan Pavlović i Velja Todorović. Kralja su, ipak, kasnije pronašli u sobi sa duplim zidom.

 

Slobodan Jovanović piše: „U tom mučnom položaju zaverenici su dolazili na misao da sruše dvor topovima… Pukovnik Aleksandar Mašin nije to dao… Mašinovo je gledište usvojeno, i naredba izdana da se predsednik vlade i ministar vojni ubiju. Iako opsednuti u svojim kućama, oni su mogli nekim načinom uhvatiti vezu sa vojskom i policijom; u tom slučaju, cela državna mašina pokrenula bi se odjednom protiv zaverenika… Cincar-Marković i Pavlović ubijeni su po naredbi pukovnika Mašina… Dvadeset deveti maj ispao je mnogo krvaviji nego što su zaverenici nameravali. Na svome poslednjem dogovoru, oni su odlučili samo ubijanje Aleksandra i Drage. Ubijanje predsednika vlade Cincar-Markovića i ministra vojnog Pavlovića odlučeno je tek posle upada u dvor – i to u onom strahu i nervoznosti koja je obuzela zaverenike, kad nisu našli kralja u njegovoj ložnici…“

 

„Zaverenici očito nisu bili stari majstori zločina“, primetio je Slobodan Jovanović, „nego su sa zanosom i jurišem ljudi koji sami sebe šibaju na dela iznad njihove nervne snage. U dva časa po ponoći trebalo je da grupa dvadesetosmorice krene s jednim bataljonom šestoga puka na dvor. Bataljon nije stigao u urečeni čas. Kod oficira se osetilo kolebanje i strepnja. Da preseče stvar, kapetan Dimitrijević komandovao je drugovima da, makar i bez bataljona, pojure trčećim korakom na dvor. I u toj trci oni su se sjurili na dvorsku kapiju, onako zaslepljeni i neodoljivi kao čovek koji čini zločin iz ljubavne strasti. Sve što su dalje radili, bilo je u istom takvom jurišu, u istom takvom polusnu.“ General Cincar-Marković bio je nevina žrtva ljudi koji su delovali omađijani i u polusnu. Na oltar ga je prineo duh iracionalnosti, koji je zatrovao čitav naredni vek srpske istorije – uz tiho odobravanje apologeta, što intelektualne, što primitivne provenijencije. Verovatno usled toga, veliko delo generala Cincar-Markovića Srbija je zaboravila.

 

 

LITERATURA

 

Ivetić, Velimir, Načelnici generalštaba 1876—2000, Novinsko-informativni centar Vojska, 2000.

Jovanović, Slobodan, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd, 1990.

Mišić, Živojin, Moje uspomene, Beograd 1980.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja