DIMITRIJE AVRAMOVIĆ – ROMANTIČAR IZ ŠAJKAŠA

DIMITRIJE AVRAMOVIĆ  –  ROMANTIČAR IZ ŠAJKAŠA

Autor: Jovanka Simić, novinar

 UPRKOS činjenici da je poživeo svega 40 leta, Dimitrije Avramović (Šajkaš, 1815 – Novi Sad, 1855), snažno je uticao na razvoj srpske kulture i umetnosti 19.veka. Bio je veoma ugledan i cenjen  umetnik, svestrano obrazovana ličnost – slikar, pisac, prevodilac i prvi srpski karikaturista.

      Istorija umetnosti pamti Avramovića kao začetnika romantizma u srpskoj likovnoj umetnosti  i kao jednog od najbitnijih predstavnika nazarenskog stila u crkvenom slikarstvu.

      Detinjstvo i mladost  proveo je  u Novom Sadu gde je kao đak niže gimnazije tokom dve godine (1827. i 1828) učio crtanje u  školi Atanasija Nikolića. Mada je njegov talenat bio više nego očigledan, otac ga je dao na trgovinu koju je ubrzo napustio i počeo da uči slikarski zanat kod malo poznatog živopisca Dimitrija Jovanovića, a nastavio kod Alojzija Kastanje, Italijana iz Mantove koji se 1820.godine nastanio u Novom Sadu.

      Po želji episkopa bačkog Stefana Stankovića, Avramović je  kopirao njegov portret u nekoliko replika kao i portrete karlovačkih mitropolita, te mu je episkop skromnom stipendijom od 100 forinti godišnje omogućio da studira na Slikarskoj akademiji u Beču.

      Likovno obrazovanje u Beču stekao je na Akademiji kod Leopolda Kupelvizera od 1836.do 1840 godine,a neki podaci govore  i da je uporedo pohađao i privatne časove kod Fridriha Amerlinga.U tom bečkom periodu upoznao je mnoge srpske intelektualce.Mnogo je držao do prijteljstva, naklonosti i saveta  Vuka  Karadžića, Jovana Sterije Popovića i Joakima Vujića.

      Kruna Avramovićevog boravka u Beču su dva dela iz 1840,  godine : „Apoteoza Lukijana Mušickog“ i portret Vuka Karadžića.

Mušicki je bio starešina manastira Šišatovca na Fruškog gori i pesnik. Kao učen čovek, propagirao je ideje koje je i Avramović iz Beča poneo: da se narod i kroz umetnost može prosvećivati, te da umetnost nije namenjena samo zatvorenom aristokratskom krugu.

     Apologetska kompozicija rodoljuba s lirom i lovorovim vencem pravo je klasicističko delo na kojem je umetnik romantičarski glorifikovao Mušickog. Slika je nastala pod neposrednim uticajem skulptorskog dela italijanskog vajara Antonija Kanove.

     U to periodu, Avramović je naslikao  i nekoliko portreta savremenika,među kojima se naročito ističe portret Vuka Karadžića.Upravo Vuk je pomogao da da mu 1841. bude  poveren značajan zadatak : oslikavanje ikonostasa i zidnih kompozicija  u  novosagrađenoj Sabornoj crkvi u Beogradu.

     Tako se Avramović posle uspešnih studija vratio u Kneževinu Srbiju, ali u Beograd, što je bilo ključno za njegov umetnički rad .U Beogradu i u ostalim delovima Srbije u to vreme podizani  su mnogi pravoslavni hramovi, a Avramović je iz Beča doneo novi stil u crkvenom slikarstvu.NJegov rad na oslikavanju Sabornog hrama smatra se revolucionarnim poduhvatom.

     Oslikavanje Sabornog hrama okončao je 1845.godine, a potom je    slikao portrete kneza Mihaila Obrenovića, mitropolita Petra Jovanovića, književnika Sime Milutinovića Sarajlije, profesora Dimitrija Isailovića…Takođe, oslikao je i ikonostas kapele starog mitropoliskog dvora i  ikone ikonostasa Karađorđeve crkve u Topoli.

     Sa desetak  članaka o problemima umetnosti, objavljenih u srpskom listu od 1843.do 1845.godine,Avramović je  dao podsticaj razvoju teorije likovne umetnosti kod Srba i  podršku formiranju istorije umetnosti. Autor je i prvog poznatog predloga za osnivanje slikarske škole u Srbiji koji te 1845.godine ipak nije bio realizovan.

     Da bi proučio srpske starine, 1846. obišao je manastire Manasiju i Ravanicu, a 1847,zalaganjem tadašnjeg ministra Jovana Sterije Popovića dobio je od Vlade Srbije  150  dukata da pohodi Svetu Goru. Sa  ovih putovanja objavio je dve knjige: „Opisanije drevnosti srbski u Svetoj (Atonskoj) Gori“i „Sveta gora sa strane vere, hudožestva i povesnice opisana Dimitriem Avramovićem živopiscem“. U prvoj knjizi su prepisi povelja srpskih vladara i slike zastava, pečata, pehara, posuđa i nošnje, a u drugoj opisi svetogorskih manastira.

     Avramović je tako dao prvi iscrpan pregled istorije Atosa i tamošnjih manastira. Naročitu vrednost ima njegov prepis Nemanjine hilandarske povelje.Time su, praktično, inicirana kasnija istraživanja Hilandara.

    Bavio se i prevodilaštvom. Sa nemačkog je preveo i objavio nekoliko posebnih publikacija čiji su  sadržaji  moralne pouke.

Sarađivao je (1843—1855) u više periodičnih publikacija: Serbski narodni list (nekoliko prevedenih odlomaka iz Vinkelmanove Istorije drevne umetnosti  i  Podunavka i Sedmica (člancima o srpskoj starini).Decembra 1847. izabran je za dopisnog člana Društva srpske slovesnosti,  postavši prvi srpski umetnik kojem je ukazana ova čast.Bio je i istaknuti član Matice srpske.

      Avramović je i začetnik prvog srpskog umetničkog leksikona.NJemu se pripisuje prva poznata polemika u srpskoj likovnoj kritici. Reč je o raspravi sa Živkom Petrovićem u listu „Sedmica“ 1854.godine.

      U političkoj borbi svoga vremena, obeleženog revolucionarnim događajima i mađarskom bunom 1848. godine,  Avramović je učestvovao crtajući karikature koje su litografisane u Knjaževskoj srpskoj kamenoreznici u Beogradu.To su, ujedno,  prve političke karikature kod Srba. Karikature je i kasnije  objavljivao  u listovima: Šumadinka, Podunavka, Šaljivac i Sedmica.

     Time jeste  postavio temelje srpskoj političkoj karikaturi  ali upravo zbog toga  više nije ni  mesto nastavnika  mogao da  dobije , a na istorijske likovne kompozicije morao je da zaboravi.

Bio je veoma pogođen  kada mu nije povereno slikanje galerije likova Karađorđevića i ustanika.Kako u Beogradu nije više dobijao veće slikarske poslove, sa porodicom se 1852.  nastanio u Novom Sadu.

      Odmah je dobio da slika ikonostas, svodove i zidove manastira Ravanice u Vrdniku (1852—1853), potom prestone ikone i dve manje ikone za Hristov grob srpske crkve u rodnom Šajkašu (1854). Poslednji dogovoreni posao sa Crkvenom opštinom u Futogu,a reč je o slikanju crkve Sveti Vračevi, nije uspeo da dovrši jer je 1855. iznenada preminuo od srčane kapi.

    Bio je , naime, veliki zaljubljenik u  carsku Rusiju,a vest o smrti cara Nikolaja Prvog toliko ga je šokirala da se razboleo, pao u postelju i ubrzo – preminuo. Sahranjen je u Novom Sadu kod nekadašnje Jovanovske crkve.

      Osim u hramovima, dela ovog izuzetnog umetnika čuvaju se danas u beogradskom Narodnom muzeju i u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Zbog sveukupnog doprinosa  srpskoj umetnosti, danas ime Dimitrija Avramovića nose po jedna ulica u Beogradu i Novom Sadu, ali ne i u njegovom rodnom Šajkašu.

Literatura:

. Veljko Petrović i  Milan Kašanin, Srpska umetnost u Vojvodini, Novi Sad 1927.

. Život Dimitrija Avramovića, slikara, Javor, 1892, br. 49

. Pavle Vasić, Dimitrije Avramović, Beograd 1970.

. Miodrag Jovanović, Srpsko slikarstvo u doba romantizma, Novi Sad 1970.

. Arhiva Galerije Matice srpske

FOTOGRAFIJE

. Portret Dimitrija Avramovića , rad Atanasa Jovanovića (1844/1846)

. Portret Vuka Karadžića, 1840.godina, (rad Dimitrija Avramovića)

. Apoteoza Lukijana Mušickog, 1840.(rad Dimitrija Avramovića)