Ауторка: мср Исидора Бобић
Када смо већ по ко зна који пут, а увек са узбуђењем, прочитали текст Нушићеве драме Ожалошћена породица, или је, квалитетно режирану, одгледали на сцени, и када смо можда и ишчитали значајан део мериторне литературе о његовом стваралштву – вратимо се, на тренутак, ипак, на прву реченицу тог комада. Изговара је фамозни Агатон, а она гласи:
Што ти је човек, боже мој! Као да га није ни било.
И заиста: за ову комичну дружину, као да никад и није било покојника. За њих, вођене похлепом, оно што је у вези са њим постојало, што постоји и што ваља за себе приграбити и у будућности осигурати, јесте само његов иметак – и ништа више. Бранислав Нушић, тако, тек једном наизглед обичном и пригодном реченицом, сугерише нешто много дубље и потресније – парадокс човекове егзистенције. А човек се, и са ове и са оне стране сцене, тресе колико од смеха, толико и од јада.
Бројни тумачи писали су о Нушићу и, што је још важније за једног комедиографа, бројни режисери и глумци окушали су свој дар на његовим текстовима. О небројеној публици, оној читалачкој и оној у удобним седиштима позоришта – да и не говоримо. Његов утицај на наше савремене комедиографе несумњив је. Нико, дакле, није спорио његове уметничке квалитете и домете, али у рецепцији његовог дела постоје нејасноће у вези са тим да ли је он успео да изрази све оно што је хтео. Поједини критичари испрва, попут пиромана, подметну пожар, а потом целомудрено преузимају улогу ватрогасца и журе да тај пожар угасе. И да преузму извесне заслуге за његово гашење. Ми смо уверени да је језгро естетске вредности неког дела нешто што је том самом делу иманенто. Да би се и на теоријском плану потврдила вредност Нушићевог дела, потребно је детаљно анализирати не само историјске и социјалне координате у којима је живео и стварао, и не само осветлити његово необично порекло, већ је далеко значајније продрети у антрополошки феномен комике и јасно сагледати задани циљ и резултате Нушићеве поетике. Тада ће неосноване критичке ноте на рачун његових најбољих дела једноставно замукнути, попут некаквог џандрљивог гунђања које је у својој немоћи утихнуло. Као по неком аутоматизму, повремено се инсистира на сатиричној димензији Нушићевих комедија у духу тезе да је та сатиричка жаока бледа и сувише блага, те како њено дејство није у првом плану. Да, али зашто би другачије морало да буде? Ако су сви хуморни елементи драматуршки доведени у хармонију на један иновативан, Нушићев и нушићевски начин, ако је он одмерио количину сатиричног „отрова“ колико је сâм проценио да је у сценарију функционално – шта остаје даље недоречено? На примеру Ожалошћене породице: Агатон, самозвани „хоровођа“ комичне дружине, је бивши српски начелник – носилац, дакле, јавне функције и власти. Сама та чињеница већ је јасно и довољно сатирична. Не заборавимо и морални лик адвоката, такође носиоца јавне функције, и то у систему правосуђа – и он је непрестано под лупом (и од стране чланова породице и од стране гледалаца). Верујемо да би више од те две главне сатиричне алузије било непотребно оптерећење за ту комедију. Петар Марјановић на једном месту истиче да критика запажа недовољну убедљивост карактеризације позитивног лика – наследнице Данице, покојникове ванбрачне кћери. Наш је утисак следећи: можда је реч баш о уверљиво приказаном лику који треба да буде управо такав – помало интровертан, и који је на пасиван начин окосница драмске радње. Суздржаност ње као пуноправне наследнице само још више истиче, методом контраста, безочност „комичне дружине“ (она би свакако требало да буде изузета из те групне квалификације). Даница је већ онеобичена тиме што је ванбрачна ћерка, већ самим тим се издвја из „правоверне“ малограђанске групе. Крива што је ванбрачна, рећи ће Сарка. Њен карактер, њен морални лик, доследно ће да прати ову обележеност и припадност неком другом свету, оном у коме новац није највећа светиња. (Подсетимо се: и сам Нушић онеобичен је својим пореклом). Тамо где је наш писац нанишанио смирено – тамо је и погодио. Неким критичарима то јело није довољно слано или љуто, али то не значи да је првобитна пишчева интенција унапред ослабљена. Бити толико смешан и истовремено дубок, и толико и на толике начине трајати – то је све друго само не лако.
Ипак, када желимо дубље да упознамо Нушића и његово дело, на располагању су нам заиста обимна и веома прецизна социолошка и књижевнотеоријска истраживања. То су дела над којим лебди снажан али и одмерен хвалоспев. Петар Марјановић (како нам сведоче његова предавања) не види Нушића као „тенденциозног, сатиричног писца, него као комедиографа коме је стало да духовитим шалама и комичним ситуацијама разгали читаоце“. Предраг Палавестра ће рећи: „Ускомешано и ведро реалистичко позорје Бранислава Нушића“. И додаће: „Продорност и крепка реалистичка својства драмског говора најбоље је икористио Нушић као несумњив творац модерног комедиографског стила у српској књижевности“. Тај модеран стил огледа се на свим плановима. Од појединачног лика, његове лексике, досетке, његове нарави и карактера – па све до композиционог плана драме као целине. Како примећује Јован Љуштановић, иако је Нушић био пре свега реалиста, има код њега и других елемената, као што су неоромантичарски, модерни, авангардни, па чак и они из социјалне литературе. На парадоксалан начин, та еклектичност чини га атипичним за оно време, а, што је још важније, оригиналним за сва времена. На крају, нови стил доноси собом и нови тип философске универзалности која се умногоме разликује од драмских образаца који су већ постојали и који ширину својих идеја баштине на традиционалним националним вредностима и на романтичарском заносу. Све је у вези са Нушићем преломно, значајно и динамично. Његово доба, па тако и његово дело. Поводом философске димензије пишчевог дела, Палавестра истиче како он сагледава промене у ономе што изгледа као трајно, али уочава и оно трајно у променљивоме. Као истински велики позоришни писац, има истанчано осећање за психологију српске паланке, за одлике и нарави људи, те с лакоћом спаја локално и универзално. Нушић је писао о надисторијској и наткласној димензији својих дела као о антрополошкој пројекцији друштвене критике. И, како он сâм каже, комедиограф фиксира дијалектику живота кроз полове трагичног и комичног. Наизглед парадоксално, али дубоко истинито. Да би ова највиша естетска идеја неприкосновено стајала на свом месту, у висинама, њена основа мора да буде једна савршено пројектована и стамена пирамида поетичког поступка. На овај начин је тзв. смејачка култура код Нушића доведена до највишег нивоа естетске стварности. „Очигледно, за Нушића, хумор је облик спознаје, он је условљен и социјалним и историјским ‘сочивима’, али он је, пре свега, начин гледања на свет. Притом, све има своју смешну страну, само треба завирити ‘иза маске’”, рећи ће Љуштановић. Та најшира интелектуална и морална визура, „начин гледања на свет“, пружа могућност нашем писцу да свој хумор и нагон за засмејавањем, уз неопходно мајсторство, подигне на ниво универзалне уметничке вредности. Тиме се потире и оно што су неки критичари препознавали као његову повремену приземност и ласцивност. Све то уграђено је у један виши циљ, у један опус достојан дивљења. Љуштановић примећује и да Нушић не би могао да буде, и данас и сутра, наш и наших потомака савременик, да није слику своје актуелне социјалне стварности подредио много значајнијој слици људске природе. А та је слика много дубља, јер је парадоксална, односно, трагикомична.
Љуштановић помиње једну веома значајну згоду из пишчевог детињства. Она га је, без сумње, определила као „позоришног делатника“, али је, у то смо сигурни, у њему зачела клицу онога што ће се касније, у његовом стваралаштву, остварити као већ поменута димензија трагикомчности. Као дванаестогодишњак, у Смедереву, Алкибијад се сусрео са позоришном дружином Михајла Димића. Дечак је био очаран историјском мелодрамом. Али, будући да је трупа позајмљивала реквизите из угледнијих кућа, глумци су се, не скидајући костиме, појавили пред дечаковим очима у необичној и раз– очаравајућој перспективи свакодневице. Нушић је, дакле, још као дете интуитивно прозрео и лице и наличје позоришта. Али и само њеогово име, односно, његова имена, као и његово „мутно“ порекло, још од ране младости су га изместили у односу на његову средину. И то је, уз његов гениј, била значајна предиспозиција за будућег великог комедиографа на размеђи векова „на брдовитом Балкану“.
И сам термин којим је Љуштановић окарактерисао већ формираног Нушића – смешан је. Он га види као засмејавало, као оног који има и дар и потребу да непрестано засмејава друге. Нушић има посебну психолошку конституцију која му омогућује да заобиђе „критичку сметњу“ (по Фројду, то су различите личне и социјалне норме и правила) и да, као резултат тога, изазове наглу провалу задовољства – а то је смех, којим је обележена граница између векова: „За Нушића је ‘историјски прогрес’ и све оно што он доноси једна велика ‘критичка сметња’, коју ваља заобићи смехом. Баш због тога, Нушићев свеобухватни смех је, истовремено, и нека врста бекства с попришта историје, покушај да се терет прогреса замени барем неким задовољством, али и нека врста историјске трансценденце, начин да се раскринкају историјске опсесије и историјске маске, да се завири иза привида и лажи које прогрес доноси, да се историја препозна као својеврсна комична маска. Управо у том двојству открива се унутрашња клацкалица на којој се налазио Нушић, клацкалица између прошлости, социјалне, историјске, па и поетичке, и будућности, која је далекосежнија од тренутних опсесија и маски прогреса.” Љуштановић даље примећује да је живот српског грађанства, и ситнијег и крупнијег, предмет практично свих Нушићевих комедија, а да је он сâм дубоко свестан да живи у добу када се епохе смењују ‘кинематографском брзином’. Оно што Љуштановић назива хумористичким нихилизмом јесте одустајање од тога да се хумору као сврха постави, у духу Аристотеловом, моралистичко и сатиричко дејство. Било је, како већ рекосмо, критичара који су у том одустајању препознали слабост Нушићеве комике, а не свесну поетичку, па и моралну смерницу. Чињеница да је Агатон бивши срески начелник даје сасвим јасну и довољну сатиричну ноту, а све остало подређено је урнебесном смеху. Зар би требало више да се очекује од врсног комедиографа?
Вратимо се мало уназад и сагледајмо неке од најважнијих културних утицаја који су формирали Нушића. Палавестра истиче како је социјално детерминисана реалистичка грађанска драма била најзначајнија форма на размеђи векова. Насупрот ведрим фолклорним комадима уз песму и игру, као и романтичарским историјским драмама, „она је потицала из голог живота – из господских салона, спаваћих соба, чиновничких уреда и периферијских дворишта. Њена улога је била у томе да што истинитије прикаже исечак или кришку стварног живота и да уклањањем четвртог зида на сцени гледаоцима дочара пуну илузију реалности, свет и људе из њихове непосредне близине, односе и збивања у којима могу препознати и себе саме“. Величина и значај Нушићевог заокрета мере су управо суштинском разликом између тих двеју поменутих форми (које је Нушић добро познавао) и његовог пионирског подухвата. Ни оно што је Европа тада нудила није без значајног удела у формирању Нушићевом. У вези са тим, Палавестра указује на ауторе слободних позоришта у Европи, и наводи Максима Горког, Мориса Метерлинка, Хермана Судермана, Оскара Вајлда, Антона Чехова, Викторијена Сурдуа, Анрија Бека, Хенрика Ибзена, Герхарда Хауптмана и Аугуста Стриндберга. Њихове представе, како каже, „изазвале су ослобађање модерног драмског сензибилитета, јачање и изоштравање социјалне свести и оштар морални радикализам – све оно што је као заједничко својство новог стила и обједињавајућа идеја модерног позоришта повезивало театарска и драматуршка настојања у европској култури онога доба и утирало путеве будућој авангарди“. Нушић је тако, рекли бисмо, имао више него одличну основу за своје поетичке иновације. Али, имали су ту основу и други његови сувременици. Само најдаровитији могу да се слободно и храбро изложе снажним и многоструким утицајима остајући притом аутентични.
Чини нам се да је Нушић препознао паланачки менталитет и његове противуречности као најразорнију хуморну бомбу, као извор најеруптивнијег и најгромогласнијег смеха. Али не само то. Претварајући тај социјални феномен сижејно у естетску идеју, писац је освестио њену дубину и вишедимензионалност. Она је за њега и у његовим рукама постала оличење трагикомичности. Само као таква, она је испуњавала његове вискоке естетске стандарде. Многе његове комедије јесу бравурозне варијације такозване комике нарави на ту тему. Палавестриним речима: „Неизлечив паланачки менталитет скривен у дну бића српског грађанина Нушић није доживљавао као болест једне класе него као ману једне културе. (…) Као уметничка фикција, та врста се у његовом драмском тексту претворила у естетску реалност и почела да живи самостално, као саставни део објективног света. Нушић је српског паланчанина, као једну трагикомичну фигуру у општој балканској комедији, на велика врата увео у модерну реалистичку драму“.
Инсистирајући на карактерима и наравима, Нушић се у неколиким комедијама свесно одриче доминције заплета, те уводи комичну дружину као покретача радње, као на пример у Мистер Долару, Сумњивом лицу, Госпођи министарки и Ожалошћеној породици. Ову потоњу Љуштановић види у ширем контексту великих пишчевих комедија насталих након Првог светског рата. Он истиче како је промена социјалног контекста изазвала и значајне иновације у Нушићевом поетичком поступку. Наиме, појављује се, како у Србији тако и у Југославији, једна нова грађанска класа, скоројевићка, претенциозна и монденска. Сижејно обликујући ове животне приче, писац нам изводи на сцену „акциону групу“, односно, „хуморно друштво“ које је – цитираћемо Љуштановића – „као колективни лик и важан покретач драмске радње. Реч је о групама ликова који имају заједничку психологију, сличне интересе, и удружено делују да би остварили своје циљеве, па тако покрећу и носе драмску радњу. (…) Све то пружа могућност за глумачку игру и одређену отвореност у читању Нушићевих комедија, па и игру препознавања и оног што је код ликова заједничко (комедија нарави) и што је индивидуално (комедија карактера)”.
Није на одмет направити овде једну дигресију. Акциона група појављује се и у контроверзном делу Бранимира Шћепановића Смрт господина Голуже. Драмска радња постоји, она има свој заплет и кулминацију, група има одређену кохезију, али, ако је веровати Данилу Кишу, нема врсне списатељске вештине која би успоставила јасну релацију опште-појединачно на линији комике нарави и комике карактера. А без оног најконкретнијег, животног, личног и непоновљивог, нема ни хумора ни смеха. Јасна свест о целини текста и свим његовим аспектима јесте предуслов за успех, али тај општи увид мора да буде спроведен доследно, до у танчине. Жанровски прецизно одређујући Ожалошћену породицу, Јосип Лешић каже: „При изграђивању конструктивног плана комада Нушић се углавном служио мозаикалном а не архитектонском техником. ‘Он ствара’, констатује Јосип Кулунџић (који је први режирао Ожалошћену породицу), ‘у две димензије, не у три. Ситуација се ниже до ситуације спретно и вешто, али ипак једна до друге, не једна из друге’. Умјесто јединственог заплета, за који се, како каже Гогољ, морају да ‘вежу сва лица’, Нушић је монтажом секвенци остварио други дио Гогољеве максиме, ‘захватајући оно што узбуђује више или мање сва лица’. И зато је Ожалошћена породица најмање комедија интриге а највише комедија нарави“. Нушић мајсторски води „дружину“ од мирне и ожалошћене атмосфере до гротескне туче столицама, рећи ће Лешић. Он одбија да читање тестамента постави као главну поенту јер она не доноси довољно узбудљиву кулминацију. Зато користи два обрта. Други, главни и завршни обрт остварује се водвиљски, парадоксално, Агатоновим вербалним каламбурима. Грубо речено: небулозама. Таквом се једном супер-небулозом и њеним одјеком и завршава комад – доследно, у духу комедије нарави, хумором који „изазивајући смех на уснама ублажава суровости живота“, како би сâм писац рекао.
Петар Марјановић сматра Ожалошћену породицу једном од највештије компонованих Нушићевих комедија. У класичном смислу она, како је већ речено, нема изразито развијену радњу. У већини сцена чланови фамилије делују као хор, а Агатон се појављује као нека врста „вође“ тог хора. Марјановићевим речима: „Нушићев композициони принцип да између кулминације и краја радње мора да буде знатно краћи размак него између експозиције и кулминације, у Ожалошћеној породици упадљиво је примењен“. Уочена је, такође, једна значајна градацијска линија без које нема ни драмске напетости ни снажног смеха. Први чин, попут неког „загревања“, доноси нам вербалну комику, други представља извесну средину и равнотежу, али, свакако, ону активну равнотежу, те је овде реч о ситуационој комици; да би на крају трећи чин, као завршна синтеза и кулминација, представљао комику нарави: пре свега Агатонове, али и нарави „дружине“, па и друштва у целини.
Поводом језика ове комедије, Марјановић је сагласан са Лешићем у томе како не постоји подела на исмеваче и исмејане. У духу вербалне комике и нушићевске карактеризације, говор сваког лица одговара карактеру. То је прецизна и убедљива карактеризација која даље омогућава низ досетки и остварује онај наслућени Нушићев идеал да би смех требало да буде сам себи сврха, односно, да је сврха смеха у томе да на неки начин „усрећи“ гледаоца.
Какав је, дакле, драматург био Нушић?
„Смејао се од срца, уверен да смех лечи и поправља, да олакшава муке и попушта дизгине црних мисли, јер човека у невољи упућује да ствари сагледа и с комичне стране и да тако бар привидно себи олакша терет који мора да носи“, одговорио би Палавестра. Нама није лако, ни после свега написаног, да дамо одговор на ово питање. Али, у једно смо сигурни: у његовим драмама нема претенциозних идеја и невештих драматуршких поступака. И заиста: потребни су изузетан и таленат и ерудиција како би се на оригиналан начин писало о универзалном, о ономе што „догађа се свакад и свуда“.
Литература
1) Бранислав Нушић: Ожалошћена породица, ЈРЈ, Београд, 2002.
2) Јосип Лешић: Ожалошћена породица, у: Бранислав Нушић – живот и дјело,
Стеријино позорје, Матица српска, Нови Сад, 1989.
3) Петар Марјановић: Госпођа министарка и Ожалошћена породица, у Југословенски
драмски писци XX века, Академија уметности у Новом Саду, Нови Сад, 1985.
4) Јован Љуштановић: Засмејавало на клацкалици векова, у: Десет векова српске
књижевности, књига 47, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2013.
5) Предраг Палавестра: Заокрет у драматургији: Бранислав Нушић, у Историја
модерне српске књижевности, Златно доба 1892–1918, ЈП Службени гласник, Београд,
2013.
ФОТО: Приватна архива
Остави коментар