Despotska demokratija

Despotska demokratija

Autor: Lazar Slepčev

Govoreći u prethodnih nekoliko navrata o pojmu demokratije, utvrdili smo da demokratija kroz istorijske epohe nije uvek bila jednako tretirana i uvažavana. Štaviše, u svojoj kolevci, antičkoj Grčkoj, pogotovo od strane Platona i Aristotela, smatrana je prilično nepoželjnim oblikom vladavine u kome siromašne mase, sklone korupciji, ispoljavaju svoje frustracije. Rimsko carstvo, utemeljeno na ozbiljnoj birokratskoj i vojnoj strukturi, i usmereno na ekspanzionizam, nije imalo mnogo prostora za bilo koju vrstu „igranja“ sa demokratijom. Sličnu sudbinu demokratija doživljava i tokom hrišćanske dominacije. Tek sa epohom humanizma, Renesanse i prosvetiteljstva, u prvi plan ponovo izbija ideja slobode, a sa njom i zahtevi za rušenjem koncepta srednjovekovne monarhije. Republikanski model države se sve više nametao kao rešenje uređenja, dok je po prirodi sa republikanskom državom u paru, demokratija tražila svoje mesto kao oblik vlasti. Evropski postrevolucionarni period donosi stvaranje velikih ideoloških teorija i modela, tako da je demokratija kao „konkurentska roba“, smatrana nepoželjnom. Tek 20. vek  demokratiju vraća na veliku scenu, da bi ona danas dostigla status globalne religije, što takođe ne doprinosi njenom uravnoteženom sagledavanju.

Govorili smo već, da možda svoju najveću snagu demokratija nosi u svome imenu. Vladavina naroda je upravo ona „magija“ koja vekovima inspiriše mnoge narode da postignu stanje pune slobode. Tokom vremena, nekim narodima je pošlo za rukom da taj ideal i ostvare, dok neki drugi još uvek u tome nisu uspeli. Razlozi takvom stanju su višeslojni, i o njima smo govorili više u prethodnim tekstovima. Ono što je osnovni predmet ovoga prikaza, jesu oni modeli političke teorije i prakse, koji su demokratiju izvitoperili, poslužili se njome u procesu osvajanja vlasti ili se pak, odenuli njenim plaštom, kako bi simulirali demokratsku formu.

Reč je dakle o despotskim, ili totalitarnim modelima vladavine.

Politička teorija obično prepoznaje dva modela tzv. despotske demokratije, totalitarnu i narodnu demokratiju. Radi jednostavnijeg razumevanja ove podele, totalitarnu demokratiju ćemo posmatrati kao tzv. „desni model“, dok narodna uglavnom pokriva ekstremnu levicu.

Totalitarna demokratija podrazumeva apsolutnu diktaturu, koja se prikazuje kao demokratija, obično zasnovana na monopolu vođe u „ideološkoj mudrosti“. Ono što je nesumnjiva karakteristika „desnih“ režima, jeste činjenica da u najvećem broju slučajeva na vlast dolaze putem manje-više demokratskih i slobodnih izbora, da bi tek po osvajanju vlasti otpočeli proces gušenja slobode, rušenja institucija i zavođenja diktature. Najpoznatiji primeri „desnih“ diktatura su fašistički politički pokreti i partije, nastali uglavnom između dva velika rata. U gušenju demokratije, najviše su se „istakli“ Musolinijeva Nacionalna fašistička partija Italije, i nesumnjivo najkrvoločnija, Hitlerova Nacistička partija u Nemačkoj.

Zanimljivo je da su i posle globalnog poraza fašizma u Drugom svetskom ratu, neki režimi u Evropi (Franko u Španiji i Salazar u Portugaliji), te Latino-američke diktature (Peron u Argentini i Pinoče u Čileu), uspele da opstanu na sceni do sredine 70-ih godina prošlog veka.

Narodna demokratija je oblik zasnovan na sintezi Marksovog teorijskog koncepta i Lenjinove revolucionarne prakse. Naime, Marksove teze o „diktaturi proleterijata“, „proleterskoj revoluciji“ i „vlasti radničke klase“, Lenjin je sproveo u delo, uspevši da sa svojom malobrojnom, ali veoma dobro organizovanom i do fanatizma motivisanom Boljševičkom partijom, iskoristi građanski rat u Rusiji za osvajanje vlasti, i uspostavljanje novog, ekstremno levičarskog režima.

Dakle, za razliku od desničarskih režima, koji su na vlast dolazili mahom putem izbora, pa tek onda gušili demokratiju, tzv. narodni demokratski režimi su upravo krvavim revolucijama i prevratima osvajali vlast, pa potom svoje jednopartijske institucije odevali u demokratsko ruho, stvarajući tako iluziju demokratičnosti, te pokušavajući da time steknu i neku vrstu međunarodnog legitimiteta.

Popularnosti komunističke opsene, umnogome je doprinela i velika ekonomska kriza 30-ih godina prošlog veka, dok je podela interesnih sfera između velikih sila tokom Drugog svetskog rata omogućila Staljinovom SSSR-u, da u dobrom delu sveta i Istočne Evrope, manje-više nasilno instalira boljševičke režime. Posebnu brutalnost uz samog Staljina, demonstrirali su režimi i Mao Ce Tunga u Kini, Josipa Broza u Jugoslaviji, Envera Hodže u Albaniji, Nikolaja Čaučeskua u Rumuniji itd.

Ako demokratiju sagledavamo kao viševekovnu težnju i borbu za ostvarenje slobode, pravde i uređenog društva, dakle, kao nešto plamenito i pozitivno, jasno je da su svi primeri devijacija i vitoperenja izneti u ovom tekstu, plod slabosti i manjkavosti same demokratije. Iznalaženje mehanizama zaštite od ovakvih pojava koje smo pominjali u ovom tekstu, primarni je zadatak demokratije u budućnosti. Na budućim generacijama, vođenim „magijskom“ moći njenoga pojma je, da demokratiji na tom planu priskoče u pomoć.