ДЕСПОТИЦА ЈЕЛЕНА ЈАКШИЋ

ДЕСПОТИЦА ЈЕЛЕНА ЈАКШИЋ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

     Име треће ћерке Стефана Јакшића I је било Јелена и историја и историографија је памте као „…Еленоу деспотицу…“[1] Око 1500. године, Јелена Јакшић је била у браку са својим првим супругом, деспотом Јованом Бранковићем (1462/65 – 1502, деспот од 1494. године), угледним српским династом, иначе „човеком ретке лепоте и снаге“ који је, већ тада био у четвртој деценији живота.[2] Након што се „између 1496. и 1499. године закалуђерио и узео монашко име Максим“, деспот Ђорђе се од 1496. године више не потписује на исправама и документима са том титулом, па је у датом периоду његов брат Јован постао једини српски деспот.[3] У ратовима са Турцима 1501/2. деспот Јован је био један од главних угарских заповедника одбране јужне границе. Ратовао је јужно од Дунава, у областима око Смедерева, као и у Босни око града Зворника, одакле се вратио са богатим ратним пленом и бројним заробљеницима. Недуго после ових војних операција и ангажмана у њима, „опхрван“ болешћу, због претераних ратних напора, деспот Јован је преминуо 10. децембра 1502. године.[4] Деспотица Јелена у браку са Јованом Бранковићем није имала мушке деце, већ пет ћерки: Деспину Милицу, Марију, Јелену, Марију Магдалену и Хану. Деспина Милица се између 1504. и 1506. удала за Његоја Басарабу, влашког војводу од 1512. године који је преминуо крајем 1521. године. Марија Бранковић је била удата за грофа Фердинанда Франкопана из угледне хрватске великашке породице и умрла је 1540. године. Фердинанд Франкопан, гроф брињски, иначе је био син Бернардина Франкопана и Лујзе, арагонске принцезе, кога је Крсто Франкопан у једном писму од 10. новембра 1526. године, упућеном надвојводи Фердинанду, назвао деспотом, што довољно указује на везу Фердинанда Франкопана са деспотском породицом Бранковића из које је потицала и његова супруга Марија.[5] Трећа ћерка Јелена је после 28. јуна 1529., а пре 1536. ступила у брак са молдавским кнезом Петром Рарешом Петрицом (јануар 1527. – 18. септембар 1538. и 19. фебруар 1541. – октобар 1546. године). Кнез Петар Рареш је надживео Јелену која је умрла пре 1546. и преминуо октобра 1546. године. Према једном летопису Јелена Јакшић и деспот Јован су имали три ћерке: Марију, удату за влашког војводу Петра (где се вероватно мисли на Јелену и молдавског војводу, односно кнеза Петра Рареша) и друге две удате „…оу Литовьскоу землю, едину за кнеза Ивана Виш`нiєвачькога, а дроугоую за кнеза Θеодора Владимирьскога…“.[6] Потпуно је поуздано да је деспотицина ћерка Марија Магдалена Бранковић имала два брака. Први је склопљен између 1525. и 1535. са Иваном Михаиловичем Вишњовјецким, господарем чечерским и пропојским који је преминуо око 1542. године. Марија Магдалена, потом се преудала пре 1546. године за кнеза Александра Федоровича Чарторијског, војводу волинског од 1566. године. Кнез Чарторијски је умро пре 13. јула 1571. године, док тачан датум смрти Марије Магдалене није поуздано утврђен, али га, свакако, треба „тражити“ после претходно поменутог датума. Јеленина пета ћерка, Хана је, такође имала два брака. Пре 1537. је склопила брак са Федором Андрејевичем Волођимјерским – Сангушком, од 1535. године маршалом волинским. Након његове смрти (између 9. новембра 1547. и 18. јануара 1548. – примедба аутора), Хана се у времену пре 6. марта 1553. године преудала за кнеза Николаја Андрејевича Збарског који је преминуо између 25. маја и јула 1574. године. Поставши и по други пут удовица, према одређеним сазнањима, најмлађа ћерка Јелене и деспота Јована Бранковића, живела је још четири године, а потом се упокојила у периоду између 2. фебруара и априла 1578. године.[7]

     После смрти деспота Јована Бранковића, деспотица Јелена се крајем маја 1504. године у Будиму преудала за Иваниша Бериславића од Грабарја, члана једне од најугледнијих хрватских властелинских или тачније славонских магнатских породица, чија огромна имања су се налазила у суседству добара српских деспота из куће Бранковића, због чега су обе фамилије имале честих контаката и пре поменутог брака. Деспотица Јелена, удовица деспота Јована није баш сасвим вољно ушла у нови брак. Велике тешкоће у склапању брака између ње и Иваниша су проистицале из деспотициног отпора и болести. Једно приватно писмо, писано у Будиму 30. маја 1504. године потврђује ове наводе, јер поред осталих обавештења, из њега сазнајемо како је супруга покојног деспота, млада деспотица, изгубила свест, док су је краљ, краљица, барони и прелати чекали у великој сали двора у Будиму, где је било предвиђено да се одржи свадбена свечаност. У писму се даље истиче да је „три дана и три ноћи провела у краљичиним одајама, а затим је поново пала кад је требало да се уда“.[8] На деспотицу Јелену, као члана друге генерације угледне куће Јакшића су вероватно утицали обрасци понашања и патријархалних обичаја које је усвојила у оквирима српске етничке средине и јасно издефинисана „културолошка слика“ у коју је спадала. Иако нису јасни разлози њеног првобитног отпора, нема сумње да су смрт првог супруга, од које ни према српским православним обичајима није прошла „адекватна“ временска дистанца, али и брак са католиком, условили „неуобичајено“ понашање деспотице, непосредно пред удају. Син Мартина Берислава од Грабарја, деспот Иваниш Бериславић (1504 – 1514) је заједно са деспотским достојанством од краља Владислава II добио и имања деспота Јована која су након његове смрти била конфискована. Сада су се сва имања породице Бранковић налазила у поседу Бериславића, у првом реду она која су држана од стране деспота Ђорђа и Јована.[9] Основни задатак деспота Иваниша је био да помаже краљу у одбрани јужне границе, што је у осталом била делатност и свих његових претходника у Угарској. Деспот је сасвим ревносно приступао својим активностима, а до постављања на дужност јајачког бана 1511. године је живео у Купинику, окружен српским фамилијарима. Иако је био католик, деспот Иваниш је користио традиционалну деспотску владарску интитулацију „милостију Божијеју деспот српски“, а у градовима под својом контролом и службама је задржао људе које је поставио деспот Јован Бранковић.[10] После примања поменуте, нове дужности и наслова јајачког бана, углавном је становао у свом граду Броду на Сави.[11] Уредно је посећивао све државне саборе и 1508. године је био један од стегоноша, приликом крунисања краљевог двогодишњег сина Лајоша за угарског краља.[12] Постоји могућност да је деспот око 1513/14. године био озбиљно болестан и, ако узмемо у обзир велики напор који је подразумевала двострука дужност српског деспота и јајачког бана постаје јасна Бериславићева жеља почетком 1513. да буде разрешен дужности бана јајачке бановине.[13] Краљ је ову жељу прихватио, па је 25. маја 1513. године деспотова оставка била уважена, а тај податак уједно представља последње помињање деспота Иваниша у изворима.[14] Деспот Иваниш Бериславић од Грабарја је умро у првој половини 1514. године, јер у мају исте године писани споменици говоре о деспотици Јелени, која је по други пут остала удовица, као о „господарици деспотских чета“.[15]

     Деспотица Јелена се у овом периоду налазила у, заиста, незавидној ситуацији. Поред тога што је водила бригу о одбрани јужне угарске границе, деспотица је настојала да превазиђе бројне проблеме везане за васпитање своје четворо малолетне деце из брака са деспотом Иванишем Бериславићем; и то два сина: Стефана Бериславића и Ђорђа од Брода, као и о две ћерке, чија имена нису позната. Такође, из првог брака са деспотом Јованом Бранковићем су, у датом периоду, најмање две ћерке биле малолетне.[16] Уз бригу о деци, деспотица Јелена је настојала да прошири и економски ојача породичне поседе. Увидом у један документ, са датумом од 24. јула 1520. године, запажамо да се capitulum ecclesiae de Kew (старешина цркве у Kew) жали палатину Стефану Баторију, како Јован Долић од Ирига, племић у служби деспотице Јелене и њеног сина, тада већ деспота Стефана Бериславића, угрожава одређене поседе херцега Ловре Ујлакија (Илочког) и Фрање Ревајиа, који су се налазили између Митровице и Ирига.[17] У поменуту парницу је, свакако, била „умешана“ и деспотица, с обзиром да је једна од заинтересованих страна био њен штићеник и службеник.[18] Као што видимо, 1520. године српски деспот је био Иванишев и Јеленин син Стефан Бериславић који је достојанство деспота наследио после очеве смрти 1514. године.[19] Стефан није имао тада више од десет година, због чега је својеврсну „регентску“ улогу преузела његова мајка, деспотица Јелена која се бринула и о поседима.[20] Међутим, Јелену, деспота Стефана и остале чланове њихове породице су чекала наредна, изузетно велика искушења и тешкоће, који су уз већ постојеће проблеме, положај ове деспотске куће чинили готово неподношљивим.[21]

     Мир и просперитет „деспотске куће“, али и животни путеви деспотице Јелене и деспота Стефана су у великој мери зависили од међусобних, војно-политичких односа Угарске и Турске. Након завршетка угарско-турског рата 1501 – 1503. и склапања мировног уговора 1503. године, завладао је релативно миран период у њиховим односима, чак и после доласка на престо новог султана Селима I (1512 – 1520) 1512. године.[22] Старе методе османлијске освајачке политике, применом краткотрајних ратно-пљачкашких „упада“ на угарске територије, уз повремено трајно „откидање“ мањих, али стратешки кључних делова територије или утврђених места (градова) „земаља круне светог Стефана“, остваривале су успешне резултате.[23] Упркос овим, као и другим, бројним „инцидентним ситуацијама“ на јужној угарској граници, одредбе мира из 1503. су обновљене новим формалним мировним уговором, склопљеним између Угарске и Османског царства у мају 1519. године.[24] Међутим, нови и млади османлијски султан Сулејман II Величанствени (1520 – 1566) је маја 1521. године предузео свој први ратни поход против Угарске. Kрећући се старим римским путем од Цариграда до Београда, велика турска ордија је крајем јуна или почетком јула стигла до Саве и Дунава, где је код Шапца султан изградио свој табор и одмах почео са припремама у циљу пребацивања војске на леву, сремску обалу реке Саве. У ту сврху, султан је наредио да се изгради један „покретни мост уз помоћ бродова“, преко кога је војска, тада највеће силе Истока, прешла у Срем.[25] У међувремену, султанова друга војска је започела опсаду Београда и како током целог јула није постигла жељени успех, султан је одустао од намере да са трупама под својим непосредним заповедништвом крене у средишњу Угарску према Будиму, већ је своју пуну пажњу посветио опсади Београда.[26]

     Претходно, изашавши на Саву код Шапца, Османлије су директно угрозиле Срем и деспотске поседе у њему са „славним градом Купиником“.[27] Пред непосредном турском опасношћу, деспотица Јелена се у први мах уплашила. У жељи да од пљачке, разарања и свеукупног насиља, заштити деспотске поседе и становништво, које је живело на њима, послала је једног изасланика у Сулејманов табор код Шапца са циљем да турском владару пренесе спремност деспотице на покорност османском султану, у замену за поштеду „народа и земље“ од потенцијалне катастрофе.[28] Због прецизирања одредаба споразума, у Купиник је дошао и један турски тумач. Међутим, деспотица се у међувремену предомислила те је одбацила споразум и отклонила сваку могућност покоравања турском султану, а тумача је као заробљеника упутила краљу Лајошу II. Са неопходним драгоценостима, не желећи да сачека неизбежну султанову реакцију, Јелена је напустила Купиник и побегла „дубље у Угарску“.[29] Султан Сулејман који је очекивао да ће му се деспотица и њен син, деспот Стефан Бериславић покорити, убрзо је сазнао за ове, по њега, непријатне вести. Одмазда је била силовита и немилосрдна. Валонски санџакбег Бали-бег је добио наредбу 12. јула да заузме Купиник, а 13. јула је наређено Мустафа-паши да поседне остале градове у Срему.[30] Следећег дана, 14. јула султан је послао никопољског Бехрам-бега и силистријског Махмуд-бега у потеру за деспотицом Јеленом. Међутим, након два дана потере, 16. јула турски заповедници су се вратили са приличним бројем заробљеника, али деспотицу нису успели да заробе. Као што је већ наглашено, Јелена Јакшић је побегла у средишње делове Угарске, а потом се, вероватно, склонила на поседе Бериславића у Славонији.[31]

     Престоница српског деспота, Купиник је била разорена, а сам Сулејман II је посетио град 30. јула, када је „разгледао напуштене деспотске дворове“ на свом путу према Београду који се налазио под опсадом.[32] Ни остали поседи деспотице Јелене и деспота Стефана у Срему нису избегли девастацију и пљачку. Божидар Горажданин, кратким записом у књизи коју је тада штампао, на следећи начин описује мучну атмосферу и хаотично стање, изазвано турским походом на Срем и опсадом Београда: „Сије љето паде султан Сулејман на рјеку Саву с мноштвом Исмаилтен, и прјехождаху рјеку Саву јакоже по суху, сирјеч по мосту на онпол Срјема, и инии же в корабље(х) прјепловушче јакоже не бје можно ни рјекам силним Исмаилтене удржати јако Угрин имјеше надежду на (те силне) рјеке, Саву и Дунав. И опустише от в`суду славушчи град Бјелград и иније окрсније гради, и летеху, јако змије крилате, села и градове палеште. Оле чудо Тогда таковој скрби земли тој имушти. И в тој земли, глагољу Срјем, дивна места и села запустише а цркви и градове разорише, а славушти Бјелград, и не вољеју, Угрин предаст Исмаилтеном. И внидоше в н агаренска чеда месеца августа 28 д`н. А госпожда Јелена, бивша деспотица, и не волеју остави славни град Купиник, и даде се бјегству преко рјеке Дунава в нутрену Угрију. А славну и дивну землу деспотову Турци попленише, а лепи град Купиник разорише месеца сектембрија д`н 9”.[33] Претходни текст на децидан начин потврђује тешку судбину коју је доживела деспотица, њена породица, поседи и целокупна „сремска земља“. Такође, открива да се кључно одбрамбено утврђење јужноугарске границе и целе Мађарске, Београд, предало „у руке“ турског султана 29. августа 1521. године.[34]

     Нове вести о деспотици Јелени и њеном сину деспоту Стефану потичу из времена након повлачења османлијске војске, тј. са почетка 1522. године. Јануара 1522. деспот Стефан се вратио у Купиник, одакле је 11. истог месеца послао свог службеника (чије је име или, вероватно, презиме било Путник) палатину Стефану Баторију.[35] Деспот није дуго боравио у Купинику, али је приступио његовој обнови и већ се почетком марта, заједно са мајком, налазио у Броду (Славонском Броду – примедба аутора), одакле је у споразуму са деспотицом Јеленом послао палатину новог изасланика Фрању Бешењија.[36] У наредним годинама, из информација које нам пружају извори, видимо да се вести о деспотици јављају периодично и углавном су везане за активности њеног сина, што указује на чињеницу да је примат у бризи о деспотским поседима, породичним и војно политичким питањима одбране „јужне границе“, преузео Стефан Бериславић. Regni Rascie despotus (како се Стефан Бериславић потписивао од 1522. године) се од 1526. године налазио у веома тешкој, пре свега незавидној финансијској ситуацији, о чему имамо бројна сведочанства.[37] Једноставно, деспот није био у стању да издржава одбрамбене посаде појединих јужноугарских граничних утврђења који су били под његовом командом. Хронично празна државна благајна и парадоксално апатични и незаинтересовани дворски кругови, додатно су погоршавали укупно незавидну ситуацију у којој се налазила Краљевина Угарска, а поготово њени јужни крајеви, до крајњих граница „измрцварени“ непрекидним ратовањем са Турцима. Млади и лакомислени краљ Лајош II, који се није много разликовао од своје околине, у многоме је утицао на лошу државну финансијску политику и то у домену расхода. Веома често, знао је да потроши укупну државну готовину.[38] Због тога и није могао да изађе у сусрет сталним и очајним „вапајима“ пограничних команданата са посадама, за неопходним новчаним и логистичким средствима.[39]

     Деспот Стефан је, почетком 1525. године, четири пута слао свог повереника Стефана Чубравића на краљев двор са задатком да од владара „измоли“ најамничке плате. Резултат прве мисије од 18. јануара је била краљева „донација“ од свега 2 форинте, други пут 6. фебруара, Чубравић је од краља добио 8 форинти, 15. фебруара двадесет, а четврти пут, 23. фебруара још три.[40] Потом је наредне, 1526. године, уследила „мохачка катастрофа“ Угарске, коју није преживео ни краљ Лајош. У то време, деспот Стефан се налазио у Пожеги, одакле је према краљевој заповести имао дужност да брани Славонију. После Мохачке битке, деспот Стефан је отклонио могућност сарадње са царем Јованом Ненадом, коју му је тај самопрокламовани „Божији посланик“ и „месија“ предлагао у циљу заједничке ратне акције против Турака.[41] Изненада упражњени угарски престо је био повод за нови, показаће се судбоносни, сукоб око истог између Фердинанда Хабзбуршког (1527 – 1564), брата краљице Марије, удовице несрећног Лајоша II и Јована Запоље (1526 – 1540), ердељског војводе. Стефан Бериславић је до тада показао значајно ратно умеће с обзиром да је након „мохачког слома“ сам повео једну мању акцију против Турака, када је успео да ослободи Вуковар, Ердут и Борово, који су раније били запоседнути од стране Османлија.[42] Агенти краљице Марије су успели да приволе Стефана на подршку Фердинанду Хабзбуршком, као једном од претендената на престо Угарске. Тежак положај у коме се тада налазио, навео је Фердинанда да пошаље писмо Стефану, у коме је позвао деспота да му изложи своје захтеве. Поменута чињеница само показује колико је Фердинанду тада било стало до деспотове подршке, а у датом периоду су аустријском надвојводи и те како били потребни савезници.[43] Деспот је позитивно одговорио на Фердинандове предлоге и упутио краљу неколико захтева. Пре свега, тражио је месечну плату за хиљаду коњаника, једну тврђаву у коју би могао да склони мајку и две сестре, у случају да му Турци освоје градове које је држао. Даље, тражио је тителску препозитуру за млађег брата Ђорђа од Брода[44], а као правни основ за овај захтев му је послужила чињеница да је сам ослободио Ердут који је припадао тој препозитури, од турске војске. Затим, тражио је да му се дарују градови Вуковар и Борово, јер их је, такође, ослободио од Турака и држао у поседу. Уз то је замолио да му се обећа и посед над градом Белом Стеном, који су поседовали његови преци итд.[45]

     Краљ је поједине захтеве прихватио, већину у измењеном облику, док је друге недвосмислено одбио.[46] Ипак, деспот је био задовољан краљевим обећањима, па је и присуствовао сабору у Будиму који је Фердинанда изабрао за мађарског краља.[47] Положај српског деспота тада је постао још тежи. После присуства на крунидбеној церемонији у Будиму 1527. године, на уживање и одбрану су му били поверени градови Бач, Фелеђхаз и Сотин, а деспотови поседи су сада били најдиректније угрожени од турске опасности. Стари проблеми, везани за материјалну и логистичку подршку одбране јужноугарских утврђених градова, нису били решени и деспот се током 1528. године налазио у безизлазној ситуацији. Сви његови бескрајни напори да уразуми одговорне дворске кругове у Будиму и Бечу, око пружања веће пажње одбрамбеним посадама на југу Угарске су остали узалудни. У писму, писаном из Светог Ласлова 6. јула 1528. године, деспот упозорава палатина Баторија да „… се нико, ни дворски савет, ни палатин, не брине за земљу и народ којим он управља“.[48] Текст даље открива „… да ће Турци опленути и у пепео претворити остатке краљевства, а да се он према овако великој сили осећа као једна капља против мора…“.[49] Деспот тада није имао избора, па је палатину упутио својеврсни ултиматум, где га је упозорио да ће се повући из Бача, Сотина и Фелеђхаза, уколико Батори не преузме одговорност за њихову одбрану у року од петнаест дана, јер, писао је он „…сам Бог зна, како смо и до сада служили“.[50] У сврху анимирања одговорних политичких и војних кругова Угарске да му помогну у поменутој безизлазној ситуацији, деспот је средином јула лично отишао у Будим, како би пред краљевим саветницима изложио своје проблеме у вези одбране јужне границе. Ни ова, као ни многе друге интервенције, нису постигле свој циљ, а у међувремену, одређени турски одреди су прешли Саву са намером да нападну поједине хрватске утврђене градове. Иако се најновији турски поход није директно односио на деспотске поседе и градове, него на северозападну хрватску територију, деспотица Јелена је о поменутој неприлици обавестила хрватско-славонског бана Фрању Баћањија. Пошто су сви његови напори око убеђивања војних и цивилних власти у држави да му пруже већу помоћ остали неуспешни, Стефан Бериславић је са посадама, почетком јануара 1529. напустио Бач и Фелеђхаз, које су Турци одмах запосели. Бач, кључно утврђење на путу неког потенцијалног и извесног наступања Османлија према Будиму, предало се без борбе у непријатељске руке.[51]

     Запрепашћење и шок су једине описне именице, које могу приближно појаснити мучну атмосферу која је у Бечу и Будиму била изазвана вешћу да је српски деспот, у катастрофалном моменту по безбедност Краљевства и без борбе, напустио јужноугарска одбрамбена утврђења. Утицајни племићи и појединци из дворских кругова, којима је од раније била повређена сујета, због сталних деспотових оптужби о небризи за државне послове, а можда и у намери да прикрију сопствену одговорност (која је и била пресудна), додатно су утицали на ионако озлојеђеног краља Фердинанда, у његовој одлуци о „неопходном“ кажњавању деспота Стефана, али и његове мајке, деспотице Јелене Бериславић.[52] Наредбом од 22. марта 1529. године, краљ Фердинанд је издао налог Јовану Хоберданецу од Залотнока, иначе великом противнику деспота, да ухапси Стефана Бериславића и деспотицу Јелену и задржи их у тамници до даљих упутстава.[53] Хоберданец је извршио налог и почетком маја 1529. године успео да зароби деспота и његову мајку. Деспот, не осећајући никакву кривицу, није покушавао да побегне или пружи отпор.[54] Након лишавања слободе, „сужњи“ су под пратњом Јована Хоберданеца били спроведени у Будим, а њихова даља судбина је била потпуно неизвесна. Ово су уједно и последње вести о чувеној српској деспотици из куће Јакшића.[55] Није поуздано утврђено када је умрла, али знамо да се то догодило после 1529. године.[56] Осим помињања њеног млађег сина Ђорђа од Брода 1527. године, који је ступио у монашки ред и постао препозит у Тителу, не постоје сачувани подаци ни о Јелениним ћеркама из другог брака. Као што је речено, једна од њих је била супруга Николе Гусића, али то је, свакако, скроман податак, с обзиром да нам није познато ни њено име, као ни име њене, претпоставља се, млађе сестре.[57] Није потпуно поуздано да су деспотицина деца, рођена у браку са Иванишем Бериславићем, припадала католичкој вероисповести.[58]

     Игром судбине или ироније, о Јелени Јакшић, деспотици, рођеној у угарској племићкој породици, српског етничког порекла, жени која је једном венчавана пред мађарским краљем и „боловала“ у краљичиним приватним одајама, а уз то, у одређеном тренутку имала и важан политички значај, историја није забележила податке о последњим годинама живота које је, можда провела као сужањ и жртва закулисаних политичких интрига у круговима хабзбуршког двора. Тешко је крај деспотициног животног пута одвојити од процеса општег пропадања утицаја и структуре српског племићког и првачког сталежа на просторима Угарске у последњим деценијама прве половине XVI века. Нема сумње да је замах тих процеса означавао и губитак последњих „трагова“, ионако пропале српске државности. Њен син, деспот Стефан Бериславић је крајем августа 1529. успео да се избави из ропства, а већ 2. септембра је ступио у султанову службу у околини града Сасхалома, где се и лично састао са Сулејманом II Величанственим. Од тог времена је био у пријатељским односима са Јованом Запољом. Такође, били су му враћени у посед и сви градови и имања, која су била под његовом управом до заробљавања. Током 1531. године, дошло је до покушаја зближавања између Фердинанда и Стефана, али је, ипак, до краја живота деспот остао на страни противника „бечког двора“. У координацији са војним одредима босанског санџакбега Хусрев-бега је 1534. нападао и освајао градове и поседе славонских великаша, присталица Фердинанда I. Убрзо је дошло до мимоилажења и сукоба између Хусрев-бега и деспота око бројних Стефанових градова и поседа, а које је босански санџакбег покушавао да „преузме“.[59] Почетком јануара 1535. године је дошло до оружаног сукоба између Хусрев-бега и деспота, у коме је босански санџакбег успео да порази и убије Стефана Бериславића.[60] Тако је „са света нестало“ српског деспота Стефана Бериславића, унука Стефана Јакшића I који је у то време имао око тридесет година. Деспот је био ожењен Катарином Баћањи, али није познато да ли су имали деце. Иначе, о Катарини Баћањи је сачувано веома мало података. Умрла је после 1542. године.[61]

[1] Професор Боровски погрешно означава „Илону“ (Ilona), односно Јелену, као старију сестру „István és Demeter“, тј. Стефана и Дмитра Јакшића. Поуздано је утврђено да је Јелена била ћерка Стефана Јакшића I. Боровски, такође погрешно напомиње да је она била „жена деспота Јована, сина Ђурђа Бранковића“, а добро је позната чињеница да су деспоти Јован и Ђорђе (митрополит Максим) Бранковић били синови деспота Стефана Бранковића, односно унуци Ђурђа Бранковића Смедеревца. Као доказ исправног детерминисања родбинских релација Јелене, са једне и Стефана и Дмитра Јакшића са друге стране, може да послужи и наредни текст старог српског летописа: „Иоань деспоть Сръмоу бьіваiєть и приiємлiє себъ сьврьстиiє дьштерь Стъпана Јакшикиа Еленоу”. Потребно је нагласити да се нумерисање старосног узраста Стефанових ћерки мора условно разумети, јер њихов старосни ред није поуздано утврђен, а истраживачка слобода и предметно-методолошки принципи, при аналитичкој обради чињеница о члановима породице Јакшић су навели аутора да одабере овај приказани ред при анализи личности и историјског места Ане, Ирине и Јелене Јакшић, види: Гласник СУД, 53, 1883, стр. 43. Упореди и Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 531, Алекса Ивић, Из историје Срба у Угарској, Од смрти деспота Вука до смрти деспота Јована (1485 – 1502), Летопис Матице српске, књиге 253 – 260, свеска VIII за годину 1909, Матица српска, Нови Сад, 1909, стр. 33 – 43, Dušanka Dinić – Knežević, Sremski Brankovići, Istraživanja, 4, 1975.

[2] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 86 – 87, напомиње да се млађи брат деспота Ђорђа, Јован са деспотском титулом јавља 1493. године, али њему се деспотско титуларно достојанство први пут признаје у повељи, односно писму палатина Стефана Запоље, датованом 1. фебруара 1494. у Будиму и оно се односи на извесну парницу између деспота Ђорђа и Јована са хрватским великашима Владиславом и Стефаном Егерваријем око одређених добара, види: Thallóczy es Áldásy, нав. дело, стр. 292. Упореди и Алекса Ивић, Из историје Срба у Угарској, Од смрти деспота Вука до смрти деспота Јована (1485 – 1502), Летопис Матице српске, књиге 253 – 260, свеска VIII за годину 1909., Матица српска, Нови Сад, 1909, стр. 39, Љиљана Пешикан – Љуштановић, Змај Деспот Вук – мит, историја, песма, Матица српска, Нови Сад, 2002, 84.

[3] Алекса Ивић, Из историје Срба у Угарској, Од смрти деспота Вука до смрти деспота Јована (1485 – 1502), Летопис Матице српске, књиге 253 – 260, свеска VIII за годину 1909., Матица српска, Нови Сад, 1909, стр. 39.

[4] Исто, стр. 41 – 42.

[5] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 43, нап. 4 – 5, стр. 354.

[6] Споменик Српске краљвске академије, 3, 1890, стр. 100, у чланку Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 165. Душан Ј. Поповић наводи да је Јелена Бранковић Рареш, ћерка Јелене Јакшић из брака са деспотом Јованом Бранковићем била удата за „молдавског војводу Петра Рареша“, види: Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 153.

[7] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160 – 161.

[8] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 45 – 46. О понашању деспотице Јелене, приликом свадбених свечаности у Будиму 1504. године, види: Marino Sanuto, Világkrónikája (II), Tőrténelmi Tár, 1877, 125. Након преудаје Јелене Јакшић за Иваниша Бериславића, Максим Бранковић и његова мајка Ангелина су морали да напусте добра која су до тада уживали. У биографским подацима о Максиму Бранковићу се на децидан начин истиче како је у кућу Бранковића „ушао иноплеменик“ и како их је „тај иноплеменик изагнао“(Гласник друштва српске словесности, XI). Иначе, после смрти деспота Јована, краљ Владислав II је понудио Максиму Бранковићу да поново преузме деспотско достојанство и наслов, али је бивши деспот ову могућност одбацио, па је исте угарски владар „пребацио на новог мужа“ деспотице Јелене. У старијој литератури је извесне недоумице изазивало време у коме се деспотица Јелена преудала за деспота Иваниша. Алекса Ивић наводи да се то догодило у току 1503. или 1504. године. Иваниш Бериславић је био стричевић јајачког бана Фрање Бериславића за кога се, након смрти деспота Вука Гргуревића, преудала Вукова удовица Варвара (Барбара), ћерка Сигисмунда Франкопана. Могуће је да је ова преудаја утицала на касније везе Бранковића и Бериславића о којима је овде реч. Упореди и Гласник друштва српске словесности, XI, 1859, 127 – 128, Иларион Зеремски, нав. дело, стр. 61, Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 115, Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 461, Владимир Ћоровић, Српска деспотовина у Срему, рукопис из оставштине, Свеске Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју, 38, Серија књижевности и језика, свеска 10, Матица српска, Нови Сад, 2002, стр. 67, Арсеније Бугарски, Свети Максим (Бранковић) у Влашкој по румунским изворима, Темишварски зборник, 3, Матица српска, Нови Сад, 2002, стр. 7 – 18.

[9] Thallóczy és Áldásy, A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára, Budapest, 1907, 317. Угарске власти су у посед новог српског деспота предали имања која су припадала деспоту Јовану Бранковићу. Након смрти Јована Бранковића поменута имања су била конфискована. Породични посед Бранковића који је уживао деспот Вук је још раније прешао у руке Бериславића и то преудајом Варваре Бранковић за Фрању Бериславића. Упореди и Marino Sanuto, Világkrónikája (II), Tőrténelmi Tár, 1877, 38.

[10] Види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 461.

[11] Исто, стр. 461.

[12] Matija Mesić, Pleme Berislavića, Rad jugoslovenske akademije, knj. VIII, Zagreb, 1869, str. 80. Деспот Иваниш Бериславић је носио једну од оних застава, које су носили државни достојанственици при крунидбеним свечаностима, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 47. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 115.

[13] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 49.

[14] Исто, стр. 49.

[15] Исто, стр. 49.

[16] Исто, стр. 27, 34 и 54. Душан Ј. Поповић наводи да је Јелена имала двоје деце, тачније две ћерке Марију и Јелену, рођене у првом браку, док за име Иванишевог млађег сина каже да је било Никола. Професор Ивић и проф. др Ненад Лемајић истичу да се тај син звао Ђорђе са предикатумом од Брода. Такође, Алекса Ивић не наводи имена ћерки из првог брака, али пише да их је било две. Могуће је да ни Ивић, а ни Поповић нису знали за постојање још три ћерке деспота Јована и то Деспине Милице, Марије Магдалене и Хане, јер је мање вероватно да о њима не пишу из разлога што су у времену смрти Иваниша Бериславића већ биле пунолетне. О свему, види: Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 116 и 118. Упореди и M. Mesić, Pleme Berislavića, Rad jugoslovenske akademije, knj. VIII, Zagreb, 1869, стр. 30 – 32, Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 161.

[17] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 54, нап. 5, стр. 356.

[18] Исто, стр. 54, нап. 5, стр. 356. Јован Долић од Ирига је, изгледа био изузетно импулсиван човек, склон задевицама и сукобима. Позната је чињеница да је потезао мач на чиновнике и сараднике Ујлакија и Ревајиа приликом судске парнице око поменутих имања која су се налазила у близини Ирига. Године 1527. је био службеник или „доглавник“ Цара Јована Ненада.

[19] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 461.

[20] Исто, стр. 461. Према наводима Ивића и Поповића, који се у својим научним истраживањима ослањају на старија дела историографије, децидно се истиче да је краљ Лајош II (1516 – 1526) 1520. именовао Стефана, који је тада имао око 15 до 16 година, за српског деспота. У својој „Историји“, професор Ивић каже да се према сачуваним изворима, деспотска титула први пут признаје Стефану Бериславићу 1520. године. Не доводећи у питање тачност тврдњи и истраживачких резултата угледних историчара, потребно је оставити могућност према којој би се вести о деспоту Стефану Бериславићу из 1520. у односу на временски раскорак са обавештењима из 1514. године о наслеђивању деспотског достојанства, могле објаснити, управо чињеницом да је у години смрти свога оца нови деспот имао свега десет или мање година, због чега је само формално или de iure био носилац титуле и достојанства деспота. Важне дужности, пре свега војно-одбрамбене природе које су биле у најужој вези са наслеђеним достојанством, Стефан је могао да преузме шест година касније, када је и према тадашњим позитивним друштвено-правним нормама навршио довољан психо-физички узраст и предиспозиције. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 56, Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 116.

[21] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 467. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 117.

[22] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 461. Период „релативног мира“ је постојао до склапања новог мировног уговора 1519. године. У наредном поглављу биће више речи о војно политичким односима Угарске и Османског царства првих деценија XVI века који су се тицали и улоге породице Јакшић у истим.

[23] Исто, стр. 461. Сребрник, Тешањ и Соко, градови Сребрничке бановине, су освојени новембра 1512. године, а нешто касније инкорпорацијом Сиња и Чачавине у оквире Османлијског царства, границе Турске су, поново, биле незнатно проширене. Међутим, новоосвојена утврђења су омогућила Турцима да са нових позиција знатно угрозе одбрану Јајца.

[24] Овај последњи мировни уговор је требао да важи до 1. априла 1522. године, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 465.

[25] Већ 10. јула 1521. године, турска војска је освојила Шабац који је пружао отпор, додуше не дуготрајнији, али се посада од 400 бораца, ипак јуначки бранила, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 466, Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 117. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 54 – 55.

[26] Султан није желео да у даљем походу према Будиму (освајањем Срема, исти је био потпуно омогућен), у залеђини остави слободно непријатељско утврђење, тј. Београд. Иначе, често се мисли да је 1521. Сулејман II предузео освајачки поход против Београда и Шапца, што није у потпуности исправно. Из одређене преписке између султана са једне и Венеције и Дубровника са друге стране, јасно се види да је Сулејман намеравао да у директном сукобу порази угарског краља. Како су Београд и Шабац представљали две кључне полазне тачке за даљи продор у Мађарску, то је било природно да Османлије прво уклоне ове најистуреније одбрамбене „положаје“ Угарске са десне обале Дунава и Саве. Два султанова писма, а нарочито писмо Венецији, открива чињеницу да је након дуже опсаде Београда и три месеца боравка у „мађарској земљи“, Сулејман Величанствени увидео „да је време кратко и да зима долази“, због чега је одустао од даљег наступања. Уосталом, био је потпуно задовољан освајањем три велика и пет мањих градова. Неку будућу расправу може да отвори питање да ли је султан Сулејман погрешио, када је променио план након освајања Срема које му је „буквално отворило пут“ према Будиму и посветио се опсади Београда. Једна од особености војне и ратно-освајачке политике Сулејмана II, али и менталног профила његове личности, јесте била нагло и понекад нелогично мењање првобитно утврђених планова. Султанов последњи ратни поход у животу, организован у сврху освајања Беча од августа до октобра 1566. године је остао упамћен, не само по околностима које су пратиле смрт Сулејмана Законодавца у току истог, већ и промена ратног плана, када је наступајући према хабзбуршкој престоници неочекивано одлучио да скрене са пута и помогне опсаду града Сигета на северо-западу Мађарске. Постоји сјајна литература која открива врло занимљиве и за историографију изузетно значајне моменте из биографије и историје владавине султана Сулејмана II Величанственог, попут монографија Радована Самарџића „Сулејман и Рокселана“ и „Мехмед Соколовић“. О војном походу Сулејмана II и угарско-турском рату у 1521. години, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 465 – 470. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 54 – 55, Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 117.

[27] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 117.

[28] Љубомир Стојановић, Стари српски хрисовули, акти, итд, Споменик Српске краљевске академије, 3, Београд, 1890, стр. 142. На деспотицин првобитни став, сигурно је утицало и нечувено индиферентно понашање владајућих кругова и политичке елите Угарске, према дешавањима на јужним границама државе. Наиме, током већег дела трајања поменутих опсада и пустошења од стране Турака, краљ Лајош II, млад и неискусан петнаестогодишњак је био заузет женидбеним активностима, док су његови саветници и дворски великодостојници, „уљуљкани“ дугогодишњим „релативним миром“ и нереалним мишљењима о стварном односу снага Угарске и Турске, инвазију дочекали потпуно неспремни. Информације о турском походу и хаотичном стању у угарским пограничним утврђењима нису утицале на јачање посада и стварање веће безбедности у угроженим градовима. Ниједан од заповедника или банова београдске тврђаве, Фрања Хедервари и Валентин Терек, као ни шабачки заповедник Стеван Шуљок, нису се налазили у градовима у току трајања опсада, јер су из њих, пре доласка инвазионих снага, једноставно побегли. О наведеним чињеницама везаним за опсаде Београда и Шапца уп. Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 466; Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 54 – 55.

[29] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 467. Душан Ј. Поповић наводи да је деспотица „са стварима и драгоценостима“, преко Мађарске побегла у Славонију на добра Бериславића, види: Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 117.

[30] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 55.

[31] Исто, стр. 55.

[32] Исто, стр. 55.

[33] Уп. Љубомир Стојановић, Записи и натписи III, 151, бр. 5590, Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 467.

[34] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 468. Након тешких борби, бомбардовања и опсадног стања, град се предао 29. августа, а не дан раније, како се истиче у тексту Божидара Горажданина. После дугих и крвавих борби, Турци су 8. августа успели да заузму варош и Доњи град, док је преживела посада и становништво, које се склонило у Горњи град, пружало отпор још 21 дан. Угарска армија, коју је сакупљао краљ, тешком муком се консолидовала и попут „раштимованог оркестра“, састављеног од војних одреда незаинтересованог племства из жупанија, пошла је према Београду, у намери да га ослободи. Међутим, разишла се, готово у исто време када је и Сулејман завршио свој поход и са инвазионим снагама се почео враћати у Цариград. Краљева војска није успела да помогне ни одбрану Земуна, кога су бранила браћа Михаило и Марко Скоблић са 400 шајкаша. И поред енергичног отпора, Земун се предао, а остатак преживеле посаде је био ликвидиран (посечен). Током септембра 1521. године, Турци су разорили и низ других важних и мање важних утврђења и градова у Срему, попут: Барича, Сланкамена, Митровице, Карловаца, Петроварадина (Варадина), Каменице, Черевића, Илока и Беркасова. Седиште пашалука је из Смедерева премештено у Београд, а први паша је постао Бали-бег, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 55. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 117.

[35] Није поуздано утврђено шта је био карактер Путникове мисије, али је највероватније добио у задатак да палатина обавести о ситуацији која је владала у граничним областима и стању у коме су се налазили Купиник и други деспотови градови и поседи, после повлачења Турака, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 56. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 117.

[36] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 56.

[37] Владимир Ћоровић, Српска деспотовина у Срему, рукопис из оставштине, Свеске Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју, 38, Серија књижевности и језика, свеска 10, Матица српска, Нови Сад, 2002, стр. 76.

[38] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 57 – 58.

[39] Исто, стр. 58. Неретко, пограничне посаде су, чак и гладовале.

[40] Исто, стр. 58.

[41] Исто, стр. 71. Иако нису јасни конкретни разлози деспотовог негативног става у односу на могућност сарадње са Јованом Ненадом, вероватно су сумњиво порекло Цара Јована и суревњивост по питању предводништва над српским живљем, утицали на Бериславићеву одлуку. Иначе о њему постоји приличан број историографских дела као што су: Magyarország Romlásáról (На рушевинама Мађарске), Сереми Ђерђа, Будимпешта 1961, стр. 1 – 31; Споменица на Цара Јована Ненада Суботичког 1527 – 1927, Суботица 1927 и Четристогодишњица цара Јована Ненада, Братство Друштва Светог Саве XXVI, Београд 1927, Алексе Ивића; Прилог проучавању покрета Јована Ненада, Годишњак Филозофског факултета 7, Нови Сад 1962 – 1963, Душанке Динић – Кнежевић; Бакићи породица последњег српског деспота, Српска елита на прелому епоха, Сремска Митровица – Источно Сарајево 2006, стр. 253 – 263, Ненада Лемајића, Историја Мађара, Београд 2002, 481 – 490, Петра Рокаиа, Золтана Ђереа, Тибора Пала и Александра Касаша итд. Упореди и Борис Стојковски, Мађарска историографија о покрету Цара Јована Ненада после Другог светског рата, Српско – мађарски односи кроз историју, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 15. јуна 2007. године у Новом Саду, Филозофски факултет Нови Сад, Одсек за историју, Филозофски факултет у Источном Сарајеву, Нови Сад, 2007, стр. 75, 79 – 80.

[42] Hungarica у Државном архиву у Бечу, за год. 1527, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 71, нап. 3, стр. 358.

[43] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 72 – 73. „… Ferdinandus, dei gratia Hungarie et Bohemie etc. rex, infans Hispaniarum, archidux Austrie etc. … Diebus proximis cum regnum nostrum Boemie proficisceremur, iniunximus serenissime domine Marie regine, sorori nostre charissime, vt inter ceteros istius regni Hungarie dominos atque alios nostros vobiscum per se aut per literas et nuncios suos nostro nomine tractet de hys, que ad commodum, vtilitatem et augmentum persone, familie ac patrie vestre pertinebunt. Vos itaque hortamur, vt consilio sue maiestatis reginalis per inde atque nostro obtemperetis, habet enim amplissimam a nobis super hys rebus, quas ab ea intelligetis, vobiscum nostra in persona transigendi. Poteritis igitur secure et citra vllam dubitationem ad omnia, que vobis per eandem proposita fuerunt, accedere. … Illustri, fideli, nobis dilecto Stephano Beryzlo, Rascie despoto“, писао је Фердинанд деспоту Стефану Бериславићу из Кутенберга, 3. фебруара 1527. Увидом у писмо, можемо да закључимо колико је краљ био заинтересован за сарадњу са деспотом, јер га опомиње да „у своме и интересу своје отаџбине, се и у будуће држи са њим“ и да настави договарање са краљицом Маријом, види: Др Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, први део од 1527. до 1600. године, Зборник историјских докумената III, Матица српска, Нови Сад, 1910, стр. 1. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 118.

[44] У Ивићевој „Историји“ и код Душана Ј. Поповића, извесну конфузију изазива име млађег сина деспотице Јелене и деспота Иваниша Бериславића. Његово име је било Ђорђе, са предикатумом „од Брода“ и он се помиње само једном и то у наведеним захтевима деспота Стефана из 1527. године. Међутим, на појединим местима у делима претходно поменутих историчара се спомиње име Никола од Брода, у контексту породичних релација између синова деспотице Јелене. У рукописној збирци бечког Државног архива, под називом Privilegia Ferdinandi regis de anno 1525. usque 1529. на стр. 100 – 102. се налазе преписи повеља, које је краљ Фердинанд издао као одговор на захтеве деспота Стефана Бериславића. У повељи са датумом „…die XIX. aprilis 1527, regnorum etc. primo.“ се помиње „… quod Nos egregio, fideli Nobis dilecto Nicolao de Brod, fratri germano illustris fidelis Nobis dilecti Stephani Berizló de Grabaria, Rascie despoti…“ што је Алекси Ивићу и Душану Ј. Поповићу послужило, као смерница приликом документоване идентификације имена деспотовог млађег брата. Вероватно се ради о забуни, до које је дошло приликом преписивања, с обзиром да је име мужа једне од ћерки деспотице Јелене било Никола Гусић (брат Ђорђа Гусића), па се условно речено, лако могла догодити забуна. Каснија историографија је име млађег брата, правилно идентификовала као Ђорђе. О свему, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 54, 72 – 73, 128, 359. нап. 1. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 116 – 118, 153.

[45] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 72 – 73.

[46] Исто, стр. 73. Уместо плате за хиљаду коњаника, краљ је био спреман да издваја средства за половину од тог броја. У случају опасности, обећао је да ће пружити заштиту његовој породици, итд.

[47] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 119.

[48] Др Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, први део од 1527. до 1600. године, Зборник историјских докумената III, Матица српска, Нови Сад, 1910, стр. 8 – 9.

[49] Исто, стр. 8 – 9.

[50] Исто, стр. 8. „… Insuper gratiose domine causa dei castra videlicet Bachiense, Zatha et Feleghaz vsque diem quintumdecimum a data presentium e manibus nostris rehabeatis, neque imposterum dicere veleatis, vt non hortauerim vestram spectabilem magnificenciam cum dictis castris, seruos enim non habemus, quibus tenere nisi illa castra possemus seruare…“, упозоравао је Стефан Бериславић из Св. Ласлова, 6. јула 1528. године.

[51] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 120. О извештају деспотице Јелене Фрањи Баћањију, сазнајемо из писма хрватско-славонског бана, упућеном краљу Фердинанду од 9. августа 1528. године, види: E. Laszovszki, Monumenta Habsburgica, стр. 177. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 90, 96 – 97.

[52] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, стр. 96 – 97.

[53] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 120. „…Egregio, fideli, nobis dilecto Johanni Habardanecz de Zalathnock gratiam nostram regiam et omne bonum. Quoniam accipimus illustrem Stephanum Beryzlo de Grabaria, regni nostri Rascie despotum, simul et matrem ipsius Rascianam ea commisisse, propter que infidelitatis nota iure censendi sunt, eapropter tibi seriose committimus, vt eundem et  matrem eiuis quamprimum fieri  possit, capi et detineri facias et cures vsque ad vlteriorem iussionem nostram. Secus minime facturus…“, писао је Фердинанд Јовану Хоберданецу 22. марта 1529. године у Шпајеру, види: Др Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, први део од 1527. до 1600. године, Зборник историјских докумената III, Матица српска, Нови Сад, 1910, стр. 11.

[54] Др Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, први део од 1527. до 1600. године, Зборник историјских докумената III, Матица српска, Нови Сад, 1910, стр. 15.

[55] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 120. „…Allate sunt ad nos litere tue de prima huius, quibus gratiose intelleximus, te despotum vncam matre sua captiuasse, quod nobis valde gratum extitit nobisque ex hoc etiam inuoluit fidelitas et diligentia tua, tibique propterea committimus, vt eundem despotum et matrem eius ad locum securum et consiliarios inferiores austrienses…“, захваљивао се краљ Фердинанд Хоберданецу, што је заробио деспота и његову мајку, из Линца 16. маја 1529. године, види: Др Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, први део од 1527. до 1600. године, Зборник историјских докумената III, Матица српска, Нови Сад, 1910, стр. 22. Позивајући се на E. Laszovszki, Monumenta Habsburgica, стр. 177, Алекса Ивић у „Историји“ наводи податак да се славонски великаш Ладислав Море 16. јуна 1529. године супротставио краљевој жељи да Стефана и Јелену прими „на чување“ у град Ораховицу, који се налазио у његовом поседу, правдајући свој став објективним разлозима неусловности „чувања“ тако значајних заробљеника на његовим пограничним поседима. Поменути податак указује на могућност да последње вести о деспотици Јелени потичу из средине јуна 1529. године. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 98.

[56] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160 – 161.

[57] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160 – 161. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 128. Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 115 – 121, 153.

[58] Тврдњу да су деца из брака Иваниша Бериславића и Јелене Јакшић сасвим сигурно припадала католичкој вероисповести износи једино Душан Поповић, види: Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 153.

[59] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 128.

[60] Исто, стр. 128. Душан Ј. Поповић, грешком наводи 1536. као годину деспотове смрти. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 121.

[61] Деспотицу Катарину Баћањи, супругу деспота Стефана Бериславића, помињу свега четири историјска споменика. Помиње се у писму Јована Кацијанера од 27. фебруара 1535. писаном из Кошица краљу Фердинанду, потом и у једном документу из августа 1536. године. Такође, сачувано је једно деспотицино писмо, писано 1. марта 1542. године у Стоном Београду, а упућено њеном брату Фрањи Баћањију, у коме се потписала као „…Catharina de Batthyan condam despotissa“. Историчар Никола Иштванфи помиње њено име у контексту објашњења околности под којима је Улама-паша освојио од Кеглевића 1543. године град Белу Стену, „коју је овај мало пре тога отео од Катарине Баћањи, удовице српског деспота Јована“. Иштванфи је заменио име деспота Стефана Бериславића са именом његовог оца Иваниша, односно Јована, у српској транскрипцији или је, опет грешком именом првог мужа деспотове мајке Јелене Јакшић, означио и супруга деспотице Катарине Баћањи-Бериславић, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 128, 385 – 386, нап. 3. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 153, Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 161.