Despot Stefan – svetlost postkosovske Srbije

Despot Stefan – svetlost postkosovske Srbije

Autor: Milovan Balaban

Despot Stefan Lazarević, Sveti Stefan Visoki (1377-1427) bio je centralna ličnost postkosovske Srbije. Vanredno sposoban vojskovođa, vladar i državnik, despot je istovremeno bio i književnik, ali i nastavljač svetosavskog i kosovskog opredeljenja i predanja, donekle prilagođenih novim formama koje su donosile civilizacijske okolnosti u kojima je Srbija imala življi dodir sa renesansnim zapadom, kao i ugroženih neposrednom opasnošću od prodora Turaka-Osmanlija.

Istorijske prilike i složenost situacije u kojoj se našao srpski narod, priklješten između nadirućih Osmanlija i vazda agresivnog i ekspanzivnog zapada, tražile su gotovo nadljudske sposobnosti od onoga ko je hteo da u takvim izazovima sačuva srpski brod. Osnaži državu, prilagodi svetosavsku duhovnost i poimanje sveta onovremenim  generacijama i stvori prilike u kojima će se utvrditi kosovski kult kao spona, kako će se kasnije ispostaviti, između blistavog nemanjićkog perioda i perioda kada narod ostane bez sjaja srednjovekovne države i postepeno utone u viševekovno tursko ropstvo.

Prirodno je da se zapitamo kakav je to bio čovek? Kakav je bio čovek koji je istovremeno bio vladar, vojskovođa i vitez, pesnik i svetitelj, uloge i sinteze koje su teško spojive i koje ljudima XXI veka izgledaju gotovo neostvarive. NJegov životopisac Konstantin filozof koji kaže: „Bio je poznat rodu po zagoneci svojih očiju, koja je slična Suncu i sunčanoj svetlosti, od koga primamo svetle zrake, ali ne celu suštinu“. Kao što od sunca primamo svetlost pri čemu nam suština ostaje nepoznata tako je i Sv. Stefan Visoki odavao duhovnu svetlost pri čemu nam je on sam ostajao zagonetan. Isto tako Konstantin filozof govori da je imao pogled koji niko nije mogao da izdrži. Kada ovome dodamo da su ga mnogi karakterisali kao čoveka sa izuzetnom, gotovo nezemaljskom lepotom moramo da se zapitamo kakav je to bio čovek, čime je plenio, kako je isijavao nadvremenu lepotu i dobrotu.

Bio je blag, ali njegova blagost je bila odraz snage i nadvremene moći. No, znao je i da plane gnevom i kažnjava prestupnike. Kao nekada Hristos u hramu u Jerusalimu, ali i kada je svedočio božansku ljubav koja je javljala Oca, a možda najviše kada je na krstu demonstrirao žrtvu, pri čemu ni muke nisu mogle da ga otrgnu od bezpočetne ljubavi koju je javio ljudskom rodu. Životopisac Stefana Visokog kao da nas, opisujući despota, upućuje na poreklo njegove lepote, koja je od Hrista, ne od ovog sveta. I to nije, iako može da izgleda, preterivanje, to je svedočanstvo svih koji su poznavali Stefana.

Nije mali problem shvatiti zamršene političke odnose i kulturna i duhovna kretanja u postkosovskoj Srbiji, u kojoj je zasijala Stefanova zvezda. Ukoliko bi uzeli za merilo ponašanja naroda i pojedinaca današnju logiku, današnju ovovremenu paradigmu mnogo toga bi nam ostalo nejasno ili nedovoljno jasno. No, u ključu eshatološkom, u ključu finalnog cilja, duhovnog carstva nebeskog kao cilja svih naroda i svakog čoveka može se shvatiti logika delovanja Stefana, kao što se može i povezati i videti kontinuitet kosovskog kulta i delatnosti despota.

Eshatologija je ono krajnje koje je cilj istorije, ali koje sa svojim finalnim planom duhovnog ostvarenja i punoće preseca istoriju, procenjuje je, ali i preobražava čime ova biva usmerena ka eshatonu kao krajnjem cilju jednog naroda. Ovo je nauk koji je Sveti Sava ostavio Srbima, Sveti knez Lazar posvedočio u krvi, a Stefan Visoki živeo žrtvujući se čitav život, vukući neretko naizgled i protivrečne poteze, ali kojima je bio cilj spasenje naroda, utvrđivanje spasonosnog kosovskog kulta i održanje, pre svega duhovnog kontinuiteta sa svetorodnim Nemanjićima.

Kosovski kult je utvrđen tokom perioda od 1389. do 1402., kada je Stefan bio vazal Bajazitov i kada je ratovao na strani turskog sultana. Težak period koji je služio za amortizaciju agresivne Ugarske. Paradoksalno je, ali istinito, da su pod senioratom Osmanlija Lazarevići udarili temelje buduće državnosti, ali što je još bitnije temelje kontinuiteta sa Nemanjićima čime su sačuvali duhovnu zaostavštinu koja je svetlila budućim generacijama u turskom ropstvu.

Nije bilo lako. Iste godine kada je bila kosovska bitka u Srbiju je upao Žigmund i obnavljao svoje napade do 1392. godine. Istovremeno je svoju oblast na račun Lazarevića širio Branković. No Turska je prevagnula te je i Branković postao vazal Bajazitov. Na saboru 1393. Stefan je proglašen za kneza, a iste godine je bio na poklonjenju Bajazitu, kao i ostali vazali uključujući vizantijskog cara. Pošto je sultan promenio prvobitnu nameru da pogubi vazale, oni su bili spremni za dalja osvajanja Bajazitova. Posle izgubljene bitke na Rovinama Žigmund je sakupio vojsku krstaša iz cele Evrope i krenuo prema Nikopolju. U septembru 1396. odigrala se velika bitka gde su krstaši potpuno potučeni te je plan isterivanja Osmanlija iz Evrope propao. Štaviše shvatilo se da je prisustvo Turaka u Evropi konstanta na koju će morati svi narodi da se naviknu.

Knez Stefan je bio u bici i dao veliki doprinos pobedi Bajazitovoj. No Vuk Branković, verovatno verujući u pobedu ogromne krstaške vojske nije bio na strani Turaka, te je najverovatnije usled toga zarobljen i završio život u turskom zarobljeništvu sledeće godine. Vernost Stefanova Bajazitu je uslovila da posle Nikopolja Lazarevići izvrše penetraciju u Brankovićeve zemlje, dok su njegovi sinovi posle izvesnog vremena bili prinuđeni da opet priznaju Bajazita za vrhovnog gospodara.

No, Stefan je izvesno vreme tražio način da ujedini razrušenu i obezglavljenu zemlju. Problemi su se pojavljivali, naročito 1398., kada su Nikola Zojić i Novak Belocrkvić, velikaši koji su želeli da vode samostalnu politiku, optužili kneza kod sultana za šurovanje sa Ugarskom. Kako kaže Konstantin filozof Stefan je išao na poklonjenje Bajazitu gde je priznao „greh“. No, Bajazit je pokazao milost prema srpskom vladaru i čak mu uz savete kako da se bori protiv opozicije prorekao državni napredak i učvršćenje vlasti.

Kao što je navedeno u ovo teško vreme, počinje da se stvara i utvrđuje kult kneza Lazara i kosovskih mučenika. Patrijarh Danilo se smatra utemeljivačem kulta, ali nije on jedini učestvovao u njegovom stvaranju i utvrđivanju. Veliku ulogu je imala i Jefimija sa Pohvalom knezu Lazaru, nepoznati Ravaničanin sa Prološkim Žitijem i ostalim spisima, kao i Andonije Rafail epiktit koji je napisao Slovo knezu Lazaru. No Danilo je još pre i povodom prenosa moštiju Lazarevih, iz Prištine u Ravanicu, napisao Pohvalno slovo o knezu Lazaru, takođe i Službu knezu Lazaru, Prološko žitije i Povesno slovo. Iako žanrovski različiti, svi ovi tekstovi simbolizuju Lazarevo velikomučeništvo i nadmoć “carstva nebeskog” nad “carstvom zemaljskim”, čime je, kao što je gore navedeno, utemeljen, utvrđen, ali i praktično zaokružen crkveni i narodni kult kneza Lazara. Ostala dela su nastala na temelju Danilovih spisa i samo su doprinela kontinuitetu jednog duha, duha nadmoći duhovnog nad telesnim, nadvremenim nad vremenim, nebeskim nad zemaljskim. Kao završetak zaokruživanje kulta možemo uzeti Zapis na mramornom stubu na Kosovu koji je napisao despot Stefan oko 1403-1404., čime je, osim što je stvarao i obnavljao državu, sam Stefan književno i duhovno doprineo utvrđivanju slave svoga oca i potvrdi kontinuiteta Nemanjićke i lazarevićevske Srbije.

Tekst je po mnogo čemu izuzetan i jedan od najboljih srpskih srednjovekovnih spisa. Odiše shvatanjem, još više prepoznavanjem značaja žrtve koju je prineo knez Lazar i kosovski junaci, dok stub na kome je zapisan služi kao medijum između postradalih, ali večno duhovno živih kosovskih junaka i potonjih generacija, koji opominje i upućuje sve buduće Srbe koji je njihov cilj i koji je smisao života.

Čoveče koji srpskom zemljom stupaš,
bilo da si došljak ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si,
kada dođeš na polje ovo,
koje se zove Kosovo,
po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
te sa njima i kamenu prirodu,
mene krstoznačnog kao steg,
videćeš kako posred polja upravno stojim.
Da ne promineš i da ne previdiš
kao nešto zaludno i ništavno,
no molim te, priđi i približi se meni, o ljubimi,
i razmotri reči koje ti prenosim,
i iz toga ćeš razumeti zbog kog uzroka
i kako i zašto ja stojim ovde,
jer istinu ti govorim,
ništa manje od živoga,
da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.
Ovde negda bejaše veliki samodržac,
čudo zemaljsko i riga srpski,
zvani Lazar, knez veliki,
pobožnosti nepokolebimi stub ,
dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina,
ognjeni um i zaštitnik stranaca,
hranitelj gladnih i milovanje ništih,
skrbnih milovanje i utešitelj,
koji voli sve što hoće Hristos,
kome ide sam po svojoj volji
i sa svima svojim bezbrojnim mnoštvom,
koliko je pod rukom njegovom.
Muževi dobri, muževi hrabri,
muževi, vaistinu, u reči i u delu
koji se blistaju kao zvezde svetle,
kao zemlja cvetovima šarenim,
odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni,
mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
svedivni i krasni konjanici njihovi.
Sveplemenitih i slavnih
kao kakav dobri pastir i zaštitnik,
mudro privodi duhovne jaganjce
da u Hristu dobro skončaju
i prime mučenja venac
i višnje slave učesnici budu.
I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
skupa s dobrim i velikim gospodinom,
dobrom dušom i verom najtvrđom,
kao na krasnu dvoranu i mnogomirisanu hranu
na neprijatelja se ustremiše
i pravu zmiju zgaziše
i umrtviše divlju zver i velikog protivnika
i nesitoga ada svejadca,
velim Amurata i sina njegova,
aspidin i gujin porod,
štene lavovo i vasilskovo,
pa sa njima i ne malo drugih.
O čudesa Božijih sudbina,
uhvaćen bi hrabri stradalac
bezakonim agarenskim rukama
i kraj stradanju dobro sam prima
i mučenik Hristov postaje
veliki knez Lazar.
Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi,
do sama ruka toga ubice, sina Amuratova,
I sve ovo rečeno svrši se
leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak,
a čas je bio šesti ili sedmi,
ne znam, Bog zna.

Period posle angorske bitke je bio razdoblje postepenog osamostaljivanja Srbije, pri čemu su jačale veze sa Ugarskom. Filip Skolaris je posredovao uspostavljanju kontakta despota (koji je ovu krunu dobio od vizantijskog savladara Jovana VII Paleologa u Carigradu kada se vraćao iz angorske bitke) i Ugarskog kralja Žigmunda. Stefan se vezao za Žigmunda, postao neka vrsta njegovog vazala i dobio Mačvu, tvrđavu Golubac i grad Beograd, koji je postao i prestoni grad Srbije.

Jedan od sinova Bajazitovih, Sulejman hteo je, zajedno sa Brankovićima, da predupredi ovakav pravac politike Srbije zbog čega je došlo do rata koji je privremeno rešen u bici na Kosovu, kod Gračanice. Tripoljsku bitku su dobili Stefan i Vuk, ali je ubrzo došlo do neslaganja braće, što je kneginja Milica (monahinja Evgenija) predupredila i posredovala u njihovom izmirenju. No privremeni procvat Srbije, uslovljen nestabilnostima u turskom carstvu kao i stabilnim kontaktom sa Žigmundom, zaustavljen je pobunom Vuka Lazarevića. On je prebegao Sulejmanu i tražio podelu Srbije i deo kojim će on upravljati. Pod pritiskom Turaka Stefan je morao da pristane na takav aranžman te je Srbija podeljena, a Vuk je dobio južni deo zemlje na upravu.

Neverstvo brata nije bilo samo politički lom u Srbiji. Ono je izazvalo potres u samom Stefanovom biću. Preživevši mnogo nevolja u životu ovo kao da je bila kulminacija despotovih telesnih i još više duševnih stradanja. No, on je održao duhovnu ravnotežu dajući joj izraz u jednoj od najlepših pesama srpske srednjovekovne književnosti Slovo LJubvu. Slovo LJubve govori o traženju odgovora od tvorca na sva iskušenja koja su zadesila srpskog vladara. U njemu se vidi da on odgovore ne traži u destrukciji, nasilju i osveti. Veličanje tvorca kroz traženje zraka svetlosti koji se pretvara u duhovnu buktinju ljubavi govori o prevazilaženju tragedije i preobražaju pri kojem ne samo da se stvara prostor za oproštaj bratu nego se traži, a i dobija, rešenje za sve nevolje i sva razdvajanja koja zadese narod i samog pojedinca. Ono je, svedoči Stefan navodeći primer Mojsija, Davida kao starozavetne duhovne vođe, u veri i u krajnjoj liniji ljubavi kao carici vrlina koja sve prevazilazi. Dakle, odgovor potpuno pravoslavan, svetosavski, svetolazarevski i zavetni. Slovo LJubve zaista pleni i treba ga čitati uvek iznova.

Stefan despot,
najslađemu i najljubaznijemu,
i od srca moga nerazdvojnome,
i mnogo, dvostruko željenome,
i u premudrosti obilnome,
carstva mojega iskrenome,
(ime rekavši),
u Gospodu ljubazan celiv,
ujedno i milosti naše,
neoskudno darovanje.

Leto i proleće Gospod sazda,
kao što i psalmopevac reče,
i u njima krasote mnoge:
pticama brzo, veselja brzo preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
i vazduha tananog
divnim nekim talasima brujanje:
i zemaljske daronose
od mirisnih cvetova, i travnosne;
ali i same čovekove prirode
obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?

Ovo sve, ipak,
i druga čudna dela Božja,
koja ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav prevazilazi.
I nije čudo,
jer Bog je ljubav,
kao što reče Jovan sin gromov.

Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.
Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
„Iziđimo u polje“.

Oštro nekako i bistrotečno
ljubavi je delo,
vrlinu svaku prevazilazi.

LJubav David lepo ukrašava,
rekavši: „Kao miro na glavu,
što silazi na bradu Aronovu,
i kao rosa aermonska,
što na gore silazi Sionske“.

Uzljubite ljubav,
mladići i devojke,
za ljubav prikladni;
ali pravo i nezazorno,
da mladićstvo i devstvo ne povredite,
kojim se priroda naša
Božanskoj prisajedinjuje,
da Božanstvo ne uznegoduje.
Jer apostol reče:
„Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,
Kojim se zapečatiste
javno u krštenju“.

Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,
bilo telom ili duhom,
no da li gore, da li reke
razdvojiše nas,
David da reče: „Gore Gelvujske,
da ne siđe na vas ni dažd, ni rosa,
jer ne sačuvaste Saula,
ni Jonatana“!
O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte!
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mome.

Vetrovi da se s rekama sukobe,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.

E da bi se opet sastavili,
i videli se opet,
ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
AMIN.

Na žalost u vrtlogu građanskog rata, koji se vidio među sinovima Bajazita Vuk Lazarević je, kao i Lazar Branković izgubio glavu, dok je despot Stefan na kraju sklopivši savez sa Mehmedom pomogao neutralisanju Muse te su se od 1413. godine, kada je Mehmed došao na vlast, stekli uslovi za novi polet Srbije. On je bio višestran. Jačala je privreda. Rudnici Novo brdo i novodobijena Srebrenica su bili izvor državnog prihoda. Beograd je izrastao u prestonicu, novi Jerusalim kako ga naziva Konstantin Filozof. Dubrovčani su ga naseljavali, kao uostalom i druge gradove u Srbiji, ali je prisutno i jačanje srpskog građanstva, te porast uticaja zapadnih civilizacijskih modela egzistiranja u despotovoj Srbiji.

No, zapad nije preuzeo duhovni primat pravoslavnom poimanju sveta. Štaviše u tom periodu (i nešto pre toga u vreme kneza Lazara) primetno je jačanje upravo ortoidoksnog, pravoslavnog pogleda na svet i pravoslavnog duha. Pred sumrak, kako će se kasnije ispostaviti, pravoslavnih država duh, ono najdublje i najvrednije u vizantijskom svetu, našlo je svoj možda najautentičniji izraz. Za to su najzaslužniji monasi isihasti koji su nastavili dugovekovnu pravoslavnu konteplativnu tradiciju, definisanu, posle niza sabora u Carigradu polovinom XIV veka, kao sagledavanje nestvorene Božanske energije pomoću isihije (tihovanja), pri čemu Bog otkriven u svojim energijama ostaje zagonetan i neshvatljiv u svojoj suštini. Osim što po kazivanju Stefanovog životopisca možemo zaključiti da su i on i despot bili pod uticajem duha isihazma, možemo i reći da su u novim istorijskim okolnostima (kada su balkanske države neposredno ugrožene od Turaka i kulturološki pod naletom konstantno agresivnog duha zapada) isihasti imali ulogu utemeljivača i obnovitelja autentičnog pravoslavnog duha. Time su oni u mnogome doprineli utiranju puta za snažniji doživljaj i shvatanje vrednosti ortodoksnog hrišćanstva, ali i za dublje sagledavanje, prepoznavanje i utvrđivanje kosovskog zaveta, kao i duhovnih vrednosti nemanjićke istorijske epohe, što ovu, a posebno Kosovski zavet čini aktuelnim tokom višestoletnog turskog ropstva i presudno doprinosi očuvanju srpske duhovne i istorijske  vertikale, osnove na kojoj će se sačuvati identitet i stvoriti uslovi za obnovu moderne srpske države.

Period poleta bio je blistav, ali nije dugo trajao. NJega je pre svega obeležila ličnost Svetog Stefana Visokog, ali i sveopšti duhovni, kulturni i materijalni napredak. Despot Stefan se dao u istinsku prosvetiteljsku obnovu, dakle u pravoslavnom i svetosavskom ključu. Bio je ktitor više manastira među kojima je manastir Resava, ili Manasija najbitniji. Organizovao je prepisivačku delatnost. I sam je prevodio dela sa grčkog jezika, a bio je i plodan književnik i molitvenik pred Bogom. Vladar koji je bio kompletna ličnost i kog bez sveštenog pristupa gotovo da nije moguće opisati i prikazati.

No, dani Srbije i Balkan kao da su bili odbrojani. Dolaskom na vlast Murata II 1421. obnovljena su neprijateljstva. Ubrzo je sklopljen mir, ali je bilo jasno da su Turci potencijalno spremni za novu ekspanziju koja će dokrajčiti balkanske države. Ipak Stefan ovo neće dočekati. Obavivši svoj posao, poveren mu od tvorca kako je i on duboko osećao, despot je napustio ovaj svet. 1427. “Po Đurđa, po Đurđa” su bile poslednje njegove reči. Po Đurđa koji se još 1412. izmirio sa Stefanom i prihvatio prvenstvo Lazarevića kao i model funkcionisanja lazarevićevske Srbije. Upravo zbog toga je postao naslednik prestola na Saboru održanom 1426. LJuto se borio za opstanak Srbije posle smrti despota Stefana, ali to već nije predmet ovog eseja.

Možemo na kraju još reći i zaključiti da srednjovekovna istorija Srbije ne oskudeva u izuzetnim ličnostima. Despot Stefan svojim je duhom i višestranošću pokazao da je svakako jedna od njih, ali sa posebnim darom da egzistira na granici svetova i civilizacija, kada su one posle Kosovske bitke zapljuskivale oslabljenu i krhku Srbiju. Otuda njegova moć da sačuva autentičan duh svojih slavnih prethodnika i da živi, kako bi Vladika Nikolaj rekao iznad istoka i zapada zavređuje ozbiljnu pažnju i koncentrisanu zagledanost. I stalno ponovno tumačenje i doživljaj jer je Sveti Stefan Visoki uvek aktuelan i biser sa kojim srpski narod treba vazda da ostane u kontaktu.