Десетогодишњица Арапског пролећа: од буђења до метежа

29/10/2020

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Ричард Н. Гарднер, утицајни члан америчког СИО, написао је аналитички текст Трновит пут ка новом светском поретку (1974) у којем је изложио своје виђење даљег развоја међународних односа. Реч је о аутору који се још у оно време залагао за „десуверенизацију светског поретка“ и „стварање неке врсте светске власти и одређени вид светске државе“. Он је указивао да се ради о концепту који један део западних елита подржава још од почетка 20. века. Свестан хладноратовских противречности у тадашњој светској политици, Гарднер је предлагао формирање неколико макрорегионалних политичких унија као прелазних фаза ка успостављању „новог поретка“. Из садашње перспективе нема сумње да је једна од тако замишљених регија простор тзв. ширег Блиског истока (који обухвата и север Африке).

После завршетка Хладног рата у утицајним круговима транснационалне елите оживљавају ставови о потреби „интеграције у процесе глобализације“ подручја од афричког Атласа, затим северне Сахаре и Нила, до Арабијског полуострва и плодног полумесеца. Годину дана пре терористичких напада од 11. 9. 2001. године, у САД је формирана „Блискоисточна мировна иницијатива“ која је јуна 2004. године допуњена документом Иницијатива за шири Блиски исток и северну Африку у којем се указује на три слабости овог региона: одсуство слободе, знања и права жена. Разуме се да је после окупације Ирака и Авганистана ово била америчка платформа за наставак геополитичке трансформације овог дела света.

Узроке Арапског пролећа, осим очигледних спољних утицаја, свакако треба тражити и у економско-социјалним приликама које карактеришу овај део света. Поред Турске и Саудијске Арабије (које су пре Пролећа биле у саставу Г-20) све остале државе овог макрорегиона спадају у категорију неразвијених. Поред традиционално високе стопе наталитета, ова друштва без изузетка погађа и висок степен незапослености младих (Тунис 30 процената, Египат 25 процената, Либан 21 проценат итд), али и појаве „социјалне непроходности и друштвене изолације“ које суштински доприносе повећању утицаја владајућих структура. Због тога је на почетку протеста у Тунису (децембар, 2010) деловало да је пре свега реч о незадовољствима мотивисним социјалним разлозима (поскупљењем основних животних намирница) која су касније прерасла у одговарајуће политичке захтеве.

Александар Дугин је процесе у арапском свету описивао као „позну последицу завршетка Хладног рата“ и коначан обрачун „атлантизма“ с режимима који су манифестовали карактеристичан „континенталистички модел исламског социјализма“ (Либија, Египат, Сирија, Ирак, Тунис), а који је у новонасталим околностима био препрека планетарним циљевима транстериторијалне елите. Реч је пре свега о њиховим плановима за потпуним овладавањем нафтним ресурсима ових држава. Један од разлога анимозитета Запада према Мубараку у Египту, Бен Алију у Тунису и Гадафију у Либији било је њихово противљење приватизацијама, па је то један од кључних разлога западне подршке исламистичким покретима у овим државама. Тако је 2010. године Барак Обама донео Председнички декрет 11 чији је делимичан садржај постао јавно доступан, а у којем се захтева „владина поновна процена перспектива политичке реформе и улоге Исламског братства у МЕНА региону“. Обамини саветници су већ у фебруару 2011. године закључили „да је Муслиманско братство покрет који САД могу да подрже широм Африке и Блиског истока“, а што дешавањима за време Пролећа даје један изразито конспиролошки садржај (овде је посебно карактеристичан случај бруталног убиства председника Гадафија у Либији и тајна подршка стварању тзв. Исламске државе у Ираку и Сирији).

Краткотрајна владавина Муслиманског братства у Египту (до војног пуча 2013) показала је сав ризик кокетирања с исламистима у регији, чијим акцијама је из америчке перспективе дугорочно могла бити угрожена стратешка позиција Израела. Због тога је на неки начин дошло до прећутне сагласности о подршци египатском генералу Ел-Сисију. Односе у региону свакако је додатно закомпликовала руска војна интервенција у Сирији и подршка председнику Башару која траје од 2015. године. Била је то практично прва озбиљнија руска војна интервенција после краја Хладног рата, која је означила велики повратак ове државе на међународну сцену. Арапско пролеће неминовно је наметнуло и тему односа снага унутар муслиманског света чија је – по Хантингтону – основна слабост недостатак државе-језгра. Поједини либерални експерти веровали су на почетку ових догађаја да је могућа изградња једног модела „демоислама“ који је у то време симболизовала Турска, али се убрзо показало да је реч о нереалним пројекцијама.

Метеж на Блиском истоку подстакао је и појаву нових/старих конфронтација не само у државама региона, него и на ширем простору. Овде је нарочито реч о потенцијалу „мигрантског цунамија“ који прети да из основа измени социјалну и културно-цивилизацијску слику европског континента, и самим тим Балкана. Наиме, већ одавно је познато да група утицајних „атлантских стратега“ подручје Западног Балкана (посебно Србије) посматра као сиву геополитичку зону која треба да буде „трајно искључена из европског развоја“. Отуда је индикативна вишедеценијска подршка ових кругова „реисламизацији“ нашег простора, који се посматра као део шире копнене трансверзале „од Залива закључно са Босном“.

 

 

ЛИТЕРАТУРА:

Александар Дугин, Основи геополитике, Екопрес, Зрењанин, 2004.

Вили Вимер, Писмо канцелару Герхарду Шредеру, НИН, 8. II 2007.

Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Боград 2016.

Слободан М. Јанковић, Блискоисточна криза: рат за мир, Catena mundi, Београд 2019.

.

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања