Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista
Ričard N. Gardner, uticajni član američkog SIO, napisao je analitički tekst Trnovit put ka novom svetskom poretku (1974) u kojem je izložio svoje viđenje daljeg razvoja međunarodnih odnosa. Reč je o autoru koji se još u ono vreme zalagao za „desuverenizaciju svetskog poretka“ i „stvaranje neke vrste svetske vlasti i određeni vid svetske države“. On je ukazivao da se radi o konceptu koji jedan deo zapadnih elita podržava još od početka 20. veka. Svestan hladnoratovskih protivrečnosti u tadašnjoj svetskoj politici, Gardner je predlagao formiranje nekoliko makroregionalnih političkih unija kao prelaznih faza ka uspostavljanju „novog poretka“. Iz sadašnje perspektive nema sumnje da je jedna od tako zamišljenih regija prostor tzv. šireg Bliskog istoka (koji obuhvata i sever Afrike).
Posle završetka Hladnog rata u uticajnim krugovima transnacionalne elite oživljavaju stavovi o potrebi „integracije u procese globalizacije“ područja od afričkog Atlasa, zatim severne Sahare i Nila, do Arabijskog poluostrva i plodnog polumeseca. Godinu dana pre terorističkih napada od 11. 9. 2001. godine, u SAD je formirana „Bliskoistočna mirovna inicijativa“ koja je juna 2004. godine dopunjena dokumentom Inicijativa za širi Bliski istok i severnu Afriku u kojem se ukazuje na tri slabosti ovog regiona: odsustvo slobode, znanja i prava žena. Razume se da je posle okupacije Iraka i Avganistana ovo bila američka platforma za nastavak geopolitičke transformacije ovog dela sveta.
Uzroke Arapskog proleća, osim očiglednih spoljnih uticaja, svakako treba tražiti i u ekonomsko-socijalnim prilikama koje karakterišu ovaj deo sveta. Pored Turske i Saudijske Arabije (koje su pre Proleća bile u sastavu G-20) sve ostale države ovog makroregiona spadaju u kategoriju nerazvijenih. Pored tradicionalno visoke stope nataliteta, ova društva bez izuzetka pogađa i visok stepen nezaposlenosti mladih (Tunis 30 procenata, Egipat 25 procenata, Liban 21 procenat itd), ali i pojave „socijalne neprohodnosti i društvene izolacije“ koje suštinski doprinose povećanju uticaja vladajućih struktura. Zbog toga je na početku protesta u Tunisu (decembar, 2010) delovalo da je pre svega reč o nezadovoljstvima motivisnim socijalnim razlozima (poskupljenjem osnovnih životnih namirnica) koja su kasnije prerasla u odgovarajuće političke zahteve.
Aleksandar Dugin je procese u arapskom svetu opisivao kao „poznu posledicu završetka Hladnog rata“ i konačan obračun „atlantizma“ s režimima koji su manifestovali karakterističan „kontinentalistički model islamskog socijalizma“ (Libija, Egipat, Sirija, Irak, Tunis), a koji je u novonastalim okolnostima bio prepreka planetarnim ciljevima transteritorijalne elite. Reč je pre svega o njihovim planovima za potpunim ovladavanjem naftnim resursima ovih država. Jedan od razloga animoziteta Zapada prema Mubaraku u Egiptu, Ben Aliju u Tunisu i Gadafiju u Libiji bilo je njihovo protivljenje privatizacijama, pa je to jedan od ključnih razloga zapadne podrške islamističkim pokretima u ovim državama. Tako je 2010. godine Barak Obama doneo Predsednički dekret 11 čiji je delimičan sadržaj postao javno dostupan, a u kojem se zahteva „vladina ponovna procena perspektiva političke reforme i uloge Islamskog bratstva u MENA regionu“. Obamini savetnici su već u februaru 2011. godine zaključili „da je Muslimansko bratstvo pokret koji SAD mogu da podrže širom Afrike i Bliskog istoka“, a što dešavanjima za vreme Proleća daje jedan izrazito konspirološki sadržaj (ovde je posebno karakterističan slučaj brutalnog ubistva predsednika Gadafija u Libiji i tajna podrška stvaranju tzv. Islamske države u Iraku i Siriji).
Kratkotrajna vladavina Muslimanskog bratstva u Egiptu (do vojnog puča 2013) pokazala je sav rizik koketiranja s islamistima u regiji, čijim akcijama je iz američke perspektive dugoročno mogla biti ugrožena strateška pozicija Izraela. Zbog toga je na neki način došlo do prećutne saglasnosti o podršci egipatskom generalu El-Sisiju. Odnose u regionu svakako je dodatno zakomplikovala ruska vojna intervencija u Siriji i podrška predsedniku Bašaru koja traje od 2015. godine. Bila je to praktično prva ozbiljnija ruska vojna intervencija posle kraja Hladnog rata, koja je označila veliki povratak ove države na međunarodnu scenu. Arapsko proleće neminovno je nametnulo i temu odnosa snaga unutar muslimanskog sveta čija je – po Hantingtonu – osnovna slabost nedostatak države-jezgra. Pojedini liberalni eksperti verovali su na početku ovih događaja da je moguća izgradnja jednog modela „demoislama“ koji je u to vreme simbolizovala Turska, ali se ubrzo pokazalo da je reč o nerealnim projekcijama.
Metež na Bliskom istoku podstakao je i pojavu novih/starih konfrontacija ne samo u državama regiona, nego i na širem prostoru. Ovde je naročito reč o potencijalu „migrantskog cunamija“ koji preti da iz osnova izmeni socijalnu i kulturno-civilizacijsku sliku evropskog kontinenta, i samim tim Balkana. Naime, već odavno je poznato da grupa uticajnih „atlantskih stratega“ područje Zapadnog Balkana (posebno Srbije) posmatra kao sivu geopolitičku zonu koja treba da bude „trajno isključena iz evropskog razvoja“. Otuda je indikativna višedecenijska podrška ovih krugova „reislamizaciji“ našeg prostora, koji se posmatra kao deo šire kopnene transverzale „od Zaliva zaključno sa Bosnom“.
LITERATURA:
Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike, Ekopres, Zrenjanin, 2004.
Vili Vimer, Pismo kancelaru Gerhardu Šrederu, NIN, 8. II 2007.
Milomir Stepić, Geopolitika: ideje, teorije, koncepcije, Institut za političke studije, Bograd 2016.
Slobodan M. Janković, Bliskoistočna kriza: rat za mir, Catena mundi, Beograd 2019.
.
Ostavi komentar