ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ И ДРАМА ЗА ДЕЦУ

Аутор: др Милена Кулић

Позоришни комад Дечја соба Десанке Максимовић, објављен 1940. године, представља значајно остварење у оквиру српске драмске књижевности за децу, које својом структуром и концепцијом премошћује границе између поезије, драме и музике. Заснована на истоименој причи, овај текст функционише као први оригинално написани либрето у српској књижевности намењен дечјој опери, чиме се афирмише нови модел уметничког приступа стваралаштву за најмлађе. Дело је конципирано као низ кратких музичко-сценских слика, у којима се кроз дијалоге између деце и родитеља обликује поетски и драматуршки простор испуњен хумором, маштом и дидактичношћу. Сценска композиција Дечије собе заснива се на контрасту између свакодневице и игре, што омогућава стварање динамичне позоришне структуре. Четворо деце, у сукобу са досадним ритуалима и родитељским захтевима, из свог дома улазе у свет маште, где владају песма, игра и слобода. Тај продор бајковитог у реалност открива особену поетику Десанке Максимовић и тематизује универзалну дечју тежњу ка ослобађању од ограничења света одраслих. У том смислу, Дечја соба поседује изразит позоришни потенцијал који се испољава у више равни, у композиционој структури, у ритму и мелодици дијалога, као и у способности текста да подстакне мултмедијалну сценску интерпретацију. Изведена као опера по музици Миленка Живковића, овај комад представља један од првих примера сарадње песничког и музичког језика у оквиру уметности намењене деци. Остварујући спој литерарног, сценског и музичког, Десанка Максимовић је овим делом успела да афирмише поетски приступ дечјој уметности који подстиче и даље адаптације и трансмедијалне интерпретације унутар савремених сценских уметности.

Реконструкција и ново извођење опере Дечја соба реализовани су 2021. године у оквиру пројекта „Opera: Past, Present, Perfect”, који су заједнички реализовали удружење Музичко-оперско-театарска организација и Мало позориште „Душко Радовић“ под покровитељством програма Креативна Европа. Премијера је одржана 12. новембра исте године, у години када се обележава 120.  годишњица рођења композитора Миленка Живковића, аутора оригиналне музике за ову оперу настале 1940. године по мотивима приче Десанке Максимовић. Режију реконструисаног извођења потписују Наталија Станковић и Матеја Ђедовић, под менторством Бориса Лијешевића, док су улоге тумачили полазници пројекта: Биљана Јовановић, Борис Папак, Оливера Кривокућа, Исидора Богдановић, Сара Ристић и Мина Николић. У извођењу су учествовали и хор Дечијег културног центра „Наћи своју звезду“ под управом Снежане Деспотовић, као и солисти Музичке школе „Војислав Вучковић“ из класе професорке Маје Ђокић. Ова реконструкција представља значајан пример савременог приступа интерпретацији музичко-сценског наслеђа, у којем се остварује дијалог између традиције и савременог сценског израза. Поновно извођење Дечје собе тиме добија и шири културни значај, оно је омаж ауторима, Десанки Максимовић и Миленку Живковићу, али и пример како се класични текстови могу интегрисати у савремене моделе дечјег музичког театра. На тај начин се потврђује трајна вредност овог дела као везе између књижевне традиције и савремене сценске иновације.

Дечја соба је текст специфичног драмског карактера, намењен првенствено деци, али уметнички заснован на јединственом споју поетског и сценског израза. Као први оригинални текст у српској књижевности написан у форми либрета за дечју оперу, ово дело представља својеврсни мост између књижевности и позоришта, укидајући традиционалну подвојеност између писаног текста и сценског чина. Управо кроз поетску кондензованост, ритам и дијалошку размену, Максимовић успоставља форму која омогућава активну рецепцију дечје публике и превазилажење „четвртог зида“, чиме се подстиче интерактивност и доживљај уметности као игре.

Комад је написан у две слике и заснива се на дијалозима између родитеља и деце, као и између саме деце, који тематизују свакодневне ситуације, оброке, спавање, и однос према родитељским захтевима, претварајући их у поетске сцене. Прва слика, смештена у дечјој трпезарији, визуелно и симболички одражава тему исхране као мотива дисциплине и одрастања, док друга, у полумрачној атмосфери спаваће собе, представља простор прелаза између јаве и снова, где се открива дечји унутрашњи свет и отпор према ауторитету одраслих. Дијалози мајке и оца, као у стиховим: „Нећете ли спавати, претворићете се једном из дечака у малена зрна проса или мака“, носе елементе народне метафорике и благог поетског хумора, што им даје и васпитну и естетску функцију. Овакво спајање поетике и дидактике карактеристично је за однос Десанке Максимовић према деци, она не поучава директно, већ кроз игру и имагинацију.

Драмска структура Дечје собе показује изразиту компактност и ритмичност, при чему су стихови језгровити и мелодични, што им омогућава природну музичку транспозицију. Својом елиптичношћу, текст подсећа на поетски сценарио који позива на мултимедијалну интерпретацију. Отуда није изненађујуће што је дело инспирисало бројне сценске адаптације у различитим уметничким формама. Пример за то је и луткарска представа „Прадевојчица“ (Позориште „Тоша Јовановић)[1], настала по мотивима прозе Десанке Максимовић, која потврђује да њена поетика лако прелази у визуелни и драмски израз.

Поетика Десанке Максимовић, заснована на прожимању маште и стварности, у Дечјој соби добија нови сценски потенцијал, поезија постаје покрет, звук, а стих прелази у драмску радњу. Тај процес преобликовања, од текста ка позоришту и музици, па чак и филму, предствавља суштински доказ виталности њеног поетског језика. У том контексту може се сагледати и филмска уметност која је користила поетске мотиве великих српских песника, међу којима и Десанке Максимовић, попут телевизијске драме Ти, међутим, стојиш над широком реком у режији Александра Фотеза[2], која истражује сценичност поезије као медија. Такви примери сведоче да је поетски свет Десанке Максимовић истовремено литерарни и позоришни феномен, отворен за нове облике сценског и филмског израза.

Са становишта савремене теорије драме и позоришта, Дечја соба се може посматрати као текст који остварује карактеристике поетског театра, у смислу који је уочен код Мејерхољда, Артоа и других, где поетски језик постаје основна драматуршка компонента. У овом комаду стих не служи само као изражајно средство, већ као структурни принцип који организује сценски ток и ритам. Тако поезија престаје да буде илутрација радње и постаје сама радња, што одговара ономе што Питер Брук назива „жива поетичност сцене“, динамичан однос речи, звука и покрета који изазива унутрашњи доживљај код публике. Посебан значај Дечје собе огледа се у њеној интермедијалности, односно у прожимању различитих уметничких медија, књижевности, музике, покрета и сценографије. У овом контексту, дело Десанке Максимовић показује да драмски текст за децу може функционисати као отворена форма, намењена сталном преношењу и преобликовању кроз различите медије. Поетска слика тако постаје сценска метафора, а драмски лик музички мотив.

Игра код Десанке Максимовић није само тематски мотив, већ и структурни елемент, ритам дијалога, динамика сценских слика и смена реалног и фантастичног граде саму логику игре. Тако поетика дела добија двоструку функцију, естетску и едукативну, јер подстиче децу на маштовитост и емоционалну рецепцију уметности.

Кроз ову призму, Дечја соба може се разумети као тотално позориште, уметнички чин који интегрише различите видове изражавања и који не раздваја публику од сцене. Десанка Максимовић управо то остварује у поетски кондензованој форми, чинећи од дечије маште кључни покретач сценске радње. На тај начин, овај комад не само да проширује границе дечије драме, већ се може рећи да доприноси разумевању ширег феномена у уметности као синтезе, поезије, музике и покрета.

Десанка Максимовић у Дечјој соби показује препознатљив песнички језик, изграђен на топлини, ритмичности и искрености израза, али га прилагођава новој уметничкој форми, дечијој опери. Њен поетски говор, прожимајући стварност и машту, осветљава свет детињства као сложен простор у коме се прожимају игра, дисциплина и слобода. Синхроницитети између поезије и музике, карактеристични за овај комад, резултат су активизације песничког субјекта у драмском простору. Управо у томе лежи суштина музикалности Дечје собе, њен ритам представља унутрашњи принцип који повезује језик, покрет и емоцију. Тај принцип омогућава да се дело природно преноси у друге медије, од позоришне сцене до филма, задржавајући естетску и васпитну функцију.

Комад не представља само пример успешне драматизације поетског текста, већ и модел уметничке синтезе која омогућава да се литерарно дело трансформише у мултимедијални доживљај. Дечја соба показује како поезија може постати полазиште за стварање нових сценских форми и како се кроз интеракцију различитих уметности гради јединствени поетски универзум. У том процесу долази до двоструког преобликовања, приповедни ток оригиналне приче пренет је у драмски комад, а драмски комад у музику, при чему је сачувана поетска суштина израза. Оваква трансформација сведочи о живости и актуелности стваралачке мисли Десанке Максимовић, која је успела да дечији свет представи као универзални симбол стваралачке игре. Због тога Дечја соба и данас може да буде подстицај за савремене уметничке дијалоге између поезије, музике и театра. С обзиром на то да оригинални текст драме Дечја соба није лако доступан широј јавности и да је реч о првом оригиналном либрету за дечију оперу у српској књижевности, у оквиру овог рада доносимо његов комплетан текст као прилог, са циљем да се подстакне даље истраживање поетике драме за децу код Десанке Максимовић. Доступност оригиналног текста од суштинског је значаја за истраживање поетског театра за децу, као и за разумевање начина на који се поетика Десанке Максимовић прелама у драмску и музичку форму.