Демократско утемељење британског парламентаризма

01/12/2018

Демократско утемељење британског парламентаризма

 

Аутор: Лазар Слепчев

 

За разлику од већине савремених западних демократија, које су настајале најчешће после веома турбулентних историјских ситуација, британски политички систем настаје еволутивно. Скоро цео миленијум нас дели од када је 1066. године Енглеска под Вилијамом Освајачем први пут проглашена краљевином. Не може се рећи да је тај дуги период протекао сасвим у миру. Напротив, обележиле су га честе и континуиране тежње народа да увећа степен своје слободе, а на уштрб прерогатива Круне. Међутим, Британија није имала ближег суседа од мора, тако да је и њен положај у великој мери утицао да у том периоду не буде честа мета агресије споља. Дакле, постојали су идеални услови да “биљка” демократије пусти своје корење на острву и релативно мирно се развија и расте, до коначног уобличавања онога што данас називамо Британским парламентарним политичким системом.

И управо у том историјском току, тој трајној борби поданика да се слобода осваја “парче по парче”, крије се и сва суштина енглеске демократије. Наиме, увек је између два степена освојене слободе постојао довољан временски период да се народ успешно адаптира на нове околности, да научи да се успешно носи са слободом, наравно и новим одговорностима које слобода носи са собом. Чињеница јесте да је и фактор среће у доброј мери утицао да ствари иду овим током, и да та постепеност освајања слободе ниједног момента не буде у битној мери прекинута.

С обзиром да нас примарно и занимају услови и фактори који су британски систем учинили демократичним, поклонићемо своју пажњу у наредним редовима управо том историјском путу ка слободи, путу који је омогућио и још један феномен, а то је да демократија и монархија, корачају упоредо, једна поред друге и не сметајући једна другој.

После повлачења Римљана из Британије, нови освајачи Јути, Англи и Саксонци су успоставили своје системе владавине. Енглеска је тада била испарцелисана на више ситних краљевстава, а стање тога времена може се описати више као ратно, а мање као грађанско. Тек са Вилијемом Освајачем, успоставља се прва енглеска краљевина 1066. године. Од тада креће тај дуги историјски пут освајања слободе.

Велика повеља о слободама (Magna charta Libertatum 1215) представља најстарији уставни акт средњовековне Енглеске. Овим документом, право се поставља као оквир ограничавања краљеве власти и основ заштите одређених слобода човека.

Петиција о правима, 1628. године даље развија многа права и слободе које су истакнуте у Великој повељи и уводи нова ограничења краљеве власти у корист Парламента. Петицијом се забрањује увођење било каквих давања (порези, царине…) без опште сагласности Парламента. Такође се забрањује и кажњавање појединца без законски спроведеног поступка. Петицијом се укидају преки судови и ускраћује право краљу да држи сталну војску.

Акт о сазивању Парламента, 1640. године, иде још даље у организовању прерогатива краља увођењем обавезе сазивања Парламента бар једном у три године и одржавања избора за Дом комуна.

Хабе корпус акт, 1679. године је један од најзначајнијих уставних докумената Енглеске и основа њеног каснијег демократског политичког система. Акт је посвећен  успостављању гаранција за заштиту човека од самовоље власти и полиције. Сваки грађанин који сматра да је безразложно притворен, односно лишен слободе, може захтевати од суда да одговарајућем органу управе нареди да се ухапшени изведе пред суд, како би суд у законом предвиђеном поступку испитао основаност лишавања слободе.

Овим актом, окончана је тзв. прва фаза развоја британског парламентаризма.

Друга фаза почиње од Славне револуције, 1688. године и протиче у знаку супремације Парламента као основног политичког центра и стецишта најутицајнијих кругова владајућих класа аристократије и буржоазије. И у овом периоду донето је неколико значајних уставних и политичких докумената. Међу њима посебан значај имају Бил о правима и Акт о наслеђивању.

Бил о правима, 1688. године, највећим делом ревалоризује права и слободе које су садржане у Петицији о правима. Међутим, погледа ли се мало дубље стварност времена у коме се он доноси, видеће се да је тај акт имао далекосежнији значај у постављању и утврђивању правних темеља парламентарне демократије и коначном формалном озакоњењу супрематије Парламента у односу на краља. По овом акту, краљ није могао више да самостално доноси законе. Краљ мора да влада на основу закона, забрањује се убирање пореза и држање војске без сагласности Парламента, проглашава се слобода избора за Парламент, имунитет посланика, слобода говора и расправе, која дакако, укључује и изношење супротног става од оног који има краљ, што је представљало известан зачетак опозиције, и чешће састајање Парламента. Закон такође одређује да убудуће на краљевском трону могу бити само протестанти.

Акт о наслеђивању престола, 1701. утврђује начин доласка на енглески престо и уноси у политички и правни живот Енглеске независност судства од извршне власти и делимичну контролу судова од стране представничког тела.

Закон о народном представништву из 1832. године означава почетак треће, модерне фазе развоја британског политичког система. Карактерише је увођење бирачког права у шире слојеве друштва, нарочито радничку класу и радну популацију уопште. То је и период стварања политичког субјективитета народа или ширих слојева становништва и заједно с тим конституисања британског система парламентарне демократије.

Најзад, четврта фаза је започета, али њен исход је веома неизвестан. Постоје реформске струје у британском друштву које су вољне да систем реформишу у смислу веће компатибилности са стандардима ЕУ. Неке реформе су и покренуте крајем 20. века. Међутим, последњи догађаји око изласка Енглеске из састава Европске уније озбиљно доводе у питање било какве промене те врсте.

У целини, могло би се рећи да је кристалисање и конституисање британског система ишло линијом сужавања краљевих прерогатива у корист Парламента, јачања Доњег дома на рачун Горњег, и на крају успостављања нове спреге партијске и извршне власти као доминантне политичке структуре која стварно управља политичким животом и своди Парламент на средство ограничавања највише власти.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања