ЦРНА РУКА И СОЛУНСКИ ПРОЦЕС 1917. ГОДИНЕ

16/10/2018

ЦРНА РУКА И СОЛУНСКИ ПРОЦЕС 1917. ГОДИНЕ

 

Аутор : Мср Срђан Граовац, историчар

 

Чувени философ Фридрих Ниче је говорио о томе да историју стварају велике и креативне личности које имају ту снагу да усмеравају масе, каналишу њихову енергију и на тај начин оформљују нове историјске околности. Уколико се сагласимо са овом тезом онда морамо прихватити као чињеницу и то да кроз биографије значајних историјских личности попут великих монарха, војсковођа или политичара можемо и пратити токове, стања и процесе у историји цивилизација. Међутим, не смемо занемарити ни чињеницу да су творци историје понекад били и људи који по својој улози у друштву нису заузимали највише позиције у хијерархијски утемељеној структури социјалних заједница и држава које су на истима почивале, али су својим делима неспорно утицали на судбине бројних нација и њихових државно-правних и територијалних организација. Једна од таквих личности је и пуковник Апис који ће засигурно одиграти значајну улогу у изразито турбулентном периоду на почетку XX века у Краљевини Србији. У току Првог светског рата Црна Рука и њен неформални вођа, Апис поделили су судбину српске војске са којом су прешли на Крф, а потом у Солун, где се и одиграо завршни чин његовог бурног живота, али и својеврсни „епски обрт“ у судбини организације којом је руководио. У децембру 1916. године Апис је ухапшен од стране српских војних власти под оптужбом да је покушао атентат на регента Александра Карађорђевића. Млади регент, неспреман да моћ и политички утицај подели са Аписом, одлучио је да истог елиминише из даљег политичког живота Србије. У време боравка главнине српске војске на Солунском фронту, регент Александар Карађорђевић је изјавио својим сарадницима да је извршен покушај атентата на његов живот и то у току вожње колима на улицама Солуна. Одмах је сазван састанак највиших политичких руководилаца, међу којима су били присутни Никола Пашић, Светозар Прибићевић и Љуба Јовановић. За инцидент је директно окривљена група коју је предводио пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Закључено је да је пуковник Апис планирао да изведе војни пуч у циљу збацивања регента Александра са власти како би у перспективи било омогућено и закључивање сепаратног мира са Аустроугарском.

Апис је оптужен да је одржавао тајне контакте и водио конспиративне разговоре са аустроугарским дипломатом Сајс Инкартом, те да је од истог добио снажна уверавања ће Аустроугарска одмах закључити примирје са Краљевином Србијом, под условом да се Црна рука претходно обрачуна са регентом Александром. На поменутој седници одлучено је да се цела група на челу са Димитријевићем ухапси и изведе пред Војни суд због велеиздаје. Апис је тада био помоћник начелника Штаба Треће армије, а војска га је разоружала и ухапсила у Штабу Треће армије 28. децембра 1916. године. Заједно са њим, ухапшени су и припадници „Младе Босне“ Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић. Касније је још десет припадника организације „Уједињење или смрт“ изведено пред суд. Укупно су под истрагу стављена 124 официра. Додуше, првобитно Апис је био ухапшен под оптужбом да је са друговима образовао превратнички круг уз помињање могућности припрема атентата на германофилски расположеног грчког краља. Тек марта 1917. године написана је нова оптужница према којој су црнорукаши касније проглашени кривим у судском поступку. Солунски процес је одржан пред Великим војним судом у касарни Треће армије у Солуну. Суђење је водио генерал Мирослав Милисављевић, а тужилац је био пуковник Љубомир Дабић. У статусу сведока оптужбе, током суђења изведени су бројни припадници војске, официри и подофицири који су потврдили налазе оптужнице. Своје учешће у процесу одбили су официри Милан Недић, Душан Симовић, Милутин Недић, Дража Михаиловић и Мустафа Голубић. Пресуда Војног суда је донета 23. маја 1917. године. Њоме су на казну смрти стрељањем осуђени Драгутин Димитријевић Апис, Раде Малобабић и артиљеријски мајор Љубо Вуловић, док је осталим осуђеницима на најтежу казнену меру, а након завршеног жалбеног поступка, смртна пресуда преиначена у затворску. Осим поменуте тројице, накнадно су сви ослобођени. У време тамновања у војном затвору, Апис је написао последњу вољу и тестамент 11. јуна 1917. године : „Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота… Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив знам да сам једино радио за добробит Србије…”.

Навршила се стоиједна година од издавања налога за хапшење и почетка званичне истраге против некадашњег обавештајног пуковника српске војске Драгутина Димитријевића Аписа и челних људи организације „Уједињење или смрт”, познатије као „Црна рука”. На данашњи дан, 13/26. децембра 1916. године, српски министар војске Божидар Терзић проследио је такозвани президијални акт министра унутрашњих послова Љубе Јовановића Патка начелнику штаба Врховне команде генералу Петру Бојовићу. Дан потом, 14/27. децембра 1916, генерал Бојовић је издао налог за Аписово хапшење, а 19. децембра 1916/1. јануара 2017. влада је на ванредној седници једногласно донела одлуку да се поведе истражни поступак. Хапшењем Аписа, једне од личности које су дале печат српској историји у прве две декаде прошлог века и потоњом, вишемесечном судском истрагом, извођењем пред суд и изрицањем смртне казне, окончан је такозвани Солунски процес. Судски поступак није дао веродостојан одговор на питања о кривици и о степену евентуалне одговорности Аписа и другова, с обзиром на то да је тај процес по општем мишљењу правника и историчара био монтиран. У прилог реченом иде чињеница да је оптужница више пута мењана. Апис је најпре осумњичен за припремање преврата и планирање убиства премијера Николе Пашића, а пет дана касније, на седници владе је, као кључни детаљ кривице, наведено да је Апис преговарао с непријатељем о сепаратном миру. На суђењу је оптужница још једном измењена – Апис је оптужен да је наредио (неуспели) атентат на регента Александра у солунском предграђу Острови, септембра 1916. године. Недоумице нису отклоњене ни ревизијом Солунског процеса 1953. Предмет су академских расправа о самом процесу, још више о улози, о циљевима, о кривици и о заслугама Аписа – личности која се до данас куди и хвали, назива херојем и патриотом, а критикује као несуђени диктатор милитаристичког кова.

Разноликим оценама Аписових циљева и опредељења, и опису узрока и повода који су довели до његовог хапшења, суђења и погубљења – у којима предњаче поједини, савремени српски историчари – требало би супротставити аргумент да у две од три поменуте тачке оптужнице има истине, осим у трећој тачки која се односила на „монтирани” атентат који би послужио као оправдање за Аписово хапшење. Главни разлог Аписовог погубљења свакако је било неслагање између челника „Црне руке” и регента Александра, односно амбивалентни однос регента и његовог пуковника обавештајне службе. Поткрај 1916. и у првој половини 1917. године „склопиле су се коцкице” за коначни обрачун. Успеси Српске војске на бојном пољу Солунског фронта у јесен 1916. охрабрили су регента да наложи припрему Аписовог уклањања с војно-политичке сцене. С добрим разлогом. Апис је још 1911. планирао, а потом одустао од извођења државног удара. Александар га се бојао. С друге стране, регент се још више прибојавао повратка у Србију и потоњег суочавања с црнорукцима. Наиме, а за разлику од званичног државног врха Србије, Апис и другови су реалније проценили ратну ситуацију и српску послератну будућност. Њихова доктрина је гласила да би склапањем сепаратног мира са силама Осовине Србија више добила него каснијом победом Антанте. У пролеће 1915. године Немци су за случај склапања сепаратног мира понудили Србији северни део Албаније, већи део Босне и део Баната, док би Београд у случају победе сила Антанте морао да прихвати другачије геополитичке (пре)расподеле: Албанија – Италији, Македонија – Бугарској, Банат – Румунији…

Када су у јесен 1916. године, на америчку иницијативу, отпочели прелиминарни преговори сила Осовине и Антанте „о склапању мира без победника и поражених”, односно касније, када је Беч понудио тајне преговоре о сепаратном миру, ситуација је била другачија. Ишла је на руку „Црној руци”, а била је још неповољнија по регента Александра. Беч је био спреман да у грубим цртама обнови немачку понуду Србији, али без Карађорђевића на трону. Приде, сада се поново постављало питање које су црнорукци први изговорили: чему силне жртве и страдања народа од јесени 1915, чему страхоте албанске голготе, када се могло и без тога? Одговоран би био, по овом питању, регент Александар. Наравно, овде би требало поменути и аргумент неких савремених историчара, по којем тајна понуда аустроугарског цара Карла није била позната српском двору и влади све до 1918. године. Међутим, запостављени документи – на пример документ бр. 14434/7 у архиву САНУ – доказују супротно: црнорукац Владимир Туцовић је тврдио да је регент Александар послао Петра Живковића у Швајцарску с писмом за Сикста Бурбонског који је у име цара Карла нудио Антанти преговоре о сепаратном миру. (Претходно је у „Швајцарску мисију” послат Стојан Протић, али Сикст Бурбонски није хтео с њим да преговара без ауторизације регента Александра…). Детаљ за крај ове приче је писмо Драгутина Димитријевића Аписа суду у Солуну којим је преузео одговорност за Сарајевски атентат, премда детаљи које је навео не одговарају примарним документима… Другим речима, Александар је писмом – које није јавно разматрано на суду – дао Бечу аргумент, да атентат на престолонаследника Франца Фердинанда није извршен по налогу владе, већ дело појединца. За Беч би овај акт представљао извесно задовољење и оправдање за рат, али и за каснији мир. Међутим, само погубљење Аписа, макар из других разлога, више је него одговарало Бечу. Одласком Аписа био би уклоњен кључни сведок аустријског саучествовања, или подршке, завереницима Мајског преврата: они су уз подршку аустријске тајне службе припремали уклањање краља Александра Обреновића с престола и инаугурацију Карађорђевића, а седиште им је био „Српски сто” у елитном бечком хотелу „Империјал” (у којем је седам деценија касније одсео маршал Тито). А када је аустроугарски цар Карл Први пристао на обнову Србије са династијом Карађорђевића на челу (4/17. марта 1917.) у Солуну је донесена одлука да се ухапшени официри изведу пред суд.

Солунски процес је за време трајања и посебно након стрељања тројице оптужених изазвао међу савезницима и југословенским политичарима у емиграцији озбиљну забринутост за имиџ Србије и огорченост у појединим моментима. У дневничким белешкама и повремено у службеној преписци српски посланик у Лондону Јован Јованић Пижон је бележио те моменте. Половином јануара почеле су у Лондон да стижу службене информације њихових представника у Грчкој. У некима је пренесен захтев српске владе да се изврше претреси над стварима бившег управника Официрске задруге. Извршен је претрес над стварима Чеде Јовановића и госпође мајора Милана Васића. Српски посланик констатује да је резултат био безначајан (17. јануар 1917. године). Ускоро се сазнало да је на захтев српске владе ухапшено у Марсељу неколико српских официра, вероватно пошто су грдили Французе јер не трпе Сараја. Податке пренео Масарик. А 18. маја 1917. српски посланик у Лондону прима изразе забринутости у Форин офису: “Штета за нас очигледна у питању нашег целокупног рада: да ли (процес) неће дати маха тумачењу да су Срби народ који само склапа завере и убија владаре, да су умешани у убиство сарајевско, да није за њих држава. Послали Дергазу на Крф да Влади саопшти да не жури с извршењем смртне казне (јер) ефекат ће бити бескористан.” Наредног дана посланику је поновљено да су послали телеграм да скрене пажњу Пашићевој влади да не хита с извршењем осуде над официрима, невиним завереницима. Да се штогод предузме, инсистирају, код владе, а нарочито код наследника. Влади енглеској није јасно држање Пашићево у овој ствари. Утицало би рђаво на цео југословенски проблем извршење смртне казне над Дамњаном Поповићем. Из Париза 31. маја стизале су у Лондон вести да се сви бацају на наследника престола за суђење официра, Влада се прави спасилац династије – и уставности у Србији. У Форин офису су питали (12. јуна 1917. године): “Да ли је од стране Владе или посланства слат какав циркулар завереницима у Солуну (који су намеравали закључити мир са Немачком, итд)”. Дефинитивно посланик Јовановић бележи 16. јуна да је “Осуда официра завереника у Солуну изазвала најнеповољнији утисак свуда код публике енглеске, као индиферентних лица осуђење … да се те ствари расправљају сад, изазивају код пријатеља искрену жалост за Србију и њене идеале, а код непријатеља злурадост, код дипломата и државника замишљеност и питање: – Зар није боље дати Аустрији све Србе кад ови у Србији нису способни за живот у држави.” Ове опаске ће Јовановић бележити и наредних дана.

Ратни комитет Велике Британије је био наредио да се министру спољних послова напише захтев да код српске владе интервенише да се пресуде не извршавају. Написано је да су најбољи официри осуђени, а да докази нису најбољи, да су страховали од када је за министра унутрашњих послова дошао Стојан Протић, познат као непријатељ Црне руке. Непријатељи у Аустрији ће се овога дограбити као новог доказа против режима у Србији. Када је погубљење извршено, пријатељске новине у Британији су испустиле из владине вести да је “извршење пресуде изазвало код Срба у Солуну задовољство”. Чувена леди Пеџет је средином јуна 1917. изјавила да ако генерал Поповић, онај с којим је она сарађивала 18 месеци, буде стрељан као наводни злочинац и ако га не помилују, она више никад ногом неће крочити у Србију. Интервенисала је и нова влада Русије. Круна је захтевала стрељање, а влада је дала сагласност за троје осуђених. Због изузетно негативних реакција у свету кренуло је правдање чина пред савезницима и Југословенима. По први пут од почетка рата, углед Пашића, радикала и самог регента Александра је био доведен у питање. Мислимо да је ту корен легенди о кажњавању виновника Сарајевског атентата за које није могло бити пардона. Траг тих интерпретација може и данас да се прати. Почело је већ у јулу 1917. припремом једне књиге која ће својом структуром, мислило се, утицати на прихватање пресуда као легитимних и неизбежних, а организаторе процеса приказати у добром светлу. Књига “Тајна превратна организација” коју је припремио новинар Никола Бркић, уредник листа “Велика Србија”, сви су видели као службено издање и као таква је третирана. По повратку у земљу брзо је повучена из оптицаја. Њен духовни отац, министар Љубомир Јовановић није постигао циљ. Писац књиге о Апису, Живановић, означиће је као груб и тежак фалсификат истине. Он ће навести да се простим упоређивањем стенографских белешки са суђења са текстовима објављеним у књизи виде очити фалсификати. Један од коришћених метода од стране приређивача био је да се штампају претходне изјаве сведока оптужбе вођене током полицијске истраге, али не и оне са суђења када су одговарали на питање одбране.

После чланка др Ситона Вотсона под насловом “Србија има да бира” објављеног у британском часопису “Нова Европа” где се отвара питање карактера целог процеса, министар Стојан Протић је одговорио у неслужбеном писму, а потом исто штампао у “Српским новинама” 28. августа 1918. Протић је као оправдање написао да је постојао “нарочити документ” који је сам по себи искључивао Аписово помиловање. Инсинуирао је на Аписово властито признање. То исто ће поновити у свом листу “Радикал” 22. марта 1922. када се већ одвојио од својих другова: “Оно писмено признање покојног Димитријевића, шта је оно значило? Докле то признање није постојало, Влада Краљевине Србије могла је како тако ћутати. Али кад се у влади сазнало поуздано од самог учиниоца дела, шта је могло друго следовати, до само – кривцу казна? Ако би Влада другачије поступила, она би се направила саучесником…” Пуштане су увијено, а по рату све отвореније гласине да је Апис тај који је осмислио атентат на Франца Фердинанда, који је дао повода за велику несрећу. Ово је био повод да стварни учесници атентата и страдалници кажу своје. У питању је било дело њиховог отпора аустроугарској окупацији и њихово свесно жртвовање за слободу. Доводили су у питање службену верзију. Данас постоје покушаји неких историчара да се сва њихова активност и сведочења којима се оспорава Аписово учешће у Сарајевском атентату, односно његова пресудна улога, као и улога Радета Малобабића, означи као “неуспешно”. Можемо да приметимо да не постоји разлика између појединих истакнутих ревиозиониста у свету и појединаца, историчара у Србији.

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања