ЦРНА ГОРА ПОСЛЕ ПРЕДСЕДНИЧКИХ ИЗБОРА КРАЈ ВЛАДАВИНЕ МИЛА ЂУКАНОВИЋА

26/04/2023

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

У завршници предизборне кампање за други круг председничких избора објављен је видео у коме невелика колона аутомобила (са регистрационим таблицама из Гусиња) језди кроз црногорске варошице. Из аутомобила одјекује заглушујућа бука од „борбених песама“ и узвика подршке Милу Ђукановићу. Једни за другима, урлици подршке пристижу из гласова десетина младих људи, који у рукама истуреним кроз отворене прозоре држе албанске и великоалбанске заставе, као и срамне терористичке барјаке злочиначке „Ослободилачке војске Косова“. На понос и дику „мултиетничке Црне Горе“ и „зеленашко-комитског фолклора“ кроатомонтенегринских „присташа“ Демократске партије социјалиста и њиховог лидера, који је „безмало пола века столовао над Црногорцима“, Мило Ђукановић посегао је за подршком последњег отпада људске цивилизације – терористима УЧК. Нису они једини који су остали уз свог „прешједника“. На Милову последњу предизборну конвенцију у дворани „Морача“ у Подгорици похитали су Ненад Чанак, његов стари саборац, затим „политичка пријатељица“ великоалбанског, марксистичко-шовинистичког псеудопремијера Привремених институција из Приштине, Аљбина Куртија, госпођа Рада Трајковић. Путем видео-линка, сам Аљбин Курти пружио је срцепарајућу „потпору“ свом старијем сабрату у мисији уништавања српског националног идентитета на Балкану. Осим њих, подршку су упутили и ветеранка невладиног сектора из Београда Соња Бисерко, бошњачки члан Председништва БиХ Денис Бећировић, као и низ интелектуалаца и заточника антисрпске писане и изговорене речи и дела, попут Богдана Тањевића, Вељка Булајића и других. У подршци Милу Ђукановићу њима се придружило и четрдесетак процената слуђеног, доктринираног и уплашеног бирачког тела у Црној Гори, које је углавном „долазило“ из редова бошњачке, албанске и хрватске заједнице. И то је то! Нема више! Мило је своју последњу подршку затражио и добио од идеолошко-меритократског квазисеркла „чудноватих“ људи, чији утицај одавно није релевантан у Бриселу или у Вашингтону.

Једна бриљантна политичка каријера урушена је на несвакидашње гротескан начин. Завршила се у брлогу великоалбанског тероризма, неоусташке политичке мисли засноване на идеји о „историјском и државном праву“ хрватске нације и њене „Црвене Хрватске са Цетиња“, те у „наручју вечитог страха“ од прогона свих светских полиција и правосудних органа, због Милове потенцијалне, тродеценијске „кокетне релације“ са „планетарним токовима криминала“, који су уназадили независну, суверену и мултиетничку Црну Гору. Многи су истицали Милове полувековне победе на разним референдумима и изборима. Зар би истраге италијанског правосудног система и његових органа о Миловим потенцијалним (никад доказаним) везама са „токовима“ кријумичарења дувана и цигарета требало убројити у победе једног државника? Колико би европских политичара, па и светских диктатора могло да се „похвали“ таквом једном победом?! Одавно је Мило Ђукановић „додијао престоницама“ са политичког Запада са својом бесмисленом реториком о „опасностима од Србије, те српског и великосрпског национализма“. Тај вишедеценијски „цетињски књаз“ заложио је последње дане своје политичке каријере у „регионални савез против Србије и српског националног идентитета“, који су му постали опсесија. Некад бритак политички ум, сада се није ни упитао, ко би те „реторичке бесмислице уопште могао и да купи“? Осим полудементног и ментално располућеног распопа Мираша Дедеића, заправо нико више! Изгледа да хазардерски ум првог „демократског председника Црне Горе“ није више имао нових идеја. Од звезде Антибирократске револуције из 1988. године; „освајача Дубровника“ из 1991. године, „сабље“ српског Отаџбинског рата из последње деценије прошлог столећа; заточника заједничке државе Србије и Црне Горе; чувара Српске православне цркве; „бритве демократске Црне Горе“; борца против Слободана Милошевића; креатора црногорске независности и неког новог антисрпског идентитета ове српске државе; референдумског „чаробњака“ из 2006. године; пријатеља Путина и руских тајкуна из 2005. и 2006. године (којима је у бесцење препустио гиганте црногорске привреде); европејца и „НАТО-јуришника“ из друге деценије овог века; трговца државом и земљом, који је Кинезима умало препустио највећу луку у Црној Гори (што му је вероватно политички и пресудило код колективног Запада); на свом неконзистентном идеолошком и политичком путу, Мило је стигао до „загрижене смесе“ правашко-штедимлијске и милатовићко-комунистичке утопије о Црној Гори, као регији „Црвене Хрватске“ (мисао великохрватских националиста о Црној Гори), која би требало да буде део „великоалбанске политичке заједнице од Вардара до Боке“. Све је то доказ да овај робустни политичар „болује“ од страховите „духовне и душевне празнине“. Утеху за своје личне страхове и пожуде тражио је у свим политичким изразима и оквирима, који би му омогућили опстанак на „књажевском трону“. Зато је деценијама „грлио“ све идеологије и идентитете, са сазнањем да сопствене није у стању да „сагради“. Празнина га је на крају и одвела у „хладна недра усташко-балистичке уније“ устројене против српске државе и српског националног идентитета. А одатле повратка нема. То је и разлог, због ког овај опортуниста и хазардер није био у стању да сагледа да му је верно остало свега осам општина у Црној Гори: Плав, Гусиње, Рожаје, Улцињ, Петњица, Тузи, Бар и Цетиње. На овом списку, бар пет општина негује и сецесионистичке сентименте у свом политичком дискурсу.

Из свега реченог, видимо да је Мило страховито потценио народ Црне Горе, па чак и оне који не желе заједничку државу са Србијом, те себе не идентификују као заједницу „изнедрену“ из српског етничког стабла. То што неко не жели да се идентификује, као припадник српског националног идентитета не значи да истовремено жели социјалну беду или коруптивну креатуру од државе идеолошки засноване на антисрпском наративу, који би био препоручен новом духовном идентитету црногорске нације. Мило је Црној Гори обећавао да ће постати „Монако нове средоземне ривијере“, а донео јој је колективну духовно „бреме“ опасне идентитетске располућености. Мило је Црној Гори уделио „беду, криминал и руину од државе“. Тиме је постао „црногорска Јелена Тројанска“.

Када је некадашњи председник Црне Горе Момир Булатовић упитао, тада већ на заласку живота, великог покајника, комунистичког идеолога, разбуђеног Србина и творца црногорске нације Милована Ђиласа, на који начин би Црна Гора требало да уреди своје односе са Србијом у Савезној Републици Југославији и шта би требало да учини како би поменуте релације између „два ока у глави“ биле функционалније, чувени дисидент му је одговорио: „Ништа! Мораш да разумеш да су Црногорци попут клатна. Тако је то још од краља Николе. Када се Цетиње, као клатно, у једном маху сувише приближи Београду, оно од њега жели да се удаљи. Но, ако се то клатно сувише удаљи од Београда, онда поново жели да му се врати!“ Нисмо сигурни због чега је ова мисао важна, баш у овом тренутку, али било би благотворно да остане записана. Да је не заборавимо, посебно након тек завршених председничких избора. Према устаљеном реторичком правилу, поменути избори „били су судбоносни за курс и будућност“ Црне Горе. Међутим, на који начин бисмо описали ту будућност? Упркос анализама пратилаца „друштвене стварности у Црној Гори“ да Милу Ђукановићу „његови политички партнери у Вашингтону и Бриселу“ (али и истински господари ове државе) неће допустити да се испред Демократске партије социјалиста поново кандидује за положај „првог човека државе“, то се ипак догодило. Поред њега, кандидати за председника Црне Горе (осим кандидаткиње Социјалдемократске партије, Драгиње Вуксановић) били су, углавном представници политичких партија, бивших чланица (или су још увек?!) победничких коалиција на општим изборима од 30. августа 2020. године, када је у Црној Гори наводно „освјежило“ први пут после 1945. године. Заправо, догодила се парадоксална ситуација. Кандидати странака које никако не би биле у прилици да врше функције у оквиру извршне гране власти да није било победе Демократског фронта и њеног лидера Андрије Мандића, нису подржали лидера Нове српске демократије у мартовском, првом кругу председничких избора. Зашто је у Црној Гори било немогуће „приступити уз једну изборну колону“, која би била и европска и традиционална, али и српска и црногорска, као и грађанска и демократска? Посебно уколико знамо да је „једна колона“ умало однела победу над „миловским снагама“ на председничким изборима 2013. године?! Кренимо редом!

„Свежину“ из 2020. године убрзо је одменила „јутарња измаглица“ након што је владу формирао кандидат „западне спољне политике“, иначе представник Демократског фронта на тим изборима, Здравко Кривокапић. Сваки потез чланова те владе додатно је јачао већ „разбијену“ власт Мила Ђукановића и са ове дистанце чини се као да јој је то био и једини задатак. Тај Здравко Кривокапић, како је сам више пута наглашавао – „200% Црногорац“ (што ништа није спорно, уколико ниси победио гласовима Срба, за које си гарантовао да ћеш им заштити основна људска и колективна права), на крају је изгубио поверење већине чланица владајуће коалиције. Најједноставнија „изборна математика“ говори нам да би гласови, које је Милатовић добио у првом кругу, могли само да помогну успеху Андрије Мандића, али „чаробњаци изборних кухиња из светских ресторана, очигледно су на уму имали другачији јеловник“. Чак су онемогућили и потенцијалну подршку Алексе Бечића Милатовићу, као и обратно, све у циљу да „политички зомби дрљевићевско-усташке и брковићевско-монтенегринске политике“ опстане на власти, а да изданак аутентичне, традиционалне, ловћенско-петровићевске Црне Горе, Андрија Мандић „не доспе у други круг“. На крају, нису грађанима Црне Горе, жељним стабилности и мира, криви, ни Мило, ни ти „чаробњаци“, већ неутажива потреба сваког „председника месне заједнице у насељима од Берана до Тивта да, ако већ не може да буде ‘књаз’, онда макар да постане вођа неке ситне политичке партије, ситније и од броја становника било које од тих месних заједница“. То је и основни разлог, који је условио чињеницу да странке и коалиције, победнице из 2020. године, ни данас нису сигурне да ли су позиција или опозиција, „да ли су пошли или су однекуд дошли“ и још важније – „где ће стићи“. Свестан је ових чињеница и Мило, те се труди да и „после Мила остане Мило“. Мада, сада му је потребна „велика мађионичарска способност светских кухиња да прибави више“ од 25% бирача за ДПС (чије је кормило формално напустио) на неким будућим парламентарним изборима. Зато је од есенцијалне важности да после неких, наредних парламентарних избора, све антимиловске снаге стану иза кандидата за премијера, који би био у стању да демонтира миловски режим, „негован“ од 1945. године. То не може бити само Европљанин, свакако не ни „комитомонтенегрин“, али могао би да буде један часни Србин, аутентични и часни Црногорац, европски демократа и изнад свега Човек, јер „ко се стиди поријекла, вазда рђа довијека“! Једно је сигурно – након ових председничких избора, „лажна, зеленашка, комитско-монтенегринска, шовинистичка и антисрпска политика“ у Црној Гори доживела је пораз.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Бојковић, Душан (2012). „Милован Ђилас о националном и државном питању Црне Горе“. Токови историје: Часопис Института за новију историју Србије (1): 106–134.

Стаматовић, Александар (2007). „Национални идентитет зеленаша и црногорских федералиста 1918–1941“. Политичка ревија. 6 (1): 119–139.

Терзић, Славенко (2000). „Идеолошки корени црногорске нације и настанак црногорског сепаратизма“. Српска слободарска мисао. 1 (1): 181–198.

Терзић, Славенко (2006). „Изневерени идентитет: Прилог разумевању идеолошких корена црногорског национализма“. Летопис Матице српске. 477 (3): 424–439.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања