ЦРКВЕНИ РАСКОЛ У МАКЕДОНИЈИ ИСТОРИЈСКИ УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ

15/05/2023

 Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Од средњовековне епохе па све до данас, геополитички и геостратешки положај централног дела Балканског полуострва, а у ужем географском смислу данашњег простора Северне Македоније, представљао је једно од „најосетљивијих“ подручја на европском копну. Преламања и сукоби политичких, духовних, националних, те културолошких интереса балканских држава и народа, одувек су били оштро супротстављени империјалним тежњама некад већине европских, а данас готово свих светских, великих сила. Управо у датој колизији интереса балканских држава и народа с једне стране и геополитичких интереса империјалних сила с друге стране, требало би да детерминишемо генезу и успон тзв. „македонског питања“, односно устројства и изгледа „политичке мапе“ централног Балкана. Од XVIII века до почетка прошлог столећа наведени проблем налазио се у снажној релацији са историјатом чувеног и трагичног Источног питања, односно с конфликтом који је настао у вези с питањем политичког наслеђа османлијских поседа у Европи. У датим турбулентним геополитичким околностима, на географском простору Македоније у периоду од 1019. године па све до друге половине XVIII столећа, православна конфесионална заједница канонски је била устројена у засебну епархију, уздигнуту у ранг архиепископије, а под називом – Охридска архиепископија. С одређеним временским прекидима (условљеним историјским околностима политичких сукоба на југоистоку Европе), поменута „архидијецеза“ налазила се in continuo у канонском јединству, као и под јурисдикцијом Васељенске патријаршије са седиштем у Цариграду. Разумљиво, у току једног миленијума границе Охридске архиепископије, као и политичко-етничка структура њене црквене јерархије, мењане су у складу са често незахвалним политичким приликама у историји овог дела Европе. Приликом оснивања Архиепископије нпр. границе њене јурисдикције односиле су се на готово све словенске земље и народе на Балкану, који су се налазили у саставу древне Ромеје, при чему су, у првим годинама постојања ове епархије, чак и архиепископи, као и припадници јерархијске структуре, бирани из редова словенског становништва.

У време постојања Душановог царства, али и касније, охридски архиепископи налазили су се под јурисдикцијом српског патријарха. Готово истовремено с укидањем Пећке патријаршије и генезом Источног питања у другој половини XVIII века расформирана је и Охридска архиепископија. На простору њене некадашње јурисдикције формиране су друге епархије, које су се нашле под непосредном влашћу агресивне фанариотске, политичке и духовне заједнице у оквиру Цариградске патријаршије. Простор Повардарја, у историјском погледу – несумњиво, а у етничком – доминантно, од XIX века па до 1945. године имао је карактер „поробљене српске земље“ (због чега је и с правом називан Јужном Србијом), који се налазио под османлијском управом, али и са невиђеним притиском терора турског, као и арбанашког башибозука спровођеним над локалним српским и словенским, православним становништвом. Тај терор био је стихијски осмишљен и реализован „државно-политички програм“ османлијских власти, где препознајемо и утицај појединих европских великих сила, у првом реду Аустроугарске. Тај утицај предузиман је с циљем сузбијања легитимних тежњи балканских држава, превасходно Србије, да Македонију ослободе од вишевековног туђинског јарма, те да дату територију придруже својим матичним, националним државама. Свакако, репресалије над српским и словенским становништвом предузимане су и ради онемогућавања духовно-културолошког и национално-политичког развоја наведене популације, па и саме њене егзистенције на том „трусном“ простору. Од тренутка обнове бугарске државности и новог замаха бугарских националних тежњи, после Берлинског конгреса из 1878. године, стање политичко-духовног устројства македонских земаља добило је карактер „Дантеовог Пакла“.

Након успостављања егзархата на простору будуће Бугарске 1870. године, а посебно после Берлинског конгреса и обнове бугарске државности, „распаљене“ хегемонистичке и националистичке страсти (подстицане из Немачке и посебно Аустроугарске), а осокољене идејама стварања великобугарске „санстефанске државе“, од средине девете деценије XIX века вршиле су страховити притисак на словенску популацију Пиринске, Егејске и Вардарске Македоније, која је у историјско-етничком погледу свакако припадала српском националном корпусу. У политичком смислу циљ поменутог притиска огледао се у намерама бугарских војно-политичких елита, као и тамошње интелигенције да спорну, геополитички и геостратешки изузетно значајну територију присаједине својој националној држави, док је за постојећу популацију било предвиђено да буде „подвргнута“ процесима стихијске бугаризације, где би ширење бугарског националног идентитета било спровођено употребом неколико метода. На првом месту, црквено-просветна политика младе бугарске државе била је усмерена према циљу успостављања засебног школског система у Македонији, који би био снажно ослоњен на организацију просветно-културних установа у самој Кнежевини Бугарској. Дати систем био је „симбиотички“ устројен, као сегмент црквене организације власти, генерисан из јерархијске структуре бугарске православне егзархије. Дакле, просветно-црквена политика бугарских националних елита добила је задатак да једним агресивним приступом (насилним ширењем бугарског језика, књижевности и уопште културе) изврши свеобухватни утицај на локалну популацију, пре свега у Повардарју, како би код тамошњег становништва била условљена промена колективне духовне свести у корист бугарског националног идентитета. У различитим локалним срединама, где суптилни утицаји државног, црквено-просветног система нису били у стању да постигну знатније успехе у вези с процесима бугаризације словенске популације, бугарске војно-политичке власти примењивале су насилне, оружане методе у свом рату за „душе људи“ у Старој и Јужној Србији. Све примењиване методе у процесима насилних поступака бугаризације тамошњег становништва углавном су биле усмераване против српског националног идентитета, као и против српске државе, која је у деценијама после Берлинског конгреса покушавала да заштити безбедност и животе свог становништва у овом делу Османлијског царства. Антисрпска хистерија у Софији, развијана посебно после Српско-бугарског рата из 1885. године, добијала је димензије и карактер турско-арбанашких репресалија, које су вековима примењиване над Србима на овом простору, па су временом постале и комплексније од османлијско-арнаутског зулума. Знатно пре српске владе Бугарска је организовала своје паравојне, комитске оружане снаге, које су на прелазу векова бројале и до стотину хиљада припадника. Наравно, поменуте снаге биле су организоване у борбама против турских локалних и централних органа управе, арнаутског башибозука, грчких, али највише против комитских снага и локалног становништва српске идентитетске провенијенције.

У погледу устројства духовно-црквене организације власти, а уз наведени великодржавни и националистички програм обновљене бугарске државе, утицаји фанариотске заједнице окупљене око Цариградске патријаршије остали су доследни својим вишестолетним регулама меритократског и екуменског схватања улоге Васељенске цркве. Услед још увек снажног присуства османлијске управе, „лабаве релације“ колективне свести са историјском улогом негдашње српске средњовековне државе на овом простору, а посебно због стравичног погрома ком су били изложени од стране арбанашког башибозука (у служби турских власти, али и аустроугарског безбедносно-обавештајног апарата), географски и политички, словенско становништво у Македонији било је у знатној мери удаљено од социополитичких и културолошких процеса који су условили формирање и афирмисање српског грађанског и националног идентитета, што је свакако био спецификум развоја друштва у Србији и другим српским земљама на Западном Балкану од последњих деценија XVIII века, па све до првих година XX столећа. Из тих разлога, присуство српског етничког порекла и његовог недвосмисленог историјско-културног наслеђа код великог дела словенског становништва у Повардарју, односно на просторима Јужне Србије, представљало је снажан социоисторијски и етнолошки потенцијал за стварање и јачање српског националног идентитета и генезу грађанског друштва (као и у Србији крајем XVIII столећа). Међутим, били су потребни свеобухватни подстицаји политичке, духовно-црквене и просветно-културолошке делатности српске државе, како би наведено, у национално-идентитетском погледу, још увек недетерминисано становништво обновило или „препородило“ колективну националну свест српске провенијенције. За успех поменутих тежњи и подухвата од есенцијалне важности били су делатност Српске цркве, просветно-културног система и интелигенције у Србији, као и материјално-логистичка подршка, која је од 1903. године несебично пружана од стране српских војно-политичких власти и посебно њене дипломатије.

У непрекидном сукобу са Бугарском, вештим дипломатским напорима уложеним код османлијске Порте, где је посебан труд показао дугогодишњи посланик, а наш чувени државник и историчар Стојан Новаковић, српска влада успела је да с Османлијским царством постигне споразум, тзв. „конзуларну конвенцију“ путем које је био утврђен, а потом и успостављен систем дипломатско-конзуларних представништава Краљевине Србије у Старој и Јужној Србији. Конвенција је подразумевала отварање српских конзулата у центрима Косовског, Солунског и Битољског вилајета, односно у Скопљу, Солуну и Битољу. Према одредбама конвенције, конзулати у Скопљу и Солуну отворени су 1887. године, а у Битољу 1889. године. Првобитно, наведена дипломатско-конзуларна представништва представљала су центре обавештајно-безбедносног апарата Србије, где је званични Београд у једном „неформалном војно-политичком капацитету“ покушавао, а у одређеној мери и успевао да на конкретној територији заштити интересе и афирмише утицај српског културног наслеђа, просветног система и своје политичке делатности. Додуше, из „неформалних фондова“ Србија је пружала импозантну финансијску, материјалну и логистичку подршку за оснивање десетина школа у Македонији. Такође, финансирала је рад учитеља, а циљ је био да у сваком селу буде основана по једна српска школа. Свакако, наставни планови, програми и средства (уџбеници, прибор, књиге, учила и пропагандни материјал) набављани су у Србији, а потом преношени у Македонију. На овај начин покренут је рад десетина основних школа које су имале план и програм просветног система из Србије. Неформалним путем, уз подршку српских добротвора, хуманитарних, просветно-културних организација и ентузијаста, српска држава основала је и гимназије у Скопљу и Солуну, као и засебна фолклорно-уметничка и просветна друштва широм Македоније, уз неколицину читаоница и књижара. У периоду од 1890. до 1912. године покренуто је и неколико српских периодичних публикација, новинских недељних и месечних листова („Вардар“, „Глас народа“ и „Законитост“), као и књижевних часописа. Српска влада омогућила је финансирање стипендија за школовање питомаца из Македоније у нижим и вишим школама, као и на Великој школи у Београду, али и у иностранству. У почетку недостатак организације православних епархија српске етничке провенијенције превазилажен је путем погодби српских власти са представницима Васељенске патријаршије, а све у циљу именовања српских свештеника и владика на „непопуњеним положајима“ пароха и епарха у тамошњим парохијама и епархијама. Без делатности и подршке Српске православне цркве на овом простору сви кораци српских влада и друштва у Србији у вези с афирмисањем просветно-културолошког и духовно-националног идентитета српског народа у Македонији били би узалудни. Духовно опредељење локалне популације и статус црквене организације српске провенијенције налазио се у непосредној зависности од става турских политичко-управних, централних и локалних органа власти, као и духовних представника Васељенске патријаршије о потреби присуства српских свештеника и јерархије у поменутим областима.

Вештим дипломатским потезима (при чему је често коришћен и „механизам мита“), уложеним код турских власти и у разговорима с Васељенском патријаршијом, Србија је понекад успевала да издејствује именовање српских владика на положаје епископа у неколицини ондашњих епархија у Македонији. Тада би и могућност постављања српских свештеника на парохијске положаје у организационим јединицама датих епархија био знатно олакшан. Повремена сарадња између Српске цркве и владе с једне стране, те Васељенске патријаршије с друге стране, остваривала је функционалну сврху у заједничком српско-грчком интересу у вези са сузбијањем делатности и утицаја Бугарског егзархата. Дословце, сви су знали да ће духовно-национални идентитет код популације једне парохије или, у популационо-квантитетском погледу, мање заједнице (углавном, сеоске, али и варошке) у Македонији зависити од национално-духовног идентитетског профила свештеника-пароха или учитеља, који би код конкретне заједнице вршио службу – односно, важила је девиза „чији је поп (или учитељ), онога је и село“. Уколико би у конкретној заједници службовао свештеник или учитељ који би био именован од Бугарског егзархата или владе, национално-идентитетски углавном недетерминисано локално становништво колективно би прихватило национални и духовни идентитет бугарске провенијенције. Обратна ситуација догодила би се уколико би свештеник или учитељ припадао кругу српске идентитетске провенијенције.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.

Димитријевић, Марко (1971). „Српска црква под бугарском окупацијом”. Српска православна црква 1920–1970. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 211–216.

Ђурић, Вељко Ђ. (1997). Голгота Српске православне цркве 1941–1945. Београд: Народна књига, Алфа.

Пузовић, Предраг (1997). Раскол у Српској православној цркви: Македонско црквено питање. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.

Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви – македонско црквено питање”. Вардарски зборник. 1: 155–173.

Слијепчевић, Ђоко М. (1969). Македонско црквено питање. Минхен: Искра.

Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. 3. Келн: Искра.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања