Црква и интернет

30/11/2020

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Од свог настанка црква своју мисију заснива добрим делом на писаној речи и комуникацији. Први професионални комуниколози су били црквени апостоли. Управо захваљујући црквеној мисији развија се и шири писменост међу европским народима средњег века. Револуционарна Гутенбергова штампарија прво штампа Библију, књигу која је и данас најчитанија у свету. Читање и писање као и вербална комуникација иду руку под руку са црквеном мисијом. Они су заправо саставни део вишемиленијумске праксе црквене мисије. То што су ово многи заборавили, цркви не смета да користи модерна средства комуникације на равној нози са другим институцијама савременог друштва.

У обраћању верницима црква данас користи сва модерна средства комуникације. Заступљена је мање-више у свим медијима, како оним традиционалним тако и модерним, а на интернету је присутна на неколико нивоа. Од оног најформалнијег кроз званичне сајтове на којима се објављују свакодневне информације о деловању цркве на одређеном простору, па преко онлајн предавања, литературе, до друштвених мрежа, на којима учествују многобројни клирици.

На друштвеним мрежама своје званичне профиле имају и римски папа и московски патријарх али и многи утицајни (инфлуенсери на друштвеним мрежама) поједини свештеници. Од почетка рада интернета религија је пронашла своје место у том сајбер свету. Готово све верске заједнице су присутне на интернету. На интернету се налази преко 80 милиона страница религиозне тематике. Римокатоличка црква је званично ступила на интернет 1995. службеним сајтом Ватикана (www.vatican.va) док је Српска православна црква свега пар година касније, тачније 1999. поставила свој званични сајт на интернет (www.spc.rs), сајт Московске патријаршије (www.patriarchia.ru) је креиран 2002. године.

Но, осим пуког информисања верника путем интернета посредством званичних црквених портала, интернет пружа могућност и двосмерне комуникације. Интерактивност типична за онлајн медије даје могућност дубљег присуства цркве на интернету. Разговори са теолозима и свештеницима на интернет платформама умеју да буду динамичнији и плоднији него у парохијским заједницама, где по обичају клирици немају много времена за своју паству. Ова нова врста верске комуникације, остварена путем интернета, значајно је утицала и на офлајн религиозни живот. Док је интернет био у повоју, офлајн религиозност је креирала интернет странице. Ентузијазам религиозних заједница да у што лепшем светлу прикажу своју верску групу, цркву, заједницу, своје обичаје, културу, је била доминантна у тим почетним фазама. Из те првобитне фазе „брендирања“ религиозних заједница на интернету постепено се прешло у интерактивну онлајн религиозност, која је на крају почела да утиче на офлајн религиозност и верске заједнице. Може се слободно рећи да је интернет и у свету религије учинио озбиљну револуцију. То је можда нешто чега су се прибојавали поједини верски лидери, који су од настанка интернета били суздржани према новим технологијама или чак били и противници употребе интернета у промоцији религије. Но, то је просто било неизбежно. Ма колико били конзервативни и најтврдокорнији представници верских заједница су постепено прихватили могућности које пружа интернет. Покушај „амишизације“ и одбацивања интернета једноставно није успео.

Интернет духовници су постали реалност цркве. Поједини свештеници путем Скајпа духовно руководе бројне вернике, саветују их, исповедају, теше и помажу колико се то може речју. Религиозни форуми окупљају вернике, тумаче им доктрину вере, помажу сиромашнима, скупљају прилоге за болесне, повезују младе који потом ступају у брачне везе, и чине све оно што је до скора чинила традиционална парохијска црквена заједница.

На жалост, онлајн религија није искључиво сведена на презентацију доктрине, културе или хуманитарних акција одређене верске заједнице. На интернету се могу наћи и оне не баш тако позитивне манифестације религиозне искључивости. Религиозна искључивост, убеђеност у своју „свету мисију“, „исправност“ и „непогрешивост“ је управо на интернету најбоље показала ту ружну страну религизоности. Тако поједини верски учитељи у видео клиповима омаловажавају припаднике других религија и уопште све оне који не припадају њиховој верској заједници, а своју нетолеранцију и искључивост поткрепљују верским учењима. Припадници екстремистичких религиозних покрета као што је ИСИЛ су отишли, не корак даље, него до самог краја, те су снимали егзекуције неистомишљеника средњовековим методама и пласирали их на интернету на згражавање целог свет. Тако су интернет корисници данас у могућности да виде и позитивне и негативне стране религије.

На нашем интернет простору религиозне негативности су сведене углавном на сукобе на релацији либералних и конзервативних хришћана. Кључну улогу интернет је одиграо у случају сада већ покојног владике Артемија и његовог раскола. Заиста је питање колико би верника било обавештено о свему ономе што се дешавало са владиком Артемијем, о његовом протеривању са Косова и Метохије на захтев страних амбасада уз свесрдну подршку тадашњих власти у Србији, као и касније о расколу који се догодио због овог протеривања, да није било интернета. Тадашњи верски форуми и још неразвијене друштвене мреже, пре свега Фејсбук, су се интензивно бавили овим догађајима. Можемо слободно рећи да је управо захваљујући интернету тај сукоб унутар СПЦ попримио димензије раскола и пре него је раскол озваничен. Верници не би били тако подробно „упућени“ и уведени у сукоб између официјелне цркве и присталица касније рашчињеног владике Артемија, да није било интернета. Интензитет сукоба би био свакако далеко мањи и питање је да ли би довео до раскола. У овом случају интернет је практично послужио бржој и одлучнијој подели, фракционашењу унутар СПЦ и формирању линија фронта. Не треба занемаривати ни утицај страних фактора у овом сукобу, поготово оних које СПЦ виде као бастион српских националних интереса. СПЦ је одувек била мета странаца који су на овим просторима покушавали да реализују своје интересе.

СПЦ као вековна српска национална институција која је присутна у свим бившим републикама некадашње Југославије, чији простор сада модерно зовемо „регион“,  је свакако друштвени фактор и као таква предмет интересовања медија. Мада чешће мета него просто предмет интересовања медија, поготово оних финансираних из иностранства. Српска црква је такође мета и политичара у региону. Као институција на коју се српски народ ослања тамо где нема свој политички утицај или је он веома слаб, СПЦ је мета пре свега оних политичких оријентација којима заправо смета српски фактор у региону. Тамо где су Срби сведени на статистичку грешку, мање је интересовање за СПЦ. Томе је данас нарочито добар пример Хрватска. На Косову и Метохији и након погрома и протеривања Срба, а касније и Артемија који је са собом повукао већину монаштва, црква још увек представља проблем тамошњим сецесионистичким албанским властима. Мада ни близу онолико колико је представљала проблем са једним тврдокорним епископом Артемијем, који није хтео ни најмање да се повинује притиску запада и локалних сецесионистичких власти. Садашњи представници цркве на Косову и Метохији су прилично кооперативни и албанским сецесионистичким властима и западу, те стога имају и мање проблема од истих, иако ти проблеми заправо никада нису у потпуности престали. Без обзира ко представља Српску цркву на Косову, самим тим што је српска, већ представља проблем за оне који су то парче Србије отели.

Црквене литије у Црној Гори које су биле црквено-народна реакција на репресију режима, односно последица погрешне и антинародне политике дојучерашњег режима те државе, показале су колики утицај црква још увек има у народу и то на оним просторима где је у периоду комунизма била крајње маргинализована и практично насилно истиснута из друштва.  Феномен литија није био искључиво верски феномен, како то појединци желе представити, већ истовремено верски и идентитетски феномен Срба из Црне Горе. Овај феномен је показао оно што је већ одавно јасно свима који се отворено боре против СПЦ, да је она уједно и носилац националне свести и идентитета Срба.

Литије у Црној Гори су имале значајну подршку управо на интернету. Многобројни алтернативни медији-сајтови, и друштвене мреже су одиграле кључну улогу у борби цркве у Црној Гори против режима Мила Ђукановића. Након Милове најаве да ће се обрачунати са СПЦ и изборити се за некакву аутокефалну црногорску цркву те увођења закона циничног имена „о вјерским слободама“ који је директно био усмерен против СПЦ, спонтане црквено-народне литије су добиле интернет подршку. Мим интернет сцена је најзаслужнија за одржавање ентузијазма литија у околностима које су у потпуности ишле на руку режиму (зима, коронавирус, и претходна тридесетогодишња политичка доминација и контрола свих безбедносних структура).

Утицај друштвених мрежа на креирање друштвених токова у претходном периоду је био прилично велик. Од Украјине до Арапског пролећа, готово све обојене револуције су прво кретале са интернета.  Посебно се истакла модерна интернет сатира кроз мим сцену. „Ко контролише мим странице, контролисаће свет“ рекао је један од најбогатијих људи на свету, Илон Маск. Прва значајнија улога мим страница се одиграла током Брегзита. Присталице Брегзита су кроз сатиричне мим странице успеле да убеде Британце да би останак Британије у ЕУ за њих представљао само штету, економску, идентитетску, културну. Након Брегзита, свуда у свету мим сцена је постала препознатљив инструмент политичког деловања на интернету. Укратко, мим култура је специфична интернет култура (ван интернета је тешко изводљива) која кроз одређену комбинацију слике и речи покушава послати упечатљиву поруку. Ова комбинација речи, реченице, фразе, слике, гифа, или кратког видео клипа, чини садржај, који захваљујући пре свега креативности  самог састављача мима, постаје виралан и брзо заокупља интересовање корисника друштвених мрежа. Мимерска порука је обично саркастична или иронична и у служби је пре свега разбијања уврежених стереотипа и наратива с којима мимер жели да се обрачуна.

Неке од првих мим странице које су се појавиле код нас су биле „Пујо Шотка“, „Негуј мо“  „Стари Либерал“ и друге. Страница „Пујо Шотка“ је претежно тинејџерска са примесама национализма. Страница на Фејсбуку „Стари Либерал“ је зачетник интернет подршке литијама у Црној Гори у којој су медији листом били под контролом владајућег режима. У таквим околностима једина оаза слободне речи и критичког мишљења су постале мим странице.

„Стари либерал“ страница покреће критику дневнополитичке ситуације у Црној Гори,  кроз карикирања, кратке описе и комичне слике-мимове. Убрзо од странице „Стари Либерал“ настаје нова страница „Било је јако непријатно“. Ове мим странице на друштвеној мрежи Фејсбук су у почетку  разобличавале квази историју коју је режим у Црној Гори наметао путем својих медија, исмевале „комите“, власт, али повремено и опозицију. Креативна модерна сатира ових мим страница је успела да размонтира актуелну политику Мила Ђукановића и да је обесмисли а често и доведе до апсурда.

Временом се број ових мим страница намножио а њихова популарност је заокупила генерације од 16 до 60 година. Утицај мим страница је, нарочито због подршке литијама, постао толико јак да су озбиљно парирале медијима под контролом режима.

Веза са црквом и анагажовање мим страница током литија је такорећи био природан процес.  Поред сарадње цркве са мимерима и политичка партија Демократе је анагажовала мим администрацију и у свој слоган ставила „Мим је наша нација“.

У дешавањима током литија у Црној Гори мим странице су имале прве релевантне информације, служиле су за координацију литија, за најављивања руте и почетка литија, као и за промоцију истих. Њихов допринос није само у одржавању духа литија већ су успешно везали велики број људи, посебно младих, за цркву. Мимери су направили модеран приступ младим људима и тако их заинтересовали, али и везали за себе и своје идеје као и за цркву. Ова симбиоза мимера и цркве је нешто јединствено не само на интернету него и уопште у хришћанском свету који је углавном потонуо у летаргију.

 Мимери су постали драгоцен и аутентичан извор информација током претходних дешавања у Црној Гори, не само литија, већ касније и избора па и након избора. Поверење које су стекли корисници друштвене мреже Фејсбук у мим странице и информације које су с тих страница добијали је у коначници утицало и на победу опозиције на изборима.  Управо због тог утицаја које су остварили путем интернета, мимери су се нашли на удару обавештајно-безбедносних структура Црне Горе претходног режима, а један део њих је био и привођен на саслушање у полицију.

Иако се већини корисника Фејсбука деловање мим страница могло чинити као спонтана реакција на тортуру режима, то су заправо биле добро осмишљене, добро координисане и добро организоване кампање које су имале за циљ борбу против репресија режима, одржавање духа литија и на крају помоћ опозицији током изборне кампање.

Свакако да интернет мим сцена у Црној Гори није јединствена и да иако су синхронизовано са црквом деловали током литија, ипак међу њима постоје битне идеолошке разлике, но оно што је дефинитивно њихова предност у односу на традиционалне или електронске медије, јесте да мим странице не преносе већ осмишљене туђе трендове, оне диктирају трендове. У томе је и њихова највећа снага и утицај и због тога су утицајније и од осталих медија.

Захваљујући деловању ових мим страница црква је добила већу популарност и поштовање на интернету, то уједно значи и већу приврженост омладине цркви. Конкретна акција коју су организовале мим странице а у којима је учествовала омладина су „Тробојка револуција“ – исцртавање тробојке по улицама Црне Горе, што је допринело већем отпору режиму Мила Ђукановића и већем ентузијазму литија. Рад мим страница тако је покрио широк дијапазон од уличне уметности до НВО „Не дамо Црну Гору“ која је на крају изнедрила садашњег премијера Здравка Кривокапића и уједно га популарисала. Црквени рад на интернету и подкаст „Не дамо светиње“ уз подкаст „Све по списку“ су постали опште прихватљиви и релевантни интернет садржаји. Црква је путем мим страница у Црној Гори успела да покрије све поре друштва и направила модеран приступ прихватљив корисницима друштвених мрежа, креирала алтернативне медије и уз помоћ друштвних мрежа ангажовала и везала за себе народ.

Овако озбиљан подухват цркве на интернету којим је не само успела да очува светиње, што јој је био примарни циљ, већ и да утиче на политичка дешавања у Црној Гори, је до сада био замислив само у режији Запада током обојених револуција. Црква је овим подухватом успела да покаже да је способна да испрати савремене технолошке и културолошке трендове и да их искористи не само на мисионарском пољу већ и у политичком, и оно што је њој било најважније током протекле борбе у Црној Гори – у одбрани сопствених светиња и интереса. Стечено искуство на интернету, сада када је бојазан од отимања светиња у Црној Гори све мања, црква би могла да искористи на мисионарском пољу, које је деценијама ако не и вековима било занемаривано. Нарочито на унутрашњој мисији у народу који се већ свакако декларативно изјашњава као православан, а који је заправо прилично удаљен од цркве и православног етоса. То би на неки начин био природан ток ствари. У супротном ово искуство би могло добити своје извитоперење и увести цркву у политичке воде што јој ни по природи ни по назначењу не припада.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања