Аутор: др Александра Колаковић, виша научна сарадница Института за политичке студије
Code Noir – Црни законик, односно Краљевска уредба из марта 1685. године о робовима на острвима Америке, представља једну од кључних прекретница у историји француског колонијализма, која је новим изјавама француског премијера изнова актуелна у јавности Француске. Ово је једно од питања које је због имиграције и културе сећања на доба колонијализма и постколонијализма, као и неговања демократских и антирасистичких тековина, вредно анализе, иако се о њему недовољно зна ван граница Француске и њених некадашњих колонија. У доба раста деснице, економских и политичких криза, комплексних и изазовних односа на Пацифику сећање на Црни законик подстиче и на нову валоризацију његових уредби и постојања, као и укидања, односно пропитивања положаја потомака некадашњих робова и равноправности у друштву.
Његов званичан назив је Ordonnance royale de 1685 и њиме су регулисани услови ропства у француским колонијама, пре свега на Карибима и у Луизијани. Овај закон је дефинисао права и обавезе робова, али и њихових господара, обавезивао је робове на католичанство, упоредо забрањивао мучење и убиство робова од стране њихових власника. Такође, уређивао је породичне односе робова. Иако су одредбе Code Noir биле хумане на папиру, у пракси нису биле поштоване и стога је овај закон временом постао симбол колонијалне неправде и расизма. Проглашен за време владавине Луја XIV, овај акт је кодификовао праксе ропства у француским колонијама, дајући му правни легитимитет и институционални оквир. Идеја о доношењу закона који би регулисао ропство у француским прекоморским територијама појавила се током осамдесетих година 17. века. Први предлог потекао је од Жан-Батиста Колбера, министра морнарице и колонија, али је тек његов син, маркиз од Сењелеа, довршио текст након очеве смрти 1683. године. Уредбу је краљ Луј XIV званично потписао у марту 1685, а примењивала се најпре у Антилима — Мартинику, Гваделупу и Сен-Домингу (данашњи Хаити). Касније је проширена и на Гвајану (1704), Реунион (1723), као и друге колоније.
Законик је формализовао и регулисао статус робова, начин њиховог живота, њихов однос са господарима и религијску праксу, уз осигурање колонијалне друштвене стабилности. Црни законик је имао 60 чланова који детаљно уређују различите аспекте живота робова. Нека од најзначајнијих правила уобличавала су религијске аспекте живота робова. На пример већ Члан 1 забрањује јавно исповедање било које вере осим католичке, док Члан 2 обавезује да се робови крсте и поучавају у католичкој вери. Значајан део чланова односи се на брачне и породичне односе и живот робова. Члан 4 забрањује ванбрачне односе између господара и робова, док се на основу Члана 5 подстичу бракови међу робовима, али уз сагласност господара. Дефинисано је и да су деца рођена од робова такође робови (Члан 44) чиме се одржавала институција ропства. На основу Code Noir предвиђено је и да господар има обавезу да обезбеди храну, смештај и одећу робовима (Члан 7), као и систем телесних казни, који је укључивао и смртну казну за случајеве “екстремне непослушности” (Члан 8).
Наведени садржај Законика, као и његова анализа, која је била предмет бројних истраживања, сведоче о ригидној хијерархији и системској неравноправности, као и о инструментализацији религије као механизма контроле. Данас је Code Noir управо због ових одредби на мети критика јер је оставио дубоког трага у контексту легализације расизма и негирања људских слобода и права. Француски историчар Жан-Франсоа Ниор наглашава да “овај текст кодификује одсуство права за једну целу категорију људи”. Филозоф Луј Сала-Молен назива га “уредбом државне негофобије”, истичући да је он културолошки умањио човечност поробљених. Стога је у савременој Француској Code Noir пример колонијалне репресије и расистичког наслеђа са којим се друштва морају суочити и против кога се морају борити. У том контексту га данас помињу и користе бројне француске институције. Меморијални центар за укидање ропства у Нанту, као важна установа у систему политика сећања Француске, кроз своје едукативне програме такође наглашава улогу овог Законика као кључног у историји колонијалног доба.
У мају 2025. године, француски премијер Франсоа Бајру најавио је симболичко “поглавље затварања” везано за Црни законик. Овим је изнова актуелизовао тему садржаја и утицаја постојања Code Noir. Закон је де факто укинут још 1848. године, али је Бајру мишљења да је потребно донети формалну одлуку како би се уклонила било каква правна основа за његову примену. Идеја француског премијера јесте да се званично Code Noir прогласи “историјским документом који више не одражава вредности Француске Републике”. Бајру је изјавио: “Истина се не може избрисати, али се мора препознати. Црни законик остаје сведочанство наше прошлости, али не и наше савести”. Code Noir, који је био на снази више од једног века обликовао је друштвене структуре у француским колонијама, омогућио је плодно тло за дубоке расне и друштвене поделе, које су се осећале дуго након што је ропство укинуто. Отуда је и потреба да се изнова актуелизује и потврди приврженост савременог француског друштва антирасистичким и демократским вредностима.
Већина историчара посматра ову намеру француског премијера пре свега као симболички гест, јер су претходне одлуке већ учиниле Code Noir неважећим. Ова иницијатива мора се посматрати и као део шире стратегије историјског помирења. Она подразумева процес који траје већ извесно време и који обухвата суочавање Француске са колонијалним наслеђем. Ово је важно за унутрашња питања Француске, али и од пресудног значаја за њене односе са бројним државама. Истовремено, укључује и образовне реформе које предвиђају обавезно учење о ропству и колонијалном наслеђу у школама. Велики број грађана и активиста поздравио jе овај чин као корак ка признавању “историјских грехова” и доприносу наглашавања борбе против дискриминације, расизма и за поштовање демократских тековина и људских права. Ипак, било је и у мањем обиму и оцена које нису сагласне са наведеним. Оне долазе из десних и конзервативних кругова, који сматрају да би “ретроспективно покајање” могло угрозити национално самопоуздање. Чини се да се “борба” левице и деснице, или “републиканског” и “антирепубликанског” фронта, који је настао на претходним изборима, прелива, не први пут, и на историју колонијалног доба и њено наслеђе.
Остави коментар