CIVILIZACIJA MAJA

Autor: dr Rastislav Stojsavljević

Krug Maja kulture često se naziva „Egiptom Amerike“, ukazujući time na piramide, sistem hijeroglifa, računanje vremena koje je nadmašilo rimsko, kult životinja i naseljene doline uz reku Usumasintu.  Ko su zapravo bile Maje i odakle su došle, još uvek se sa sigurnošću ne zna. Kod novorođenčadi Maja često se pronalazi takozvana „mongoloidna pega“ koja je karakteristična za narode Istočne Azije. Ovaj i drugi podaci govore u prilog široko prihvaćenoj teoriji o naseljavanju iz Azije preko Beringovog moreuza.

Istorija civilizacije Maja deli se na onu od predklasičnog perioda (1500–800. god. p. n. e.) do kasnog postklasičnog razdoblja (1250–1541. godine). Prema nekim istraživanjima, kalendar Maja počinje od 3113. godine pre nove ere (u njihovom kalendaru je ona upisana kao 13.0.0.0.0.). Najstariji do sada otkriveni predmeti Maja civilizacija su stela iz Tikala iz 292. godine i takozvana „lajdenska ploča“, pločica od žada iz 320. godine. Prvi veliki gradovi Maja na Jukatanu se formiraju od V do II veka pre nove ere. Na kulturu tog majanskog perioda najveći uticaj je izvršilo pleme Olmeci.

 U I veku snažna eksplozija vulkana Ilopango koja je tonama vulkanskog pepela prekrila tlo i onemogućila zemljoradnju, dovela je do propasti većine ranih majanskih centara. Ipak, u III veku se razvijaju novi majanski gradovi. Razvijaju se umetnički stilovi i monumentalna arhitektura. To je period najvećeg uspona i procvata majanske civilizacije, posebno u duhovnoj sferi, koja se ogleda u pronalasku pisma, izumu kalendara i širokom poznavanju medicine, matematike i astronomije. Uprkos vrlo visokom duhovnom nivou razvoja, Maje nikad nisu ovladale obradom metala, nisu posedovale vučne i tovarne životinje i nisu otkrile točak.

Za vreme klasičnog perioda zajednica Maja bila je organizovana po strogoj hijerarhijskoj podeli. Vrhovna vlast nalazila se u rukama vladajuće klase koju su sačinjavali sveštenici, savetnici, lokalne poglavice i ratnici. Ova klasa je bila potpuno izdvojena i posedovala je ogromna znanja o aritmetici, medicini i astronomiji, koja su običnim ljudima bila nedostupna. Vladajuća klasa oslanjala se na mnogobrojniju nižu klasu koju su činili sluge, zanatlije, seljaci i robovi. Oni su naseljavali široku okolinu gradova, živeći u selima, na vrlo primitivnom nivou, u kolibama od pruća i blata.

Ipak, do kraja IX veka Maje su opet napustile u najvećoj meri svoju postojbinu. Postoje brojne hipoteze zašto je došlo do ovoga, kao na primer, serija prirodnih nepogoda i katastrofa, iscrpljenost proizvođačke klase seljaka usled mukotrpnog rada na poljima i velikim javnim radovima na izgradnji gradova, degradacija zemljišta usled izuzetno brzog iscrpljivanja takozvanim „milpa“ sistemom obrade, nemogućnost da se kontroliše trgovina, pobune seljaka, prodor nekih osvajačkih plemena i drugo. Činjenica koja ove hipoteze dovodi u pitanje je ta da u gradovima nema tragova borbe i razaranja, kojih bi moralo biti ukoliko je došlo do pobune i osvajanja. Veličanstveni stari gradovi ubrzo su obrasli džunglom i ostali skriveni i zaboravljeni sve do prvih arheoloških otkrića u HIH veku.

Međutim, vek kasnije nastaju novi gradovi. Tada su Maje bile pod velikim uticajem Tolteka sa Meksičke visoravni što se najviše vidi u arhitekturi tadašnje prestonice, Čičen Ice.

Religija Maja bila je savez između bogova i ljudi. Bogovi su pomagali ljudima u radu i obezbeđivali im hranu, a zauzvrat su očekivali plaćanje kroz molitve i prinošenje žrtava. Žrtve su mogle biti ljudska ili životinjska krv, kukuruz i razne dragocenosti. Za Maje, svet je podenjen na tri horizonta: Podzemlje, Zemlju (Središnji deo) i Nebeski svet. Kroz ova tri područja prolazi nebeska osa predstavljena svetim drvetom seibe (vrsta divljeg pamuka). Nebeski svet je podeljen na 13 područja kojim vladaju 13 bogova pod zajedničkim imenom Ošlahuntiku (Oxlahuntiku) – trinaestorica. Podzemlje je podeljeno na 9 delova, kojima vladaju Bolontiku – devetorica bogova podzemlja. Između ova dva horizonta zemaljski Središnji svet predstavlja područje preplitanja i sukobljavanja bogova nadzemnog i podzemnog sveta.

 Među glavnim bogovima majanske religije izdvajaju se dugonosi Bogovi Čaki (Chac). Zamišljeni su kao četiri boga od kojih je svaki okrenut prema jednoj strani sveta i obojen drugom bojom. Uglavnom su muškog pola, ali je jedan ponekad prikazan kao žena. To su Bogovi kiše koji nose sekiru groma i munje i vladaju vlažnim vetrovima koji duvaju na Jukatanu. Verovalo se da su stručnjaci u poznavanju ribljeg đubriva i da pomažu ratarima u gajenju kukuruza. Tako su u „Drezdenskom kodeksu“ prikazani kao šetači u kukuruznom polju koji kopaju i seju, a u jednom hramu u Tikalu prikazani su kao ribari. Nazivaju se još Čak Šib Čak (Chac Hib Chac) ili „GI“ (skraćeno od engleskog God I). U većini njihovih prikaza predstavljeni su sa simbolima vode na rukama i nogama i „ribljim brkovima“ na obrazima. Takođe su imali i ulogu da upravljaju čamcem koji prevozi mrtve u Podzemlje.

Bakabi su četiri boga, braća koje je Bog stvorio kada je stvorio svet, da stoje na četiri strane i drže nebo da ne bi palo.

Kao i većina naroda pretkolumbovske Amerike i Maje su svojim bogovima prinosile brojne darove i žrtve, počevši od raznih figurica, posuda, ukrasa perja kecala, zlata, srebra i žada, pa do krvavih rituala u kojima su prinošene ljudske žrtve. U ovim ritualima sveštenici – vračevi su noževima od obsidijana otvarali grudi žrtve i vadili srce koje je još kucalo. I pored surovosti ovih rituala treba istaći da oni nisu preduzimani radi mučenja drugih, zabave ili sadizma, već iz čistog verovanja da krv žrtve pomaže opstanku sveta.

Mit o periodičnom uništavanju i obnavljanju sveta, prisutan širom Amerike, sreće se i kod Maja. Prema verziji Jukatek Maja svet je sada u četvrtom dobu. U prvom dobu svet su nastanjivali pogrbljeni patuljci zvani zajaminkob (zayamuincob), koji su mogli da nose velike blokove stena na leđima i da drva do ognjišta dovedu zviždukom. Oni su sagradili masivne hramove u drevnim gradovima. U to doba postojao je veliki put od Tuluma i Kobe do Čičen Ice i Ušmala, koji je bio pričvršćen konopcima za nebo, a duž njega je išlo veliko živo uže kroz koje je tekla krv, koju su bogovi slali za hranu vladarima drevnih gradova. Tada još nije postojalo Sunce i patuljci su radili u mraku. Ali vremenom oni su se iskvarili, pa su bogovi rešili da unište svet potopom, presekli su uže, a Sunce, kad je prvi put izašlo, pretvorilo je patuljke u kamen. U drugom dobu živeli su ljudi zvani Colob (Dzolob) i oni su uništeni novim potopom. U trećem dobu svet su nastanjavali masejali (macehualli, „obični ljudi“) preci današnjih Maja, koji su uništeni uraganima i zemljotresima. Sadašnji svet nastanjen je potomcima svih rasa koje su živele u prethodna tri doba, a biće uništen novim potopom ili vatrom, odnosno „vatrenom kišom“ vulkana.

Maje su tačno znale da Zemljina putanja oko Sunca traje 365,2421 dana, te su po isteku ovih 18 meseci od 20 dana, odnosno 360 dana, dodavali još 5 dana takozvanih vajeb (uayeb). Ove dane oni su smatrali posebno zlosrećnim, takozvanim „otrovima godine“ u kojima se dešavaju sva zla predviđena za tu godinu. Pošto je kalendar od 365 dana posle nekoliko godina postojao netačan, oni su po isteku 52 godine dodavali 13 dana, da bi zatim po isteku 3.172 godine oduzimali 25 dana.

Civilizacija Maja je propala zbog suše. Mada postoji više raznih teorija o tome kako su Maje, moćni i napredni gospodari Srednje Amerike, izgubili svoju snagu, uticaj i potom iščezli sa istorijske pozornice, većina arheologa se slaže da je manjak vode i resursa presudno ugrozio ovu civilizaciju, šta god da je do toga dovelo. Naravno, prodori španskih konkvistadora samo su dokrajčili blistavi sjaj ove civilizacije. Severni deo Jukatana je osvojen 1546. godine. Nezavisna su ostala samo majanska kraljevstva u basenu Peten. Poslednji majanski grad koji je pao pod špansku vlast bila je Čičen Ica 1697. godine. Dolaskom Španaca počelo je delovanje katoličkih misionara. Ipak, Maje su pokazale izvestan stepen imunosti na novu nametnutu religiju.

Kao i ostali pretkolumbijski narodi, i Maje su se trudile da izmene fizičke karakteristike, pa su tako svojoj deci pritiskali čelo kako bi ga izravnali. Ovo su uglavnom radili pripadnici viših klasa. Majanska medicina bila je prilično napredna. Oni su rane ušivali dlakama ljudske kose, punili su šupljine u zubima, a umeli su da prave i proteze.

Maje su sredstva protiv bolova uzimale iz biljaka iz svog okruženja i koristile ih u religijskim ritualima kao halucinogene supstance i u medicini kao anestetike. Saune i javna kupatila igrali su veliku ulogu u životu ovog naroda. Maje su verovale da će im saune pomoći da se oslobode unutrašnjih nečistoća. Deca naroda Maja imena su dobijala po danu u kom su rođena. Svaki dan u godini imao je određeno ime za dečake i devojčice i od roditelja se očekivalo da se pridržavaju toga.

Iako je u javnosti bila popularna priča o navodnom „smaku sveta“ koji je predviđao majanski kalendar, Maje nisu imale samo jedan kalendar i nijedan od tih kalendara nije predviđao smak sveta za 2012. godinu. Oni su koristili dva kalendara koja su funkcionisala u ciklusima. Jedan od njih je bio Haab koji ima 365 dana, dok se dugoročni kalendar obrtao na svakih 2.880.000 dana. Naučnici su izračunali da je dugoročni kalendar trebalo da se obrne 2012. godine što je dovelo do verovanja da su Maje predvidele sudnji dan.

Najpoznatiji grad i jedan od najvećih u majanskoj civilizaciji je Čičen Ica. Nalazi se u severnoj niziji poluostrva Jukatan. Izgrađena je u VI veku, ali je najveći značaj dostigla između HI i HIII veka kada je pleme Tolteka isterano iz Tule prešlo ovamo i razvilo sa starim stanovnicima Majama mešovitu kulturu. Velike građevine u Čičen Ici i staroj toltečkoj prestonici Tuli, sa svojim dvoranama sa kolonadama, stepeništima sa reljefima koji prikazuju žrtve i bitke i ležećim kipovima nazvanim “čakmol“ (chacmool), pokazuju jasnu povezanost i sličnost ova dva stila.

Jedna od najpoznatijih građevina u centru grada je stepenasta piramida posvećena bogu Kukulkanu. Visoka je 30 m, sa kvadratnom osnovom čije su stranice duge 55,5 m. Sastoji se od devet platformi postavljenih jedna iznad druge, koje su u sredini prosečene širokim stepeništem. Svaka od 4 strane piramide ima 91 stepenicu što ukupno čini 364 stepenice, plus platforma na vrhu na kojoj se nalazi jedan stepenik koji vodi u svetilište, čiji se ulaz nalazi između dva stuba u obliku pernate zmije. Zajedno simbolizuju dane u godini. Dodatna stepenica ispod piramide označava put u podzemni svet. Svako čelo piramide podeljeno je na 52 kamene ploče sa gravurama, a 52 je broj koji odgovara „zavežljaju godina“. Stepenice odstupaju za 17° prema severoistoku od pravca istok, zapad, sever i jug, što je karakteristično za brojne indijanske građevine.

Na prvi dan proleća, 21. marta, oko sat i po pre zalaska Sunca njegovi zraci padaju na površinu piramide koja je okrenuta ka zapadu. Sa zalaskom Sunca pojavljuju se na ivicama stepeništa prvo ravnostrani trouglovi, koji simbolizuju devet delova tela Kukulkana. Trouglovi zatim prelaze u talasastu traku koja prateći Sunce silazi niz stepenište, da bi se na donjoj stepenici spojila sa kamenom zmijolikom glavom Boga Kukulkana. Kada 21. septembra Sunce izlazi odigrava se obrnuta igra svetlosti na suprotnoj, istočnoj strani piramide. Prvo izgleda kao da oživljava glava pernate zmije, a zatim duge oštro oivičene linije senki prelaze preko tela zmije na gore, sve do najviše platforme i hrama na vrhu. Svake godine u ovo doba okupi se bezbroj radoznalaca da posmatra ovu igru svetlosti i senki, koja se može shvatiti i kao stara indijanska legenda: Kukulkan je došao sa neba, boravio malo među ljudima i ponovo se vratio na nebo. Za stare Maje ovo je bio znak da zlatno Sunce silazi na zemlju i ukazuje da je vreme da se posadi (i obere) kukuruz.

Civilizacija Maja nije još u potpunosti istražena. Mnogi spisi su spaljeni od strane španskih konkvistadora i misionara kao jeretički. Mnoga dostignuća ove civilizacije i dalje pobuđuju pažnju savremene naučne javnosti. NJihovo poznavanje prirode i svemira su zadivljujuće ako se uzme u obzir vreme u kojem su živeli. Danas je ovaj prostor Jukatana turistička atrakcija, od Meride do Kintane Ro, a u pričama turistima o ovoj misterioznoj civilizaciji mešaju se legende i stvarnost.