Аутор: Јован Ковачев
Засигурно је сада већ свима приметна омасовљена продукција телевизијског, односно серијског и филмског садржаја код нас. Иако се за сада још само нагађа шта је прави разлог тако наглог скока домаће продукције после заиста дуго година праве суше, дефинитивно је то да је у протеклих десет година снимљено несразмерно више садржаја него у целој деценији пре тога. Тренд тзв. штанцања највидљивији је у телевизијском програму који је изродио нека заиста интересантна остварења али са друге стране и нека запањујуће лоша. На тај тренд лошијег садржаја, тачније, садржаја без нарочитог уметничког квалитета, морам признати такође гледам донекле и благонаклоно, јер се сада има шта и замерити. Раније би се свака тежња да се по неком оспе паљба завршавала са тим „боље ишта, него ништа“, па се нешто лоше прећути и гурне под тепих, док се нешто релативно или „средње“ добро стави на пијадестал – јер ничега другог и нема да се за ту позицију такмичи. Једина дефинитивно гадна појава јесте снимање филмова од којих се касније праве серије, па ће у зависности од иницијалне идеје да се направи филм или серија, једно или друго бити или досадно и скоро негледљиво или апсурдно.
Наравно, не може се рећи да је све било тако црно и у деценијама без масовне продукције, јер су нека дела већ ушла у каноне, а неке реплике постале део свакодневице, што је донекле и знак да је нешто постало култно. Међутим, очигледно се испоставило да квантитет у неком тренутку може изродити квалитет, те да је младима коначно пружена шанса да се искале и добро испеку своје занате. Појава о којој говорим нарочито је приметна када је реч о глумцима и симптоматично је смањила често слушану констатацију да више немамо добре глумце. Дефинитивно је видљиво да сада у хиперпроизводњи садржаја стасава нека нова генерација младих глумаца са озбиљнијим дометима. Но, ипак треба нагласити да смо можда до сада али не потпуно изгубили један одувек обожаван тип глумца, који је пре свега харизматичан народски глумац. Нажалост, врло је мало глумаца данас чија харизма надилази нешто уобичајено, а за то је вероватно и на неки начин одговоран омрзнути нам глобилазам, интернет, мејнстрим и слично. Не постоје велике разлике у контексту сценске или филмске аутентичности самих стваралаца, сем у малом броју примера – каквих на срећу у овом филму има. Могуће је да будуће, тј. садашње генерације глумаца стасавају на исти начин без обзира на то да ли су са севера, југа, истока или из неке од суседних земаља. Такође, пажљивијим гледаоцима приметно ће бити да је слична ствар и са сценаристима и редитељима – што такође на срећу није случај са филмом „Усековање“, али јесте случај са многим другим пројектима. Испоставља се да у последње време у већини случајева не мањка талента, не мањка ни увек насушних средстава али мањка личног печата, а можда и дубљег понирања у тематику која се обрађује. Дакле није проблем што се „штанца“, већ што се штанцају фразе или већ виђене ствари али без посебне везе са садашњицом или са нечим што се уско тиче нашег поднебља и наших људи (наравно ако искључимо филмове са ратном тематиком који су такође сви врло слични).
Нажалост, могуће је да је за то одговоран и јаз неснимања, својеврстан дисконтинуитет у филмском стваралаштву. Међутим, дисконтинуитети су карактеристика српске културе у начелу, стога се надам да ће се и наша кинематографија ревитализовати као и филмска критика (јер сада већ има о чему да се прича). Доказ да је то могуће јесте филм „Усековање“ за који је сада већ јасно да ми се допао.
Усековање (2022)
Дебитантски филм редитељско-сценаристичког дуа Синише Цветића и Давида Јаковљевића специфичан је по много чему. Важно је истаћи, иако је о томе већ писано, да је јако ретко да редитељ и сценариста дебитују са заиста добрим филмом. Обично је правило са уметношћу исто као и са сваким другим занатом да се први мачићи у воду бацају, међутим, много је данас великих филмаџија почело са култним класицима. Но, овакви су успеси углавном мач са две оштрице, јер би сваки следећи подухват морао бити већи од претходног што отежава али опет обавезује на одговорност, а она је одлична за стваралачку мотивацију.
Да би се о филму даље наставило неопходно је открити делове или потпуну радњу филма, па препоручујем онима који га нису погледали да прво учине то! Радња филма подељена је на чинове, који представљају синкретичне целине једног славског дана у породици која се распада. Слава Усековање главе Светог Јована повод је окупљању ужег и ширег дела породице и пријатеља, али и постепеног уочавања проблема који ће у будућности довести до њеног распада. Хронотоп приче је такође концизан и одредив, радња се одвија једног славског дана у београдском стану за време пандемије вируса COVID-19. Интересантно је напоменути како лајтмотив пандемије функционише у филму. На почетку ми се зачудно учинио анахроним, али је то пре свега добар документарни аспекат који је суптилно, али ипак у великој мери допринео атмосфери реализма, поготово што се завршава смрћу само поменутог човека који је оболео и истог дана преминуо, подсећајући нас на ону стару-нову реалност када су губици били свакодневница. Нуклеус драмског заплета био би заправо развод родитеља главног лика Јована који има проблем са зависношћу од наркотика и још увек не зна за намере својих родитеља. Наизглед чемеран сиже драмског заплета није нарушио животност, јер прича поред туробних и нарушених односа заиста има озбиљно комичне елементе. Редитељ и сценариста су чини ми се успели да ухвате оно што је живот, да направе филм који је хичкоковски речено живот из кога су избачени досадни делови. Наравно, у свему томе је допринела одлична глума целокупне екипе како глумаца старије, средње, а нарочито и изненађујуће млађе генерације. Иако је незахвално издвајати, мора се истаћи улога Бојана Жировића који тумачи лик Банета, оца Јовановог. Суптилност је оно што овај филм чини заиста посебним, а његова игра је управо то – суптилна и са правом мером изведена реална слика човека који није ни добар ни лош, лика који нема велике промене али су сва стања тако добро изведена да је идентификација неминовна (што је заправо случај са свим ликовима). Са друге стране лик Јована којег тумачи одлични Павле Менсур има велике промене, такође тако добро и са мером разрађене и одигране. Генерално је то случај и са Менсуровом и са глумом Аните Огњановић, који су исцрпно и предано урадили свој задатак дајући тако озбиљнији и дубљи увид у проблеме и статус младих особа у Србији па и шире.
Глумачкој екипи се заиста нема шта замерити, својом игром су надоместили можда наизглед трому монотоност једног ентеријера, такође видним импровизацијама, талентом и духом обојили су целокупан свет филма дајући му широк спектар добро изнијансираних ликова. Оно што је можда режији замерено од стране публике је прекомерно трајање филма, но у овом филму заиста нема вишкова, свака сцена је заиста имала свој разлог и не постоји ретардација радње зарад комичног или памфлетског.
Чија је глава на тањиру?
Симболички и метафорички план филма заиста постоји на нивоу који је много испод саме радње, дакле он је не оптерећује и нема потребу да критикује неку појаву – представља је реалном, онаквом каква она јесте. Слика коју добијамо зависи од посматрача или рецепијента, дакле један ће добити породичну драму са елементима комедије, други колективну и индивидуалну психолошку и социолошку студију случаја. Прича нема потребу да самообјашњава своје ликове, што је видљиво у неколико суптилних метафора. Бане, Јованов отац је победник квиза Слагалица и нарочито је поносан на свој успех али то не изговара, већ кадећи кућу, кришом окади и свој добитни ваучер који урамљен виси на зиду. Такође, у неким приказима већ примећена метафора губитка стола функционише по принципу архетипског, губитак стола као централног зборишта породице уједно може означавати и њен распад. Са друге стране можемо рећи да је вешто употребљен и сам простор који игра улогу за себе и отвара нове нивое. Колективне сцене одигравају се за позајмљеним столом за кога је платио неко ван ужег круга породице, сцене у којима имамо по двоје ликова углавном се одвијају на полуотвореној тераси, те су и ти дијалози полуотворени и набијени оним што се мисли али и не изговори. Такође, врло интересантан је и лик деде бившег удбаша у чијем стану породица живи, али и слави славу. По свој логици ствари, деда би морао бити атеиста јер је некада, па вероватно и сада остао комуниста и вероватно угњетавао оне који су славили славе. На симболичкој равни простор изграђен на муци других не може бити здрав, може бити само проклет или хтонски, демонски. Филм у принципу кокетира са религијским те би то могли објаснити оном изреком по којој очеви једоше кисело грожђе, те сад деци трну зуби. Деда је чак у сегменту именовања ликова од стране свог блудног сина Милана именован као мртав крокодил што може да поткрепљује ову симболичку раван, док су двоје младих именовани као „два изгубљена динга“. Сцена у којој Јованов стриц именује животиње које је видео у Аустралији из које долази, заправо одлично служи као додатна карактеризација ликова.
Простор у ком обитавају два поменута и изгубљена динга је такође показатељ Јовановог стања духа. Са једне стране имамо огромни симбол будизма, са друге дрес Зинедина Зидана, са треће синтетичке дроге, постере музичких група различитих жанрова и поврх свега његову дуксерицу која на себи има обележје секте која комбинује хришћанство и ванземаљце. Јованова соба по својој чудноватој еклектици заправо бинарно различитих идеја и животних усмерења, сама по себи игра његову неснађеност и коначно – изгубљеност. Овим је врло добро указано на проблем већине младих у 21. веку како у Србији тако и шире, мноштво садржаја којима смо окружени не доприноси томе да налазимо прави курс кретања већ управо супротно – без идеје, без усмерења нема ни кретања. У таквој констелацији се кретање одвија или уназад (ретроградно) или се једноставно стоји у месту и сведочи сопственом пропадању (деградацији). Управо је стога ово један од бољих портрета младе особе са проблемом услед наркоманије, међутим није наркоманија оно што је довело до проблема она је само логична последица кретања без циља. Јован као лик је суштински оличење сваког младог залуталог појединца који се креће ретроградно и наочиглед свих па и себе сведочи сопственом распаду. Добра ствар је што сценариста или редитељ нису дали коначан одговор за разлог његове наркоманије и склоности ка наркоманији код других ликова, нису прилегли томе да кривицу припишу само незаинтересованим или лошим родитељима. Нису се користили техником црно/бело већ су напросто показали једно сивило ликова на међи ова два антипода. Истичући тако и личну одговорност у виду индивидуалне и колективне летаргије рекреативних и проблематичних конзумера који имају или су имали проблем са наркоманијом. Уопште указивањем на постојање рекреативних конзумената, заправо се указује на проблем посматрања наркоманије као фазичног стања специфичног за одређене године присутног и у нашем друштву. Међутим, и филм нам указује на то да те фазичности заправо не пролазе, те да је колективна летаргија и помиреност према феноменима порочности ради ескапизма заправо неминовна код унесрећених људи који беже од реалности. Јован као лик је заправо само екстремна верзија таквог стања, док су сви остали нека врста блажих варијанти истог стања. Његова нестабилност је узрокована свешћу о постојању проблема, недостатку искрености и љубави ради које му је и потребна дрога као вид бега од реалности – што његов лик чини још трагичнијим. Такође, он у својој околини и не може да види узор некога ко успева да се избори са животом. Отац има породицу која ће се распасти, брат не жели породицу, обавезе и рекреативно се дрогира, мајка упада у кризу средњих година и бави се собом, деда је сенилан, баба усамљена промискуитетна бумерка која открива друштвене мреже и дејтовање – дакле не постоји лик који би могао или требало бити узор за вођење смисленог живота. Дрога је онда логична последица и у овом контексту на симболичком плану могла би се посматрати управо као Салома која је заводљивом игром од Ирода тражила Јованову главу на тањиру. Само што Јован Крститељ као аскета са животним циљем не присуствује и не посматра игру због које ће пострадати, док Јован свесно прихвата игру која неминовно значи опасност и потенцијалну смрт. Управо када његов отац Бане препричава причу о Светом Јовану и његовој трагичној судбини, његов син Јован ставља своју главу на тањир како би ушмркао спид што је такође показатељ симболичке равни два Јована. Дакле, на тањиру су главе оних који не виде смисао, главе оних чија је летаргичност и недостак оријентира повод за малу, односно индивидуалну апокалипсу. Када је реч о религијским аспектима свакако можемо истаћи ту пророчку везу између светог Јована и Јована. Св. Јован је претеча Христа, последњи пророк Старог и први пророк Новог Завета, који најављује скори долазак Месије избавитеља. У шта верује Јован из филма? Јован каже како је дрога најбоља ствар коју је човечанство досегло, јер тако можемо побећи од лоше реалности у којој живимо, он тежи томе да га ванземаљци одведу у другу димензију у којој ће се осећати боље. Атеисти би рекли да је и једна и друга претпоставка о вери једнака, али питање је вредности коју та вера или претпоставка о вери проповеда. Једно представља врлину и наду, друго ману младалачког донекле егоистичког прижељкивања апокалипсе због личне неснађености која се може исправити али је то свакако „неко цимање“, тачније, померање из места које је суштински немогућа радња за сваког лика у филму. То нас доводи до самог краја, признања да се брак родитеља распао и синовљевог признања да има проблем са употребом наркотика. Долази до кулминације, па чак и до туче коју на крају спречава стриц Милан такође бивши зависник. Кулминација филма сама по себи не мења стање ликова, постоји само блага доза разумевања, покушаја да се нешто реши али не и самог решења – родитељи ће се свакако развести, а Јован ће вероватно наставити стрампутицом. Сам крај филма чини ми се многима је остао дискутабилан, мени се, напротив, допао. Интересантно је да је редитељ Синиша Цветић у интервјуу који је дао за емисију „До детаља“ изјавио да је на њега велики утисак у детињству оставио филм Стенлија Кјубрика „2001: Одисеја у свемиру“. НЛО који видимо на крају његовог филма, који наводно односи протагонисту Јована заправо подсећа на НЛО који се јавља у поменутом филму, само је у питању мање монолитна и облија верзија истог. Публика никада није једногласна када су у питању отворени крајеви, али како смо нагласили овај филм заиста нема намеру да одговара већ да пре свега констатује какви смо и шта су наши проблеми. Стога се и крај, бар мени, такође учинио као одлично редитељско решење, спрам целокупног филма и његовог тока. Подсетио ме је на један пасаж у Булгаковљевом роману „Мајстор и Маргарита“ у ком ђаво, односно Воланд изриче посмртну судбину човеку који за живота није веровао да после смрти има било чега. На крају његову одрубљену главу претвара у пехар претпостављајући да свакоме треба дати посмртни живот према вери. У таквом читању крај филма „Усековање“ заправо јесте конкретан, али и мрачнији јер је Јованов одлазак са ванземаљцима у том случају заправо смрт. Иако отворени крај у принципу мора бити и позитиван и негативан у овом случају нас све једноставно наводи на то да је у питању нешто негативно, катаклизмично или боље рећи апокалиптично, с тим да је овде апокалипса пребачена на индивидуални план који одјекује на колективном. Такође треба истаћи како сам симболички потенцијал имена Јован у религијском контексту може да функционише у више смерова, иако смо првенствено упућени на Јована Крститеља није нам онемогућено да као симбол учитамо и Јована Богослова, апостола или последњег јеванђелисту. Јован Богослов имао је визије о крају света које описује у Откровењу, а сама реч откровење заправо је изведена или транскрибована од грчке речи apokálypsis (апокалипса) која би означавала подизање вела или откривање. Можемо поставити питање није ли управо то оно што се дешава са ликом Јована на самом крају. Наравно, његово стање може се читати и као наркоза и као халуцинација, али и као визија – а визија коју има је све само не пријатна. Међутим, с обзиром да је у питању крај филма, не знамо да ли се та визија остварује у реалности или ће се десити у будућности коју на крају нeћемо видети. Управо из тога можемо увидети да филм на самом крају заправо пoдвлачи могућност краја једног света оличеног у једном лику, дакле несрећној индвидуи, па чак и краја колектива или читаве цивилизације која није више у стању да се креће даље због тога што је таква каква јесте.
На самом крају треба опет нагласити да се ради о поприлично успелом филму јер се бави нама, на наш, савремен и аутентичан начин, а да притом избегава прозаичности карактеристичне за савремену кинематографију. Нажалост, биоскопска дистрибуција у Србији данас није неко мерило рецепције, стога мислим да ће статус овог филма када је реч о рецепцији публике, па и критичке јавности, тек доћи!
Остави коментар