Autor: Željko Injac, novinar
Slobodna komunikacija je garant slobode govora. Sloboda govora sama po sebi ne znači ništa, ukoliko ne postoji mogućnost da se slobodna reč i kritičko mišljenje plasiraju u javnoj sferi. Da bi se sloboda govora našla u javnoj sferi, potrebno joj je to omogućiti kroz sredstva komunikacije.
Tradicionalni mediji nisu interaktivni i nisu nikad ni predstavljali prostor za slobodu govora. Oni su uvek pod ideološkom kontrolom. To su jednosmerni mediji, od pisca ka čitaocu, od spikera ka slušaocu.
Za gurua francuske postmoderne Bodrijara, masovni mediji proizvode nekomunikaciju. „Komunikacija je stvarna kada postoji uzajamni prostor za govor i odgovor, te lična odgovornost i dužnost. U masovnim medijima to ne može postojati, uprkos svim obrascima „transmisije-recepcije” kojima se koriste teoretičari komunikacije. Nikakav odgovor nije moguć. Nema uzajamnog odnosa. Samo jedna osoba komunicira, dok druga prima poruku. Nema višeznačnosti, postoji jedino simulacijski model komunikacije. Neko će pitati – „Ali nisu li telefonski pozivi gledalaca, ispitivanja javnog mnjenja (ankete), pisma urednicima primeri uzajamnosti?”. Ne. To je jednostavno reverzibilnost. Primalac sada šalje poruke. Ali to još nipošto nije neposredan odgovor“ – tvrdi Bodrijar.
Za Bodrijara ni internet nije sredstvo komunikacije. Kako tvrdi, to je samo brža verzija nekomunikacije. No Bodrijar nije dočekao razvoj društvenih mreža, umro je 3 godine nakon pokretanja Tvitera. Društvene mreže su se od tada razvile stostruko i nametnule se kao novi medij. Pitanje je kakvo bi Bodrijar sad zauzeo stanovište s obzirom na razvoj mnogobrojnih društvenih mreža od 2007. do danas, koje su postale gotovo jednako uticajne na javno mnjenje kao i tradicionalni mediji. Komunikacija na društvenim mrežama je nesporna, praktično empirijski dokaziva.
Uprkos korporativno-tehnokratskim interesima, pa i ideološkim ograničenjima, internet je, za razliku od tradicionalnih medija, gotovo ideal slobode izražavanja. Ne možemo tvrditi da je sloboda izražavanja na internetu neprikosnovena ili da je sav internet podređen samo slobodi govora i slobodnoj komunikaciji. Naravno da nije tako. To i nije primarni cilj interneta. Pre svega, internet nije ni kreiran zbog slobodne komunikacije i slobode govora. Sloboda govora je tek uzgredna i minorna pojava na internetu, ali i kao takva veoma bitna jer je jedino tu omogućena i nema je drugde u svetu strogo kontrolisanih mas-medija. Zapravo – jedino mesto gde ona realno postoji. Mogućnost da se čuje jedan Snouden ili Asanž ili neko s one strane gvozdene zavese, koja se ponovo podiže, nezamisliva je bez interneta.
Internet je, stoga, dugo viđen kao jedino mesto gde je moguće ostvariti slobodu govora, pošto je na njemu moguća interaktivnost (čitalac može da komentariše tekst ili govor nekog autora), odnosno komunikacija ali i relativno manja cenzura i upliv ideološke kontrole. No, vremena se menjaju, a internet postaje sve više kontrolisan prostor. S kontrolom interneta i to malo slobode govora polako iščezava. Zato kad govorimo o slobodi izražavanja i slobodi komunikacija, govorimo uvek o internetu, a ne o mas-medijima. Onog momenta kada ni na internetu ne bude bilo više mogućnosti za slobodno izražavanje, sloboda govora će definitivno nestati iz javnog prostora. Zato je tema kontrole interneta veoma važna. Bez obzira na sva opravdanja za tu kontrolu, od kojih je većina racionalna i opravdana, kontrolom interneta se rizikuje da se sa prljavom vodom iz korita izbaci i okupano dete, tj. sloboda izražavanja. U ime bezbednosti i borbe protiv sajber kriminala na mala vrata se uvodi totalitarizam na internetu i gasi poslednji tračak slobode izražavanja. Sloboda govora će postojati još samo na papiru, kao i sve vrednosti za koje se zapadna civilizacija grčevito borila ceo HH vek. Upravo u ime tih sloboda i vrednosti nad čovečanstvom se nadvila senka totalitarizma projektovane distopije.
Do sada je kontrola interneta bila primenjivana samo u pojedinim državama sveta. Recimo Gugl u Kini i Gugl u ostatku sveta ne daje iste rezultate pretrage. U nekim zemljama ne postoji Tviter, u drugima Fejsbuk, u trećima je sadržaj pretraživača kontrolisan. U nekim državama se prosto isključi internet za ceo jedan region jer je tako odlučila vlada te države. Međutim, nakon korone internet u celom svetu stavljen je pod neku vrstu nadzora, a to je zapravo tek početak cenzure na internetu i početak globalne kontrole interneta.
Bodrijarova postavka da masovni mediji proizvode nekomunikaciju, odnosno, da funkcionišu na principu pošiljalac – poruka – primalac, te da ne postoji opcija da se ove strane ikad izmene, zapravo je srušena društvenim mrežama, tj. društvenim medijima. Društvene mreže, čiji sadržaj kreiraju upravo ti „primaoci“ poruka masovnih medija, postali su pošiljaoci, a masovni mediji su postali primaoci. Kontrola ovakvih poruka se vrši interpretacijom same poruke od strane masovnih medija. No, to je samo kontrola štete (control damage), ali ne i potpuna kontrola. Potpuna kontrola moguća je samo onda kada govor ne dopušta odgovor. Dakle, samo u slučaju jednosmerne komunikacije, monologa tradicionalnih medija, relacije govornik-slušalac. No, pošto korisnici društvenih mreža i te kako žele da daju odgovor i daju ga veoma žestoko, čak i ako se njihov sadržaj interpretira na način koji odgovara kontrolorima, onda tu više ne možemo govoriti o potpunoj kontroli medija.
Društveni mediji su sposobni ne samo da daju odgovor, nego i da daju svoju interpretaciju i, konačno, ono što najviše smeta kontrolorima – sopstveni narativ. Borba narativa je za kontrolore najopasniji vid borbe. To je frontovska borba, prsa u prsa. Više nije bitno ko je brojniji i jači. Kada se borba dovede na ovaj nivo, neizvesno je ko će pobediti. Tu se gube niti kontrole. Hrišćanski narativ je, recimo, pobedio najbolje organizovanu imperiju svog vremena – Rimsku. To je istorijska pouka koju nijedna imperija ne želi da oseti na svojoj koži, odnosno, da joj se ponovi. Stoga je borba narativa važnija od ratova i ekonomske dominacije. Ceo sistem modernog društvenog nadzora i moći funkcioniše na principu onemogućavanja kreiranja suprotnih narativa, odnosno, onemogućavanja drugačije od nametnute interpretacije i odgovora.
Zapadni svet je i dalje najmoćniji i vojno i ekonomski i politički. Ipak, internet je omogućio da se sami temelji tog sveta dovedu u pitanje. Internet, pre svega društvene mreže, omogućili su ODGOVOR i taj odgovor je trajao od nastanka interneta do 2016, kada su pokrenute cenzure na društvenim mrežama, najpre u vidu algoritama. Sad je već prilično kompleksnije.
Pogledajmo, na primer, kako je zelena agenda prošla u Srbiji. To je zapadna ideologija, uvozna, kao i sve ostale koje smo imali na našim prostorima u poslednja dva veka. Ideologija u koju je uložena ogromna količina novca, obuke, medijske podrške. U jednom momentu ta ideologija dostiže svoj maksimum. Postaje popularno biti „branitelj prirode“, zeleni aktivista, ići u proteste, boriti se za reke, šume, protiv zagađenja. Ne postoji aktivno suprotstavljanje toj ideologiji, čak ni organizovano od države, iako su nosioci ove ideologije kod nas listom opozicione stranke i pokreti i jasno antirežimski nastrojeni pojedinci finansirani iz inostranstva. No uprkos svemu, uprkos podršci korporativnih medija, uprkos jakoj kampanji na društvenim medijima i pomoći stranaca, nakon trijumfalne pobede nad korporacijom RIO TINTO, što je i sam državni vrh dovelo u nezgodnu poziciju, ova ideja naglo jenjava. Nije nestala. Nije se pretopila u neku drugu ili stavljena pod kontrolu države preko nekog lojalnog političara ili političke grupacije. Ona je tu, i dalje je prisutna ali je izgubila zamah. Nema taj elan kao što je imala prethodne godine. Tu si i dalje stranci, obuke, silni novci i fondovi, no džaba. Nešto se desilo. Baš kada je izgedalo da će protagonisti ove nove uvozne ideologije profitirati od svog aktivizma, baš kada su se ponadali da će oni dobiti tu pažnju koju im sve vreme „krade“ Vučić, sve kreće silaznom putanjom, nizbrdo.
Zapravo, desio se internet. Društvene mreže koje su najodgovornije za rast popularnosti zelene agende isto su tako i počele urušavati ovu priču. Na društvenim mrežama su isplivale međusobne svađe zelenih aktivista. Isplivale su informacije o pozadini ove uvozene ideologije i o njihovim finansijerima iz inostranstva. Korisnici društvenih mreža mogli su da prate njihova nadgornjavanja, ko je kome preoteo slavu, fondove, medije. Anacionalna i antinacinalna pozadina ove ideologije i bliskost njenih protagonista „krugu dvojke“ i drugosrbijancima odvratila je ozbiljan deo korisnika društvenih mreža od zelene agende. Zelena agenda je sada u očima mnogih obično kukavičje jaje usko vezano za antinacionalnu politiku „kruga dvojke“. Kao takva je ograničena samo na građanski deo političke scene u Srbiji, koja realno nikad nije prebacivala više od 15% glasova na izborima.
Bez društvenih mreža ovo osvešćivanje ili se ne bi desilo ili bi se desilo veoma kasno, tada kada bi „zelenaši“ već bili deo vlasti ili imali svu vlast. Naravno, bilo je tu i drugih faktora koji su doprineli padu popularnosti zelenih, pre svega geopolitičkih i globalnih previranja u svetu, koji su skrajnuli njihov narativ kao manje bitan.
Slično se događalo i u vreme korone. Kada je celom svetu putem mejnstrim medija nametana jedna priča, korisnici društvenih mreža su ponudili neku sasvim drugačiju. Bilo je tu i zaista neobičnih teorija zavere, bilo je ozbiljnih kritika na propuste, koji su bili više nego očigledni i od strane SZO i pojedinih vlada, vladinih funkcionera, medicinskih radnika. Pokušaj uspostavljanja jednog jedinstvenog i opšteprihvatljivog narativa za pandemiju propao je upravo zbog postojanja društvenih mreža. Nikava kontrola štete nije pomogla, nikakvi fakt čekeri nisu pomogli, nikakvo kanselovanje nije pomoglo. Upravo agresivno nametanje kontrole na internetu dovelo je do još veće reakcije internet korisnika, koji su našli alternativne načine da podele svoju priču s publikom ili da dođu do drugačijih informacija od onih zvaničnih.
To je jedno dragoceno iskustvo za globaliste. Ovakav propust sebi više neće dozvoliti i zato bi trebalo da bude jasno da će cenzura interneta biti mnogostruko povećana. Kanselovanje Dejvida Ajka, Donalda Trampa i drugih poznatih ličnosti samo je početak ali i jasan znak u kom pravcu će ići cenzura interneta, dok s druge strane pojedine društvene mreže sasvim regularno dopuštaju pornografski sadržaj, kanseluju stavove i mišljenja jednog predsednika i uticajnih jutjubera. Dakle, nije problem sam sadržaj, nego određeni stavovi koji se ne uklapaju u zvaničnu agendu globalista koji kontrolišu društvene mreže.
Deklaracija o budućnosti interneta, koju će i Srbija najverovatnije u skorije vreme potpisati, navodno u svrhu borbe protiv Splinterneta, nije ništa drugo do pristanak na uniformisani globalni internet kontrolisan od jednog, tj. zapadnog centra moći.
Navodni cilj deklaracije je borba za „otvoren, besplatan, globalni, interoperabilni, pouzdan i siguran internet.“ Splinternet je definisan kao balkanizacija interneta. Zanimljiva definicija, pogotovo za nas koji živimo upravo na tom Balkanu. Pod balkanizacijom interneta podrazumeva se raznolikost koju bi trebalo uniformisati, ali se definiše sasvim drugačije, kao borba protiv nacionalizama i fragmentisanja globalne mreže. Splinternet je opisan kao „rastuća udaljenost između ideala interneta i realnosti nefunkcionalnih nacionalizama…“. „Rastući internet nacionalizmi“ su, u stvari, internet sistemi po meri određene nacije ili države, ali ne i po meri „ideala inetrneta“. Ko je i kad postavio ideale interneta? Zašto se ti navodni ideali interneta tako jasno poklapaju sa idealima globalističke agende? Zapravo, target ove deklaracije i onoga što će proisteći iz nje, jesu Kina i Rusija i njihovo nastojanje da se sačuvaju od upliva Zapada kakav smo videli kroz razne obojene revolucije, koje su izvođene uz svesrdnu podršku „slobodnog“ interneta. Kina, pre svega, zbog specifičnosti kineskog interneta, najsofisticiranijeg sistema na svetu zaštićenog Velikim firewall-om, sistema koji ne propušta ništa od informacija i dezinformacija koje kineska država ne želi da dospeju do korisnika kineskog interneta. Ovakva kontrola od strane kineske, ali i ruske, iranske, indijske, etiopske, turske i drugih država širom sveta, razlog je za postojanje Splinterneta. Ideja je da se otvoreni, globalno povezani internet koji svi koristimo, deli na niz fragmentisanih mreža koje kontrolišu vlade ili korporacije, odnosno, koje kontrolišu vlade i korporacije koje nisu pod kontrolom ili barem nisu pod direktnom kontrolom globalista, te je zbog toga to navodno štetno za globalni internet, slobodu izražavanja, itd.
Ne sporimo da bilo koje ograničavanje sadržaja interneta, pa i ono koje sprovode pojedine države u cilju zaštite svojih nacionalnih interesa, nije ništa drugo do cenzura. No, kao borba protiv ove regionalne cenzure i fragmentisanja interneta nudi se globalna, navodno slobodna mreža, za koju smo videli u svega par godina, tokom pandemije, kako zapravo funkcioniše globalna nefragmentisana, opet isto takva cenzura.
Uostalom predlagači i kreatori deklaracije to i ne kriju. Oni ističu ciljeve kao što su pristupačnost, neutralnost mreže ali i uklanjanje NELEGALNOG SADRŽAJA, navodno bez ograničavanja slobodnog izražavanja. Šta je to nelegalan sadržaj na internetu, odrediće upravo globalistički kontrolori interneta koji su prethodnih godina kaselovali predsednika Amerike i mnogobrojne druge pojedince, korisnike određenih platformi na internetu. Znači, umesto regionalnih i lokalnih cenzura, nudi se jedna globalna cenzura, ali pod izgovorom borbe za slobodu izražavanja i komunikacije.
U deklaraciji o budućnosti interneta navodi se da su pojedine onlajn platforme omogućile širenje dezinformacija i zlonamerne aktivnosti koje seju podele i sukobe između pojedinaca i društvenih grupa, podrivajući poštovanje i zaštitu ljudskih prava i demokratskih institucija i principa. Takođe se u deklaraciji navodi i mešanje stranih država u izborne procese. Ovde se verovatno misli (ali se ne precizira) na medijsku famu oko izbora u Americi, kada su mejnstrim mediji optužili Rusiju da pomaže Trampu da pobedi na izborima, te da je Putin angažovao stotine botova da diskredituju protivkandidata Bajdena. Bez obzira na to da li je reč o istini ili ne, zvuči groteskno da su Putinovi botovi pomagali Trampu da pobedi na izborima, a da ih Amerika nije mogla u tome sprečiti na internet platformama koje su najvećim delom upravo pod kontrolom korporacija sa sedištem u Americi.
Ko određuje šta je dezinformacija? Ako se, recimo, izveštava o nekom ratnom sukobu negde u svetu, da li to znači, da po postulatima ove deklaracije, pravo na izveštavanje mogu imati samo zapadni mediji ili će se uvažavati podjednako i ruski i kineski mediji koji ne dele isti narativ kao zapadni mediji? Već polaganje prava na istinu daje ovoj deklaraciji totalitarističke obrise, a sasvim je izvesno i ne treba dovoditi u pitanje da je primarni cilj unifikacije interneta upravo uvod u jedan globalni totalitarizam. Zaista, nakon ove deklaracije ne bi bilo iznenađenje da pojedine zapadne „demokratije“ uvedu ministarstvo istine, baš onako kako je to Orvel opisao u romanu 1984.
Briga o bezbednosti ličnih podataka pojedinca, korisnika interneta, koja se provlači kroz deklaraciju, zapravo se može veoma lako i jednostavno rešiti na nivou svake države. Pre svega, kroz prekopotrebnu edukaciju upotrebe samog interneta, a potom i boljom zaštitom korisnika onlajn usluga. Nije neka tajna da i prosečno razvijena država veoma lako može otkriti i pronaći razne prevarante i hakere na internetu, pitanje je samo koliko postoji dobre volje da se takvim pojavama stane na kraj. Dark Net na kome se najviše i obavljaju ove nelegalne i nezakonite radnje je primarno korišćen upravo od pojedinih vlada i njihovih bezbednosnih struktura radi špijunaže i nelegalnih radnji u drugim državama, pa i dalje ima istu svrhu.
Deklaracija naglašava da bi internet trebalo da bude decentralizovan i globalno međusobno povezan, dakle, da ne bude „balkanizovan“, kakav je sad. Deklaracija navodi da bi države trebalo da se „uzdrže od podrivanja tehničke infrastrukture koja je neophodna za opštu dostupnost i integritet interneta“. Decentralizacija unifikacijom. Upravo ono što je Zapad uradio na Balkanu – razbio Jugoslaviju, decentralizovao je i onda sve njene fragmente-republike stavio pod svoju čvrstu kontrolu. Pod podrivanjem tehničke infrastrukture trebalo bi čitati da bi sve države sveta trebalo da prihvate isključivo one tehničke infrastrukture koje nudi Zapad, dok svoje mogu da batale jer će to biti proglašeno podrivanjem.
Što bi rekao Bata Stojković u filmu Balkanski špijun: „Oni sve rade javno da ne bi izgledalo tajno“ – tako i ova deklaracija o budućnosti interneta javno zagovara uklanjanje NELEGALNOG SADRŽAJA iako se zalaže za slobodu izražavanja. Kako i koliko uklanjaju i šta je zapravo taj nelegalan sadržaj, najbolje su osetili korisnici Fejsbuka proteklih godina pod naletom fakt čekera. Dok pornografski sadržaj i dalje čini najveći procenat interneta, uklanjaju se kritički stavovi pojedinaca, uklanjaju se Snouden i Asanž, Tramp i drugi.
Zapravo, deklaracija ne dozvoljava da Rusi i Kinezi cenzurišu internet u svojim zemljama, već pravo na ulogu cenzora globalisti zadržavaju isključivo za sebe u svim zemljama. Ukoliko se to ne bude svidelo Rusima i Kinezima, izvesno je da će njihov internet prostor biti potpuno kanselovan iz globalne internet mreže. To povlači brojne posledice, pre svega ekonomske. Malo je verovatno da će ijedna država sveta, ma koliko bila velika i moćna, pristati da se nađe izvan globalne internet mreže, ali je isto tako teško očekivati da će Rusija i Kina lako pristati na uslove koje im nameće trenutna globalistička ekipa.
Šta god da izaberu Rusi i Kinezi, biće kao u onoj priči o čoveku koji je ušao u mračnu pećinu, pa začuo glas: „Ako uzmeš pokajaćeš se, ako ne uzmeš pokajaćeš se“.
Što se tiče nas ostalih, manjih i nemoćnih, nema dileme – mi ćemo prihvatiti sva pravila igre koja nam se nameću jer niti imamo resurse da se odupremo niti da kreiramo svoju nezavisnu internet mrežu, poput Kineza i Rusa. U narednim godinama, što se tiče srpskog interneta, trebalo bi očekivati još veći stepen cenzure, još jaču inkvizitorsku ulogu fakt čekera. Brojni sajtovi i pojedinci na srpskom internetu biće kanselovani, doslovno izbrisani sa neta ili toliko ograničeni da se gotovo više neće ni primetiti da postoje, te samim tim neće ni imati nikakav uticaj. Ovo se odnosi na sve one koji budu terali kontru globalističkoj agendi, a takvih je kod nas zaista mnogo, ali i ne samo njih već i svih onih koji se nađu na meti fakt čekera i drugih cenzora i kontrolora interneta zbog kritičkog mišljenja i slobode govora. Na udaru se neće naći samo neki opskurni ili ekstremni zaverološki sajtovi, već i sajtovi poznatih tradicionalnih medija koji su postojali čitave decenije pre interneta. Sa ovako cenzurisanim internetom drastično će se promeniti i medijska scena u Srbiji. Kako će to na kraju izgledati? Odgovor je jednostavan – svi će početi da liče na korporativne medije sa antisrpskim narativom. A znamo i kako to izgleda.
Ostavi komentar