Царински рат 1906-1911. године

27/06/2020

 

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

                Ратови су обележили историју човечанства, па самим тим и српског народа. Оружани сукоби, као по правилу, увек су привлачили посебну пажњу људи док су остали,  нарочито они економски, остајали у њиховој сенци, махом препуштени анализи ускостручне јавности. Наравно да такав однос није одраз историјског значаја поменутих догађаја, јер су последице економских обрачуна неретко превазилазиле оружане сукобе. Управо такву судбину је доживео и Царински рат или Свињски рат како се, чак и данас због главног извозног артикла српске пољопривреде тог времена тај сукоб именује у иностраној историографији. Царински рат је вођен од 1906. до 1911. године између Аустроугарске монархије и Краљевине Србије. Суштински, он је дошао као резултат нагомиланих вишедеценијских противречности и неслагања које су кулминирале у том периоду, а за последицу су имале усвајање мишљења једног дела, нарочито милитаристичке елите у Бечу, да је уништење Србије неминовност и предуслов опстанка Двојне монархије.

            Правилном разумевању околности које су довеле до избијања Царинског рата претходи анализа историјата хабзбуршко-српских односа не само у XX већ и XIX веку, а можда и раније. Како су ти односи били и више него садржајни, политички, војни, економски и културни, неопходно их је изложити у кратким цртама. Српски народ је од слома своје средњовековне државе са надом гледао прво у Будим, а затим у Беч, очекујући долазак хришћанске војске, довољно снажне да порази Османлије и омогући обнову српске државе. Управо због тога, у свакој прилици када год би Хабзбуршка монархија иницирала акције против Отоманске империје, Срби су стајали на страну хришћана, верујући да је дошао дан коначног ослобођење. Међутим, те српске наде су као по правилу увек биле изневерене. Аустријанци и Турци би склопили мир, а Срби би били препуштени на милост и немилост непријатељу. Можда се све то најбоље огледа у речима кнеза Алексе Ненадовића који је након склапања Свиштовског мира из 1791. године, што је узроковало повлачења аустријске војске из Србије и пропасти Кочине крајине, заклео своје сународнике „..да никад више ко је Србин Немцу не верују“. Током Српске револуције Аустријска монархија била је место набавке оружја и муниције за српске устанике, али због сукоба са Наполеоном она није могла преузети одлучујућу улогу у решавању наново отвореног српског питања. Након стварања аутономне српске кнежевине бечки двор је покушавао да оствари доминацију над својим јужним суседом. Имајући опасног такмаца у Руској царевини, Аустријанци су се ослањали пре свега на економски утицај, пошто је гро српског извоза ишао у Аустрију, али и на Србе из Хабзбуршке монархије. Наиме, услед недостатка образованог кадра у Србији, Срби из Аустрије су прелазили у отаџбину и временом постајали угледни чиновници, обављајући понекад и највише државне дужности. Управо ти Срби, пречани, су у кнежевину Србију доносили европски дух и утицај Хабзбуршког царства. Неки од њих су засигурно били сарадници аустријских обавештајно-безбедносних структура, али без обзира на то, махом сви су они дубоко веровали да је будућност Србије светла и извесна једино у партнерству са њеним северним суседом. Међутим, упркос свему, овај утицај Хабзбуршке монархије у Србији, углавном су надмашивале верске, културне, и политичке везе Срба и Руса, све до Велике источне кризе 1876‒1878. године.

Током Велике источне кризе Русија је, водећи се сопственим интересима, одлучила да подржи стварање Велике Бугарске под својим протекторатом, а на уштрб српских националних интереса. Одговор српског кнеза на новонасталу ситуацију је представљао изнуђено решење, потпуну преорјентацију српске спољне политике ка Аустроугарској монархији. Пошто је Хабзбуршка монархија ионако била заинтересована за политичку превласт у Србији, договор о партнерству је постао и више него известан. Званични Беч је пристао да брани српске ставове на Конгресу, а за узврат је тражио да се између две стране потпише Трговински уговор и Железничка конвенција. Оправдано се плашећи да ће у противном остати изолована, Србија је пристала на тај предлог. Према речима српског заступника на Берлинском конгресу, Јована Ристића, аустроугарска дипломатија је испунила обећање и савесно заступала српске интересе. Одлукама Конгреса Србије је стекла међународно признање, а залагањем Аустроугарске успела да политички одбрани територијалне добитке задобијене ратом против Отоманске империје. Непосредно након завршетка тог великог политичког самита поставило се питање реализације договора о склапању Трговинског уговора и Железничке конвенције између Србије и Аустроугарске. Већ у старту јавили су се проблеми око трговинског споразума. Председник српске владе Јован Ристић је инсистирао на реципроцитету у економској сарадњи између два суседа. Тачније, инсистирао је да уколико Аустроугарска добије статус најповлашћеније нације у Србији, то исто мора добити и Србија у Аустроугарској. Међутим, аустроугарска страна је, држећи се свог неспорног статуса велике силе, то категорички одбијала. Односи између две државе, самим тим, дошли су на ивицу царинског рата. Новонасталу кризу у билатералним односима Србије и Аустроугарске на крају је разрешио српски кнез. Наиме, Милан Обреновић је трговински уговор посматрао у контексту шире слике будућег стратешког партнерства између две државе. Никако није желео да његова земља остане без иједног савезника у међународној политичкој арени. Страх од авети Велике Бугарске, која би уколико се ипак успостави затворила сваку могућност даље експанзије Србије према југу, терала га је на савезништво са Аустроугарском. Милан је сматрао да само Хабзбуршка монархија са Немачком у залеђини има довољно снаге да тај руски геополитички пројекат осујети. Српски кнез је зато оборио владу бескомпромисног вође српских либерала Јована Ристића и мандат дао лидеру напредњака Милану Пироћанцу. Кабинет новог српског премијера чинили су млади и способни људи. У својим ставовима према северном суседу они су били знатно ближи кнезу, него што је то био Ристић. Министар Чедомиљ Мијатовић је преузео преговоре око Трговинског уговора и већ крајем априла 1881. године договор је постигнут. Србија је попустила. Није добила равноправан статус са Аустроугарском, али споразум свакако није био штетан по српске економске интересе. Економски договор је исте године надограђен Тајном конвенцијом о политичком савезништву Аустроугарске и Србије.

Треба нагласити да су обе страна имале одређене бенефите проистекле из Тајне конвенције, али ниједна страна није остварила свој примарни циљ, зарад кога се и одлучила на склапање тог уговора. Србија се уз подршку Аустроугарске уздигла у ранг краљевине, што је несумњиво значајан успех. Исто тако, након пораза у Српско-бугарском рату из 1885. на интервенцију Аустроугарске заустављена је даља бугарска офанзива, тако да Србија није трпела веће војничке или материјалне последице. Ипак, примарни циљ српске политике био је експанзија према вардарској долини, што Тајна конвенција није омогућила. Краљ Милан Обреновић је са друге стране доследно спроводио политику пријатељства са Аустроугарском. Сузбијао је свако антиаустријско деловање и бескомпромисно потискивао сваки руски утицај у Србији. Ишао је чак толико далеко да је смењивао епископе српске цркве који су били проруски орјентисани. Страх Аустроугарске да ће евентуално Србија од стране Русије бити употребљена као база за антиаустријско деловање тиме је потпуно неутралисан. Самим тим, Милан је стекао велико поверење званичних политичких чинилаца у Бечу. Међутим, примарни циљ аустроугарске дипломатије био је да Тајном конвенцијом толико веже Србију за себе, да се чак и свест српског народа измени. Тачније,  да Срби почну веровати како је опстанак њихове државе без подршке Аустроугарске немогућ. Једино тако би Аустроугарска имала трајно загарантовано упориште у Србији, независно од промене владара на престолу или партија у влади. Тајна конвенција, по самом признању Аустријанаца, ипак, то није успела да им обезбеди. Милан јесте доследно спроводио аустрофилску политику, али свест српског народа није успео да измени. Срби су огромном већином остали проруски орјентисани, а аустроугарски утицај у Србији зависио је искључиво од њиховог пријатељства са краљем Миланом, односно није постао трајна категорија, нити независан од тога ко седи на српском престолу.

Абдикацијом краља Милана 1889. године, утицај Русије у Србији постајао је све јачи, што се посебно очитавало почетком XX века. Свесна да Србију није успела трајно политички и културно везати за себе, Аустроугарска се грчевито држала свог доминантног економског утицаја. Чињеница да је 86% српског извоза било пласирано на тржиште Двојне монархије представљало је јак, али и последњи адут хабзбуршке дипломатије у покушају да потчини Србију. Српска јавност била је тога и те како свесна, међутим страх је још увек надјачавао жељу да се северном суседу пружи одлучан економски отпор. Српском политиком су тада доминирали радикали и самосталци. Пашићеви радикали, свесни да Аустроугарска неће подржати српске планове о експанзији према Јужној и Старој Србији, показали су више ентузијазма у покушају да се аустроугарски капитал у Србији потисне. Наравно, свесни да би тиме и утицај званичног Беча у српској краљевини ослабио. Можда се то најбоље очитовало приликом узимања зајма зарад набавке војне опреме за српске оружане снаге. Пошто је слично као и данас војна опрема била изузетно скупа, а трговина истом уносан посао, постојало је велико интересовање моћних европских сила за учешће у том послу. Наиме, свака држава која би одобрила зајам некој другој, обично мањој земљи, инсистирала би да се за тај новац набавке изврше од њених компанија. Велике силе су тако јачале сопствену индустрију, а истовремено су кредитима кориснике зајма економски али и политички везивали за себе. Радикали су тежили да узимањем кредита и набавком војне опреме из Француске ојачају присуство ове велике силе у Србији. Дуална монархија се овом плану српске владе одлучно успротивила, инсистирајући да се прво изврше упоредне пробе топова. Тек онда, на основу процењеног квалитета оружја, Србија би, по њиховом мишљењу, требала да се одлучи где ће извршити набавку. Аустроугари су тако куповали време, истовремено отежавајући увоз српских пољопривредних производа у своју земљу, чиме су вршили додатни притисак на српску владу. Пашић је упркос томе одлучио да свој наум спроведе у дело. Месеца маја 1905. године вођа радикала склопио је договор о зајму и набавци топова од Француске у вредности од 110.000.000 франака. Тек када узмемо у обзир да је 1904. године целокупан годишњи буџет Србије износио 89.200.000 франака, постаје нам јасно о колико вредној наруџбини се ради. Међутим, како је тај уговор био економски неповољан по Србију, како у опозицији тако и у војним круговима, појавиле су се сумње у коруптивне намере радикалске владе. Самосталци су инсистирали да треба изабрати најисплативију понуду и да политика не сме бити оправдање за прављење економски штетних договора. Под притиском јавности и захваљујући губитку већине у парламенту, радикали су сишли са власти и уступили место танкој самосталској већини, која је одбацила склопљени уговор са Французима.

Нова влада је у новембру 1905. закључила уговор о набавци ратне опреме у вредности од 70.000.000 франака са Аустроугарском, чија понуда је свакако била најповољнија. Међутим, то није значило стављање тачке на ово питање. Економски односи између Србије и Аустроугарске постајали су све затегнутији. Узрок за то можемо пронаћи у томе што је стари економски споразум између два суседа био на истеку, а тек су следовали преговори о потписивање новог уговора. Пошто је Немачка подигла царине на увоз пољопривредних производа из Аустроугарске, мађарски пољопривредници су инсистирали да им се надокнаде губици ограничавањем српског увоза у њихову земљу. Зато је аустроугарска страна у преговорима са српском инсистирала на подизању царинских тарифа за увоз српских пољопривредних производа. Пошто је то представљало практично целокупан српски извоз у Дунавску монархију, за српску страну то је представљало неприхватљиву солуцију. Насупрот том предлогу, а водећи се својим економским интересима, Србија је инсистирала да се подигну царине на аустроугарску индустријску робу како би се омогућило јачање ове неразвијене гране српске привреде. Аустроугарима је то такође било неприхватљиво, јер је индустријска роба представљала доминантан део њиховог извоза у српску краљевину. У таквим околностима било је тешко наћи компромис, поготово када се узме у обзир снажан и константан притисак мађарских пољопривредника на сопствену владу. Управо се ту, без обзира на политичке разлоге, налазио прави узрок избијања Царинског рата између Аустроугарске и Србије. Влади у Бечу је требао повод да тај сукоб са Србијом започне, не би ли на тај начин изашла у сусрет интересима својих пољопривредних произвођача. Међутим, Аустроугари су били и те како свесни да уколико Србија преживи тај притисак они остају без највреднијег адута у њеном контролисању, а то је економска зависност српског извоза од њиховог тржишта. Ипак, непомирљив став мађарских пољопривредника, уз чињеница да је 86% српског извоза било усмерено ка њиховој земљи, уверавао их је да је сукоб неизбежан, али и да ће на крају они из целокупне ситуације изаћи као победници. Повод за увођење блокаде на српску робу Аустроугарска је пронашла у споразуму о царинској унији између Србије и Бугарске. Наиме, бечка влада је сматрала да тај уговор угрожава њихов статус најповлашћеније нације на српском тржишту, стечен споразумом још из осамдесетих година XX века. Аустроугарска је зато инсистирала на поништавању тог споразума, а поруке српске владе да ће тај уговор у потпуности ускладити са будућим економским споразумом са Аустроугарском биле су им недовољне. Аустроугарска је отишла чак и корак даље, отворено тражећи да се српска страна писмено обавеже да ће прихватити све њихове захтеве приликом склапања новог економског договора. Наравно да је за српску страну такав предлог био неприхватљив. Зато је Србија на економску блокаду северног суседа одговорено истом мером, уз одбацивање 70.000.000 франака вредног уговора о набавци ратног материјала из Аустроугарске. Јануара 1906. године, на тај начин, започео је Царински рат између Србије и Аустроугарске.

Јавност Србије доживела је агресивне мере свог суседа непријатељским, тако да је пружила пуну подршку сопственој влади у наметнутом рату. Нарочито су малобројни српски индустријалци и увозници са одушевљењем дочекали контрамере Србије, верујући да ће се тиме уклонити нелојална конкуренција из Аустроугарске, а њима омогућити неометан развој. Српска влада је морала брзо реаговати како би обезбедила приступ српске робе другим тржиштима. Русија и Француска, пријатељски настројене према Србији, саме су биле пољопривредно орјентисане, тако да српска роба ту није могла имати значајнију прођу. Земље региона, попут Бугарске, имале су готово идентичну привредну структуру као и Србија, тако да се ни ту нису могли пласирати српски пољопривредни производи. Србија се зато морала ослонити на Немачку, Белгију Италију, Велику Британију, Швајцарску и скандинавске државе, чија тржишта су била заинтересована за српске производе. Ужурбано се радило на склапању економских уговора управо са овим државама. Отворен је низ трговинских представништва и почасних конзулата од Александрије до Лондона и Амстердама, а вршено је и рекламирање српске робе у иностранству. Пошто је Србија имала више од седам стотина регистрованих трговаца, морало је доћи до њиховог удруживања како би се превазишли изазови скупљег транспорта робе. Држава је у ту сврху обезбедила повољне кредите, а око банака и различитих фондова формирали су се конзорцијуми трговаца извозника. Влада је вршила строгу инспекцију домаћих производа како би испунила највише стандарде у очајничкој борби за освајање нових тржишта. Осигуране су транспортно-комуникацијске железничке и поморске линије. Снижене су саобраћајне тарифе, обезбеђен складишни простор и лучки претовар. Главни правци транспорта српске робе ишли су железницом до луке Солун па даље у Северну Африку и Западну Европу, или Дунавом ка Немачкој. Највећи изазов је представљао превоз живе стоке, главног артикла српске пољопривреде. Житарице, пекмез и суво воће су подносили временски дуг транспорт, али стока не. Зато се кренуло у отварање кланица како би се извозиле месне прерађевине. Већ те 1906. године предузете мере су дале резултате. Иако се српски извоз у Аустроугарску преполовио, у укупном збиру

Земља извоза 1904. 1905. 1906. 1907.
Аустроугарска 55.35.0000 64.712.000 30.032.000 12.932.000
Немачка 2.606.000 2.116.000 19.053.000 32.925.000
Белгија 230.100 323.100 6.295.000 13.010.000
Енглеска 2.500 0 65.560 2.337.000
Друге земље 3.967.400 4.844.900 16.194.440 20.287.000
Укупно 62.166.000 71.096.000 71.604.000 81.491.000

 

он је чак и повећан. Суштински, српска роба је нашла пут и простор на новим тржиштима, чиме је Аустроугарска блокада већ прве године разбијена. Наредне 1907. пласман робе преко Саве и Дунава је доживео драматичан пад на испод 20% у односу на 1905. годину, али је поново у укупном збиру српски извоз, као и производња, наставио да расте.

година Извоз увоз транзит укупно
1906. 71,6 44,3 48,6 164,5
1910. 98,3 84,6 57,7 240,8

 

            Важно је нагласити да је скоро све време овог сукоба између две стране одржавана дипломатска комуникација уз чињење обостраних напора да се Царински рат заустави. Још у марту 1906. године Србија је отказала споразум о царинској унији са Бугарском како би отворила врата договору са северним суседом. Аустроугарска је на то одговорила привременом обуставом блокаде српске робе, што је дало више времена Србији како би се припремила за наставак сукоба. Аустроугарска страна је, за то време привременог отопљавања односа, инсистирала да се отказани споразум о набавци оружја поново актуелизује. Исто тако, тражили су да у свакој будућој набавци и то не само оружја, већ и друге робе, у случају једнаких понуда аустроугарске компаније имају првенство добијања посла. Српска страна је такав предлог категорички одбацила, а што се тиче војне набавке предложила је да са Аустроугарском закључи нови уговор о набавци само дела опреме, док би остатак Србија набавила у Француској. Бечки двор је сматрао да то не задовољава њихове интересе, тако да је у другој половини 1906. године блокада српске робе обновљена. Србија је на то одговорила не само истом мером, већ отказивањем свих дотадашњих па чак и неекономских уговора са својим северним суседом. Пошто више није имала разлога да води рачуна о ставовима Аустроугарске, Србија је коначно решила и топовско питање. Склопљен је уговор са Француском о кредитирању набавке војне опреме из њене фабрике Шнајдер, а мањим делом из немачког Крупа. Пошто је и 1907. године Србија преживела аустроугарску блокаду и увећала свој извоз, постало је и више него јасно да ће из Царинског рата неминовно изаћи као победник. Даље сукобљавање је, самим тим, постало за обе стране излишно. Преговори око новог економског споразума између Србије и Аустроугарске су настављени, тако да је крајем 1907. године договор постао известан. Аустроугарска је дозволила, додуше ограничен, увоз српске живе стоке од 60.000 волова и 120.000 свиња, а Србија је релативно високом царинском стопом лимитирала увоз аустроугарске индустријске робе.

            Вероватно би Царински рат тада био и окончан, да у односу између два суседа није дошло до нове кризе. Анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске узроковала је одбацивање овог споразума и наставак Царинског рата у атмосфери када је и оружани сукоб деловао извесно. Коначно разрешење Анексиона криза је доживела марта 1909. године и то капитулацијом Србије. Вољом великих сила званични Београд је принуђена на давање изјаве којом се мири са чином анексије. Русија и Србија су тада доживеле велико понижење и ту, између осталог, треба тражити узроке избијања Великог рата 1914. године. Победа Аустроугарске у Анексионој кризи представљала је тек минималну сатисфакцију за пораз у Царинском рату. Процес економског осамостаљивања Србије постао је неминован, а политички кругови у Бечу на то више нису могли утицати. Пошто више није било политичких сметњи, услови за склапање новог трговинског уговора између два суседа су остварени. Коначно 1910. постигнут је споразум који је ступио на снагу наредне 1911. године и којим је Царински рат окончан. Србији је још више смањена квота за извоз живе стоке у Аустроугарску, на 35.000 волова и 60.000 свиња, док је аустроугарска индустрија изгубила доминантан положај на српском тржишту. Епилог овог сукоба представљао је потпуни тријумф српске економије, која се у потпуности еманциповала од зависног положаја у односу на Аустроугарско тржиште. Штавише, српска економија је све време напредовала, о чему сведочи и константан раст, производње, извоза, али и буџетских прихода. Један од највећих добитака српске привреде огледао се у развоју индустрије.

Година Приходи расходи
1904. 89,2 мил. дин. 89,1 мил. дин.
1914. 214,3 мил. дин. 214,3 мил. дин.

 

Вредност индустријске производње, у периоду од 1904. до 1910. године, порасла је више од осам пута, док се број радника у тој привредној грани скоро учетворостручио. Страни капитал, нарочито француски, све више је потискивао аустроугарски.

Година                                 број предузећа                 број радника                    вредност производње
1904. 93 4.623 8,9 мил. дин.
1910. 428 16.095 74,3 мил. дин.

 

Французи и Британци су почели да улажу у српске руднике, дајући неопходни импулс развоју рударства па самим тим и индустрије у Србији.  Свакако, ни политички аспект овог сукоба се никако не сме занемарити. Србија се после више деценија осамосталила од аустроугарског утицаја који се у највећој мери базирао на економском притиску. Можда се то најбоље очитовало у одлуци Србије да 1909. године узме велики зајам за нову војну набавку, али и градњу железнице према јужном Јадрану. Аустроугарска се отворено противила градњи те железнице покушавајући да Србију усмери на пругу према Босни и лукама на њиховој Јадранској обали. Наравно, тиме су поново покушавали да вежу Србију за себе, што је за власт у Београду било неприхватљиво. Српска влада је извршила набавку оружја поново у Француској, а за изградњу пруге, од Дунава, долином Тимока, ка Јужној Морави, Ситници па преко северне Албаније ка луци Медува, направљен је конзорцијум. Француска је, према договору, требало да има највећи удео у том конзорцијуму и да самим тим финансира 45% пројекта изградње пруге и пристаништа. Укупно учешће Италије у поменутом пројекту износило је 35%, Русије 15%, а Србије 5%. Захваљујући Царинском рату и губљењу утицаја над Србијом, Аустроугарска је могла само да посматра склапање овог договора вредног 150.000.000 франака, за разлику од неког другог времена где би без њеног пристанка тако нешто било неизводљиво. Треба посебно истаћи улогу српског сељака у овом сукобу. Несумњиво, он је поднео највећи терет Царинског рата. Државни порези су током сукоба расли, а цена њихових производа ради пробоја на нова тржишта је падала. Ипак, они који су чинили преко 90% укупног становништва Србије успели су да издрже тај притисак, највише због тога што су скоро све своје свакодневне потребе подмиривали сопственом производњом. Тек су неке намирнице куповали, попут соли и шећера, а то им није представљало ненадокнадив трошак. Зато можемо закључити да је Царински рат представљао борбу за економску независност Србије. Сваки слој друштва током тог рата дао је свој допринос, а сељаштво највећи. Победа је остварена, захваљујући ангажовању целокупног српског друштва, док је влада успешно координисала унутрашњу и спољну трговину, дајући тако благовремени финансијски и политички импулс српској привреди.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

 

Димитрије Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије: 1906-1911, Београд: Историјски институт, 1962.

Историја српског народа. Књ. 6, Од Берлинског конгреса до уједињења: 1878-1918. Том 1, Београд: Српска књижевна задруга, 1994.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 2, Београд, 1934.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања