Car Nikolaj II Romanov – mladost i vladavina do 1905. godine. Uzroci propasti Rusije 1917. godine

21/11/2019

Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar

 

Ako sam ja smetnja za sreću Rusije i ako me sve društvene sile koje su sada na njenom čelu mole da napustim presto, ja sam spreman da to učinim, spreman sam ne samo da se odreknem carstva, nego i da svoj život dam za otadžbinu.

Car Nikolaj Drugi Romanov

Poslednji ruski car Nikolaj Drugi Romanov rođen je 6. maja. 1868. godine (po starom kalendaru), na dan svetog Jova Mnogostradalnog. Stupio je na presto posle smrti svog oca, cara Aleksandra Trećeg, 20. oktobra 1894. godine. Za cara krunisan je 14. maja 1896. godine u Sabornoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Moskovskom kremlju. Supruga cara Nikolaja postala je princeza Alisa Hesenska, unuka engleske kraljice Viktorije. Princeza Alisa, tj. buduća ruska carica Aleksandra Fjodorovna, rodila se 25. maja 1872. godine (po starom kalendaru), u Darmštatu. Nikolaj i Aleksandra venčali su se 14. novembra 1894. godine. U carskoj porodici rođene su četiri kćeri: Olga, Tatjana, Marija i Anastasija. Dana 30. jula 1904. godine, carski par je dobio dugo očekivanog sina, naslednika ruskog prestola, carevića Alekseja. Car Nikolaj je veliku pažnju poklanjao potrebama Pravoslavne crkve. Darovao je velike priloge za izgradnju novih crkava, pa među njima i za hramove koji su se nalazili izvan Rusije. Tokom godina njegove vladavine, broj parohijskih crkava uvećao se za više od 10.000, a otvoreno je preko 250 novih manastira. Car je posebno uvažavao svetog Serafima Sarovskog za čiju se kanonizaciju uporno zalagao i prisustvovao 1903. godine, a sveti otac Jovan Kronštatski zauzimao je u carevom srcu posebno mesto. Carski par se odlikovao dubokom religioznošću. Obavezna poseta bogosluženjima nedeljom i praznikom, kao i upražnjavanje svih postova bili su neraskidivi deo njihovog života. Svoj položaj vrhovnog glavnokomandujućeg na početku Prvog svetskog rata, car Nikolaj je posmatrao kao ispunjenje svoje moralne i državničke dužnosti pred Bogom i narodom. Na dan 2. marta 1917. godine, državna skupština i izdajnici iz najviše vojne komande primorali su cara Nikolaja Drugog da se odrekne prestola. Kada se odrekao vlasti, car se nadao da će oni koji su želeli da se on udalji znati kako da rat dovedu do pobede i da neće uništiti Rusiju. Car nije želeo da zbog njega bude prolivena makar i jedna kap ruske krvi. Iako je, kako se njemu činilo, prihvatio jedino ispravno rešenje, car je preživljavao teške duševne patnje: „ Ako sam ja smetnja za sreću Rusije i ako me sve društvene sile koje su sada na njenom čelu mole da napustim presto, ja sam spreman da to učinim, spreman sam ne samo da se odreknem carstva, nego i da svoj život dam za otadžbinu“, govorio je car. Većina onih koji su bili svedoci poslednjeg perioda u životu carskih mučenika govori o zatočenicima tobolskog gubernatorskog, a kasnije jekaterinburškog Ipatijevskog doma, kao o ljudima koji su stradali ali su, i pored toga, bez obzira na sve uvrede, vodili pobožan život. U noći između 3. i 4. jula 1918. godine, izvršeno je zločinačko ubistvo carske porodice. Zajedno sa carskom porodicom, ubijene su i sluge koje su pratile svoje gospodare u izgnanstvo: doktor J. S. Botkin, caričina sobarica A. S. Demidova, dvorski kuvar I. M. Haritonov i lakej A. J. Trup.

Nikolaj II rodio se 19. maja 1868. godine, kao sin cara Aleksandra i carice Marije Fjodorovne. Vaspitan u duhu pobožnosti i strpljenja, on se svagda sećao da na dan njegovog rođenja crkva slavi svetog Mnogostradalnog Jova. U jednom razgovoru sa predsednikom vlade Stolipinom, desetak godina pre smrti, car Nikolaj je izrazio uverenje da se on nije nimalo slučajno rodio na taj dan, i da je to znamenje njegovog budućeg stradalništva. Posle kraće bolesti, 1894. godine, umro je njegov otac Aleksandar. Kraj njegove postelje sve vreme bdio je sveti Jovan Kronštatski koji je kasnije priznao da, po promislu Božjem, nije mogao da isprosi život carev iz ruke Svevišnjeg. Nikolaj i Aleksandra krunisani su maja 1896, u velikoj Uspenskoj sabornoj crkvi Moskovskog kremlja. Među onima koji su služili bio je i sveti Jovan Kronštatski, koga su poslednji Romanovi veoma poštovali. Tada se car pred svima prisutnim pomolio Bogu „da mu podari mudrosti i snage da bi čestito upravljao narodom ruskim i da bi dao dobar odgovor na Strašnom sudu Hristovom“. Car je vladao u teške dane revolucija i pobuna. Na sve strane ratovalo se protiv pravoslavne monarhije. On je verovao da je izlaz iz lavirinta savremenog bezbožja u pravoslavlju. Naročito je nastojao da se u Rusiju vrate kanonske forme crkvenog života i umetnosti. Obnavljajući hramove, on je želeo da se u njih unose pravoslavne ikone, a ne one koje su postale „moderne“ od vremena Petra Velikog. Za vreme njegove vladavine, u Rusiji je podignuto deset hiljada hramova, i preko sedamsto pedeset manastira. Naročito se starao da učestvuje u proslavljanju svetih ugodnika Božijih. Car je posebno poštovao prepodobnog Serafima Sarovskog. Kada je kanonizaciona komisija, ispitavši i proverivši veliki broj čuda koja su se desila molitvenim zastupništvom sarovskog čudotvorca, odlučila da ga predloži za sveca, car je uskliknuo: „Proslavite ga odmah!“ Monahinja Serafima (u svetu Sofija Aleksandrovna Bulgakova) jedna je od poslednjih sestara iz manastira. Imala je istančan književni ukus i smisao za slikarstvo, a duhovno je pomagala mnogim poklonicima. Njoj su pričale starije monahinje da su do vađenja moštiju prepodobnog Serafima svakog drugog januara (dan njegovog upokojenja) u Sarovu pekli palačinke, i zato su u Sarov putovale i sestre iz Divjejeva. Mati Amvrosija joj je kazivala kako je i ona kao mlada odlazila u Sarov da bi premazivala palačinke, kojima su posluživali sve poklonike.

Krajem devetnaestog veka, kako je kazivala mati Serafima, u Sarov je počeo da dolazi budući mitropolit Serafim, tadašnji gardijski pukovnik Leonid Čičagov. Pričala joj je iskušenica Dunja da je blažena Praskovja Ivanovna, dočekavši Čičagova prvi put, pogledala ispod njegovog rukava i rekla: „A, rukavi su vam popovski“. Pukovnik je uskoro bio rukopoložen za sveštenika. Praskovja Ivanovna neprestano ga je nagovarala: „Pošalji molbu caru da izvade mošti“. Čičagov je počeo da sakuplja materijale, napisao je letopis i podneo ga caru. Kad je car to pročitao, pričao je Čičagov, imao je veliku želju da se otkriju mošti prepodobnog Serafima. Sve je to Čičagov opisao u drugom delu letopisa. Tamo su detaljno opisani svi događaji pre vađenja moštiju, a opisano je i samo vađenje. Taj rukopis je nestao prilikom mitropolitovog hapšenja 1937. godine. Matuški Serafimi su, kako je pričala, o tome govorili i oni kojima je mitropolit lično čitao taj rukopis. Dan uoči proslavljanja prepodobnog, prema njenim rečima, nastala je velika smutnja. Car je insistirao da se mošti otkriju, ali je skoro ceo Sinod bio protiv. Izgovor je bio: „Kuda i zašto ići u šumu da bi se našle samo kosti?“ S druge strane, Sinod nije pokazivao dobru volju da kanonizuje onoga koji je prorokovao propast pravoslavne Rusije i pad monarhije. U to vreme ta proročanstva su izgledala sasvim neverovatna. Ali car je uporno tražio od Sinoda da počnu da razmatraju kanonizaciju i najzad, 1902 godine, molba je odobrena. Više izvora potvrđuje da je carska porodica veoma volela i poštovala prepodobnog Serafima. Car Nikolaj je u svojoj kancelariji imao veliku ikonu prepodobnog i javno je izjavljivao da veruje u njegovu svetost. Prilikom proslave kanonizacije, carica Aleksandra je otišla do isceliteljskog izvora svetog Serafima i, uranjajući u njega, pomolila se da dobije sina. Za dvanaest meseci rodio se carević Aleksej. Kasnije, kad joj je bilo najteže, ona iz zarobljeništva piše prijatelju: „Oh, kako čeznem da ponovo odem za Sarov!“ Jevdokija Ivanovna, iskušenica Dunja, kazivala je matuški Serafimi, kako je u to vreme blažena Praskovja Ivanovna petnaest dana postila, ništa nije jela i jedva je hodala. Jedne večeri došao je Čičagov, tada još arhimandrit Spaso – Jevfimijevskog manastira u  Suzdalju.

Kada je carska porodica, 19. jula 1903. godine, stigla u Arzamas, zabeleženo je da je već bilo stiglo blizu pola miliona poklonika. Put je bio zakrčen velikim brojem vernika, koji su, iz poštovanja prema prepodobnom, peške prelazili poslednji deo puta. Car Nikolaj i carica Aleksandra poslednjim delom puta koračali su zajedno sa poklonicima, pred kojima su se kasnije i pričestili. Kanonizacija je započela prethodne večeri – večernjom službom. Po manastirskim crkvama i trgu okupilo se oko stotinu hiljada poklonika, a na hiljade drugih bili su pored puta koji vodi u staru sarovsku šumu, čekajući da se pokloni moštima. Kada je car ulazio u sarovsku crkvu, narod je stajao s obe strane zida, i tada su jednu trudnu ženu tako pritisli da je odmah tu rodila dečačića pravo na tepih, pod noge cara. Car je naredio da ga zapišu za krsnog kuma novorođenčetu. Na otkrivanje moštiju u Sarov je doputovala skoro cela carska porodica. Veliki kneževi su odmah otišli u Divjejevo, k blaženoj Praskovji Ivanovnoj. Doneli su joj svilenu haljinu i kapor (vrsta kapuljače), u koju su je odmah i obukli. U to vreme car je imao četiri kćeri, ali ne i dečaka – naslednika. I ovo je bila prava prilika da se pomole prepodobnome, da im se daruje naslednik. Praskovja Ivanovna je imala običaj da sve pokazuje na lutkama. A za ovu priliku unapred je pripremila lutku – dečaka. Od marama mu je prostrla ležaj, položila ga tu i prošaputala: „Tiše, tiše, on spava…“ „To je Vaš“, rekla je blažena, a veliki kneževi su je, u ushićenju, podigli na ruke. Sve što je ona govorila telefonom su preneli caru, koji je iz Sarova doputovao u Divjejevo tek 20. jula. Jevdokija Ivanovna je pričala da se kelejnica Praskovje Ivanovne, mati Serafima, bila pripremila za put u Sarov, na otkrivanje moštiju, ali je iznenada povredila nogu. Praskovja Ivanovna ju je izlečila, pa je ipak otišla u Sarov. A kada su se mati Serafima i Dunja vratile s dočeka, htele su malo da pospreme prostoriju blažene pre dolaska carske porodice, ali Praskovja Ivanovna nije dozvoljavala da se bilo šta skloni sa stola. Na stolu je bio tiganj s krompirom i hladni samovar. Dok su se s njom prepirale, začulo se s vrata: „Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas“. Ulazili su car i carica. A sestre su, smesta, pred njima prostrle tepih, pospremile sto i donele vrući samovar. Zatim su izašle i ostavile ih same s blaženom. Budući da nisu mogli dobro razumeti šta blažena govori, car je uskoro izašao i tražio da uđe najstarija do blažene.

Kada su počeli da se opraštaju, unutra su ušli arhimandrit Serafim (Čičagov) i kelejne sestre. Praskovja Ivanovna je otvorila komodu. Izvadila je novi stolnjak i počela da stavlja poklone: platno od lana koje je sama izradila, polovinu glave šećera, obojena jaja, šećer u komadićima. Sve je to čvrsto zavezala u zavežljaj i, dajući ga caru, rekla je: „Care, nosi sam“. A zatim je, pruživši ruku, dodala: „A nama daj novčić, treba da sagradimo kućicu (novu crkvu)“. Car nije imao kod sebe novca pa je zatražio da mu donesu. A kad su mu doneli, kako je pričala mati Serafima, dao je novčanik pun zlata. Taj novčanik su odmah predali majki igumaniji. Opraštajući se, car i carica su obećali da će uskoro opet doći, na otkrivanje moštiju majke Aleksandre, zato što se ona javljala u carskom dvoru i tamo, kako se pričalo, tvorila čuda. Tom prilikom car je rekao da je Praskovja Ivanovna jedina istinita sluškinja božija. Svi i svugde su ga primali kao cara, jedino ga je ona primila kao običnog čoveka. Od Praskovje Ivanovne car i carica su otišli kod Jelene Ivanovne Motovilove. Caru je bilo poznato da ona čuva pismo koje joj je predao njen muž Nikolaj Aleksandrovič Motovilov, a koje je napisao prepodobni Serafim i adresirao ga na cara imperatora Nikolaja. To pismo prepodobni Serafim je napisao, zapečatio hlebom i predao Nikolaju Motovilovu rekavši: „Ti nećeš doživeti, ali tvoja žena hoće kada u Divjejevo doputuje cela carska porodica. Car će doći k njoj, neka mu ona preda pismo“. Ni danas se ne može sa sigurnošću reći da li je pismo prepodobnog Serafima prorokovalo ličnu sudbinu cara i carice, ili je u njemu, možda, bilo samo proročanstvo o sudbini Rusije.

Posle nekoliko godina, kada su počeli prvi nemiri u Rusiji, carica Aleksandra je zatražila sve papire iz državnih arhiva koji su se odnosili na proročanstvo prepodobnog Serafima o budućnosti Rusije. Iguman Serafim Kuznjecov, učesnik sarovskih svečanosti 1903. godine, zabeležio je: „Prepodobni Serafim napisao je pismo caru kome je suđeno da dođe u Sarov i Divjejevo. Sadržaj pisma ostao je tajna. Jasno je da je sveti prozorljivac video budućnost i nastojao da ukrepi cara u veri. Svetom Serafimu bilo je važno da budući car shvati da se ništa ne dešava slučajno, već po Božijem promislu, da ne bi pao u očajanje kada dođe strašni čas da ispije čašu stradanja“. Matuški Serafimi pričala je Natalija Leonidovna Čičagova (vladikina kćer) da je car to pismo, kada ga je primio, sa strahopoštovanjem stavio u unutrašnji džep, kazavši da će ga pročitati kasnije. Jelena Ivanovna se, kako je pričala Čičagova, ispunila duhom i dugo im, skoro dva časa, govorila, a šta, toga se ni sama posle nije sećala. Ona se upokojila 27. decembra 1910. godine. Bila je tajno postrižena. Kada je car pročitao pismo, nakon što se vratio u igumansku zgradu, zaplakao je. Dvorjani su ga tešili, govorili mu da baćuška Serafim jeste svet, ali da i on može da pogreši. Ali, car je neutešno plakao. Sadržaj pisma je svima ostao nepoznat. Tog istog dana, 20. jula predveče, svi su otputovali iz Divjejeva. Od tada, car se o svim važnim pitanjima obraćao Praskovji Ivanovnoj, šaljući k njoj velike kneževe. Jevdokija Ivanovna je pričala: „Da jedan nije stigao otići, a drugi bi već bio došao“. Posle smrti kelejnice Praskovje Ivanovne, matuške Serafime, carska porodica se o svemu obaveštavala preko Jevdokije Ivanovne. Ona je prenela da je Praskovja Ivanovna rekla: „Care, sam siđi s prestola!“

Izgleda da se za proročanstvo prepodobnog Serafima o carskoj porodici znalo i mnogo ranije. Prema dnevniku dvorske dame A. F. Tjutčeve, Marija Aleksandrovna, supruga imperatora Aleksandra Drugog, govorila je o proročanstvu jednog otšelnika iz Sarova (Serafima Sarovskog) velikom knjazu Mihajlu Pavloviču o smrti njegove kćeri, njegovoj sopstvenoj smrti i o smrti imperatora Nikolaja. Veliki knjaz Mihail nikada nije hteo da otkrije šta mu je predskazano o deci imperatora Nikolaja i, ali bilo je jasno da je to nešto zlokobno. Govorio je da će strašnu tajnu reći samo carici, ali je umro i tajnu odneo u grob! Prvog januara 1856. Tjutčeva piše: „Poslala sam carici malu ikonu starca Serafima. Ja verujem u silu molitve Svetomu. Verujem da on posebno štiti imperatorku o kojoj je govorio pre njenog dolaska u Rusiju! Govorio je da će ona biti blagodatna mati celoj Rusiji i svetoj pravoslavnoj crkvi“.

 

IZVORI I LITERATURA:

Aleksej Jelačić, Istorija Rusije, Srpska književna zadruga, 1929.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja