Car Konstantin VII Porfirogenit. Život i delo

Autor: Prof. dr Boris Stojkovski

Poslednjih godina svedoci smo rasta i prave poplave pseudoistoričara i njihovih (ne)dela u kojima iznose najrazličitije izmišljotine i fantastične priče o tobože višemilenijumskom poreklu i postojanju Srba, kao i njihovom navodnom autohtonom boravku ne samo na Balkanu, nego bezmalo, i čitavom svetu. Jedna od najčešćih žrtava ovih, po pravilu, nedovoljno učenih, ali pletenju izmišljotina veštih kvazinaučnika, jeste i vizantijski car i pisac Konstantin VII Porfirogenit (913 – 959). U nameri da potkrepe svoje nedokazive tvrdnje pseudoistoričari su se listom ostrvili na ovu značajnu ličnost vizantijske istorije i kulture nazivajući ga čak i najpogrdnijim imenima. Postoje čak i takve tvrdnje da ovaj čovek nikada nije postojao, te da je njegovo delo plod nekakve zavere. Nažalost, deo javnosti, povučen primamljivim i zavodljivim pričama pseudoistoričara tzv. Srpske autohtonističke škole prihvata ovakve teze i time potpuno dovodi sebe u zabludu verovanjem u apsolutne neistine, nedokazive sa aspekta metodologije savremene istorijske nauke, a neretko i zdravog razuma.

Pre svega zbog šire javnosti, svih onih ljudi koji nisu istoričari, valjalo bi, međutim, objasniti i opisati život, delo i epohu ovog vizantijskog vasilevsa i pisca, čije je delo svakako do danas jedan od najbitnijih izvora za ranu istoriju mnogih naroda, ne samo za Srbe i Hrvate, već i za Ruse, Pečenege, Turke, Mađare, ali i za istoriju Kavkaza u H veku, kao i za burnu istoriju vizantijsko-arapskih odnosa.

Kraj ere ikonoborstva 843. godine doneo je jedan novi svet. Sukob Rima i Carigrada postajao je sve dublji i teži, a Vizantija je posle više od jednog stoleća unutrašnjih previranja ponovo postala važan međunarodni činilac – Vladavina Mihaila III (842 – 867) bila je početak nove epohe koju je, međutim, ponajviše okarakterisao carev ljubimac i saradnik, Vasilije Makedonac, i njegov bezobzirni uspon na vlast. Vizantijski uticaj se, uprkos svemu tome, širio od Praga do Bagdada. Ćirilometodijevska misija imala je tu izuzetno bitnu ulogu jer su, pored Slovena, i Arapi i Hazari imali direktne dodire sa vizantijskom kulturom, a Vizantija je nastavila i svoje sukobe sa kalifatom. Vladavina Vasilija I (867 – 886) predstavljala je zapravo organski nastavak prethodnoga cara, ali je označila dolazak nove, velike i moćne makedonske dinastije. Poreklom iz Trakije (koja je tada pripadala temi Makedonija), Vasilije je od siromašnog mladića uspeo da postane najvažniji vladar onovremenog sveta. Ratovi sa Arapima, pavlikijancima, ali pre svega hristijanizacija Bugara, Srba i Hrvata predstavljaju ključna dostignuća njegove vladavine. Patrijarh Fotije bio je ključna crkvena ličnost i pravi renesansni čovek mnogo stoleća pre renesanse. Zakonodavna delatnost makedonske dinastije predstavlja vrhunac pravne delatnosti, najbitniji posle Justinijanove kodifikacije.

Vasilija je nasledio Lav VI  Mudri (886 – 912), sposoban i značajan vladar, ali čije je pitanje nasleđa trona prouzrokovalo da dođe do brojnih unutrašnjih turbulencija. Bračni život Lava VI bio je posve komplikovan jer je, poput oca, bio sklon ženama. Otac je insistirao da se oženi Teofanom, iz ugledne aristokratske kuće, ali je on želeo brak sa Zojom Zauces, čiji je otac Stilijan bio kasnije vrlo uticajan. LJubomorna Teofana je dugo sumnjala da Lav i Zoja Zauces nisu prekinuli svoju vezu, što je bilo istina. Sama Teofana je međutim ubrzo umrla. Brak sa Zojom i smrt druge žene doveli su do toga da car Lav, suprotno i crkvenim i svetovnim kanonima stupi u treći brak. Izabranica je bila Evdokija Vajane, ali i ona je iznenada preminula, ne bivši carica ni nepunih godinu dana. Lav VI  Mudri je pošto-poto želeo sina i naslednika trona, budući da je iz ranijih brakova imao samo ćerke od kojih sve nisu ni bile žive. NJegova izabranica postala je Zoja Karbonopsina (Crnooka), zbog čega je došlo do mnogih peripetija. Odnos sa patrijarhom Nikolom Mistikom, bliskim prijateljem, ali i strogog i učenog kanoničara, doveli su do toga da je pitanje tek rođenog carevića Konstantina postalo najvažnije državno pitanje. Na kraju, patijarh Nikola Mistik pristao je da mladi Konstantin postane kršteni porfirogenit, ali je smatrao da je ovo dete iz nezakonitog braka. Zbog ovoga se upravo uz ovog cara navodi stalno taj epitet pofirogenit (porfirorodni, rođen u purpuru), što je epitet zapravo svih prinčeva i princeza rođenih kao legitimni vizantijski carevići. Rascep u crkvi i papsko držanje, odnosno podrška Lavu i malom Konstantinu ipak su na kraju doveli da je priznat kao legitimni car i naslednik Konstantin VII i kao takav je došao na presto 913. godine, nakon smrti strica mu Aleksandra koji je vladao godinu dana.

Značajan deo svoje vladavine Konstantin je proveo pod raznim regentstvima i tutorstvima, najpre svoje majke, zatim patrijarha Nikole Mistika i na koncu tasta Romana Lakapina. Odnosi sa Simeonom Bugarskim predstavljali su najvažnije spoljnopolitičko pitanje sve do smrti ovog bugarskog cara 927. godine, koji je neretko ugrožavao sam Carigrad, a odnos prema njemu bio je i razlog za nekoliko državnih udara. Uspon drungarija carske flote Romana Lakapina i ženidba marta 919. godine cara Konstantina sa njegovom ćerkom Jelenom označili su njegov nezadrživ pohod na vrh vizantijske hijerarhije. Postao je prvo vasileopator,  savladar i konačno car iavtokrator od 920. do 944. godine. Od 926. godine gneral Jovan Kurkuas i Roman na istoku ratovali su protiv Abasida, a 941. godine usledio je ruski napad na Carigrad, kao i sporazum sa knezom Igorom 944. godine. Prethodne, 943. godine došla je i vizantijska invazija na Edesu, tada je povraćen nerukotvoreni obraz Hristov i to je bio veličanstveni spoljnopolitički uspeh Vizantije. Odbrana sitnih poseda, kao i crkveni mir sa Rimom bili su osnovno obeležje vladavine cara Romana Lakapina.

Pad Romana Lakapina doveo je Konstantina VII Porfirogenita na mesto jedinog gospodara Vizantije. Energična žena Jelena Lakapina, sposobni vojnici i birokrate vodili su carsku politiku, koju je Konstantin usmeravao, iako je, ipak, više bio odan nauci i pisanju. Po pitanju unutrašnje politike znatno je olakšan ekonomski položaj seljaštva koje je predstavljalo osnovu vizantijske vojske. Među brojnim pohodima izdvaja se 949. godine ekspedicija na arapski Krit, ali bez uspeha. Pohod na Mesopotamiju i Samosatu započet je 952. godine, a od 953. godine počeo je rat sa sirijskim Hamdavidima, koji je trajao sve do vladavine cara Nićifora II Foke. U ovim ratovima započet je i uspon potonjeg cara i velikog vojskovođe, Jovana Cimiskija. Jedan veliki pomorski uspeh desio se 957. godine kada je grčka vatra uništila arapsku flotu.

Vladavinu vizantijskog vasilevsa Konstantina VII Porfirogenita karakterišu i tri posve zanimljiva međunarodna diplomatska uspeha Carstva. Poslanstvo u Kordovu i uspostavljanje dobrih odnosa sa Kalifatom imalo je za cilj savladavanje zajedničkih neprijatelja u islamskom svetu. Tom prilikom i veliki broj grčkih rukopisa poklonjen je halifi. Liutprand iz Kremone, pak, predvodio je poslanstvo cara Otona Velikog u cilju bračnog povezivanja nemačkog carstva sa Vizantijom. Zapis ovog italijanskog biskupa i carskog izaslanika pokazuje da je dvorska kultura Vizantije u vreme Konstantina VII Porfirogenita bila na vrlo visokom nivou. Kneginja Olga je takođe ugošćena na dvoru i to je zapravo bilo i prvo pokrštavanje Rusa. Sve ovo svedoči o vrlo svestranoj političkoj delatnosti cara Romeja Konstantina VII Porfirogenita, a smrt careva 959. godine ostavila je njegovom sinu carstvo u usponu.

Uprkos nizu unutrašnjih i spoljnopolitičkih događaja iz epohe vladavine Konstantina VII Porfirogenita on je ipak važniji kao naučnik i pisac. Okupivši oko sebe zaista tim najuglednijih znalaca svoga doba učestvovao je u izradi nekoliko značajnih dela. Najmanje poznato delo jeste τά γεοπονικά spis iz poljoprivrede, važan pre svega, jer su za njega korišćeni izgubljeni rimski i punski spisi o agronomiji i uopšte poljoprivredi, ali i astronomiji. Evo šta sadrži:

• O atmosferi, zvezdama
• Opšti podaci o poljoprivredi i kukuruzu, odnosno brojnim sortama
• Kalendar poljoprivrednih radova za svaki mesec
• Uzgoj vinove loze, pravljenje vina kao i njegov čuvanje
• Hortikultura, pominju se i insekti opasni za biljke, zatim ima izlaganje o golubovima, pčelama, konjima, magarcima, kao i kamilama
• Uzgajanje krava i uopšte krupne stoke, zatim deo o gajenju ovaca, i posebno o psima, zečevima, svinjama, kao i o usoljavanju mesa, što je bilo posebno važno za srednjovekovnog čoveka
• O ribama

Sledeće, daleko poznatije i za istoričare značajnije delo jeste Ἔκθεσις τῆς βασιλείου τάξεως /Περὶ τῆς Βασιλείου Τάξεως (latinski poznato kao De cerimoniis aulae Byzantinae) odnosno delo O ceremonijama. Tekst je izvesno nastao 956 – 959. godine pod supervizijom i uz moguće učešće Porfirogenitovo. Rukopis je dopunjen u vreme cara Nićifora II Foke od strane parakimomena Vasilija Lakapina, i u tim dopunama sadrži podatke i o VI veku, mada sam spis daje izvore i za ranije doba. Manuskript ovog spisa čuva se u Lajpcigu, pod siganturom Leipzig, Universitätsbibliothek Leipzig, Rep. I 17 (Leihgabe Leipziger Stadtbibliothek). Ovo kapitalno delo cara Konstantina VII Porfirogenita sadrži dve knjige u kojima je opis brojnih ceremonija na vizantijskom dvoru i proslava velikih hrišćanskih i sekularnih praznika.

Prva knjiga sadrži:

• Carska procesija u Svetoj Sofiji
• Crkveni praznici poređani po crkvenoj godini od Božića do Duhova (posebno recimo Krstovdan, svi Gospodnji i Bogorodičini praznici, pojedini svetitelji i njihovi praznici su posebno obeležavani kao npr. Sveti Dimitrije ili Sveti Vasilije Veliki)
• Litija za jedinstvo crkve, raspored sedenja, mesto cara, carice, vlastele odnosno aristokratije prilikom ceremonija
• Ceremonija carskoga krunisanja
• Prijem stranih delegacija (u tom kontekstu je opisano pokrštavanje Olge Kijevske)

Druga knjiga:

• Dnevne procesije i proslave u Palati
• Slava (blagodarenje) caru Konstantinu Velikom i pronalasku Časnoga Krsta
• Praznične ceremonije razne
• Procesija vlastele u crkvu Svetih Apostola
• Carsko kupatilo u Vlaherni
• Ceremonije u triklinijumu magnavarske palate
• Brumalije (proslave boga Dionisa, neka vrsta karnevala)
• Proslave na Hipodromu
• Rođenje i krštenje carskih sinova
• Dodaci: noticije i liste svetovnih i crkvenih velikodostojnika

Pored ovih tema postoje i tri dodatka ovom delu cara Konstantina VII Porfirogenita a odnose se na pohode carskih vojski. U početku se prvo objašnjavaju carski pohodi i navodi se lista oficira, kao i vojnih okruga (pojedinih tema i područja Carstva). Drugi spis nosi naziv O čemu treba voditi računa kada car ide na pohod. U pitanju je anahroni prikaz Cezara (opisan kao pobožni vizantijski hrišćanin) i Konstantina Velikog i njihovih pohoda. Opisan je značaj špijuna, reda u samoj vojsci, činova u vojsci. Car je, po ovom spisu, morao da se stara i o odbrani prestonice kada odlazi u pohod. Treći dodatak knjizi O ceremonijama je posve zanimljiv jer u njemu Konstantin svom sinu Romanu u prvom licu objašnjava šta je sve neophodno car da pripremi za vojni pohod. On tu navodi zaista sve od novca, oružja do provijanata, odnosno hrane za vojsku.

Svakako najvažniji i najpoznatiji spis nastao iz pera Konstantina VII Porfirogenita jeste O upravljanju državom, latinski u naučnim krugovima poznato kao De administrando imperio. Sam spis nema neki naslov, niti je Konstantin dao neki poseban početak. Na grčkom je poznato kao Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν – za (mog sopstvenog) sina Romana. Ovaj spis je napisan kao priručnik, i treba znati da ovo Konstantinovo delo nije pisano za širu javnost, već je u pitanju zbirka znanja koja će koristiti Romanu kada on bude vladao kao car, što se zaista i desilo u periodu 959 – 963. godine kada je bio vizantijski car i nasledio svog oca.

U svojoj osnovu ovo je didaktički spis namenjen isključivo Romanu za lakšu vladavinu o čemu svedoči i sam Konstantin u spisu (glave 13 i 51 direktno obraćanje u prvom licu sinu). Kao što je napred rečeno, rukopis nije bio namenjen široj javnosti, u njemu ima i careve kritike pojedinih vojskovođa i imao je krajnje poverljivi karakter. Uprkos tome, postoji jedan autentični rukopis iz vizantijskog vremena, kao i tri kasnija. Pobrojani su u tabeli sa komentarima.

Sastavljeno je originalno delo 948 – 952, godine  (na osnovu nekih naznaka iz teksta se datuje), a car imao bar jednog anonimnog saradnika ili tim ljudi. Najveći značaj jeste u činjenici da je ovde korišćen niz izgubljenih dela, usmena svedočanstva, izveštaji poslanika, carska kancelarija, arhivski spisi i dela drugih istoričara koja su do danas ostala izgubljena.

Delo se sastoji od delova koji nosi naslov Περί Διοικήσεως τοῦ Κράτους βιβλίον καί τῶν διαφόρων Έθνῶν (o upravljanju državom i o raznim narodima, gde su pobrojani redom Turci, Skiti, Mađari, Pečenezi, Južni Sloveni, Rusi, Arapi, Langobardi, Jermeni, Gruzini), kao i dela Περί θεμάτων Άνατολῆς καί Δύσεως – o temama istoka i zapada i savremenim dešavanjima u njegovo vreme na granicama Carstva.

Za Romana ovo je zapravo bio vodič za spoljnu politiku u najopasnijem i najkompleksnijem delu: severni krajevi i Skitija uz objašnjenja kako voditi diplomatiju sa tim narodima. Porfirogenit je sažeo jedan geografsko-istorijski prikaz naroda koji okružuju Carstvo, ali nije zapostavio ni savremene političke teme, upravljanje carstvom. Ovo je struktura spisa:

• Glave 1-8, 10-12 o odnosima sa Turcima i Pečenezima
• 13-40. tradicije, legende i istorija o tome kako su narodi koji okružuju carstvo se tu doselili u nekom periodu (Saraceni, Langobardi, Veneti, Hrvati, Srbi, Mađari, Pečenezi), glava 13 generalan uput u diplomatiju. Ovo je zapravo deo koji opisuje odakle su Srbi došli na Balkan i kako su osnovali svoje prve arhontije: Srbiju, Duklju, Paganiju, Zahumlje i Travuniju. Saznaju se i koje su srpske zemlje na Balkanu. Zbog toga je ovaj izvor izuzetno dragocen i predstavlja prvorazredni izvor za najstariju istoriju Srba.
• 43-46. savremena politika prema Jermeniji i Gruziji
• 49-52. mornarica i vojska

Pisano svakodnevnim grčkim jezikom, De administrando imperio karakteriše želja cara da spis bude jednostavan i lako razumljiv onome kome je namenjen, te da svom sinu ostavi u amanet jedno sve jače carstvo koje je imalo vrlo razgranatu i kompleksnu spoljnu politiku.

Na koncu recimo nešto i o biografiji svoga dede Vasilija koju je takođe sastavio Porfirogenit. U pitanju je apologija i evlogija dinastije, gde se naprosto pišu legendarni počeci i nekakvo ugledno poreklo dinastije umesto skromnog i ne uvek dostojnog dede Vasilija, a dinastija se prikazuje kao dovedena Proviđenjem Božijim. Ocrnjenje Mihaila III Pijanice bilo je zapravo neophodno za ovaj svojevrstan dinastički manifest u epohi koju su karakterisale česte uzurpacije i bune. Konstantina VII Porfirogenita vodila je potreba očuvanja dinastičkog i državnog jedinstva, uz prikrivanje tamnih delova prošlosti, apologetiku dede Vasilija, a rimsko i legendarno poreklo dinastije bilo je vrlo čest topos srednjeg veka.

Dakle, jasno je, da ne samo što Konstantin VII Porfirogenit nije izmišljena ličnost, već je ovaj romejski vladar imao vrlo bogato delo i bio je plodan pisac i naučnik. Veliki broj naučnika širom sveta analizirao je njegovo delo, a ono se proučava i danas. Elementi pouzdanosti ovog izvora se uzimaju, citiraju i proučavaju, a kritikom istorijskog izvora, što je jedan od osnovnih postulata istorijske nauke, dolazi se i do onih podataka koji se ne smatraju validnim. Ukupno uzev, radi se o izuzetno pouzdanom piscu, autoru kome su bili dostupni svi nama izgubljeni izvori, poverljivi podaci vizantijskih izaslanika i vojskovođa, čak i usmena saopštenja sa terena. Konstantin VII Porfirogenit ne predstavlja možda najvećeg vizantijskog cara i vojskovođu, ali je svakako značajna karika u proučavanju istorije Vizantije i njenih suseda.