ЦАР ЈОВАН НЕНАД ‒ ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И ЛЕГЕНДЕ

12/07/2022

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Вероватно не постоји у српској а ни угарској историји личност која је била краће присутна на историјској сцени, а која је оставила толики траг, али и такву рецепцију у јавности и колективној свести током векова, као што је то био цар Јован Ненад. Од разбојника до некаквог оца српске Војводине, како је перцепиран у различитим традицијама, цар Јован Ненад је по много чему специфична појава. Несумњиво, био је личност која је за једанаест месеци, од 1526. до 1527. године колико се зна о његовој делатности, узбуркала добар део оновремене Европе.

О њему се суштински врло мало зна. На основу расположивих извора не може се дати прецизан закључак о његовом пореклу, али се индиректно може претпоставити да је био харизматична личност војничког порекла. Потицао је или из Срема или из Поморишја и можда је припадао оној већој групацији Срба за коју се поуздано зна да је емигрирала из Срема, освојеног од стране Османлија 1521. године, управо ка Поморишју, те да се настанио у околини Липове. Најзначајнији наративни извор Ђорђе Сремац о Јовану Ненаду пише да је родом био из Липове. С обзиром на то да је подручје Поморишја и Ердеља било заправо кључна историјска позорница деловања цара Јована Ненада 1526‒1527. године, јасно је да би претпоставке о његовом пореклу из тих крајева могле бити оправдане.

Са друге стране пак велики део мађарске историографије је некритички преузео од каснијег прохабзбуршког писца Јована Зермега податак да је Јован Ненад био коњушар Јована Запоље. У намери да се Црни Човек потцени, Зермег, чији целокупни приказ одише нетрпељивошћу према Јовану Ненаду и његовом покрету, вероватно измишља овај податак. Не постоје директни докази о пореклу Јована Ненада, али снага и увежбаност његове војске, као и значај који је имао, ипак сведоче против тврдње Јована Зермега.

Носио је надимак Црни човек, односно homo niger, uomo nero, il nero, le noir, Schwartze Mann, Juan Negro, све дакако на језицима извора који говоре о њему. Изгледа да је имао неки телесни знак или је био црне пути, те је добио овај надимак. Његов физички опис једино нуди Јован Зермег. Сви остали извори га просто називају Црним човеком без неког објашњења. Могуће је да је и његова физичка појава само појачавала његову мистичност и привлачила бројне присталице.

На сабору у Токају код Јована Запоље у октобру 1526. године се појављује први пут цар Јован Ненад на историјској позорници. Заклиње се тада овом краљу на верност и одлази у Бачку где заузима поседе угарских великаша, а као и свака феудална војска, и његова је чинила бројна недела. Одлазећи тамо, заузима Чому која је припадала Ладиславу Чакију, угарском племићу. На тај начин подручје Баната улази у фокус дешавања у вези с царем Јованом Ненадом. Већ од касне јесени и ране зиме 1526/1527. године долазе притужбе на рачун војске Црног човека да његове трупе пљачкају по Ердељу, али и Бачкој. Као и свака феудална војска, и ова, уз то прилично велика и сачињена од прекаљених ратника, морала се од нечега издржавати. Очигледно је, а и Сремац то потврђује, да Запоља није давао скоро никакву помоћ Јовану Ненаду. Као последица тога долази сукоб с феудалцима. Ако би се узео као релативно прецизан податак да је војска имала близу 10 000 војника, од чега 3 до 4000 коњаника, то је за средњовековне појмове било изузетно скупо. Без директне помоћи са стране, пљачка је једино што је остало оваквој војсци.

Пролеће 1527. године, посебно период од марта до краја јуна, представља врхунац делатности Црног човека. Из овог периода су сачувани и разнородни извори: писма краљице Марије и краља Фердинанда, затим низ дипломатичких докумената који су остали на простору Ердеља, записи енглеског, шпанског, француског и млетачког посланика и на концу наративни извори. Све ово обиље грађе добро илуструје дешавања с пролећа 1527. године. Први сукоб отворених размера био је с војском господара Чоме Ладислава Чакија. Код Апатија је Чаки погинуо, а Јован Ненад остварио велику победу, док је реченом феудалцу у двобоју одсечена глава.

Поред краља Јована Запоље, највећи непријатељ цару Јовану постао је након овог тешког пораза Чакијеве војске Петар Перењи, ердељски војвода. С великим жаром је водио кампању против Јована Ненада, настојећи да, заједно с краљем, у ту борбу увуче и саске градове и области: Нађсебен (Херманштат, данашњи Сибиу), Брашов, Бистрицу и Барцшаг. Преписка између Перењија, Запоље и ових градова некад се чини бескрајном, па чак и узалудном. Из својих интереса, градови су стално одуговлачили са слањем помоћи против Црног човека. Истовремено, није забележен никакав директан контакт војске цара Јована Ненада и тих градова, у чему би можда требало и тражити одговор на ово одуговлачење око испуњавања краљевских наредби везаних за слање новца и војне помоћи. Како нису имали директне проблеме с његовим покретом, сигурно нису били ни заинтересовани да се око тога више активирају.

Припремајући се за нове сукобе с Перењијем, остварени су и контакти с Фердинандом Хабзбуршким, делимично и преко најугледнијег српског првака Павла Бакића, док је стални заступник хабзбуршког владара код цара Јована Ненада и његовог покрета постао Јован Хобеданц. Овом би владару добро дошла та војска, јер би истовремено поделила Запољине трупе, те би хабзбуршки владар могао несметано да се припрема за поход на Угарску и освајање круне. Фердинанд је изгледа и послао неку конкретнију помоћ Јовану Ненаду, али му није пружио ону кључну подршку у оружју, муницији и људству. Испрва Јовану Ненаду помоћ није ни била потребна, међутим, као што је већ речено, једна велика, организована војска искусних ратника није могла да живи ни из чега. Примирје које је било потписано истекло је на Ђурђевдан 1527. године. Дошло је до новог сукоба армије Црног човека и угарских феудалаца и новог тријумфа војске Јована Ненада под командом његовог најзначајнијег команданта, прекаљеног и искусног Радосава Челника, једног од најспособнијих српских ратника с краја средњег века. Почетком маја 1527. године код Селеша је забележена одлучна победа против Перењија. На хиљаде његових војника је било мртво, а две године касније удовице су се сећале страшног пораза које је приредила војска цара Јована Ненада у овој бици.

Наредне четири недеље Перењи је стрпљиво скупљао војску и спремао се за коначан обрачун с Јованом Ненадом, који је највећи део овог периода провео у Чоми, те је ово место код Темишвара (данас нема трагова) можда најдуже било нека врста његове престонице. Истовремено, након победе над Чакијем, налази се са својим саборцима у Сегедину, још једном битном граду за овај покрет. Не без разлога, цар Јован Ненад и његов покрет се највише ипак везују за Суботицу. Ђорђе Сремац врло експлицитно каже да је цар Јован Ненад у Суботици, односно њеној тврђави, имао своје седиште. И он је једини извор који спомиње Суботицу. Док је боравио у Бачкој, он је организовао неку врсту двора на коме је имао палатина и ризничара Суботу Врлића. Међутим, Суботица је након неког времена изгубила свој значај. Њу је двапут покушао да освоји њен дотадашњи феудални господар Валентин Терек, први пут с малом војском која је лако побеђена, а други пут је он без већих проблема повратио Суботицу. Дакле, овај град је изгледа тад био небрањен. Суботица се уистину налазила на периферији подручја које је обухватио овај покрет. Сам податак да је град био небрањен, или је у њему била јако мала посада, сведочи да није био седиште све време трајања покрета.

Уз Црнога човека стално је био и посланик краља Фердинанда Хабзбурга, Јован Хоберданц. Цар Јован Ненад постао је део војске хабзбуршког кандидата за угарску круну. Његови војници су се борили заправо за Фердинанда, иако је Јованов изасланик  Фабијан Литерат посланицима говорио другачије. Он је био задужен за ширење идеологије о мистичном цару који жели да се бори против Турака и протера их чак из Цариграда. Фабијан Литерат је ширио вести о православном владару све до Шпаније и Енглеске, али та идеологија, хришћанска есхатологија заједно с елементом борбе за слободу, у пракси скоро никад није заживела. У самом почетку јесу пале две мање турске тврђаве у Срему, али то је било то. На терену је била војска која се борила у феудалном грађанском рату двојице претендената на угарску круну.

Крајем маја, Перењијева војска сакупљена из Ердеља, Лугоша, Карансебеша код Сеђфалуа нанела је тежак и одлучујући пораз Јовану Ненаду. Црни човек се повукао у Сегедин. Фердинанд Хабзбург га је стално храбрио, желећи свакако да се борба против Перењија настави како би он несметано кренуо на Угарску. Али, у Сегедину Јован Ненад бива тешко рањен. Један грађанин, о чијем идентитету извори нису сагласни, погађа га пушчаним зрном. Склањају га у Торњош, али за то дознаје Валентин Терек. Крвни непријатељ Црног човека који се заклео да ће га убити, на превару то и чини, одрубљује му главу и шаље је Запољи. Приређене су велике свечаности и прослављена је смрт Црног човека.

Пет векова касније, Суботица је добила споменик цару Јовану Ненаду. Поред њега, изображен је и Субота Врлић, подесан новом времену због везе његовог имена с именом града, као и Фабијан Литерат. Овај потоњи је приказан као фрањевац и то је постала уврежена представа о Фабијану. Његову припадност фрањевцима ниједан извор не документује, али је била више него корисна 1927. године да се прикаже јединство јужнословенских народа обе вере. То објашњава због чега нема Радосава Челника, а ту је Литерат, који је можда послужио познатом југословенском вајару Петру Палавичинију да прикаже лик суботичког жупника и буњевачког националног делатника Блашка Рајића.

Без обзира на изузетно јак српски, односно југословенски национални и патриотски набој, подизање споменика није ишло глатко. Сакупљање новца је био изузетно тежак посао. Држава је учествовала само делимично, а главни начин финансирања је било продавање Споменице на четиристогодишњицу цара Јована Ненада, која се по цени од 10 динара продавала по школама и војсци. Али, притиснути сиромаштвом и бројним другим дажбинама, ђаци диљем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца нису куповали ову књижицу. Војска није много више допринела, упркос подршци надлежних министара. Штавише, недостатак новца је условио померање свечаности. Уместо септембра, прослава и откривање споменика заказана је за недељу 27. новембар 1927. године.

Акциони одбор за прославу, у коме су учешће узели многи значајни јавни, политички и културни делатници Суботице, попут историчара Алексе Ивића (који је иначе сакупио бечку грађу о Јовану Ненаду у великој мери), изнео је терет организовања ове прославе. Уз многобројне финансијске тешкоће, споро сакупљање новца, додатна задуживања и помоћ, споменик је свечано откривен. Читава два дана субота 26. и недеља 27. новембар 1927. године, била у су у знаку ових догађаја у Суботици. Долазак кнеза Павла Карађорђевића, посебног изасланика краља Александра I Kapaђорђевића, као  неколико министара, амбасадора Француске и Чехословачке, епископа Иринеја Ћирића, бискупа Лајча Будановића, рабина Јожефа Гершома и других угледних званица, представљали су посебно велики тренутак за Суботицу. Величанственим дводневним свечаностима прослављен је не само цар Јован Ненад, него у првом реду идеја југословенства, идеја српске Војводине, слављен је краљ и слављена је династија Карађорђевића и млада држава на чијем се челу династија налазила.

Други светски рат и улазак Хортијеве мађарске окупаторске војске у Суботицу 6. априла 1941. године учинили су још један крај Јовану Ненаду и његовим саборцма. Као и 1527. године и сад је, овог пута кипу, одсечена глава. Пола века доцније, 1991. године, у времену новог прелома епоха, прегалаштвом Српског културног центра „Свети Сава“, Буњевачке матице (КУД „Буњевачко коло“) и самих Суботичана, споменик је обновљен и данас краси централни трг овог града на северу Војводине и Србије.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања