Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Први балкански рат балканским хришћанима донео је остварење вековних тежњи за слободом. У победничком налету савезничких војски (Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе) те 1912. и 1913. године ослобођен је највећи део Балканског полуострва од вишевековног турског јарма. Међутим, не можемо занемарити да је Први балкански рат имао и шири контекст од искључиво борбе за слободу. Тачније, представљао је завршетак важног цивилизацијског процеса, потискивања једне ретроградне и назадне Османлијске империје са Старог континента и отварање врата за даљи развој балканских држава на темељу европских принципа и достигнућа. Такође, сем та два есенцијално важна процеса за балканске народе, никако не смемо занемарити ни политички значај Првог балканског рата. Наиме, он се огледао у победи идеје „Балкан балканским народима”, на темељу које је успостављена регионална сарадња, а чију кулминацију је представљало стварање Балканског савеза. Тачније, војно-политичке алијансе које ће омогућити остварење тих великих националних, слободарских и цивилизацијских задатака балканских држава. Самим тим, Први балкански рат не само да је био оправдан, него је представљао најбољи показатељ шта све балкански народи могу постићи, уколико су спремни на међусобну сарадњу и усклађивање интереса. Са друге стране, Други балкански рат представљао је сушту супротност Првом. Као што је Први балкански рат из свих балканских народа извукао оно најбоље, тако је Други сублимирао себичност, неодговорност, похлепу…, све оне најгоре одлике политике на Балкану.
Сарадња балканских народа, која је током Првог балканског рата доживела свој врхунац, непосредно након његовог окончања прерасла је у крвави обрачун дојучерашњих савезника, чији епилог се десио 1913. године на мировној конференцији у Букурешту. Узрок Другог балканског рата је лежао у истим оним разлозима, који су деценијама уназад спречавали балканске народе да успоставе блиску сарадњу и коначно се обрачунају са Османлијским царством. На првом месту то су непомирљиве територијалне аспирације Срба, Бугара и Грка. Наиме, та „јабуку раздора” у односима балканских народа била је Македонија, земља коју су политичке елите и у Београду, и у Софији, и у Атини сматрале својом територијом, на коју су полагале историјско и етничко право и за коју су биле спремне да се боре, не само против Османлија, већ и међусобно. Чак ни у предвечерје Првог балканског рата, када су лидери балканских хришћанских држава смогли снаге да направе компромис и крену у заједничку акцију против Османлијског царства, питање Македоније није било до краја разрешено. Тачније, постигнут је договор између Срба, Бугара и Грка око неспорних територија, док су оне спорне, попут питања Солуна за Грке и Бугаре, или разграничења у Македонији између Србије и Бугарске, остала нерешена. Суштински, пошто око тих питања није могао да се постигне компромис, одлучено је да се о њима расправља након рата и да та питања не смеју бити препрека за отпочињање војне акције. Семе раздора тиме је суштински већ било посејано. Балкански народи су наступали јединствено, само док османлијске снаге нису побеђене и потиснуте скоро у предграђе Истанбула. Међутим, онда када је победник постао известан, отворило се питање решавања статуса спорних територија.
Да провалија неповерења између балканских савезника постане још дубља постарале су се велике силе. Нарочито оне које су у том савезу виделе експонент руске политике на Балкану, а то су Аустроугарска, Италија и Немачка, земље Тројног савеза. Управо зато на Лондонској мировној конференцији представници тих држава повући ће потез којим ће додатно закомпликовати односе између балканских савезника. Наиме, по цену рата, они су инсистирали на стварању албанске државе, за коју су веровали да ће бити чувар њихових интереса на Балкану. Како би избегле да се пламен рата прошири Европом, Русија, али и њене тадашње савезнице из Антанте Француска и Велика Британија, сагласиле су се са стварањем нове државе на Балкану. Самим тим, добар део територије, која је према предратном договору балканских савезника требала припасти Србији, постала је део новостворене албанске државе. Читаву данашњу северну и средњу Албанију и за Србију стратешки важан град и лука Драч, ослободилачка српске војске морала је да напусти. Тиме је Србија дошла у незавидну позицију, јер не само што није остварила примарни ратни и политички циљ, а то је обезбеђивање изласка на море, него је остала ускраћена за значајно територијално проширење. Самим тим, српска влада, чак и званично, затражила је компензацију са друге стране, на простору Вардарске Македоније. Управо тамо где су се сукобљавали непомирљиви српско-бугарски интереси.
Србија је од Бугарске тражила да се уважи нова реалност настала стварањем Албаније, на коју Србија свакако није могла утицати. Затим, да се узме у обзир помоћ коју је српска војска пружила Бугарској код Једрена, а која није била предвиђена савезничким споразумом, као и то што Бугарска није испунила своју обавезу садејства са српском војском на вардарском бојишту. Такође, можда као и најјачи адут, Србија је истакла да је сама ослободила Вардарску Македонију, као и то да се та територија налазила под њеном директном контролом. Међутим, бугарска страна није желела ни да чује за ревизију савезничког уговора и инсистирала је да се он до краја испоштује. Ствар је постала још драматичнија онда када је Лондонским миром из 1913. године Први балкански рат окончан и када је постало јасно да тај уговор није дефинисао границе између балканских држава, односно, да је одредио једино границе турске државе и дефинисао њене територијалне губитке. Велике силе, искористиле су ту околност да се још јачим интензитетом укључе у решавање балканске кризе која се само продубљивала. Аустроугари су подржавали максималистичке тежње Бугара видевши у њима шансу да разбију Балкански савез и да изолују свог највећег непријатеља на том простору, Краљевину Србију. Немцима је такође одговарало рушење савеза балканских држава, који је формиран уз руску подршку. У Берлину су рачунали на успостављање политичког партнерства између Грчке, Турске и Румуније, за њих стратешки важних држава, које би представљале противтежу руским и свесловенским аспирацијама на Балканском полуострву. Британија и Француска превасходно су покушавале да спрече ширење сукоба, али и да успоставе што чвршће везе са Грчком, како би онемогућиле јачање германског, али и руског утицаја у источном Средоземљу.
Русија је одиграла крајње позитивну улогу у формирању Балканског савеза те 1912. године. Чак је на себе преузела улогу арбитра у случају евентуалних спорова између савезника, што се показало као веома значајно у новонасталој ситуацији. Како би се српско-бугарски спор решио мирним путем, руски цар је нудио своје посредовање, на шта су првобитно обе стране пристале. Међутим, изненадним нападом бугарске војске на српску и грчку, крајем јуна 1913. године, дошло је до избијања Другог балканског рата. Подстакнути подршком из Беча, као и уверењем војних кругова да су супериорни у односу на српске и грчке оружане снаге, Бугари су покушали ратом решити сва спорна питања са дојучерашњим савезницима. Тиме је Балкански савез престао да постоји, а идеја балканског јединства доживела је потпуни фијаско. На несрећу Бугара сан о брзој победи над Србијом и Грчком распршио се већ на Брегалници. Након што су у тој пресудној бици Другог балканског рата сломили бугарску офанзиву, српски војници кренули су у контраудар. Користећи тешку ситуацију у којој се Бугарска нашла Румунија и Турска су извршиле инвазију на њену територију. Суочена са офанзивом четири непријатељске војске, Бугарска се нашла у безизлазној ситуацији. Самим тим, 31. јула 1913. године, Бугари су пристали на примирје, а затим и на мировне преговоре у румунској престоници Букурешту.
Домаћин мировних преговора у Букурешту био је румунски премијер Мајореску који је и предводио делегацију своје земље. На челу српске и грчке делегације били су премијери Елефтриос Венизелос и Никола Пашић. Црногорску делегацију предводио је премијер и министар војни сердар Јанко Вукотић, а Бугарску министар финансија Димитрије Тончев и начелник генералштаба Иван Фичев. Преговори су вођени између бугарске и сваке заинтересоване стране појединачно, а коначан текст мировног уговора потписан је 10. августа 1913. године. Велике силе су и те како утицале на саму конференцију и то преко својих дипломатских представника у Букурешту. Русија се трудила да бугарске губитке што више умањи, рачунајући да ће и незадовољство у Софији тиме бити амортизовано, а шанса за обновом Балканског савеза већа и зато је подржавала бугарске аспирације према Егеју тражећи од Србије да буде умерена у својим захтевима према источном суседу. У таквим околностима успели су чак да се поклопе традиционално тешко помирљиви руски и аустроугарски интереси, пошто је и Беч подржавао ставове Софије. Аустроугарска дипломатија је тежила да Бугарску што јаче веже са себе, како би онемогућила обнову Балканског савеза и како би у Софији имала савезника у очекиваном обрачуну са Србијом. Италија је, због својих спорова са Грчком, такође подржавала интересе Бугарске према Егејском мору. Међутим, Немци, Британци и Французи су јасно били на страни Грчке. Услед њеног важног геостратешког положаја све три силе трудиле су се да је придобију за себе. Немци су Грчку видели као део савеза са Румунијом и Турском преко кога би контролисали Балкан и источно Средоземље, док су Британци и Французи желели Грчку на својој страни како њена обала не би постала сигурна лука за немачке трговачке и војне бродове. Додамо ли на све то и чињеницу да је Бугарска поражена у Другом балканском рату, онда нам постаје јасно да је њена позиција била додатно отежана, те да су шансе да очува своје интересе биле минималне. Самим тим, могло се и очекивати да граница између Бугарске и Грчке буде цртана превасходно у складу са интересима Атине.
Што се тиче Србије и њеног разграничења са Бугарском, велике силе су биле благонаклоније према ставовима Београда. Русија је подржавала Србију, али је истовремено тежила да очува бар минимум бугарских интереса у Вардарској Македонији. Русија је на тај начин кажњавала „непослушног савезника” због приближавања Бечу, шаљући јасну поруку владајућим круговима у Софији да је таква политика неисплатива и штетна, али није затварала врата неке будуће сарадње са Бугарима. Такође, ни друге силе Антанте нису занемариле чињеницу да се званична Софија превише приближила Аустроугарској, тако да су биле наклоњене српским ставовима. Према линији разграничења са Бугарском, Србија је у Македонији добила сва спорна подручја (Битољ, Охрид, Прилеп), па и део оних предратних неоспорно бугарских територија, које су у том тренутку биле под контролом српске војске, попут Кочана и Штипа. Бугарима је остављена само Струмица, што свакако није могло да задовољи њихове аспирације. Што се тиче Румуније, она је добила део бугарске Добруџе, док Црна Гора није имала директних спорова са Бугарском. Турска није учествовала на мировној конференцији у Букурешту. Територијални спор са званичном Софијом Турци су решили посебним споразумом, исправљајући међусобну граничну линију на штету Бугарске и враћајући под свој суверенитет Једрене.
Последице Букурештанског мира из 1913. године биле су тешке и понижавајуће за Бугарску. Иако је у оба балканска рата поднела огромне материјалне и људске жртве, добила је најмања територијална проширења. Србија, а нарочито Грчка значајно су увећали своје територије, док је Румунија, уз минималне губитке, остварила не тако безначајно проширење. Самим тим, бугарска јавност је тај мир доживела као неправедан. У годинама које су долазиле рађала се снажна фрустрација и незадовољство у бугарском друштву, које је узроковало жељу за реваншизмом и подстакло монструозне злочине бугарских војника над српским живљем током Првог и Другог светског рата. Сем тога, идеја балканског јединства доживела је потпуни дебакл. Нажалост, Балкан је до данас остао простор на коме главну реч воде велике силе, служећи се оном чувеном римском максимом, „завади па владај”. Балкански народи, сходно томе, остали су заточеници незрелости сопствених политичких елита, које не успевају да се издигну из тог зачараног круга уско националних интереса, у коме се комшије не посматрају као савезници и партнери, већ искључиво као вечни непријатељи. Управо зато, то трагично наслеђе Другог балканског рата свим балканским народима мора остати као вечна опомена колико утицај спољног фактора, помешан са великонационалним мегаломанским аспирацијама и неспремношћу на компромис, може оставити штетне последице по регионалне односе. Са друге стране Први балкански рат, сарадња, компромиси и усклађивање међусобних интереса представљају нешто што је омогућило историјске резултате и што чак и данас може бити најбољи пример за све балканске народе.
Извори и литература
Ђуришић, М. (1959). Први балкански рат 1912–1913, књ. 3, операције црногорске војске, Историјски институт Југословенске народне армије, Београд
Перовић, Б. (1959). Први балкански рат 1912–1913, књ. 1, операције српске војске, Историјски институт Југословенске народне армије, Београд
Ратковић, Б., Ђуришић, М., Скоко, С. (1972). Србија и Црна Гора у балканским ратовима 1912–1913, Београдски издавачко-графички завод, Београд
Ратковић, Б. (1975). Први балкански рат 1912–1913, књ. 2, операције српске војске, Војноисторијски институт, Београд
Скоко, С. (1968). Други балкански рат 1913. књ. 1, Узроци и припреме рата, Војноисторијски институт, Београд,
Скоко, С. (1975). Други балкански рат 1913, књ. 2, Ток и завршетак рата, Војноисторијски институт, Београд
Остави коментар