Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar
Mirovna konferencija u Bukureštu počela je sa radom 30. jula 1913, uz asistenciju poslanika šest velikih sila. Konferenciji je predsedavao predsednik rumunske vlade, Titus Majoresku, koji je ujedno bio i šef rumunske delegacije. Na čelu ostalih delegacija, izuzev Bugarske, nalazili su se, takođe, predsednici vlada. Konferencija je radila u plenarnim sednicama i u posebnim sednicama vojnih delegacija. Osim toga, održani su sastanci između pojedinih delegacija i sednice komisija, koje su u toku rada formirane za pojedina pitanja. Na prvoj plenarnoj sednici konferencija je donela odluku o prekidu neprijateljstava za pet dana, počev od 31. jula u 12 časova. Uslove primirja izradile su vojne delegacije na svojoj sednici i o tome sačinile zapisnik, koji je priključen protokolu broj jedan. Svaka teža povreda primirja jedne strane davala je drugoj strani pravo da otkaže primirje i da obnovi vojna dejstva. Dalji rad mirovne konferencije tekao je u veoma zaoštrenoj atmosferi, u prvom redu zbog mešanja velikih sila. Još pre početka pregovora o miru austrougarska diplomatija, uz podršku i pomoć italijanskog poslanika u Bukureštu, pokušala je da postigne separatan sporazum između Rumunije i Bugarske. O tim nastojanjima bečke vlade francuski poslanik u Bukureštu Blondel u svom izveštaju od 31. jula je pisao: „Van sumnje je da je grof Berhtold naređivao i da i dalje naređuje austrijskom poslaniku u Bukureštu da vrši najžešće demarše sa ciljem da između Rumunije i Bugarske dođe do zbliženja koje bi bilo upereno protiv Srbije…“ Blondel dalje ističe da je na tome radio i italijanski poslanik u Bukureštu, koji je nekim rumunskim ministrima pretio rđavim raspoloženjem Italije u slučaju da se Rumunija odlučno ne izjasni u korist bugarskih zahteva. O tome govori i niz austrougarskih dokumenata. U instrukciji grofu Segenju, Berhtold je podvlačio: „Ono što mi moramo da tražimo od Bugarske jeste: prijateljstvo sa Rumunijom i neprijateljstvo sa Srbijom.“ I bugarska vlada je sa svoje strane uporno radila na tome, pa je 22. jula uputila u Beč ponudu o sklapanju saveza između Austrije, Rumunije i Bugarske, moleći bečku vladu da do tada na svaki način zadrži Srbiju, jer, u protivnom, Bugarskoj „preti potpun slom“. Pred početak Bukureške mirovne konferencije ona je napravila plan „da sa Rumunijom zaključi separatni mir, dobije odrešene ruke prema Srbiji i Grčkoj i, uz pomoć Austro-Ugarske, nastavi rat“. Rumunska vlada je odbila ove predloge zbog oštrih suprotnosti sa Bugarskom oko Dobrudže i sa Austro-Ugarskom oko Transilvanije. Tako je Berhtoldov plan o stvaranju novog balkanskog saveza pretrpeo neuspeh. Taj plan u to vreme nije podržala ni nemačka vlada, jer je smatrala da novi blok u jugoistočnoj Evropi treba da sačinjavaju Rumunija, Turska i Grčka.
Na početku svog rada Bukureška konferencija je odlučila da o pitanju razgraničenja bugarska delegacija pregovara posebno sa rumunskom, srpskom, grčkom i crnogorskom delegacijom, a da se na plenarnim sednicama pretresaju samo sporna pitanja. Prvi sastanak bugarske i rumunske delegacije održan je 31. jula. Bugarska delegacija je bila vrlo popustljiva, nadajući se da će ipak uspeti da zaključi separatni sporazum sa Rumunijom i time olakša svoj položaj prema Srbiji i Grčkoj. Međutim, na pitanje da li će Bugarska – kada bude potpuno zadovoljila rumunske zahteve – moći računati na njenu podršku u diskusiji sa Srbijom i Grčkom, rumunski delegati su odgovorili da će se zalagati za ideje pomirljivosti i umerenosti, ali da neće ići dalje. I pored toga, na sledećim sastancima bez teškoća su rešena skoro sva pitanja rumunsko-bugarskog razgraničenja, jer je Bugarska bila prinuđena da primi rumunske teritorijalne zahteve u celini. Prema protokolu sporazuma broj 5, koji je usvojen 4. avgusta, nova rumunsko-bugarska granica imala je poći od Dunava, uzvodno od Tutrakana, i izaći na Crno more, južno od Ekrena. Bugarska se obavezala da će porušiti postojeća fortifikacijska utvrđenja u oblasti Ruščuka i Šumle, kao i ona koja se nalaze između ovih mesta i u zoni od dvadeset kilometara oko Balčika, i da neće podizati nova. Saopštavajući ovaj sporazum na plenarnoj sednici mirovne konferencije, Majoresku je posebno naglasio da se ne radi o odvojenom sporazumu između Bugarske i Rumunije, već o jednom delu rada konferencije. Osim toga, rumunska vlada je zvanično izjavila da neće pristati na ratifikovanje bugarsko-rumunskog sporazuma pre nego što se postigne sporazum između Bugarske, s jedne, i Srbije, Grčke i Crne Gore, s druge strane. Na sledećoj sednici održanoj 5. avgusta po podne, pročitana je nota koju je američki poslanik u Bukureštu, DŽekson, uputio mirovnoj konferenciji, koja glasi: „Vlada Sjedinjenih Američkih Država želi staviti do znanja da bi u svakoj konvenciji koja bi bila zaključena u Bukureštu sa zadovoljstvom videla odredbu o punoj građanskoj i verskoj slobodi stanovnika svake oblasti koja bi popala pod suverenitet ma koje od pet sila ili koja bi prešla iz jurisdikcije jedne pod jurisdikciju druge sile.“ Posle toga je predsednik konferencije Majoresku izjavio da smatra da delegati jednodušno, stvarno i pravno, priznaju princip koji je istaknut u noti Sjedinjenih Američkih Država, dodajući da je on uveren „da će stanovnici svake novozadobijene oblasti uživati, bez razlike vere, potpunu građansku i versku slobodu kao i svi ostali stanovnici države“. Ova izjava je, međutim, prihvaćena samo deklarativno, jer su se delegati složili sa predlogom predsednika grčke vlade Venizelosa da je njeno unošenje u mirovni ugovor izlišno.
Najveće teškoće u radu konferencije zadavala je podela Makedonije između Bugarske, Srbije i Grčke. Već na prvoj sednici pojavila su se, u vezi s tim, dva projekta – ruski i austrougarski. Ruska vlada je nastojala da se između bivših saveznika zaključi takav mir koji ne bi potpuno zatvorio vrata eventualnoj obnovi Balkanskog saveza, pa je predložila da srpsko-bugarska granica bude povučena vododelnicom Strume i Vardara, s tim da Štip pripadne Srbiji, a Strumica i Kočani Bugarskoj. U rejonu Đevđelije nalazila bi se tromeđa između Srbije, Bugarske i Grčke. Grčko-bugarska granica išla bi od Đevđelije na istok, kroz dolinu Strume do Drame, ostavljajući Dramu i Serez Grčkoj. Od Drame do Egejskog mora granicu bi odredile velike sile. Težeći da Bugarsku definitivno veže za austro-nemački blok, Austro-Ugarska je predložila da srpsko-bugarska granica ide Vardarom tako da desna obala pripadne Srbiji, a leva, sa celom dolinom Bregalnice, Štipom i Kočanima – Bugarskoj. Grčko-bugarska granica trebalo je da bude tako povučena da donji tok Strume i morska obala od Kavale do Enosa pripadnu Bugarskoj.
Srpska delegacija je u početku tražila da nova granica između Srbije i Bugarske bude povučena tokom reke Strume, počev od Gornje DŽumaje, pa nizvodno sve do ispod Rupelske klisure, ali je ubrzo napustila taj maksimalni zahtev i tražila da granica ide vododelnicom Strume i Vardara, preseca Strumicu između sela Dračeva i Kanareva (istočno od varoši Strumice), prelazi preko grebena Belasice i odatle produžava na Dojransko jezero i dalje ka Đevđeliji. Sporna pitanja na staroj srpsko-bugarskoj granici rešila bi se posebnim sporazumom između srpske i bugarske delegacije. U obrazloženju tog zahteva istaknuto je da srpska vlada traži gornji tok Strumice radi zaštite železničke pruge Skoplje – Solun, skraćenje granične linije i sprečavanje upada komitskih četa na srpsku teritoriju. Bugarska vlada je ocenila i taj zahtev kao preteran, ističući da ne bi trebalo između Srbije i Bugarske stvoriti nov „Elzas“ i uporno tražeći Strumicu, Radovište, Štip i Kočane. U tome je imala energičnu podršku austrougarskog poslanika u Bukureštu Firstenberga, koji je upozorio srpsku delegaciju da austrougarska vlada neće dopustiti da Kočani, Štip, Radovište i Strumica pripadnu Srbiji, i da će tražiti reviziju ugovora „jer vređaju njene političke interese“. U isto vreme, rumunski diplomatski predstavnici stavili su do znanja srpskim delegatima da neće podržati njihove zahteve na Strumicu i Radovište, skrećući im pažnju da će se austrougarskom zahtevu za reviziju ugovora sigurno pridružiti Italija i Rusija.
Plašeći se intervencije velikih sila, srpska delegacija se, 3. avgusta, obratila vladi s pitanjem da li, radi izbegavanja revizije ugovora od strane velikih sila, može pristati na kompromisan predlog, prema kome bi granica između Srbije i Bugarske išla tačno vododelnicom između Vardara i Strume. Delegacija je u isto vreme upozorila vladu da su izgledi na dobijanje ratne odštete vrlo rđavi. Iako je ministarski savet istoga dana jednoglasno pristao na taj kompromis, Pašić je tek petog avgusta saopštio bugarskoj delegaciji da Srbija pristaje da strumička dolina sa varoši Strumicom pripadne Bugarskoj. Pre nego je pristala da Štip i Kočani pripadnu Srbiji, bugarska vlada je tražila savet od Austro-Ugarske da li treba bez rezerve da potpiše sporazum, ili, pak, da u vezi sa Štipom i Kočanima učini neke ograde. Mada odgovor nije bio mnogo ohrabrujući, bugarska vlada je 6. avgusta pristala na sporazum, računajući da će, ipak, doći do revizije ugovora. Prema zapisniku vojnih delegata, priloženom protokolu broj 9 Bukureške konferencije, nova srpsko-bugarska granična linija polazi od vrha Patarice i „ide starom tursko-bugarskom granicom i vododelnicom između Vardara i Strume, izuzimajući gornji deo strumičke doline koji će ostati na srpskoj teritoriji, izlazi na planinu Belasicu gde se spaja sa grčko-bugarskom granicom“. Trasu nove granice imala je da odredi jedna mešovita srpsko-bugarska komisija najdalje za 15 dana posle potpisivanja ugovora.
Diskusija o spornim pitanjima na staroj srpsko-bugarskoj granici vođena je do 9. avgusta, kada je postignuta saglasnost da ta pitanja reši mešovita srpsko-bugarska komisija. Obe strane su se obavezale da u roku od tri godine najkasnije obeleže celu graničnu liniju. Ukoliko u komisiji dođe do nesporazuma, dogovoreno je da se pribegne arbitraži jednog veštaka koga bi odredila belgijska, švajcarska ili holandska vlada. Što se tiče dvovlasničkih imanja, obe strane su se obavezale da pristupe eksproprijaciji tih imanja, svaka na svojoj strani, putem prethodne i pravedne naknade koja će se utvrditi zakonskim postupkom. Dogovoreno je, takođe, da se na onom delu Timoka koji označava granicu između Srbije i Bugarske poruše sve vodenice u roku od tri godine, i da se ubuduće na tom delu reke ne podižu nikakve instalacije. Tekst sporazuma je pročitan na plenarnoj sednici 9. avgusta. Na osnovu njega formulisana je 4. tačka ugovora o miru. Mnogo veće teškoće zadavalo je grčko-bugarsko razgraničenje. Grčka vlada je nastojala da Bugarsku, što je moguće više, odseče od Egejskog mora, pa je tražila da granična linija ide od planine Belasice na istok, severno od Sereza, Drame, Ksantia, do Makri na Egejskom moru. Prema tom predlogu, Bugarska bi dobila morsku obalu od Makri do Enosa, u dužini od svega 40 kilometara. Pošto se upoznao sa grčkim zahtevima, šef bugarske delegacije Tončev je zatražio od predsednika Bukureške konferencije Majoreska da se pitanje luke Kavale, oko koje su povedene najžučnije diskusije, preda na razmatranje velikim silama, jer bi, navodno, ukoliko ova luka ne pripadne Bugarskoj, vrata za oružane sukobe ostala otvorena.
Tražeći kompromisno rešenje, Majoresku je zamolio velike sile za odobrenje da na plenarnoj sednici konferencije podnese predlog prema kome bi, mirovnim ugovorom, Kavala bila dodeljena Bugarskoj ili Grčkoj, ali bi u završni protokol bila uneta odredba da će ova odluka biti konačna tek pošto je odobre velike sile. Međutim, i Bugarska i Grčka su tražile podršku velikih sila za trajno dobijanje Kavale. U tome cilju bugarska vlada je, preko austro-ugarskog poslanika Tarnovskog, predložila Austro-Ugarskoj i Nemačkoj da se u Kavali ako pripadne Bugarskoj, izgradi vojnopomorska baza, koja bi služila austro-nemačkom bloku u eventualnom evropskom ratu. Pošto je Francuska bila vrlo kategorično protiv ustupanja Kavale Bugarskoj, kralj Ferdinand je uputio ličnu poruku predsedniku Francuske, Poenkareu, u kojoj se kaže da bi, u slučaju da Kavala pripadne Grčkoj, Bugarskoj bile oduzete i poslednje mogućnosti da osigura miran razvitak; da se tim zahtevom – posle svih žrtava koje je Bugarska podnela – traži od nje da ustupi ono što ona ne može da ustupi; da bi se, oduzimanjem Kavale od Bugarske, mir na Balkanu postavio na veoma slabu osnovu i rizikovao početak jednog očajničkog rata, sa svim njegovim užasima. Poruka se završava rečima: „Ja Vas, gospodine Predsedniče, u ime čovečnosti i pravde, molim da podržite Bugarsku u Bukureštu po pitanju Kavale.“ Bugarski zahtev za Kavalu podržale su Austro-Ugarska, Rusija i Italija, razume se, iz sasvim suprotnih razloga. Austro-Ugarska je nastojala da politikom prijateljstva i zaštite još čvršće veže Bugarsku za Trojni savez, pa je tražila da ona dobije celu teritoriju Makedonije na desnoj obali Vardara i luku Kavalu. Ustupanje Kavale Grčkoj – isticao je Berhtold – moguće je samo pod uslovom da Bugarska dobije kompenzaciju u unutrašnjost Makedonije – otprilike Bitolj. Stoga je austrougarska vlada, još 4. avgusta, saopštila predsedniku Bukureške konferencije Majoresku do ona, ma kakva bila odluka Bukureške konferencije o Kavali, zadržava sebi pravo da ovu odluku podvrgne reviziji pošto ona pripada sklopu pitanja koja treba preispitati. Rusija je težila da Bugarska izađe iz rata sa što manje gubitaka, da bi je na taj način istrgla ispod uticaja Austro-Ugarske i ponovno privukla na stranu Antante. Za razliku od Austro-Ugarske, Rusija je nastojala da Bugarsku zadovolji na račun Turske i Grčke. NJoj se nije dopadala grčka ekspanzija na Egejskom moru, koja je ličila na pokušaje obnavljanja nekadašnje vizantijske imperije na Mediteranu. Zbog toga se zalagala da Bugarska dobije celu egejsku oblast do donje Strume zaključno i suprotstavljala se grčkim pretenzijama na Kavalu i Dramu. U isto vreme, savetovala je Srbiju da umeri svoje zahteve i da u tom smislu utiče i na Grčku. Zbog oštrih suprotnosti sa Grčkom oko južne Albanije i ostrva u Egejskom moru, Italija je i u pitanju Kavale zauzela antigrčki stav.
Kao što su Austro-Ugarska i Rusija, težeći suprotnim ciljevima, podržale bugarske zahteve na luku Kavalu, Nemačka i Francuska, takođe iz potpuno suprotnih razloga, zalagale su se da Kavala pripadne Grčkoj. Nemačka se plašila da će se, štiteći Bugarsku, zameriti Turskoj i konačno odgurnuti od sebe Rumuniju. Pored toga, nemački dvor iz porodičnih, a diplomatija iz političkih razloga, nisu želeli da se zameraju Grčkoj. Nemačka diplomatija je, naime, radila na zbliženju Rumunije, Grčke i Turske, tj. na privlačenju Grčke na stranu Trojnog saveza, pa je podržala skoro sve njene zahteve. Da bi osujetila taj nemački manevar i ojačanu Grčku suprotstavila rastućem uticaju Italije u istočnom Sredozemlju, Francuska je uporno produžavala grčke zahteve u pogledu Kavale. Na molbu kralja Ferdinanda da Francuska podrži bugarske zahteve u pogledu Kavale, Poenkare je lakonski odgovorio: „Hitam da potvrdim Vašem Veličanstvu prijem telegrama koji ću obavezno saopštiti vladi republike.“ U isto vreme, da bi sačuvala Kavalu za Grčku, francuska vlada se energično izjasnila protiv ideje o reviziji Bukureškog mira i u tom smislu dala kategorična uputstva svojim predstavnicima. Engleska je u početku bila naklonjena Bugarskoj, ali je docnije od toga odustala.
Kavala je na kraju pripala Grčkoj. Prema zapisniku grčke i bugarske vojne delegacije od 7. avgusta, priloženom protokolu broj 9 Bukureške konferencije, nova granica između Bugarske i Grčke imala je poći od nove srpsko-bugarske granice na grebenu Belasice i izaći na ušće reke Meste u Egejsko More. Tri dana ranije austrougarska vlada je izjavila da zadržava za sebe pravo na preispitivanje odluke Bukureške konferencije o Kavali. NJoj se, 6. avgusta, pridružila i ruska vlada izjavom da zadržava sebi slobodu da sa ostalim silama podvrgne reviziji odluke koje mirovna konferencija u Bukureštu bude donela. Tek posle tih saopštenja bugarski delegati su primili uslove mira, izjavivši da su to učinili u želji da poslušaju savet Evrope i u nadi da će ona učiniti sve što je potrebno da bi se Bugarskoj dala mogućnost da poboljša svoj položaj srazmerno žrtvama koje je podnela i potrebama njenog ekonomskog i nacionalnog razvitka. Iako Crna Gora nije imala nikakvih teritorijalnih sporova sa Bugarskom, njena delegacija je vrlo aktivno radila na usaglašavanju stavova oko srpsko-bugarskog i bugarsko-grčkog razgraničenja. Svoje zahteve crnogorska delegacija je iznela u izjavi, koju je, 6. avgusta, na plenarnoj sednici Bukureške konferencije, pročitao Jovan Matanović. U ovoj izjavi se, pored ostalog, ističe da je Crna Gora kroz vekove postojala kao samostalna država, ali da nije imala teritorijalnu ni materijalnu osnovu za brži društveno-ekonomski razvitak; da je ušla u Prvi balkanski rat sa 40 hiljada boraca 10 dana pre ostalih saveznika i da je u toku rata vezala za sebe 80 hiljada neprijateljevih vojnika, izgubivši pri tome 14.000 ljudi (mrtvih i ranjenih), što iznosi 33 odsto celokupnog sastava Crnogorske vojske; da je Crnogorskom narodu, u trenutku kada se nadao da će, po uspešnom završetku rata sa Turskom, njegovi opravdani zahtevi biti zadovoljeni, nametnut novi rat u kome je podneo velike ljudske žrtve i da mu upravo ta činjenica daje pravo da traži novo teritorijalno povećanje, koje je toliko potrebno njegovom nezavisnom opstanku; da Crna Gora može dobiti povećanje samo od dela one oblasti koja će pripasti Srbiji i da, radi toga, moli konferenciju, da to ozbiljno uzme u obzir. Bukureška mirovna konferencija raspravljala je i rešila pitanja koja se odnose na demobilizaciju bugarske vojske i njeno svođenje na mirnodopski nivo; pravo rekvizicije i korišćenja železničkog saobraćaja od strane savezničkih trupa na okupiranoj teritoriji Bugarske; razmenu zarobljenika i naknadu troškova oko njegovog izdržavanja, način ratifikacije ugovora o miru. Osim toga, mirovna konferencija je razmatrala i zahtev Srbije i Grčke za naknadu štete učinjene nedužnom stanovništvu u toku rata, kao i pitanje školskih i verskih sloboda za stanovništvo prisajedinjenih oblasti, ali ova pitanja, budući da o njima nije postignuta saglasnost, nisu ušla u Bukureški mirovni ugovor. Nezadovoljna stavom konferencije prema zahtevu Srbije za ratnu odštetu, srpska delegacija je, na plenarnoj sednici 9. avgusta, dala sledeću izjavu: „Predlažući naknadu štete učinjene, protivnom međunarodnom pravu nevinim žrtvama rata, naročito na staroj srpskoj teritoriji, mi smo se rukovodili idejom čovečnosti i pravice. Mi duboko žalimo što naši predlozi nisu naišli na povoljan prijem i zadržavamo sebi pravo da se, po ovoj stvari, obratimo Haškom međunarodnom sudu“.
Devetog avgusta Bukureška konferencija je, na svojoj plenarnoj sednici, usvojila tekst ugovora o miru, kojim je izvršena konačna podela teritorije oslobođene od Turaka u Prvom balkakskom ratu (Makedonija, Kosovo i Metohija, Vasojevići, Sandžak, Trakija i severni Epir). Srbija je dobila Vardarsku Makedoniju, Kosovo, deo Metohije i deo Sandžaka; povećana je za 39.000 kvadratnih kilometara i 1.290.000 stanovnika. Crna Gora je dobila Vasojeviće, veći deo Metohije i deo Sandžaka; povećala se za oko 7.000 kvadratnih kilometara i oko 260.000 stanovnika. Grčka je dobila severni Epir, južnu Makedoniju, deo zapadne Trakije, Halkidijsko poluostrvo sa Solunom i niz ostrva u Egejskom moru; povećala se za 51.300 kvadratnih kilometara i 1.624.000 stanovnika. Bugarska je dobila Pirinsku Makedoniju, Strumicu sa okolinom i deo zapadne i istočne Trakije; povećala se za 21.000 kvadratnih kilometara i oko 600.000 stanovnika. Izlaz na Egejsko more je dobila od ušća Marice do ušća Meste, sa glavnim pristaništem Dedeagačom. Rumunija je dobila južnu Dobrudžu, tj. povećala se oko 800 kvadratnih kilometara i 303.000 stanovnika. Bukureška konferencija nije odredila granice nove albanske države, jer je to pitanje bilo u nadležnosti šest velikih sila. Sutradan posle potpisivanja Bukureškog mira, tj. 11. avgusta 1913. godine, Konferencija ambasadora u Londonu je, posle beskonačnih sporova i intriga, odredila osnovni pravac albanske granice i osnovala dve komisije, koje su imale zadatak da na terenu obeleže graničnu liniju. Spor oko granica Albanije sada je prenet pod šatore međunarodnih komisija u albanskim planinama. Predstavnici Trojnog saveza su nastojali da Albanija bude što je moguće veća, a predstavnici Antante – što je moguće manja. Osim toga, budući da su Albaniju smatrali svojom uticajnom sferom, između predstavnika Austro-Ugarske i Italije su svakodnevno izbijali sukobi. Zbog toga je granica Albanije određena tek u decembru 1913. godine. Nova albanska država imala je oko 28.000 kvadratnih kilometara i 800.000 stanovnika. Sporazum o razgraničenju između Srbije i Crne Gore, koji je načelno postignut uoči Drugog balkanskog rata, potpisan je tek 30. oktobra 1913. godine. U 2. članu tog sporazuma obe strane su se obavezale da se, u slučaju nesporazuma, obrate carskoj ruskoj vladi s molbom da odredi jednog svog višeg oficira da presudi spor, s tim da njegova odluka bude konačna i obavezna za obe strane.
Pošto Turskoj nije bilo odobreno da učestvuje na konferenciji u Bukureštu, ostalo je da svaka balkanska država posebno zaključi mir sa Turskom. To je dalo nove mogućnosti velikim silama da se mešaju u odnose među balkanskim državama. Antanta je nastojala da Balkanski savez, koji se definitivno raspao, zameni novom grupacijom koju bi sačinjavale Srbija, Crna Gora, Grčka i Rumunija. Trojni savez je, međutim, ulagao dalje napore radi odvajanja Grčke i Rumunije od Srbije i njihovog zbližavanja sa Bugarskom i Turskom. Pod njegovim pokroviteljstvom vođeni su, septembra 1913, bugarsko-turski pregovori u Carigradu. Pošto Nemačka nije želela da se tursko-bugarsko zbliženje ostvari na račun Grčke, ceh je opet platila Bugarska, koja je morala da ustupi Turskoj Jedrensku Trakiju, izuzev svilengradskog, carevog (sada mičurinskog) i malotronovskog kraja. Bugarska i turska vlada pokazale su spremnost da se na revanšističkoj platformi ne samo izmire već i da zaključe međusoban savez. Mada se Nemačka tome protivila zbog bojazni da se taj savez može okrenuti protiv Grčke i tako pokvariti sve njene planove o privlačenju Grčke na stranu Trojnog saveza, nije isključena mogućnost da je tom prilikom zaključen tajni ugovor između Bugarske i Turske. Na to upućuje zaključak austrougarskog ministarskog saveta od 3. oktobra 1913. godine da su tursko-bugarski pregovori rešili sva teritorijalna pitanja i doveli do tesne saradnje između ovih država, što bi u narednim godinama moglo imati veliki značaj. Mirovni ugovor između Grčke i Turske zaključen je u Atini, 14. novembra 1913, a između Srbije i Turske 14. marta 1914. godine u Carigradu.
IZVORI I LITERATURA
„Balkanski ratovi 1821—1913.”. Velika enciklopedija istorije (na jeziku: (jezik: srpski)). Novi Sad: Zmaj. 2004.
Jagodić, Miloš (2010). Uređenje oslobođenih oblasti Srbije 1912—1914: Pravni okvir. Beograd: Istorijski institut.
Jagodić, Miloš (2013). Novi krajevi Srbije (1912-1915). Beograd: Filozofski fakultet.
Jagodić, Miloš (2015). „Procena demografskih gubitaka Srba u periodu 1910-1921” (PDF). Srpske studije (6): 11—65. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 26. 08. 2018. Pristupljeno 31. 07. 2017.
Puzović, Predrag (2013). „Uloga sveštenstva u Balkanskim ratovima” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 72 (1): 93—111.
Mitrović, Jeremija D., ur. (1971). Dobrovoljci u ratovima 1912-1918: Doživljaji i sećanja. 1. Beograd: Udruženje dobrovoljaca 1912-1918.
PRIPREMIO
Msr Ognjen Karanović, istoričar
Ostavi komentar