Брод за лутке Милене Марковић или Није ово свет за децу

31/01/2022

Аутор: мср Александар Танурџић

Можемо ли рећи да је савремени театар захватио прогрес какав је захватио остале врсте уметничког израза, па све делује исувише концептуално и доведено до непојмљивости? Није реткост да данашње изложбе уметничких слика, фотографија, поетске вечери, па на крају и представе, не можемо посматрати, односно гледати, а да при себи немамо елаборат од минимум педесет страна на којима ће нам аутор/ка, корак по корак, објаснити у шта тачно гледамо или какву то поезију слушамо.

 Поновимо питање – шта је са театром, тачније, шта је са текстовима писаним за извођење на, како каже она излизана метафора, „даскама које живот значе“? Осим што су поједина позоришта остала без виталних дасака, у буквалном и фигуративном смислу, чини нам се да су и текстови данас умрљани вањским факторима који немилосрдно утичу на саму уметност и уметнички израз.

Ово, наравно никакве везе нема са Миленом Марковић, нити њеним драмским делима. Она нам је послужила само као мотив да се осврнемо на садашње стање књижевног рода у чијем стварању и развоју и она сама има удела.

Примећујемо да одговор на постављено питање – барем у овом тексту – изостаје, не зато што нисмо кадри дати га, већ због тога што се на питање не може дати одговор који би покрио све коректности које се од нас у ово савремено доба захтевају. Ко је вољан да се огреши, макар и несвесно, на родну сензибилност језика, на постојање свих нових заменица, деперсонализовање и персонализовање групе субјеката који се осећају овако или онако?

Ово је један од разлога зашто је Брод за лутке изабран као дело подложно истраживању, анализи, уочавању бројних питања која постоје у самом тексту, иза њега, и засигурно и у понекој изведбу, такозваном режисерском читању. Тако је и најбоље, што је више читања, макар погрешних и нетачних – ако је тако нешто уопште могуће – више живота за само дело, које се оваквим маневрима отима из руку ауторке.

На прво читање – извесно је да ћемо се одмах вратити на прву страну чим последњу завршимо – читалац ће имати потешкоћа да замисли постављање оваквог предлошка на сцену. Изразито динамично, уз брзе промене све делује вртоглаво и неухватљиво, али онда, када се вратимо на почетак, унапред припремљени на оно што нас чека, полако хватамо заједничку нит, увиђамо ORDO AB CHAO и слике постају, ако не кристално јасне, оно бар јасније и ми смо спремнији за борбу са текстом.

Дакле, на први поглед удаљени смо хиљадама миља (иако мислимо на временску удаљеност, просторна јединица згоднија је као израз) од онога што бисмо могли назвати класичним театром, или класичном драмом какву имамо код Софоклеа или Еурипида. Не можемо сведочити о постављању и извођењу њихових дела, па је можда депласирано и поредити, али ако застанемо на тренутак и поразмислимо није искључено да ће нам се сам по себи наметнути закључак: није ли управо модерни, савремени театар и модерно драмско дело управо враћање коренима, односно свом извору који налазимо у античком периоду? Сигурно, разлике су очигледне и огледају се у језичким одликама самих текстова; текстови су прочишћени од лексичког пуританизма, па се сусретнемо са покојом псовком, понеко се чак и згрози, али се нико, ако пажљиво чита, не може отргнути утиску да се дешава извесно враћање коренима. Намерна пренаглашеност, брзина промена, епичност догађаја, не подсећа ли то све на онај изворни тетар? Засигурно, људски проблеми никако не могу бити исти сада и у петом веку пре нове ере (Еурипид), или могу само на другачији начин вербализовани, па се у извесном смислу и у том погледу поклапају. Милена, као и антички трагичари, на сцену извлачи горуће и суштинске проблеме човека као таквог, његове страхове и егзистенцијалистичка питања на која одговоре добијају (ако их уопште и добију) тек након иницијације, теста, похода са много препрека на крају којих јунаци излазе промењени.

Оно што је им је такође заједничко јесте што су и античка и ова савремена драмска дела проистекла из извесног метанаратива. Античке представе долазе нам из мита, док су Миленине преузете из бајки. Истина, нису сви ликови из бајки настали усменим предањем, има оних у власништву Волта Дизнија, али бајка као таква, бајка као једноставни књижевни облик, са сопственом морфологијом (прочитати Владимира Пропа) добијају инстанцу метанаратива. Као што су људима из античког периода били познати сви јунаци, па Еурипид није морао много да објашњава ко је Медеја и шта јој је урадио Јасон због чега је толико гневна и спремна на чедоморство, тако ни Милена Марковић, стварајући Брод за лутке није морала залазити у непотребно објашњавање јунакиња и јунака које је из различитих бајки узела за своје протагонисткиње и споредне ликове, ако таквих уопште има у овом делу.

Дакле, узети из познатог контекста, ликови су стављени у нову средину, нови дискурс, у своје прекројено бајковито становиште, постепено добијајући нови идентитет умногоме различите од оног изворног.

 Семиотички гледано, имамо јасно постављене маргиналне ликове у сам центар радње, што доводи до извесне децентрализације центра, без уплитања доминантних културних кодова, али истичући доминантна дешавања, па, заогрнуто у бајковите ликове, осетићемо ужасе рата, послератног живота, један архетипски страх и детињство које се завршава спаљивањем брода у који су смештене све распаднуте играчке.

Почевши са Алисом у старту читамо трагедију сажету у једној реплици: „Ухватио ме за браду тата/ и гледао ме ружно“ (Марковић:2006). Сама по себи ова реплика не мора ништа да значи, али је и више него довољна да инсинуира злостављање од стране оца. Ако смо и имали какве недоумице, речи Велике Сестре, отклониће сваку сумњу: „То није ништа…/ Само је требало да се правиш луда…“ (Марковић:2006). Дакле, имамо шаблонско понашање жртве која сама, или саветована, бира да ћути, окреће главу или просто занемари. Надаље се дешава морална дискредитација жртве која је ипак неким својим поступком злостављање заслужила.

Уопштено гледано, доминантан проблем који се поставља у драми Брод за лутке, јесте женско питање, па нас овакве сцене не изненађују, већ их напросто очекујемо. Данас је то и више него актуелно иако вуче корене већ деценијама уназад. Да ли јој се статус мењао? Остаје да се види и сазна у будућности, али оно што за сада имамо као сведочанство, јесте да, на пример, у српским народним песмама жене немају чак ни имена, већ су ословљаване у односу на најближег мушког сродника, па тако имамо сестру Леке капетана, сестру Батрићеву, мајку девет Југовића и сл. Чак и кад су добиле имена, каква су на пример кнегиња Милица или Јефимија, описи и квалификације које су им дате нису биле баш адекватне, напросто зато што није постојала одговарајућа реч, па су називане просто мужаствене (прочитати књигу „Мужаствене жене“, професорке Светлане Томин).

Ни у бајкама ситуација није много другачија. Углавном су то „мутаве“ жене, које чекају принца да би биле спасене. Често су и успаване, немоћене да проговоре, немуште, али лепе и пожељне.

Милена Марковић мења идентитет овим јунакињама-жртвама, али им не мења контекст, нити дискурс у ком ординирају. Снежана се обрела код патуљака, али не онако наивно као у Дизнијевој пројекцији. Овде су патуљци похотни наркомани, а ни Снежана није принцеза већ, благо речено, заблудела средњошколка у потрази за бољим и сигурнјим окружењем, која је, могуће, прошла исто као Алиса јер са собом носи интензивну жељу за бегом од куће. Обрела се у окружењу шприцева, хероина, полупаних лончића и живота који ће плаћати сексуалним услугама, још једном се обревши у непријатељском мушком свету.

Следећу сестру Алиса и Снежана добиће у лику Златокосе. Овде се можда највише истиче токсичност традиционализма, усудимо се рећи и патријархата чији се узуси преиспитују. Као крајњи резултат видимо одгој будућег младог ништавног човека, који је под изразитим утицајем традиције; размаженка неспособног да живи без мајке и њеног усмеравања, као на пример код интелектуалца Лазе Лазаревића, едиповца који нема своју личност. Такође, ово је сусрет лепотице и звери; из њихове оплодње настаје ништа, дете-ентитет чије постојање мора бити негирано, а за то ће (а ко други) бити окривљена мајка. Жена као фигура задужена за стварање, известан портал и спона са оностраним, једина је која сноси кривицу, јер како Тата Медвед каже: „Медино семе је добро“ (Марковић:2006). Читава Златокосина породична генеологија сносиће последицу, нико јој није крштен, она сама не зна да сади цвеће, да буде смерна, пуши, отац јој седи са млађим девојкама, па, логично − ни она није могла бити боља.

Даље наилазимо на Палчицу, занету Жапцем уметником, причи у којој видимо ко зна који покушај да се љубљењем жапца добије принц. Можда функционише у бајкама, али у овој драми то ипак није случај. Палчица остаје сама са сазнањем да има сина, помало дефектног, ког јој не дају да види, а зове се исто као и Златокосин – Студен.

Преко Принцезе, Орлића и Жене спржених јајника, половичне и неспособне за рађање, па је због тога дужна да трпи Орла и његове хирове, стићи ћемо до Ивице и Марице, који у овој верзији бајке нису представљени као брат и сестра, а ако и јесу, реч о инцестуозној вези. Они посећују Вештицу, пропалу уметницу, мајку фиктивног детета такође названог Студен. У овој причи/сцени обратимо пажњу на окружење. У питању је шума, и ако пратимо симболику шуме она је одувек значила станиште демонског света па отуда и вештица као јунакиња. Али не обична вештица, већ пропала пијана уметница, склона разврату, али са само једном жељом – да умре и поново се роди:

„У ствари не бих волела да се сада родим.

Ноћ је сама. Хоћу ујутру да се родим“ (Марковић:2006).

Њеном смрћу се ово дело и завршава. Сви ликови су у извесном смислу окупљени јер су чули за њену смрт. Интересантно је и намерно остављено за крај, утисак који се стиче – никада не смемо тврдити – да је све време у питању једна жена у седам својих могућих постојања. Свако од њих носи исти женски принцип у овом случају изразито пасиван. Ако узмемо у обзир да се последњи лик просто зове Жена, њеним неименовањем добијамо једну генерализацију, општу жену без обзира на све њене културолошке квалификације.

Једино прикладно јесте завршити последњим текстом саме драме:

„ВЕШТИЦА:

Татице, хтела сам да те питам

да ми направиш брод да одем

Татице

седи са мном у тај брод

Татице

нисам пила нисам тамо била

Татице

чувај ме на броду

Татице

то се није мени десило

Татице мој мили

идемо заједно на брод

Татице

да пловимо и да ми причаш

лепе приче

Татице

хоћу опет да се родим

Татице мој“ (Марковић:2006).

 

ФОТО: Приватна архива

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања