Britanska Indija

05/05/2020

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

Živimo u vremenu u kome značajan deo međunarodne javnosti očekuje od Srbije i od srpskog društva da se iskrenije suoči sa nedavnom prošlošću, smatrajući taj proces gotovo eliminacionim testom demokratije. Svesni neminovnosti suočavanja i u potrazi za mogućim rešenjima, posegli smo za istorijskim primerima iz dvadesetog veka na osnovu kojih ćemo pokušati da se podsetimo ali i da naučimo kako su se sa vlastitom prošlošću suočila društva koja sebe smatraju uzornim demokratijama.

Suočavanje sa prošlošću – iskustva demokratskih društava (7)

BRITANSKA INDIJA

Otkrivamo kako na testu demokratije prolazi britansko društvo, evocirajući tri istorijska događaja iz perioda kolonijalne uprave na prostorima nekadašnje Britanske Indije.

Vremenski locirani u dvadesetom veku, govore o mogućoj manipulaciji sa krizama gladi i njihovim milionskim žrtvama i o kabinetskom uspostavljanju državnih i etničkih granica koje je izazvalo velike društvene potrese.  Posebnu pažnju posvetićemo masakru u Amritsaru (1919), čije su društvene reakcije i posledice odlična ilustracija onoga što želimo reći celim serijalom.

IMPERIJA U KOJOJ SUNCE NIKAD NE ZALAZI

Tokom Drugog svetskog rata, do tada najmoćnija svetska sila, Britanska Imperija, donela je slobodu mnogim narodima sveta. O tome smo govorili pričajući o Namibiji, Etiopiji, Libiji… Dodajmo da je britansko društvo i njegovo javno mnjenje često bilo nosilac glasa slobode i glasa javnog nepristajanja na politiku nekih izrazito represivnih sistema. I o tome smo govorili kada smo obrađivali genocidan sistem upravljanja Belgijskim Kongom. Istine radi, Britanci su bili i brutalni kolonizatori naročito za potomke Bura i za crne i bele Kenijce tokom gušenja Mau-Mau ustanka. U oba sukoba su ostali zapamćeni kao osvajačka sila koja je ljude svih uzrasta i polova zatvarala u logore, izlažući ih nehumanom teroru. Britanija je u slučaju zločina u Keniji, kroz formu sudske nagodbe, preuzela deo odgovornosti za zločine počinjene tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Ali nigde rezultat njihovih imperijalnih osvajanja i imperijalnih igara nije bio tako vidljiv kao što je to bilo na Indijskom potkontinentu. U periodu od 1858. do 1947. g. u sastavu Britanske Indije bili su današnje države Indija, Pakistan i Bangladeš. Od 1886. do 1937. g. pripadala im je i Burma (danas Mjanmar,) kao i neka uporišta na Arapskom poluostrvu (Aden). Po ustaljenom receptu, nakon osnivanja trgovinskih predstavništava u 17. veku, Britanci su učinili sve da se Britanska istočnoindijska kompanija, prividno trgujući u ime indijskih mogula, uzdigne do glavne trgovačke sile tog dela sveta.

Nakon velikog Indijskog ustanka (1857), u kome su uzele učešće sve konfesije, Istočnoindijska kompanija svoja prava prenosi na britansku krunu, da bi 1877. g. bila proglašena personalna unija Indijskog Carstva s Velikom Britanijom.  Britanska vladavina prestala je 1947. g.

„PRAVO NA GLAD“ I PRAVO NA SLOBODNU TRGOVINU

Prva velika kriza je bila krajem 18. veka, kada je od gladi i od britanskih represija koje su usledile nakon pobune gladnih, umrla 1/4 stanovnika Bengala ili u zavisnosti od procena, njih oko 6 – 10 miliona. Glad je bila direktna posledica politike Istočno-indijske kompanije koja je nakon borbi, 1765. g. otkupila provinciju Bengal-Bihar-Orisa za 26 rupija i odmah podigla poreze seljacima  sa 15% na 50%. Pirinač i stoka su izvezeni radi prodaje, a seljaci su prisiljavani na gajenje maka (opijuma) umesto pirinča. Lokalne pobune su slamane sa nezapamćenom brutalnošću, a Bengal je u potpunosti pokoren 1780. g.

Pararelno sa oružanom represijom, Britanija je kao prava imperija činila sve da svojim odlukama da privid humanosti i naučne utemeljenosti. Za izgladnele su formirani logori a o tretmanu izgladnelih u njima postoje mnogobrojna potresna svedočanstva. Zastupajući tezu da su pravo na slobodnu trgovinu i neprikosnovenost privatne svojine, konstitutivne elemente britanskog društva, posebnu ulogu u tumačenjima tadašnjih društvenih kretanja imali su ugledni društveni teoretičari.  Posebno se isticao Robert Maltus, demograf i pionir političke ekonomije. Njegovo tumačenje budućnosti potkontinenta je bilo veoma pesimistično. Smatrao je da dobar deo odgovornosti za milionsku smrt od gladi leži na lokalnom stanovništvu, čiji priraštaj je neodrživ uz postojeće resurse i kao takav je predstavljao svesno životno opredeljenje za gladovanje i umiranje od gladi.  Umesto komentara, na očiglednost britanske depopulacione politike dovoljno je znati da je u vreme opisane gladi u jedinstvenoj  Indiji živelo oko 160  miliona stanovnika, a da ih je danas samo u Indiji oko 1,3 mlj. Indija je danas zemlja sa impresivnim godišnjim rastom BDP-a od oko 7%, u kojoj se masovnija smrt od gladi ne pamti još od britanskog vremena.

Druga kriza je otpočela 1943. g. kada je takođe u Bengalu umrlo oko 3 miliona ljudi. Britanske vlasti su do polovine 1943. g. iz Indije izvezle 700.000 tona pirinča za potrebe britanske vojske i civila.  Žito iz Australije koje je trebalo da pomogne preživljavanje Bengalaca odlukom vlade u Londonu preusmereno je u Evropu, a slična situacija se ponovila i sa isporukama pomoći iz SAD i Kanade. Čerčil je i optuživan i pravdan za posledice gladi a sve se posmatralo u kontekstu loše selekcije prioriteta u teškim, ratnim vremenima. A do masovne smrti nije moralo doći, uz samo malo dobre volje i blagovremene reakcije.

—————————————————————-

„Glad će malo dovesti u red populaciju“

Nekako su van jasnog istorijskog suda prema britanskoj depopulacionoj politici ostale  poluzaboravljene  sledeće Čerčilove javno i privatno izgovorene mračne misli:

„Indusi su odvratna rasa koja je od očekivane propasti zaštićena pukim razmnožavanjem“

„Mrzim Indijce. Oni su zverski narod sa zverskom religijom“

„Sami su krivi jer se kote kao zečevi“

„Glad će malo dovesti u red populaciju“.

Čerčil nije krio da je, naročito u mladosti, imao mnogo više poštovanja ili barem razumevanja za karakter indijskih muslimana, smatrajući ih ratnicima, spremnim da preseku u važnim događajima.

———————————————————————-

U NAJBOLJOJ (KABINETSKOJ) NAMERI

O podeli Britanske Imperije na Indiju i Pakistan napisani su mnogi redovi i snimljeni su mnogi filmovi. Podsećamo, Lord Siril Redklif, pravnik po struci i čovek za koga kažu da nije nikad boravio istočnije od Pariza, dobio je zadatak da za pet nedelja podeli potkontinent. U februaru 1947. g. slavni admiral, Luj Mauntbaten, imenovan je za vicekralja Britanske Indije sa samo jednim zadatkom – da, kako god zna i ume i to što pre, prenese vlast lokalnim političarima. Rezultat podele je bio takav da je Redklif odbio honorar, a da je u verskim i sektaškim sukobima preko milion ljudi izgubilo živote. Došlo je do preseljenja oko 15 miliona stanovnika. Kreiran je prostor za permanentan sukob koji je najuočljiviji na primeru Kašmira.

Šta je bio stvarni motiv da se pristupi hitnoj i nepripremljenoj podeli? Želja da se pobegne dok sve izvesniji sukobi Indusa i muslimana nisu otpočeli? Želja da se kroz poklon-državu muslimanima zapravo napravi protivteža Nehruovoj naklonosti ka SSSR-u? Želja da se izazivanjem većih konflikata potisnu u zaborav sećanja iz mračne kolonijalne prošlosti? Ili samo nastavak Čerčilove vizije budućnosti Indije po principu podeli-zavadi-vladaj?

Na kraju, ko potpuno može osporiti da je sve učinjeno u najboljoj nameri i sa iskrenom željom da se minimizuju neminovne loše posledice sadašnjosti, a sve radi bezbednije budućnosti? I to je zapravo sastavni deo problema tumačenja uzroka i posledica mnogih velikih istorijskih dešavanja. Uvek se mogu gledati sa potpuno opozitnih strana i sa gotovo jednakom verodostojnošću potpuno različito tumačiti. Zato su ponekad „mali“ događaji mnogo slikovitiji i očigledniji za shvatanje istorijskih procesa.

MASAKR U AMRITSARU

Amritsar je grad u državi Pendžab, neposredno uz pakistansku granicu. Sveto je mesto Sika, koje su Britanci doživljavali kao ratnički narod, a koje zbog nesvakidašnjeg imidža danas mnogi mešaju sa muslimanima i sa islamskim ekstremistima. A Siki su zapravo zasebna etnička i religijska skupina, treća, odnosno četvrta po veličini u Indiji.

Na verski praznik Sika, 13. aprila 1919. g, u Amritsaru je počinjen nesumnjiv i krajnje beskrupulozan zločin. Prethodili su mu nemiri u povodu donošenja novih zakona i zabrana dolaska Mahatme Gandija koji je zagovarao nenasilni protest – satjagrahu. Strah od prisustva mnogobrojnih demobilisanih vojnika, prekaljenih na bojištima tokom Velikog rata vođenog za britanski interes i u britansko ime, kao  i namera da očuvaju vlast u državi u koju su mnogo investirali kroz sisteme za navodnjavanje, stvorila je nervozu kod Britanaca.

————————————————————————-

Indijsko vojničko groblje kraj Zejtinlika

Retko kad se spominje, a ovo je prava prilika za to, da je Indijski potkontinet dao ogroman doprinos u borbama tokom Prvog svetskog rata. Najmanje milion vojnika sa tog prostora učestvovalo je u borbama širom sveta. Ne samo na Bliskom istoku i na severu Afrike, kako je to prvobitno bilo zamišljeno, već i u Evropi, Rusiji, Kini… Posebno značajno je bilo njihovo učešće u ratnim operacijama u Francuskoj i na celom Zapadnom frontu, gde je učestvovalo oko 161.000 indijskih vojnika, ponekad i u letnjim, tropskim uniformama. Posebnu hrabrost i požrtvovanost pokazali su upravo Siki, čije su jedinice bile prepolovljene zbog velikih gubitaka. Procenjuje se da je oko 70.000 indijskih oficira i vojnika položilo živote tokom Velikog rata. Njih 520 je poginulo u borbama na Solunskom frontu. Sahranjeni su na nekoliko kilometara od Zejtinlika.

—————————————————————–

Novi vojni zapovednik grada, brigadni general Redžinald Dajer, nakon što se sučio sa velikom masom ljudi u Džalijanavla bagu, izdao je naređenje  vojnicima da  bez ikakvog upozorenja otvore  10-minutnu vatru koja je utihnula tek pošto je ispaljena sva municija – 1650 metaka. Istina je da su Gurke oklevale ali i da je vatra otvorena nakon Dajerove izričite naredbe i pretnje. Prema britanskim izvorima, ubijeno je 379  a ranjeno oko hiljadu nenaoružanih i u miru okupljenih ljudi. Među ubijenima bilo je više desetina žena i dece. Jedan broj je stradao od davljenja u irigacionim kanalima tokom pokušaja spasavanja.

Rabindranat Tagor je vratio titulu kraljevskog viteza nazivajući masakr akcijom „bez paralele u istoriji civilizovanih vlada“. Gandi je odustao  od dotadašnjeg zalaganja za samoupravu u korist pune nezavisnosti Indije. Britanci su imenovali komisiju da istraži slučaj, a isto je uradila i Kongresna stranka koja je na čelo komisije imenovala Nehruovog oca. Tokom ispitivanja pred britanskom komisijom, general je potvrdio da su na skupu Sika bili mnogi koji nisu mogli znati da je skup zabranjen, te da se skup mogao rasturiti bez otvaranja smrtonosne vatre. Izjavio je da mu je namera bila ne samo da rasturi zabranjeni skup već i da prekršioce zabrane  kazni i time pošalje poruku svim potencijalno neposlušnim Indijcima. Kazna za Dajera bila je prevremeno penzionisanje sa prepolovljenom platom. Tokom rasprave u Donjem domu, javnost se ustremila na jevrejsko poreklo članova parlamenta koji su se zalagali za umanjenje plate. Britanska javnost je prevremeno penzionisanje sa umanjenom penzijom doživela kao pretešku kaznu s obzirom da je Dajer po njima počinio patriotski čin. Britanska štampa je podgrevala takvu atmosferu, pa je  Morning post oformio Dajerov fond koji je uz moto Zahvalnost čoveku koji je spasio Indiju prikupio i generalu uručio ondašnjih 26.000 funti (današnjih 1,15 miliona). Na drugoj strani su bili izdržavani članovi porodica žrtava kojima je dodeljeno po 500 rupija, današnjih 115 funti po telu ubijenog. Dajer je umro je u Velikoj Britaniji 1927. g. Priređena mu je nezvanična državna sahrana uz vojne počasti.

SUOČAVANJE SA PROŠLOŠĆU I ZVANIČNI LONDON

Vinston Čerčil, tadašnji ministar rata je masakr opisao kao „veoma sramotan događaj”.

Kraljica Elizabeta Druga je kao prvi monarh posetila  Amtrisar tek 1997. g. i upisala se u knjigu žalosti bez reči izvinjenja. Princ Filip je tokom te posete suočen sa indijskim sećanjem na događaj smatrao da su Indijci prekrojili istoriju i da je istini mnogo bliža verzija koju je on tokom službe u mornarici čuo gotovo iz prve ruke – od Dajerovog sina.

Prvi britanski premijer koji je posetio mesto zločina bio je Dejvid Kameron. Tokom posete 2013. g. uz poklon žrtvama ispred spomenika, smatrajući da time priznaje da se masakr zaista desio ali bez reči žaljenja i izvinjenja, rekao je: „Nema potrebe da ponovo preispitujemo istoriju“. U knjizi žalosti samo je citirao Čerčilovu izjavu iz 1920.g: „Veoma sramotan događaj“.

Britanski ministar spoljnih poslova, Filip Hamond, kao da nije dobro čuo svog premijera kada je 2015. g. u Savetu bezbednosti UN izjavio: „Istinsko pomirenje zahteva suočavanje sa činjenicama iz prošlosti na svim stranama i odlučnost da se iz toga izvuku pouke za budućnost“. Istina, to nije izgovorio povodom masakra u Džalijanavla bagu, već nakon neusvajanja rezolucije o Srebrenici.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja