Британска Индија

05/05/2020

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања и у потрази за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века на основу којих ћемо покушати да се подсетимо али и да научимо како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.

Суочавање са прошлошћу – искуства демократских друштава (7)

БРИТАНСКА ИНДИЈА

Откривамо како на тесту демократије пролази британско друштво, евоцирајући три историјска догађаја из периода колонијалне управе на просторима некадашње Британске Индије.

Временски лоцирани у двадесетом веку, говоре о могућој манипулацији са кризама глади и њиховим милионским жртвама и о кабинетском успостављању државних и етничких граница које је изазвало велике друштвене потресе.  Посебну пажњу посветићемо масакру у Амритсару (1919), чије су друштвене реакције и последице одлична илустрација онога што желимо рећи целим серијалом.

ИМПЕРИЈА У КОЈОЈ СУНЦЕ НИКАД НЕ ЗАЛАЗИ

Током Другог светског рата, до тада најмоћнија светска сила, Британска Империја, донела је слободу многим народима света. О томе смо говорили причајући о Намибији, Етиопији, Либији… Додајмо да је британско друштво и његово јавно мњење често било носилац гласа слободе и гласа јавног непристајања на политику неких изразито репресивних система. И о томе смо говорили када смо обрађивали геноцидан систем управљања Белгијским Конгом. Истине ради, Британци су били и брутални колонизатори нарочито за потомке Бура и за црне и беле Кенијце током гушења Мау-Мау устанка. У оба сукоба су остали запамћени као освајачка сила која је људе свих узраста и полова затварала у логоре, излажући их нехуманом терору. Британија је у случају злочина у Кенији, кроз форму судске нагодбе, преузела део одговорности за злочине почињене током шездесетих година прошлог века.

Али нигде резултат њихових империјалних освајања и империјалних игара није био тако видљив као што је то било на Индијском потконтиненту. У периоду од 1858. до 1947. г. у саставу Британске Индије били су данашње државе Индија, Пакистан и Бангладеш. Од 1886. до 1937. г. припадала им је и Бурма (данас Мјанмар,) као и нека упоришта на Арапском полуострву (Аден). По устаљеном рецепту, након оснивања трговинских представништава у 17. веку, Британци су учинили све да се Британска источноиндијска компанија, привидно тргујући у име индијских могула, уздигне до главне трговачке силе тог дела света.

Након великог Индијског устанка (1857), у коме су узеле учешће све конфесије, Источноиндијска компанија своја права преноси на британску круну, да би 1877. г. била проглашена персонална унија Индијског Царства с Великом Британијом.  Британска владавина престала је 1947. г.

„ПРАВО НА ГЛАД“ И ПРАВО НА СЛОБОДНУ ТРГОВИНУ

Прва велика криза је била крајем 18. века, када је од глади и од британских репресија које су уследиле након побуне гладних, умрла 1/4 становника Бенгала или у зависности од процена, њих око 6 – 10 милиона. Глад је била директна последица политике Источно-индијске компаније која је након борби, 1765. г. откупила провинцију Бенгал-Бихар-Ориса за 26 рупија и одмах подигла порезе сељацима  са 15% на 50%. Пиринач и стока су извезени ради продаје, а сељаци су присиљавани на гајење мака (опијума) уместо пиринча. Локалне побуне су сламане са незапамћеном бруталношћу, а Бенгал је у потпуности покорен 1780. г.

Парарелно са оружаном репресијом, Британија је као права империја чинила све да својим одлукама да привид хуманости и научне утемељености. За изгладнеле су формирани логори а о третману изгладнелих у њима постоје многобројна потресна сведочанства. Заступајући тезу да су право на слободну трговину и неприкосновеност приватне својине, конститутивне елементе британског друштва, посебну улогу у тумачењима тадашњих друштвених кретања имали су угледни друштвени теоретичари.  Посебно се истицао Роберт Малтус, демограф и пионир политичке економије. Његово тумачење будућности потконтинента је било веома песимистично. Сматрао је да добар део одговорности за милионску смрт од глади лежи на локалном становништву, чији прираштај је неодржив уз постојеће ресурсе и као такав је представљао свесно животно опредељење за гладовање и умирање од глади.  Уместо коментара, на очигледност британске депопулационе политике довољно је знати да је у време описане глади у јединственој  Индији живело око 160  милиона становника, а да их је данас само у Индији око 1,3 млј. Индија је данас земља са импресивним годишњим растом БДП-а од око 7%, у којој се масовнија смрт од глади не памти још од британског времена.

Друга криза је отпочела 1943. г. када је такође у Бенгалу умрло око 3 милиона људи. Британске власти су до половине 1943. г. из Индије извезле 700.000 тона пиринча за потребе британске војске и цивила.  Жито из Аустралије које је требало да помогне преживљавање Бенгалаца одлуком владе у Лондону преусмерено је у Европу, а слична ситуација се поновила и са испорукама помоћи из САД и Канаде. Черчил је и оптуживан и правдан за последице глади а све се посматрало у контексту лоше селекције приоритета у тешким, ратним временима. А до масовне смрти није морало доћи, уз само мало добре воље и благовремене реакције.

—————————————————————-

„Глад ће мало довести у ред популацију“

Некако су ван јасног историјског суда према британској депопулационој политици остале  полузаборављене  следеће Черчилове јавно и приватно изговорене мрачне мисли:

„Индуси су одвратна раса која је од очекиване пропасти заштићена пуким размножавањем“

„Мрзим Индијце. Они су зверски народ са зверском религијом“

„Сами су криви јер се коте као зечеви“

„Глад ће мало довести у ред популацију“.

Черчил није крио да је, нарочито у младости, имао много више поштовања или барем разумевања за карактер индијских муслимана, сматрајући их ратницима, спремним да пресеку у важним догађајима.

———————————————————————-

У НАЈБОЉОЈ (КАБИНЕТСКОЈ) НАМЕРИ

О подели Британске Империје на Индију и Пакистан написани су многи редови и снимљени су многи филмови. Подсећамо, Лорд Сирил Редклиф, правник по струци и човек за кога кажу да није никад боравио источније од Париза, добио је задатак да за пет недеља подели потконтинент. У фебруару 1947. г. славни адмирал, Луј Маунтбатен, именован је за вицекраља Британске Индије са само једним задатком – да, како год зна и уме и то што пре, пренесе власт локалним политичарима. Резултат поделе је био такав да је Редклиф одбио хонорар, а да је у верским и секташким сукобима преко милион људи изгубило животе. Дошло је до пресељења око 15 милиона становника. Креиран је простор за перманентан сукоб који је најуочљивији на примеру Кашмира.

Шта је био стварни мотив да се приступи хитној и неприпремљеној подели? Жеља да се побегне док све извеснији сукоби Индуса и муслимана нису отпочели? Жеља да се кроз поклон-државу муслиманима заправо направи противтежа Нехруовој наклоности ка СССР-у? Жеља да се изазивањем већих конфликата потисну у заборав сећања из мрачне колонијалне прошлости? Или само наставак Черчилове визије будућности Индије по принципу подели-завади-владај?

На крају, ко потпуно може оспорити да је све учињено у најбољој намери и са искреном жељом да се минимизују неминовне лоше последице садашњости, а све ради безбедније будућности? И то је заправо саставни део проблема тумачења узрока и последица многих великих историјских дешавања. Увек се могу гледати са потпуно опозитних страна и са готово једнаком веродостојношћу потпуно различито тумачити. Зато су понекад „мали“ догађаји много сликовитији и очигледнији за схватање историјских процеса.

МАСАКР У АМРИТСАРУ

Амритсар је град у држави Пенџаб, непосредно уз пакистанску границу. Свето је место Сика, које су Британци доживљавали као ратнички народ, а које због несвакидашњег имиџа данас многи мешају са муслиманима и са исламским екстремистима. А Сики су заправо засебна етничка и религијска скупина, трећа, односно четврта по величини у Индији.

На верски празник Сика, 13. априла 1919. г, у Амритсару је почињен несумњив и крајње бескрупулозан злочин. Претходили су му немири у поводу доношења нових закона и забрана доласка Махатме Гандија који је заговарао ненасилни протест – сатјаграху. Страх од присуства многобројних демобилисаних војника, прекаљених на бојиштима током Великог рата вођеног за британски интерес и у британско име, као  и намера да очувају власт у држави у коју су много инвестирали кроз системе за наводњавање, створила је нервозу код Британаца.

————————————————————————-

Индијско војничко гробље крај Зејтинлика

Ретко кад се спомиње, а ово је права прилика за то, да је Индијски потконтинет дао огроман допринос у борбама током Првог светског рата. Најмање милион војника са тог простора учествовало је у борбама широм света. Не само на Блиском истоку и на северу Африке, како је то првобитно било замишљено, већ и у Европи, Русији, Кини… Посебно значајно је било њихово учешће у ратним операцијама у Француској и на целом Западном фронту, где је учествовало око 161.000 индијских војника, понекад и у летњим, тропским униформама. Посебну храброст и пожртвованост показали су управо Сики, чије су јединице биле преполовљене због великих губитака. Процењује се да је око 70.000 индијских официра и војника положило животе током Великог рата. Њих 520 је погинуло у борбама на Солунском фронту. Сахрањени су на неколико километара од Зејтинлика.

—————————————————————–

Нови војни заповедник града, бригадни генерал Реџиналд Дајер, након што се сучио са великом масом људи у Џалијанавла багу, издао је наређење  војницима да  без икаквог упозорења отворе  10-минутну ватру која је утихнула тек пошто је испаљена сва муниција – 1650 метака. Истина је да су Гурке оклевале али и да је ватра отворена након Дајерове изричите наредбе и претње. Према британским изворима, убијено је 379  а рањено око хиљаду ненаоружаних и у миру окупљених људи. Међу убијенима било је више десетина жена и деце. Један број је страдао од дављења у иригационим каналима током покушаја спасавања.

Рабиндранат Тагор је вратио титулу краљевског витеза називајући масакр акцијом „без паралеле у историји цивилизованих влада“. Ганди је одустао  од дотадашњег залагања за самоуправу у корист пуне независности Индије. Британци су именовали комисију да истражи случај, а исто је урадила и Конгресна странка која је на чело комисије именовала Нехруовог оца. Током испитивања пред британском комисијом, генерал је потврдио да су на скупу Сика били многи који нису могли знати да је скуп забрањен, те да се скуп могао растурити без отварања смртоносне ватре. Изјавио је да му је намера била не само да растури забрањени скуп већ и да прекршиоце забране  казни и тиме пошаље поруку свим потенцијално непослушним Индијцима. Казна за Дајера била је превремено пензионисање са преполовљеном платом. Током расправе у Доњем дому, јавност се устремила на јеврејско порекло чланова парламента који су се залагали за умањење плате. Британска јавност је превремено пензионисање са умањеном пензијом доживела као претешку казну с обзиром да је Дајер по њима починио патриотски чин. Британска штампа је подгревала такву атмосферу, па је  Morning post оформио Дајеров фонд који је уз мото Захвалност човеку који је спасио Индију прикупио и генералу уручио ондашњих 26.000 фунти (данашњих 1,15 милиона). На другој страни су били издржавани чланови породица жртава којима је додељено по 500 рупија, данашњих 115 фунти по телу убијеног. Дајер је умро је у Великој Британији 1927. г. Приређена му је незванична државна сахрана уз војне почасти.

СУОЧАВАЊЕ СА ПРОШЛОШЋУ И ЗВАНИЧНИ ЛОНДОН

Винстон Черчил, тадашњи министар рата је масакр описао као „веома срамотан догађај”.

Краљица Елизабета Друга је као први монарх посетила  Амтрисар тек 1997. г. и уписала се у књигу жалости без речи извињења. Принц Филип је током те посете суочен са индијским сећањем на догађај сматрао да су Индијци прекројили историју и да је истини много ближа верзија коју је он током службе у морнарици чуо готово из прве руке – од Дајеровог сина.

Први британски премијер који је посетио место злочина био је Дејвид Камерон. Током посете 2013. г. уз поклон жртвама испред споменика, сматрајући да тиме признаје да се масакр заиста десио али без речи жаљења и извињења, рекао је: „Нема потребе да поново преиспитујемо историју“. У књизи жалости само је цитирао Черчилову изјаву из 1920.г: „Веома срамотан догађај“.

Британски министар спољних послова, Филип Хамонд, као да није добро чуо свог премијера када је 2015. г. у Савету безбедности УН изјавио: „Истинско помирење захтева суочавање са чињеницама из прошлости на свим странама и одлучност да се из тога извуку поуке за будућност“. Истина, то није изговорио поводом масакра у Џалијанавла багу, већ након неусвајања резолуције о Сребреници.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања