Брегалничка битка 1913. године; заборављено јунаштво српских војника

08/11/2019

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

Заузимањем бугарских штипских положаја у сумрак 8. јула 1913. године српска војска је победоносно завршила одлучујућу битку Другог балканског рата, а уједно и највећу и најкрвавију битку у својој дотадашњој ратној историји, како по ангажованим снагама тако и по времену трајања и простору на коме се одигравала – битку на Брегалници. У жестоким окршајима на Брегалници и Злетовској реци, код Штипа и Кочана, на планини Серти и масиву Осогова, на Вардару код Криволака, Пепелишта, Удова и Ђевђелије, српски војници, подофицири и официри испољили су високе ратничке квалитете и у сваком погледу надмашили свог противника. Француски војни посматрач Ален де Пененрен о томе је забележио: „Српска војска и њени команданти показали су не само издржљивост која је изнад сваке похвале него и снагу и страховиту офанзивну способност, која се не може спорити, као и стварну надмоћност над толико хваљеном бугарском војском.” Сличне оцене изнео је и аустроугарски војни изасланик у Београду генералштабни мајор Ото Гелинек, који у свом извештају начелнику Генералштаба истиче да је држање обичних војника, српских сељака, у брегалничкој бици „достојно дивљења”. „Српски официри су ми причали”,пише Гелинек, „да нису веровали да је њихов сељак тако миран и хладнокрван. Енглески војни изасланик посматрао је фронтални развој два батаљона који се под снажном артиљеријском ватром одвијао по свим правилима као на полигону” (ради се о развоју 1. и 2. батаљона 3. пиротског пука 30. јуна на падинама Јежевог брда). Гелинек посебно подвлачи да јединице другог позива ни у чему нису заостајале за онима из првог позива. Српска војска, обогаћена драгоценим искуством из Првог балканског рата, показала је велику храброст, упорност и издржљивост, како у одбрамбеним, тако и у нападним дејствима, упркос томе што је други балкански рат по свом карактеру био неправедан. То се може објаснити чињеницом да је рат избио око територије коју је ослободила српска војска и која је дуго била у саставу српске средњовековне државе, тако да су је обични војници, под утицајем званичне пропаганде, сматрали српском националном територијом, као и чињеницом да су бугарске трупе извршиле изненадни ноћни напад на српску војску без претходне објаве рата.

У прилог наведених, веома високих оцена о српској војсци речито говори и пример Дринске дивизије I позива, која је 30. јуна пуних девет часова издржала страховит притисак главних снага бугарске 4. армије на фронту широком преко 20 километара до пристизања првих појачања. Тимочка дивизија II позива је водила петодневне неравне борбе са скоро троструко надмоћнијим бугарским снагама, у којима је, штитећи десни бок 3. армије, изгубила 30 одсто борачког састава. Изразит пример велике храбрости и пожртвовања показале су трупе Шумадијске дивизије I позива другог дана битке, када су у енергичном противнападу до ногу потукле 13. и 26. пук 7. рилске дивизије, што је имало пресудан утицај на даљи ток битке. Ваља истаћи пример 3. пука Моравске дивизије II позива, који је од 2. до 5. јула, дејствујући на одвојеном правцу под веома тешким оперативним и тактичким условима, дао велики допринос у сламању десног крила бугарске 4. армије на Рајчанском риду, а самим тим и победоносном завршетку битке на Брегалници. Велику улогу одиграле су првога дана битке и мање предстражне јединице (одељења, водови и чете), које су онемогућиле Бугаре да изненаде главне снаге док су се још налазиле у бивацима.

Улога српских официра у Брегалничкој бици била је такође велика, нарочито трупних официра (активних и резервних). То су запазили и у својим извештајима подвукли сви страни војни посматрачи и публицисти. Истина, француски војни изасланик потпуковник Фурније и његов енглески колега, који су се у јеку битке налазили у штабу српске 1. армије, изнели су мишљење да је удео команданата дивизија у српским победама незнатан. О свим осталим трупним официрима мишљења су неподељено висока. Мајор Гелинек је, на пример, забележио: „Команданти пукова и батаљона, млади потпуковници и мајори у добу између 32 и 40 година поново су предводили своје јединице у јуришима, тако да је доста виших официра погинуло или рањено. О нижим официрима чују се само речи похвале.” Осврћући се на изванредно значајну улогу резервних официра, Гелинек посебно наглашава да је, будући да се ради о школованим људима, десетомесечно ратно искуство било сасвим довољно да „скоро нестане разлике у војној обучености активних и резервних официра”, чак и у техничким и коњичким јединицама. Наведена неповољна оцена о раду команданата дивизија је ипак преоштра, јер ако је у њиховом раду било пропуста, у целини узев њихов рад је био задовољавајући, нарочито у пресудним тренуцима битке. Бугарска војска је ушла у Други балкански рат обогаћена искуствима из победоносног рата са Турском. Међутим, деветомесечно ратовање и чежња за кућом, релативно велики губици, појава заразних болести, а нарочито непопуларност рата против дотадашњих савезника Србије, Црне Горе и Грчке, штетно су утицали на борбени морал војске, што се уочи самог рата испољило чак и у форми отворених побуна у неким јединицама. Од тога, разуме се, није била поштеђена ни 4. армија. У завршној фази њене концентрације избиле су побуне у 22. и 49. пуку 7. рилске дивизије. Војници су изјавили да неће да ратују са људима са којим су се заједнички борили против Турака и да траже демобилизацију. Па ипак, када је рат почео, сви бугарски пукови су се жестоко тукли, о чему јасно говоре обострано велики губици. Истина је да су заробљени бугарски војници изјављивали да су их официри револверима терали у напад и да су оне који би били принуђени на повлачење митраљеском и артиљеријском ватром поново нагонили у борбу. Мајор Гелинек у наведеном извештају истиче да су бугарски официри „свирепо злостављали српске рањенике и заробљенике и својим војницима говорили да и њих иста судбина очекује код Срба”, да би на тај начин осујетили дезертерство и предају. Сигурно је да су све те мере имале извесног утицаја на држање бугарских војника у Брегалничкој бици, али је исто тако сигурно да је вишемесечна шовинистичка пропаганда бугарских владајућих кругова, у којој су Срби и Грци приказивани као неверни савезници који су заузели делове „бугарске националне територије”, који крше постојеће међудржавне уговоре и оспоравају Бугарској „историјско право” на Македонију – имала великог успеха у војсци. Тиме се објашњавају упорност и пожртвовање са којима се бугарска војска борила за територијалне претензије својих владајућих кругова, као и поједини поступци којима је прибегавала: истицање белих застава, а затим изненадно отварање ватре на противничке трупе које би неопрезно кренуле напред, масакрирање заробљеника (не изузимајући ни рањенике), намерно остављање војника оболелих од колере да би се зараза пренела на противничке трупе и сл. Што се тиче официрског кора, главни терет рата носили су, као и у српској војсци, трупни официри, пре свега нижи.

Утицај српске Врховне команде на ток Брегалничке битке може се поделити у два дела: прва четири дана тај утицај је био веома позитиван и користан, док је у другом делу битке дошло до преокрета у негативном смислу. Повучено је неколико погрешних потеза који су омогућили Бугарима да преброде кризу у коју су запали после сламања десног крила 4. армије на Рајчанском риду и неуспеха 2. армије у бојевима код Кукуша, Калиновика, Лахне и Дојрана. Иако се све до почетка рата није дефинитивно одлучила на којој линији ће примити битку: на десној обали Брегалнице и Злетовске реке или, пак, на линији Динлерски положај – Градиште – Страцин, Врховна команда је 25. јуна одлучила да примакне главне снаге ближе Брегалници и Злетовској реци, што је знатно утицало на развој ситуације у првој фази битке. Када је 30. јуна добио потпуније извештаје о бугарском нападу на фронту 1. и 3. армије, војвода Путник је око 16 часова донео одлуку да 3. армија по сваку цену брани своје положаје на првој линији (упркос захтеву генерала Јанковића да своје трупе повуче на другу линију), а да главне снаге 1. армије, концентрисане на простору Кратово – Црни врх – Градиште, пређу у енергичан противнапад правцем Рајчански рид – Кочани. Ова одлука је имала судбоносан значај за цео ток и исход Брегалничке битке. Позитиван утицај на развој ситуације имала је и одлука Врховне команде да већ трећег дана битке ангажује своју стратегијску резерву (Црногорска дивизија је стављена на располагање команданту 1. армије, док је Добровољачком бригадом ојачана Тимочка дивизија II позива), мада је због тога била принуђена да у току битке парира нове противникове подухвате скидањем трупа са једног дела фронта и њиховим упућивањем на други.

Обрт у раду српске Врховне команде почео је одлуком о упућивању Шумадијске дивизије и позива у састав 3. армије и рокирању трупа ове армије низ Брегалницу ради пасивне одбране на десном крилу, која је донета 4. јула – управо у тренутку када је требало појачати притисак на разбијено десно крило бугарске 4. армије и енергичним надирањем ка Царевом селу, у садејству са грчком војском, извршити стратегијско опкољавање 2. и 4. армије на простору између Струме и Брегалнице. Том одлуком започела је серија нецелисходних мера и полумера српског командовања које су имале озбиљне последице на даљи ток битке. Уместо да појача, Врховна команда је ослабила своје лево офанзивно крило за целу једну дивизију. То је значило губљење стратегијске иницијативе и испуштање експлоатације већ добијене битке. Серија крупних промашаја завршена је одлуком о извлачењу Дринске и Шумадијске дивизије и позива са брегалничког бојишта, донетом 8. јула, у тренутку када је требало учинити последњи покушај да се, паралелним гоњењем ка Царевом селу, угрози одступница главних снага бугарске 4. армије и употпуни већ извојевана победа на Брегалници. Узроке за тако озбиљне пропусте једног, доиста, даровитог војсковође као што је био Радомир Путник, српски војни критичари су тражили и налазили у томе што се он, наводно, круто придржавао званичних доктринарних начела, затим у компликованости опште ситуације на српско-бугарском ратишту, претераној осетљивости српског командовања на продор бугарских трупа на српску територију на нишавском и подунавском правцу, у малодушности команданта 3. армије, песимистичким извештајима команданта 2. армије, слабом раду извиђачке и обавештајне службе, итд. Неоспорно је да су наведени разлози имали утицаја на делатност Врховне команде, нарочито лош рад извиђачке и обавештајне службе, због чега је војвода Путник морао „да оперише са завезаним очима“ и често доноси одлуке на основу претпоставки. Међутим, неки страни војни посматрачи су главни узрок неактивности војводе Путника у завршној фази Брегалничке битке видели у томе што основни ратни циљ Србије и није био уништење главних снага бугарске војске, већ одбрана и задржавање спорне територије у Македонији. Тих дана је Никола Пашић упозорио српске посланике на страни „да не би требало рушити све мостове за евентуалну обнову Балканског савеза“ (са овим је била упозната и Врховна команда) и упутио војводи Путнику молбу румунске Врховне команде „да се избегава одсудна битка док румунска војска не буде спремна за акцију“, па је то, несумњиво, спутавало активност српског командовања у другом делу битке на Брегалници.

Предузимајући напад против главних снага српске војске само са 4. армијом, бугарско командовање је занемарило основно стратегијско начело: „у одсудном моменту на решавајућем месту бити јачи“. Изгледа да ни оно није имало у плану уништење противникове живе силе, већ заузимање спорне територије у Македонији. Потцењујући снаге и могућности противника, сматрало се да је за реализацију тога циља довољно ангажовати само 4. армију јачине 130.000 људи, а да нема потребе за увођење у борбу осталих армија концентрисаних на српско-бугарској граници. Исту грешку учинио је и командант 4. армије када је дејства својих јединица усмерио дивергентним правцима: према Царевом врху, Дренку, Алачугу, Богословцу, Криволаку и Удову, без јасно израженог тежишта. Ни први неповољни извештаји са бојишта, који су јасно наговештавали да „устремљени напад“ на Србију и Грчку није постигао свој циљ, нису ослободили заблуде бугарско командовање о снази и могућностима српске и грчке војске. Истина, оно је покушало да исправи судбоносну грешку обустављањем започетих војних операција, али још увек није ни помишљало да уведе у борбу све расположиве снаге. Тек петог дана битке, када је командант 4. армије недвосмислено упозорио новог помоћника врховног команданта Ратка Димитријева да је катастрофа неизбежна, Врховна команда се одлучила да уведе у борбу 1. и 3. армију, које су до тада пасивно посматрале развој догађаја. Захваљујући томе и поменутим грешкама српског командовања, бугарска 4. армија је избегла катастрофалан пораз. Отпорна снага српских трупа на брегалничком бојишту знатно је појачана фортификацијским уређењем земљишта. Наиме, још пре почетка рата тамо су изграђени обични стрељачки заклони за предња предстражна одељења. Положаји предстража били су уређени по типу ојачане пољске фортификације, док су главне одбрамбене линије представљале читав систем малих упоришта, стрељачких ровова и артиљеријских заклона. Мајор Гелинек пише да је скоро сваки вис, који је иоле дошао у обзир за одбрану, био фортификацијски ојачан. Посебно ваља истаћи широко разгранате радове на путној мрежи, који су омогућили пребацивање артиљерије чак и на масив Осогова, као и саобраћај теретних и путничких возила у свим правцима.

У Брегалничкој бици артиљерија је одиграла врло значајну улогу. У почетној фази Срби су имали значајна преимућства, јер је њихова артиљерија имала солидно уређене положаје и довољно муниције, као и измерене даљине за отварање ватре. Међутим, после одбијања бугарског напада, испољиле су се и неке озбиљне слабости основне масе српске артиљерије (пољски брзометни топови система „Шнајдер – Кане“): мали домет, сувише положена путања и слаба покретљивост на брдско-планинском земљишту. Будући да се Брегалничка битка одигравала управо на таквом земљишту, да су у току битке артиљеријске батерије истурене у прве борбене линије и да је битка вођена на фронту широком око 75 километара – брдска артиљерија је била много погоднија за праћење пешадије, а она је у српској војсци била заступљена у малом броју (свега девет батерија). У том погледу Бугари су били у предности: имали су 23 брзометне брдске батерије, а изврсно су руковали брдским топовима и постизали велику прецизност у гађању. Ваља посебно истаћи значајну улогу коју је у одсудним тренуцима битке одиграла хаубичка артиљерија. Неки страни војни посматрачи забележили су да је прецизна ватра српских хаубица „имала пресудну улогу у поновном заузимању изгубљеног положаја код Дренка“, којим је почео преокрет битке на Брегалници у корист српске војске. У почетку битке српска санитетска служба је веома добро функционисала. Први рањеници су стизали у болнице са беспрекорним завојима. Тријажа рањеника у Скопљу била је, такође, добро организована. Тамо су, поред лечења лакших рањеника, вршени и неодложни хируршки захвати. Остали рањеници су упућивани у унутрашњост Србије, пре свега у Београд, где су вршене сложеније хируршке интервенције. Међутим, нагло повећање броја рањеника и тешкоће у њиховој евакуацији (пренос рањеника до болнице у Скопљу, који је вршен колима и возом, трајао је пуна четири дана) озбиљно су отежали рад санитетске службе, па је у последњим транспортима било скоро 50 одсто рањеника са загнојеним или уцрвљаним ранама. Услед велике врућине и претераног напрезања долазило је до честих сунчаних удара. Појава колере задавала је највише бриге српском санитету. Мада је, захваљујући енергичним епидемиолошким мерама, та опасна заразна болест после петнаест дана изгубила карактер епидемије, од ње је умрло око 5.000 људи. После пристизања помоћи из иностранства, санитетска служба у унутрашњости земље добро је функционисала.

Иако се у току брегалничке битке српске трупе нису много одвајале од база за снабдевање, материјално-техничко снабдевање није било беспрекорно. Напротив, у том погледу испољене су озбиљне слабости, нарочито што се тиче дотура људске хране. На положаје се понекад дотурао буђав и неупотребљив хлеб. Месна средства нису била довољна да надокнаде неблаговремен дотур из позадине. Тек после заузећа Кочана стање се побољшало, јер је на терену било доста пиринча, а заплењене су од Бугара веће количине хране и седам пољских пекарница. Недостатак одећне опреме осетио се само код оних делова који су се налазили на масиву Осогова, услед повремених киша. У јединицама које су се бориле у долини Брегалнице, Злетовске реке и Вардара, војници су били преоптерећени зимском опремом, која за лето није била потребна. Посебан проблем је представљало снабдевање трупа водом за пиће, пошто је битка вођена по великој јулској жеги, а вода из Брегалнице била је загађена колером. Удаљавање трупа 1. и 3. армије од Куманова и Велеса поставило је нове проблеме служби снабдевања, јер су се транспортна средства са коњским и воловским запрегама споро кретала. Упркос томе, снабдевање трупа муницијом функционисало је веома добро у свим фазама битке на Брегалници. Српске трупе су биле боље снабдевене од бугарских; дугачки комуникацијски правци којима је вршен дотур и слабе коморе отежавали су уредно снабдевање бугарске 4. армије храном и муницијом, што се рђаво одражавало на борбени морал њених трупа. Са каквом је упорношћу вођена брегалничка битка, најбоље показују велики обострани губици. Срби су изгубили 16.620 људи, од којих 3.000 погинулих. Бугарски губици нису тачно познати, али, с обзиром на то да је Бугарска у Другом балканском рату изгубила 93.000 људи, сигурно је да више од једне трећине отпада на Брегалницу.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Београд у Великом рату 1914-1918, илустрована монографија, Београд, 2014.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања