БРАНКОВИЋИ И ЈАКШИЋИ У СРПСКОЈ МАТЕРИЈАЛНОЈ КУЛТУРИ XVI ВЕКА

08/03/2023

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Поред епске песничке традиције, српски етнички колективитет Јакшиће је упамтио и на другачији начин. Наведено памћење налази се у снажној вези са улогом и значајем породице у сферама материјалне културе која свој утицај свакако протеже и на аспекте раније помињане духовне културе. Слично другим великашким породицама и Јакшићи су колективно памћење на њих „уградили у камен светиња и кула“. Када су у питању остаци материјалне културе која се на било који начин доводи у везу са Јакшићима, тешко је одвојити предање од историјске истине. Народна традиција и предање Јакшићима су приписали поседништво над кулом Небојшом испод Калемегдана у Београду, као и ктиторску улогу при изградњи, али поново и поседништво над црквом Ружицом, што није провериво и не одговара историјским фактима. Јакшићи су заиста поседовали један дворац у Горњем граду у Београду, а такође и по њима названу „Јакшића кулу“ која се „са крајњег дела Калемегдана лепо види“. Јакшићи су пружали новчану помоћ својим рођацима из деспотске куће Бранковића приликом изградње манастира Крушедол.[1] Међутим, много полемике у модерној српској историографији изазива питање задужбинарске улоге Јакшића приликом настанка манастира Бездина и Ходоша у Поморишју. На имању Јакшића, крај села Мунаре, на левој обали насипима укроћеног Мориша, сазидан је манастир Бездин.[2] Насупрот широко распрострањеном усменом предању да је Бездин задужбина властелинске породице Јакшић која је Мунару имала у поседништву од 1529. године, нигде се у изворима изричито не спомињу Јакшићи као ктитори овог манастира. Напротив, најстарији поуздани писани спомен о манастиру Бездину јесте запис на манастирском Псалтиру који се данас налази у Владичанском двору Епархије банатске у Вршцу и у њему се наводи: „Ва име Отца и Сина и Света Духа. Да се има знати каде поче се манастир Бездин правити: от созданија мира 7048, Рождества Христова 1539, и нарече се храм Ваведење Богородици, настојанијем Јоасава Милутиновића, архимандрита, и са помошчију васеја брати и христијана, при мене иконому Леонтију Богојевићу, јеромонаху“.[3] Дакле, у тексту јасно пише да су манастир градили „братија и христјани“. Такође, потребно је да се присетимо да су потомци браће Јакшић, односно друга и трећа генерација породице у трећој и четвртој деценији XVI века, били далеко приврженији католичкој вероисповести, него православној конфесији и српским етничким коренима, па је можда теже и замислити да би приступили тако захтевном подухвату, као што је изградња православног храма, односно манастира.

Међутим, манастир је настао на поседу Јакшића, па је сасвим разумљиво претпоставити да је грађен са њиховим одобрењем и знањем. Постоји могућност да су они и поклонили братству, тј. монасима манастира потребно земљиште или га је монаштво откупило, јер је цена земљишта због сталне опасности од османлијских најездa била јефтина. Као својеврсни закључак намеће се мишљење да Јакшићи можда нису били задужбинари и ктитори у ужем, непосредном значењу те речи, али су свакако припадали делокругу појединаца и породица који су помагали изградњу манастира, а које у свом запису помиње јеромонах Леонтије.[4] Друга православна светиња за чији настанак се везује делатност чланова куће Јакшића јесте манастир Ходош или Бодрог. Манастир Ход се као римокатолички самостан помиње још у XIII веку, најчешће на властелинском поседу племена Чанад. Међутим, у истом столећу приликом татарске најезде уништено је и село Ходош, као и оближњи манастир. Иако је након најезде Чанадска област и само село Ходош обновљено, манастир је остао у рушевинама све до краја XV века. За историографију и научноистраживачку делатност од тог момента се појављују недоумице и полулегенде о изградњи православног манастира Ходош. Поједини и не само српски историчари тврде да је имање на ком се налази манастир, на потезу између села Ходош и Бодрог[5], краљ Матија поклонио Стефану и Дмитру Јакшићу у знак захвалности за показану храброст приликом борбе против Турака. Према датим тврдњама, Дмитар Јакшић II је 1498. године обновио манастир, али сада као храм и објекат Српске православне цркве. Манастир Ходош био је опасан зидовима, попут тврђаве, па је цео комплекс добио и једну кулу која је до данас сачувана и назива се „Јакшићев торањ“. Овај торањ је посебно занимљив јер у историјат градње и аутентичног поседништва над манастиром у време његовог настанка уноси додатне непознанице и мистерије. Наиме, на кули се налази један, не само декоративни, већ и историјски важан детаљ. На приличној висини, смештен између прозорских отвора, уграђен је у јужни зид извесни племићки грб, због чега је већ у дужем периоду отворена озбиљна полемика између еминентних делатника из области хералдике о томе да ли поменути грб припада деспотској породици Бранковић или господи Јакшићима за које је извесније да су били ктитори приликом изградње манастира Ходош.[6]

На крају овог дела излагања, а у вези са помињањем грба на „Јакшићевом торњу“ у манастиру Ходош потребно је изнети и неколико речи о грбу племићке породице Јакшић. Више од неколико речи је и немогуће навести, с обзиром на то да и када је у питању грб Јакшића залазимо поново „у поље народног предања, епике и традиције“. Као и друге српско-угарске племићке породице и Јакшићи су, сасвим поуздано, имали свој грб, али је познат искључиво на основу тзв. илирске хералдике и као такав није баш најпоузданији. Такође, грб Јакшића није присутан ни у свим „илирским“ грбовницима, па ни у Фојничком грбовнику. Постојећи приказ грба данас се налази у грбовнику који је сачуван у Музеју примењене уметности у Београду, а постојао је и у уништеном Београдском грбовнику. Поменути грб састоји се од неколико целина: у централном плану присутан је штит који је хоризонталном линијом подељен у два основна поља. У горњем пољу, на сребрној основи је приказан торзо, горњи екстремитети и глава црвеног змаја са златном круном на глави, декорисаном у барокном стилу. Доње поље штита је вертикалном осом подељено, опет на две мање целине и засебно у свакој од њих се налази по пет попречно постављених црних и златних сфера, правоугаоног облика.[7] На врху штита са десне стране је постављен ритерски средњовековни шлем са урезаним крстом испод отвора за очи носиоца поменутог сегмента заштитне опреме. Сам шлем на приказу грба послужио је као држач, односно ослонац за плашт који се састоји из два дела и протеже се на леву и десну страну од штита. Део плашта који се налази на десној страни је црно-златне боје, а други део је декорисан црвено-сребрним нијансама.[8] Крајеви плашта су богато украшени кићанкама. Шлем прекривен деловима плашта је послужио као ослонац или постоље на коме стоји петао. Потпуно је несигурно да ли је племићка породица Јакшић уопште имала грб приказан и описан на овај начин. Сасвим је извесно да се аутор датог грбовника, као и у неким другим случајевима, приликом његове израде руководио величанственим наслеђем српске традиције народног предања и епске песме о браћи Јакшић. Приказани грб, легендарне представе о животу браће и њихових потомака у јуначким песмама, као и историјски више аутентично ктиторство и задужбинарска делатност Јакшића у односу на преважне центре духовности и просвећивања српског света непобитан су доказ да је ризница етничког и културног наслеђа традиције српског колективитета очувала прекопотребну свест о значају и улози ове породице и пре саме науке и историографије. Српски свет је, не увек систематски и осмишљено, али у континуитету, чувањем и преношењем „с нараштаја на нараштај“ богатог духовног и материјалног наслеђа створио прави сегмент стожера етничког и православно-конфесионалног карактера свог бића. Јакшићи у овим процесима имају немерљив допринос.[9]

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Бугарски, Стеван; Степанов, Љубомир (1999). Манастир Бездин, прилог за монографију. Темишвар: Савез Срба у Румунији.

Јовановић, Миодраг (2007). Српски манастири у Банату. Београд: Издавачка кућа „Драганић“; Нови Сад: Покрајински завод за заштиту споменика културе.

Мрђеновић, Душан; Палавестра, Александар; Спасић, Душан (1987). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића). Београд: Нова Књига.

Панић, Божидар (2006). Црква Светог Јована Крститеља у староарадском Ђуковцу, Темишварски зборник, 4. Нови Сад: Матица српска.

Руварац, Димитрије (1918). Манастир Крушедол. Карловци.

Ћоровић, Владимир (2002). Српска деспотовина у Срему, рукопис из оставштине, Свеске Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју, 38, Серија књижевности и језика, свеска 10. Нови Сад: Матица српска.

[1] Изградњу манастира Крушедола је поред помоћи руског великог кнеза Василија III, будућег зета Ане Јакшић – Глинске помагао и Јован Његоје Басараба, иначе пријатељ владике Максима Бранковића, бившег српског деспота, види: Димитрије Руварац, Манастир Крушедол, Карловци, 1918, 35. Упореди и Владимир Ћоровић, Српска деспотовина у Срему, рукопис из оставштине, Свеске Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју, 38, Серија књижевности и језика, свеска 10, Матица српска, Нови Сад, 2002, 70.

[2] Божидар Панић, Црква Светог Јована Крститеља у староарадском Ђуковцу, Темишварски зборник, 4, Матица српска, Нови Сад, 2006, 32. Упореди и Миодраг Јовановић, Српски манастири у Банату, Издавачка кућа „Драганић“, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад, 2007, 111.

[3] Стеван Бугарски, Љубомир Степанов, Манастир Бездин, прилог за монографију, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 1999, 62. Према појединим тврдњама Бездин је био задужбина Јована Јакшића, где се вероватно мисли на најстаријег сина Дмитра Јакшића I, а опет према одређеним мишљењима манастир је задужбина деспота Бранковића, види: Аркадије, Манастир Ходош, реч поводом извештаја Дра Мите Мушицког саборском одбору, у Банату, 1903, 4.

[4]Село Мунара се крајем XV века налазило у поседу Милоша Белмужевића и било је предмет оставине тестатора који је ово имање оставио у наследство својој ћерки Милици. Преко Милице Белмужевић, брачним везама, Јакшићи су дошли у посед Мунаре. Упореди и Миодраг Јовановић, Српски манастири у Банату, Издавачка кућа „Драганић“, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад, 2007, 112.

[5] Према именима села и манастир се двојако називао као Ходош или као Бодрог, види: Миодраг Јовановић, Српски манастири у Банату, Издавачка кућа „Драганић“, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад, 2007, 145.

[6]Свакако, постоји могућност да су и поједини чланови српске деспотске породице Бранковић били ктитори манастира Ходоша – Бодрога. О манастиру Ходошу упореди и Аркадије, Манастир Ходош, реч поводом извештаја Дра Мите Мушицког саборском одбору, у Банату, 1903, 1–8.

[7] Укупно има десет сфера, пет златне и пет црне боје.

[8] С обзиром на време појављивања овог приказа грба у „илирским“ грбовницима, дакле у XIX веку, постоји могућност да се при избору боја (доминантна црна, златна, па и црвена боја) за украшавање овог грба аутор руководио хералдичким симболима државе и простора у коме је и обављао своју делатност – Хабзбуршке монархије.

[9] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића), Нова Књига, Београд, 1987, 157–161. Упореди и Миодраг Јовановић, Српски манастири у Банату, Издавачка кућа „Драганић“, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад, 2007, 111.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања